Poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana može da se osporava i zbog onoga čega u Predlogu zakona ima, a još više zbog onoga čega u Predlogu zakona nema.
Poslanička grupa SRS je 2. aprila ove godine podnela Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, u kome je predvidela jednu bitnu novinu u odnosu na sadašnju zakonsku regulativu, a to je da se u ovaj zakon uvede tzv. pravo na posebno materijalno obezbeđenje.
O čemu se radi? Citiraću član 1. tog nesuđenog predloga zakona, koji kaže: "Pravo na posebno materijalno obezbeđenje priznaje se pojedincu, odnosno porodici koji imaju trajno i neprekidno prebivalište na teritoriji AP Kosovo i Metohija u trajanju dužem od pet godina, počev od 24. marta 1999. godine, koji nisu privremeno raseljeni sa teritorije Kosova i Metohije i koji, kao žrtve okupacije, nasilja i terorizma na Kosovu i Metohiji, nisu u mogućnosti da ostvare prihode ili ih ostvaruju ispod nivoa socijalne sigurnosti".
Kao što znamo, na desetine hiljada naših građana maltene svakodnevno gladuje. Pored toga što su obespravljeni kao ljudska bića koja žive u stalnom strahu za biološki opstanak na svom kućnom pragu, oni takođe nisu u mogućnosti da samostalno privređuju i obezbeđuju sredstva za svoj opstanak.
Kao što znate, ova skupština je ne tako davno donosila i deklaracije, i rezolucije i plan za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji. SRS se radovala postignutom jedinstvu između svih političkih stranaka u ovom parlamentu i živeli smo jedno vreme u iluziji da sve stranke koje su učestvovale u donošenju ovog plana zaista misle da se konkretno radi na zaštiti Srba na Kosovu i Metohiji.
Međutim, podnošenje ovog predloga zakona definitivno nas je uverilo da je za većinu stranaka, a u svakom slučaju za stranke koje čine vladajuću većinu, to samo bila jedna manifestacija, jedan politički marketing, jer kako drugačije objasniti činjenicu da Republika Srbija ne preduzima ni ono što samo od nas zavisi. Mi razumemo obrazloženja da se najveći deo plana koji je ovde usvojen ne može realizovati bez saglasnosti, odnosno razumevanja tzv. međunarodne zajednice, ali ovo što smo mi predložili zavisi isključivo i samo od nas.
Tu ne stoje čak ni argumenti da država Srbija nije trenutno u ekonomskoj situaciji da ovaj zakon donese i primeni, zato što se radi o relativno malim sredstvima, pogotovo u svetlu onoga što vladajuća većina olako uvodi kao nova poreska i fiskalna opterećenja građana.
Ako već niste prihvatili naš predlog zakona, nije nam jasno zbog čega makar ovo ključno rešenje iz našeg predloga zakona niste ugradili u ovaj vaš predlog zakona.
Čuo sam mišljenja na nadležnom odboru u smislu - i da smo doneli, odnosno i da prihvatimo donošenje jednog ovakvog rešenja, da bi to možda Ustavni sud odbacio kao neustavno, jer time ko bajagi pomoću ovog zakona uvodimo nejednak status građana Srbije pred zakonom. To svakako ne stoji. Imamo primer da je ova ista skupština usvojila izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, gde je uveden tzv. princip pozitivne diskriminacije za nacionalne manjine. Sigurno je da bi taj pojam pozitivne diskriminacije ovde imao puno opravdanje.
Što se tiče onoga čega u zakonu ima, takođe se mogu kritikovati pojedina rešenja. Mislim da je loše što i ovaj predlog zakona uvodi još jednu državnu instituciju u naš sistem. Naime, ovaj predlog zakona predviđa formiranje zavoda za socijalnu zaštitu. Sredstva za formiranje i rad zavoda se obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije.
Šta će ovaj zavod za socijalnu zaštitu da radi? On će pratiti i proučavati socijalne pojave i probleme, izrađivati analize i izveštaje o stanju u oblasti socijalne zaštite, pratiće i proučavaće rad službi socijalne zaštite, vršiće nadzor nad stručnim radom ustanova socijalne zaštite, organizovaće stručna usavršavanja stručnih radnika itd, a sve ove poslove danas obavlja, odnosno organizuje nadležno ministarstvo.
