Naravno da ne mislim tako kako ste rekli i kako ste dobacili. Naravno da to neću da kažem.
Ali, izostavio sam samo da kažem da je bilo potrebno prihvatiti snage NATO, koje bi zajedno sa našim snagama razoružale UČK i donele mir na Kosovu.
Znam da ćete vi tako da reagujete, ali vi sve vreme pričate o konačnom predlogu, koji je stigao po principu - neću, i po principu - protivim se, da bi došli do tog zadnjeg, kakav nije bio prihvatljiv i koji nas je doveo dovde dokle nas je doveo.
Samo vas molim da iz svega ovoga izvučemo pouku. I da vas u ovom obraćanju samo podsetim na sledeće: ako neko misli da treba uraditi u jednom političkom trenutku nešto na jedan način, to iznese javno, to se može prihvatiti, a ne mora.
Tolika buka oko nečega što ima smisla, a što ćemo probati da objasnimo, nema smisla.
Dakle, i ova rezolucija koju vi predlažete jeste falsifikat. Zašto je falsifikat? Zašto niste, kada ste napisali rezoluciju, rekli ovom narodu kako zaista glasi tužba, doslovce? Zašto smo tužili, koga smo tužili, šta su posledice i šta će biti u oktobru, posle odluke suda u Hagu?
To je ta budućnost Srbije i o tome pričam. Nemojmo se deliti na patriote i na one koji to nisu, jer patriota je čovek koji misli o budućnosti svog naroda, koji ne pravi ni jedan korak koji bi mogao da ugrozi budućnost naroda. Podsećam vas da smo pravili takve korake, da smo ugrožavali budućnost ovog naroda, da imamo izbeglice, da imamo raseljena lica, da imamo razrušenu privredu, da treba apsolutno osuditi agresiju, ali vas pozivam na razum.
Dakle, da ovog trenutka, osuđujući agresiju, maksimalno razumno postupimo prema nečemu što se zove svet, što se zove Evropa.
Konačno pitanje u ovom delu. Svi se zalažemo za Evropu. Neko da, a neko ne za Partnerstvo za mir, ali se svi zalažemo za Evropu. Ako hoćemo Evropu, kako da uđemo u tu Evropu, a u ovoj tužbi je sedam najjačih zemalja Evrope.
Materijalna šteta je četvrta nabrojana. Znate, ako ste imali veze sa pravom, šta znači kako vide rešenje tužbe i kada se dolazi do materijalne štete. To je ta zamena teza i to je taj falsifikat o kome govorim.

 Da li još neko želi reč? Reč ima gospodin Obradović, narodni poslanik, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Poštovane kolege narodni poslanici, iskreno rečeno, do pre par meseci mislio sam da tema kao što je ova danas nikada ne može biti predmet rasprave Skupštine Republike Srbije, zato što sam smatrao da u ovoj našoj državi postoje teme o kojima postoji apsolutni konsenzus svih političkih stranaka.
Mislio sam da pitanje agresije NATO-a na SRJ, zahtev, tužba naše zemlje protiv agresora, pitanje Kosova i Metohije, pitanje bezbednosti, pitanje pridruženja EU jesu teme koje niko ne može dovesti u pitanje. Međutim, tako nije.
Jedna izjava državnog službenika, ministra spoljnog državne zajednice Srbija i Crna Gora, gospodina Vuka Draškovića, taj konsenzus dovodi u pitanje. Potpuno sam ubeđen da će taj konsenzus biti uspostavljen u raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali bi bilo još bolje taj konsenzus uspostaviti kroz glasanje o Predlogu rezolucije.
Glasanjem za Predlog rezolucije se poništavaju negativni efekti izjave ministra spoljnih poslova. Glasanjem za rezoluciju se pokazuje i odgovoran odnos prema državi, prema žrtvama agresije, prema svemu onome što je agresor učinio.
Moram reći da je pozitivno što je Vlada Republike Srbije protiv povlačenja tužbe. Loše je što nije imala petlju da predloži i usvajanje ove rezolucije. Iza formalno-pravnih razloga se ne treba zaklanjati. Vlada Srbije je bila dužna da predloži da se rezolucija usvoji.
Da li je gospodin Vuk Drašković imao ovlašćenja da da jednu takvu izjavu? Pazite, ministar spoljnih poslova jedne države nije običan državni službenik. Kada kaže nešto u ime države, to ima svoju težinu.
Podsećam, on je rekao da tužbu protiv agresora treba povući jednostrano i bezuslovno i, naravno, dao jednu krajnje ličnu političku kvalifikaciju, da je reč o Miloševićevim tužbama.
Podsećam da u Ustavnoj povelji državne zajednice SCG stoji vrlo decidno ko je nadležan za utvrđivanje spoljne politike i ko je obavezan da tu utvrđenu politiku sprovodi. U članu 33. stoji da Savet ministara utvrđuje i sprovodi politiku Srbije i Crne Gore, saglasno zajedničkoj politici i interesima država članica. U članu 40. se kaže da ministar spoljnih poslova sprovodi i odgovoran je za sprovođenje spoljne politike Srbije i Crne Gore.
Ovo pitanje nije bilo na dnevnom redu ni Skupštine državne zajednice SCG. Moram reći da su poslanici SPS, kada je gospodin Drašković bio izabran, tražili da se podnese ekspoze o spoljnoj politici. Rečeno je da će to biti za nekoliko dana. Naravno, do dana današnjeg nije usledilo.