Dakle, ono što imamo u mnoštvu predloženih ili tek usvojenih zakona ponavlja se i ovde, samo je umesto naziva "agencija" upotrebljen drugi naziv, valjda da bi se na neki način amortizovalo rastuće nezadovoljstvo u narodu zato što država pribegava formiranju sve većeg broja ovakvih institucija. Naravno da se i ovo rešenje može braniti na mnogo načina, ali ono što je nesporno, to je da u današnje vreme zaista ne treba pribegavati osnivanju novih ustanova, a pogotovo u vreme kada se svakog dana zatvaraju fabrike; država koja u vreme kada se fabrike zatvaraju otvara budžetske ustanove zaista nema dobru perspektivu.
Još nešto je ovim zakonom predviđeno, što je ministar u svom kratkom obrazloženju propustio da kaže, a to je - daju se nova ovlašćenja Vladi Republike Srbije da može obezbeđivati jednokratnu novčanu pomoć u slučajevima izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana, kako bi se efikasnije reagovalo na zaštiti građana u tim okolnostima.
Kada se pročita ovakva formulacija površno, reklo bi se da tu niko ništa ne može imati protiv. Međutim, ovde se ne radi o tome da će se u izuzetnim situacijama konkretnim pojedincima priskočiti u pomoć sredstvima iz budžeta posebno namenjenim za te svrhe. Ne, ovde se radi da će se jednokratna novčana pomoć dodeljivati u slučajevima ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana.
Šta to u praksi znači? To u praksi znači da će od sada, odnosno od stupanja na snagu ovo zakona Vlada jednokratnom novčanom pomoći da amortizuje velike socijalne nemire u konkretnim pojedinim situacijama. Primera radi, ako dođe do blokade ključnih saobraćajnica nezadovoljnih radnika, onda će neki vladin činovnik sa torbom para otići da reši problem za taj dan na tom konkretnom mestu.
Sredstva za sprovođenje ovog zakona, kako u predlogu piše, predviđena su u iznosu od 330 miliona dinara za prva tri meseca ove godine. Znači, na godišnjem nivou to je preko milijardu i 300 miliona dinara. Pitamo se odakle taj novac, zato što se ne predviđa rebalans budžeta. Taj novac će se obezbediti po 7. tački ovog dnevnog reda kada stigne na dnevni red povećanje iznosa doprinosa za socijalnu zaštitu.
Naime, stope za socijalno osiguranje se povećavaju za 2,2 procentna poena. To je taj nominalni iznos, a istovremeno se predviđa širenje osnovice doprinosa na sve oblike rada i plaćanje doprinosa po osnovu više oblika rada. Recimo, lica koja obavljaju privremene i povremene poslove, ugovor o delu, lica koja ostvaruju prihode po više različitih osnova plaćaće doprinose po svim tim osnovama.
Ovde se najbolje vidi na ovom primeru demagogija, kojom se pogotovo ministar finansija služi, a ovih dana je stupio na snagu zakon kojim je ukinut porez na fond zarada od 3,5%. I prilikom donošenja tog zakona i pre neki dan kada je taj zakon počeo da se primenjuje pune su novine naslova kako je došlo do značajnog rasterećenja privrede. S druge strane, na mala vrata, bez medijske pompe, uvećavaju se poreska opterećenja te iste privrede, verovatno u istom, a ako ne i u većem iznosu samo za ovu namenu.
Kako će država rešiti problem sa sve većim i većim prilivom potencijalnih korisnika socijalne zaštite? Sam ministar gospodin Lalović, koji je trenutno odsutan, više puta je izašao u javnost sa predviđanjima velikog i masovnog otpuštanja radnika zaposlenih u državnim službama i u privredi. Tu se pravi jedna principijelna greška, stalno se vajkaju da su zatekli preveliku zaposlenost kada su došli na vlast. Ne radi se o prevelikoj zaposlenosti, naprotiv, imamo preveliki broj nezaposlenih, ali radi se o tome da preduzeća sve manje i manje rade i za smanjeni obim posla i taj broj radnika se iskazuje kao višak. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, a neka se pripremi narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović, tražila je kao ovlašćeni predstavnik posle reč. Izvolite.

Poštovane kolege i koleginice, dozvolite mi da vas na samom početku podsetim da smo u ovoj Skupštini od početka njenog rada, a što iznosi svega nekoliko meseci, usvojili 37 zakona. Zaslugu za ovo snosimo svi mi koji smo za ove zakone glasali, kako skupštinska većina tako i predstavnici opozicionih stranaka koji su glasali za ove zakone.
Naravno da postoje opozicione stranke koje su smatrale da nijedan od ovih 37 zakona nije dovoljno dobar da bi ga podržale i to je, naravno, sasvim legitiman politički stav jedne opozicione grupe. Moram priznati da on meni više liči na inat, ali je sasvim moguće da to bude i politički stav, da jednostavno sve što predlaže vladajuća većina nije dovoljno dobro. Sa tim mogu da se složim kao sa mogućnošću.
Poslanici G17 plus podržali su ove zakone pre svega zbog toga što su verovali da oni donose dobrobit građanima Srbije. Ovi zakoni uglavnom su se ticali ekonomije ili pravosuđa, ali bez obzira na to, uvek je bilo onih elemenata koje sam lično u njima tražila i veoma često nalazila, a koji su se ticali obezbeđivanja socijalne sigurnosti ili obezbeđivanja nekog minimuma za one građane koji su posebno pogođeni siromaštvom ili koji nisu u stanju da sami o sebi brinu. Tu pre svega mislim na decu, žene, starije i nemoćne, na osobe sa invaliditetom, na decu sa posebnim potrebama, na izbegla i raseljena lica.
Sada je pred nama jedan zakon koji se bavi upravo ovim kategorijama našeg stanovništva. To je zakon koji uređuje oblast socijalne zaštite. U potpunosti mogu da se složim sa činjenicom da socijalna zaštita u našoj zemlji ne funkcioniše najbolje i da je ovaj zakon još uvek daleko od toga da je učini savršenom. Verujem da ćemo se svi složiti sa činjenicom da u jednoj siromašnoj zemlji, u jednoj politički nestabilnoj zemlji nije lako dostići zavidan nivo socijalne sigurnosti. To je ono što stoji kao činjenica.
Mogu takođe da se složim i uvažavam stav da je u nekom prethodnom periodu možda država odvajala više za građane koji nisu u stanju da se sami o sebi brinu. Podsetiću vas da je u tom periodu devedesetih godina bilo situacija u kojima sam ja, recimo, kao zaposlena u zdravstvu, sa visokim obrazovanjem, zarađivala toliko da sam mogla kupiti tri jaja za svoju platu. To verovatno znači da su oni koji su imali 50% od te moje zarade možda mogli kupiti jedno i po jaje, što je možda moglo obezbediti njima izvestan nivo socijalne sigurnosti.
No, zašto mi podržavamo ovaj zakon? Pre svega, podržavamo ga zato što verujemo da on u znatno većoj meri ovim rešenjima koja nudi obezbeđuje tu socijalnu sigurnost. Zašto? Već su kolege pre mene, i gospodin ministar, istakli da je ono što je najvažnije u ovom zakonu upravo činjenica da on izjednačuje ovaj minimalni nivo socijalne sigurnosti za sve građane naše zemlje.
Već sam više puta rekla da dolazim iz posebno siromašnog kraja, pa ću vam reći, recimo, da je prosečna zarada u opštini Lebane 5.456 dinara, što je svakako mnogo manje nego u nekim opštinama u kojima ona ide i do iznosa od 26.000 dinara. U tom smislu, ovaj zakon doneće boljitak onim ljudima koji žive ispod nivoa prosečnih zarada, a čuli smo da postoje 122 takve opštine, što znači da će velikom broju porodica u Srbiji putem ovih odredaba zakona biti omogućeno da imaju prava na materijalnu pomoć od države.
Takođe želim da kažem da veoma važnim odredbama zakona smatram one koje se tiču člana 12. i 13, koje se odnose na tuđu negu i pomoć. Naime, radeći u zdravstvenom centru, u komisiji za razvrstavanje dece koja imaju teškoće u razvoju, tokom svog dvadesetogodišnjeg radnog staža sam imala prilike da više stotina sati razgovaram sa roditeljima dece koja nisu u stanju da se sama o sebi staraju, odnosno dece koja spadaju u kategoriju teško ili teže ometenih, znači, u one kategorije koje ostvaruju pravo na tuđu negu i pomoć.
Naravno da je obim njihovih problema takav da i mnogo više vremena ne bi bilo dovoljno da zastupam njihove stavove i objasnim sve njihove probleme. Naravno da su oni prinuđeni da se sa mnogim od ovih problema bore sami, ali činjenica je da država ima obavezu da im u ovome pomogne i činjenica je da moramo stalno da ulažemo dodatne napore da ovim ljudima pomognemo. Naravno da dok god je naša država siromašna, ona neće biti u prilici da im u punoj meri izađe u susret i pomogne.
Moram da vas podsetim da u svetu postoje i neke bogate države koje na veoma loš način brinu o ljudima kojima je potrebna socijalna zaštita i da bogatstvo ili ekonomski razvoj, sami po sebi, ne znače i dovoljno dobar sistem socijalne zaštite u jednoj zemlji. Zbog toga mi svi stalno moramo da ulažemo napore da u procesu ekonomskog i privrednog razvoja naše zemlje dodatno brinemo o ovim kategorijama građana.
Želim da kažem da je ova razlika koja će sada postojati u iznosu tuđe nege i pomoći, sa 2.300 na 4.000 dinara, znači razlika od 1.700 dinara mesečno, ma koliko ona nama izgledala beznačajna, značajno promeniti materijalni status ovih ljudi ili će bar psihološki doprineti da njihovo dostojanstvo bude na malo višem nivou. Što se mene lično tiče, da ovaj zakon sadrži samo ovu odredbu, za njega bih glasala i ne bih dozvolila sebi da bilo kakav politički stav ošteti, makar za narednih nekoliko meseci, ove ljude kojima je pomoć neophodna.
Takođe, ono što smatram posebno važnim u ovom zakonu, to je pitanje uređenja hraniteljstva. Moram da vam kažem da uprkos tome što mi često volimo za sebe da kažemo da smo veoma humano društvo i društvo koje jako puno brine o deci, nažalost, briga o deci nije nešto čime možemo posebno da se u ovoj državi pohvalimo. Nadam se da ćemo o ovome više govoriti kada budemo govorili o zakonu koji uređuje porodične odnose. Sada želim da vam kažem da, nažalost, veliki broj dece u našoj zemlji nema roditeljsko staranje ili nema adekvatno roditeljsko staranje. Ovakva deca su, nažalost, prepuštena sama sebi i ulici. Država na jako loš način brine o ovoj deci, između ostalog, naravno, zato što je siromašna, ali rekla bih, ne samo zato.
Jedna od najboljih mogućnosti da se ovoj deci pomogne jeste podsticanje institucije hraniteljstva u našoj zemlji. Najbolji način je da ova deca budu smeštena ne u institucije, nego u hraniteljske porodice. Do sada ovo pitanje nije bilo najbolje regulisano.
Moram da kažem da su se za hraniteljske porodice uglavnom prijavljivali oni ljudi koji su izuzetno humani, koji su uglavnom na dobar način o ovoj deci brinuli, ali to ne sme biti prepušteno slučaju, ne sme biti prepušteno ničijoj dobroj volji. Jednostavno, ovo je nešto o čemu država mora da brine.
Sada prvi put u ovom zakonu imamo rešenja koja govore o tome da država počinje na dobar način da brine o tome, a to je činjenica da će hraniteljske porodice dobiti značajno više sredstava za brigu o ovoj deci, da će biti ograničen broj dece koja mogu da budu u jednoj hraniteljskoj porodici smeštena, da će te hraniteljske porodice proći posebnu obuku koja će im omogućiti da na adekvatan način brinu o deci koju preuzmu na staranje. Na kraju, država će ovim ljudima obezbediti i adekvatne penzije. Oni će ući u sistem brige o njihovim penzijama.
Želim da spomenem još jedan važan deo ovog zakona, a to je onaj koji se tiče učešća korisnika u sistemu odlučivanja o socijalnoj zaštiti. Dakle, korisnici sada postaju akteri politike i rada ustanova socijalne zaštite. Kao članovi upravnog odbora, korisnici će naći svoje mesto u sistemu odlučivanja o sebi samima. To je nešto što je, čini mi se, najlogičnije.
Takođe, smatramo da je dobro što se osniva zavod za socijalnu zaštitu. To nije ni nalik bilo kakvoj agenciji. Zavod za socijalnu zaštitu je nešto što imamo i u sistemu obrazovanja, i u sistemu zdravstva i najlogičnije je da postoji i u sistemu socijalne zaštite, kao institucija koja će doprineti unapređenju ovog sistema i znatno boljoj politici socijalne zaštite koju naša država treba da vodi. To je institucija koja će vršiti stručni nadzor nad institucijama socijalne zaštite i najlogičnije je da ona u ovoj zemlji postoji, ukoliko želimo da se hvalimo time da smo zemlja koja brine o socijalno ugroženom stanovništvu.
Ovo su najznačajnije tačke zakona zbog kojih će G17 plus ovaj zakon podržati. Želim da sa vama podelim i jedno uverenje koje mi u G17 plus imamo. Naime, mi smatramo da se snaga države ne meri ni njenom ekonomskom moći, ni njenom vojnom moći, niti snagom koju ona ima u politici. Snaga države se meri snagom njenog najslabijeg građanina i u tom smislu, u naporu da ove građane osnažimo, mi ćemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima ovlašćeni predstavnik DS, narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, mislila sam da počnem izlaganje rečenicom da je jako dobro da se ovaj zakon našao pred poslanicima. Međutim, moja koleginica koja je prethodno govorila dala mi je šlagvort za jednu primedbu koju ne mogu da odolim a da ne kažem. Doneli su 37 zakona, od kojih nije ni pet zakona, sve su ostalo izmene i dopune, a zakoni su uglavnom projekti koje je uradila prethodna vlada.
Moram da kažem da bi Vlada iz prethodnog saziva bila jako zadovoljna da je zatekla projekte u ministarstvima kakve ste vi zatekli i da je mogla da ih koristi. Nažalost, ona je morala da krene iz podruma reformi.
Ja bih ipak da se osvrnem na ovaj zakon o socijalnoj zašiti za koji mislim da je jako dobro što se našao u skupštinskoj proceduri, jer obezbeđuje socijalnu sigurnost građana, utvrđujući jednak minimum za sve građane u Srbiji, ali daje opštinama prema njihovim materijalnim mogućnostima da svojim građanima pomognu.
Poslanička grupa Demokratske stranke glasaće za zakon. Mi skoro uopšte nemamo primedaba na njega, jer, kao što sam malopre rekla, ponuđeni predlog zakona je skoro istovetan zakonu koji je prethodna vlada predala u skupštinsku proceduru i koji se sada nalazi u arhivi Skupštine, ali koji nije uspeo da dođe za vreme tog mandata u skupštinsku proceduru, odnosno pred nas poslanike.
Međutim, imamo jednu zamerku na zakon. Prosto mislimo da bi bilo bolje rešenje koje je bilo u prethodnom predlogu, a ono se odnosi na hraniteljstvo. Ministar je podvukao kao veliku zaslugu, jednu od zasluga, to što se hraniteljstvo našlo u novom zakonu. Naravno, to u svakom slučaju pozdravljamo. Međutim, iz člana 16. je izbačena mogućnost članu hraniteljske porodice zaključivanja ugovora o radu za obavljanje poslova van radnog mesta poslodavca.
U predlogu prošle vlade, u predlogu zakona, član porodice koji je osposobljen da bude hranitelj imao je mogućnost zasnivanja radnog odnosa, što je u skladu sa Zakonom o radu. Naravno, on je imao mogućnost, što ne znači da je morao. To je razlog zašto mislimo da je to rešenje moglo da ostane, jer na takav način bi status hranitelja bio na neki način poboljšan za ljude koji nemaju zaposlenje, a na taj način bi imali mogućnost da ono penzijsko osiguranje koje im je dato ovim zakonom, što naravno pozdravljamo, kroz svoj rad na neki način zarade.
Mislimo da bi se na taj način unapredio ovaj oblik zaštite i u svakom slučaju bi bio mnogo bolje rešenje za decu bez roditeljskog staranja. Nažalost, zbog skidanja hitnog postupka, kako je u početku zakon predat u skupštinsku proceduru, nismo imali mogućnost da uložimo amandmane, a mislili smo da stavimo amandman upravo na ovaj član 16, tako da bismo na taj način pokušali da zadržimo rešenje iz prethodnog predloga.
Kako sam već ranije kazala, s obzirom na to da je zakon naš predlog zakona, poslanička grupa Demokratske stranke će glasati za ovaj zakon.

Vi se javljate za repliku? Izvolite.

Zahvaljujem na ispravkama koje je koleginica dala, ali želim da kažem samo jedno. Ono što sam rekla, čini mi se, pre dva dana, zakoni, a posebno zakon o socijalnoj zaštiti ne treba da bude prilika za stranačka nadmudrivanja. Apsolutno je nevažno ko je zakon pisao.
Za mene je važno koji su zakoni dobri i koji zakoni mogu da budu usvojeni. U tom smislu ja sam već na samom početku podržala napore i opozicione stranke kojoj koleginica pripada zbog toga što je podržala jedan broj zakona za koje je smatrala da su dobri i smatram da će to i dalje raditi sve poslaničke grupe u ovom parlamentu.
Ono što je za naše građane važno, to je da usvajamo dobra zakonska rešenja, dobre dopune zakonskih rešenja ili ma kako se one zvale, ali u svakom slučaju smatram nebitnim koji je stručnjak, imenom i prezimenom, pisao neki zakon. Važno je da li postoji politička volja da ti zakoni budu usvojeni.

Reč ima narodni poslanik Ivan Radić, a neka se pripremi narodni poslanik Predrag Mijailović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana. Kao poslanik SRS, daću par načelnih primedaba na ovaj zakon iz kojih se vidi da ima određenih nedorečenosti i određenih praznina u ovom zakonu.
Već u članu 1. vidi se prvi nedostatak ovog zakona, u kome se kaže da troškove postupka za ostvarivanje prava iz ovog zakona ne snose građani ako ovim zakonom nije drugačije utvrđeno. Moje mišljenje je da se ne može očekivati da troškove postupka za ostvarivanje prava iz ovog zakona mogu snositi korisnici tog prava, znači ovde se radi zapravo o jednoj nelogičnosti i smatram da ovu grešku treba ispraviti i upravo je poslanički klub SRS podneo amandman što se toga tiče.
Dalje, kolega Nedeljković je u svom izlaganju izneo jednu vrlo bitnu stavku, a radi se o srpskom narodu koji danas zaista teško živi na području Kosova i Metohije. Mišljenje poslaničke grupe SRS je da je ovim zakonom trebalo obuhvatiti taj narod koji zaista živi u izuzetno teškim uslovima, koji je pod neprekidnom opsadom i šikaniranjem šiptarskih terorista. Ovde se zapravo radi o jednom od najvitalnijih nacionalnih interesa, jer su zapravo ti ljudi koji danas žive na Kosovu i Metohiji garant kakve-takve nade da će se Kosovo i Metohija vratiti u sastav Srbije.
Mišljenje Srpske radikalne stranke jeste da je tim ljudima trebalo omogućiti iz budžeta Republike Srbije jedan vid pomoći. Svesni smo situacije, da je teško vreme i da možda nije moguće da se novčana pomoć obezbedi svima, ali je moglo da se nađe za toliko da se porodicama koje žive na Kosovu i Metohiji, ako ne ostvaruju prihode ili žive ispod nivoa socijalne zaštite, omogući jedna vrsta pomoći. Jer, znate, ukoliko više ne bude Srba na Kosovu i Metohiji, onda možemo reći da više Kosova nema u sastavu Srbije.
Sledeća zamerka koju imam da uputim ovom predlogu zakona je na član 5, a koji se odnosi na član 12. Ponovo dolazi do jedne nelogičnosti.
Kaže se da pravo na materijalno obezbeđenje ima pojedinac, odnosno porodica koja nema prihode ili ima manji prihod od minimalnog nivoa socijalne sigurnosti. Ne razumem šta znači minimalni nivo socijalne sigurnosti. Koji su to kriterijumi na osnovu kojih se utvrđuje nivo socijalne sigurnosti, da li je on minimalan, srednji ili maksimalan, i ko je taj koji utvrđuje nivo socijalne sigurnosti?
Dalje, na član 13. predloženog zakona koji se odnosi na član 25. osnovnog teksta u kome se kaže - dodatak za pomoć i negu drugog lica utvrđuje se u nominalnom mesečnom iznosu. Drugi stav kaže da mesečni iznos dodatka iz stava 1. ovog člana za septembar 2004. godine iznosi 4.000 dinara, a zatim se u petom stavu ovoga člana iznosi da nominalne mesečne iznose dodatka za pomoć i negu drugog lica, zaokružene u dinarima, u skladu sa stavovima 2. i 4. ovog člana, utvrđuje ministar nadležan za socijalna pitanja.
Prema mišljenju poslaničke grupe SRS potrebno je da parametri za socijalna davanja budu praćeni prosečnom zaradom, a ne indeksom troškova života ili paušalnom ocenom i procenom nadležnog ministra. Ovde se radi o jednoj koncepcijskoj razlici između predloga ovog zakona i zakona kako ga vidi SRS. Kao što je jedan od prethodnika rekao, poslanički klub SRS je još 2. aprila ove godine podneo Narodnoj skupštini predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti, koji nije uzet u pretres. Smatramo da je to bio dosta kvalitetan predlog zakona.
Što se tiče ovog predloga zakona, SRS je pokušala, podnoseći određeni broj amandmana na članove ovog zakona, da ga bitno popravi, izmeni i ja apelujem na skupštinsku većinu da te predložene amandmane prihvati.
Ono što sam još hteo da kažem, a direktno je vezano za socijalnu zaštitu i posebno obezbeđenje socijalne sigurnosti građana, jeste sledeće. U gradu iz koga dolazim, u Jagodini, postoji jedno preduzeće, a to je društveno preduzeće za profesionalno osposobljavanje i zapošljavanje invalidnih lica i zove se "Oprema". Inače se bavim proizvodnjom kancelarijskog nameštaja. Radi se o društvenom preduzeću koje danas zapošljava 139 radnika, od čega je više od 60% invalidnih i retardiranih lica.
Problem u vezi sa tim preduzećem je sledeći. Naime, došao sam do određenih saznanja da je u prethodnom periodu, pa čak i pre formiranja ove nove vlade, resorno ministarstvo uplatilo ovom preduzeću 7.200 dinara po invalidnom zaposlenom na ime neke vrste pomoći, poboljšanja uslova rada ili nabavke određenih mašina i repromaterijala koji su im potrebni. Problem je u tome što zaposleni u tom preduzeću nisu ni prebijene pare dobili od tog novca, a poslednji lični dohodak primili su za mesec oktobar 2002. godine.
Ja sam, kao narodni poslanik, 7. aprila ove godine uputio jedan dopis skupštinskom Odboru za rad, boračka i socijalna pitanja sa molbom da se obrati nadležnom ministarstvu i samo proveri da li su ta sredstva uplaćena navedenoj firmi, sa kojom namenom i da li su ta sredstva namenski trošena ili su završila ko zna gde, da ne kažem u džepovima rukovodeće strukture.
Inače, zaposleni u tom preduzeću žive ispod svakog nivoa. Ono što imaju, to je jedan obrok dnevno, koji veliki broj njih odnese kući kako bi svojoj deci obezbedili makar taj jedan obrok. Kao što sam rekao, u tom preduzeću rade invalidna i retardirana lica koja nisu ni svesna svog iskorišćavanja i vrlo često se nalaze pod pretnjom i šikaniranjem direktora Mitra Pavlovića.
Ja ću vam samo pokazati platni spisak jednog od radnika te firme, na kome u dnu piše da je lični dohodak, odnosno plata poslovna tajna ustanove i da za odavanje poslovne tajne ustanove sledi momentalni otkaz. Pitam ko je taj ko može ovako da preti radnicima koji više od dve godine nisu primili plate. Ko je taj ko može da kaže radnicima da ne smeju da pričaju kolika im je plata, da moraju da kažu da su zadovoljni, da moraju da kažu da nisu gladni i da imaju od čega da održavaju i izdržavaju svoju porodicu i svoju decu. Zaista, jedna neverovatna stvar i prosto nisam mogao da verujem kada je ovo došlo do mene. Ovo nije jedini slučaj, sticajem okolnosti da sam ja iz Jagodine, pa sam upoznat sa time.
U "Kuriru" od 29. marta 2004. godine imali smo jedan tekst u kome kaže da je asocijacija samostalnih i nezavisnih sindikata uzimala pare od invalida. Znači, radi se o potpuno istoj problematici, vezano za preduzeće "Šumadija" iz Kragujevca. Vi znate da je tadašnji ministar bio Dragan Milovanović. Mene čudi što ovaj odgovor koji sam tražio da dođe do mene od strane skupštinskog odbora nije došao. Mnogo slično radite, a kako radite, tako prolazite i na izborima.

Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Todorović.