Ovo pominjem iz razloga što ni Skupština državne zajednice SCG, ni Savet ministara, nisu ni raspravljali niti doneli odluku da bilo ko, pa ni ministar spoljni, može da govori u ime državne zajednice i da govori ovakve teške reči.
Gospodin Drašković sprovodi spoljnu politiku državne zajednice. On je ovim izjavama naneo i političku i državnu štetu Srbiji. Naravno, naneo je političku štetu državnoj zajednici, ali pominjem Srbiju.
Pokušaj jednostranog povlačenja ove tužbe je loš po državu. Ako ministar spoljnih poslova ima iole političkog morala, morao bi da podnese ostavku. Ako to neće, država Srbija je dužna da, u okvirima svojih ovlašćenja i mogućnosti, tog ministra spoljnih poslova smeni i da predloži novog ministra spoljnih poslova.
Srbija je to dužna da učini, jer je Srbija za 78 dana bombardovanja mnogo propatila, baš zbog toga nijedan pojedinac ne sme da daje takve izjave.
Zašto to kažem?
Pre dva meseca čuli smo tvrdnju da su Srbi na Kosovu i Metohiji učinili etničko čišćenje. Ko će kome - ako neće svoj svome, nama ne treba niko drugi do mi sami sebi da nanosimo štetu.
U vreme agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u okviru propagande koju su vodile zapadne zemlje pojavljivale su se informacije da na stadionu u Prištini postoje masovne grobnice, da postoje masovne grobnice širom Kosova i Metohije, da su naše oružane snage sprovodile etničko čišćenje.
Danas, četiri godine posle, niko na Zapadu, nijedan relevantni politički subjekt, a ne govorim o nekome ko se bavi istorijom, istraživanjem onoga što se desilo, ne usuđuje se da tako nešto kaže.
Zašto? Zato što su sami agresori, u nastupu oduševljenja, zato što su uspešno završili posao, kao što se to dešavalo i posle 5. oktobra, davali razne intervjue BBC-ju i ostalim medijima, kojih se sada stide i hteli bi da ih zaborave, ali šta ćete, traka je tu, pa se vidi.
Sada neko nas treba da ubeđuje da se Srbija nije borila protiv terorista, a Holbruk priznaje da je 1998. godine, u Ženevi, postigao dogovor sa OVK da podrži njihove ciljeve i borbu za nezavisnu Albaniju. Sada nas neko treba da ubeđuje da je trebalo prihvatiti Rambuje, a čuli smo šta je sadržaj Rambujea, što je tačno. Madlen Olbrajt sama kaže da je Rambuje bio uslov koji se nije mogao prihvatiti, jer je to njima bila prilika da započnu rat protiv Savezne Republike Jugoslavije. To govori Madlen Olbrajt, a mi ovde imamo ljude koji tvrde da je to drukčije.
Ko li je tu u pravu? To bi bilo zanimljivo čuti.
Rekao bih nešto oko humanitarne katastrofe, jer je to bio neposredan povod za agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tog 24. marta 1999. godine nije bilo izbegličke katastrofe na našim prostorima. U prilog ovoj tvrdnji naveo bih dve različite procene UNHCR-a. Jedna, neposredno pre agresije NATO-a na Jugoslaviji u Albaniji je bilo oko 17.000 albanskih izbeglica sa Kosmeta. Druga, da je pre 24. marta 1999. godine u Albaniji bilo 18.500, u Makedoniji 16.000 izbeglica.
No sve da ih je ukupno bilo 35.000, što je maksimalna procena, ne može se ni izbliza uporediti sa cifrom oko 780.000 izbeglica, koliko je prema drugim podacima UNHCR-a pobeglo pre početka agresije.
Izbeglice su počele masovno da napuštaju Saveznu Republiku Jugoslaviju tek tri dana nakon početka agresije, 27. marta, logično, bežeći od bombi i raketa koje su navodno trebale da ih zaštite.
Pogledajte knjigu Henrija Kisindžera "Da li Americi treba spoljna politika", na strani 296 piše da su Albanci bežali pred NATO bombama.
Sada nas neko treba da ubeđuje da to nije tako. U toj intervenciji da bi se navodno sprečila humanitarna katastrofa, NATO je, sa druge strane, izazvao humanitarnu katastrofu, i to na dva osnovna načina. Prvo, nakon početka bombardovanja veliki deo stanovnika Kosova i Metohije, uglavnom Albanaca, a i pripadnika drugih etničkih zajednica, pobeglo je u susednu Albaniju, prema zvaničnim podacima 439.000, a u Makedoniju 246.000. Istovremeno je, što se zaboravlja, što niko ne pominje, prema podacima Crvenog Krsta, oko 200.000 ljudi, mahom Srba i Crnogoraca, ali i Albanaca i drugih, pobeglo je u centralnu Srbiju i u Crnu Goru.
Moram da podsetim određene kolege ali i javnost Srbije na to da je divljačko bombardovanje pogodilo celu Jugoslaviju i praktično nijedan njen deo nije izuzet. Za 79 dana neprekidnog bombardovanja ubijeno je ili ranjeno nekoliko hiljada civila, uništene su najveće fabrike, čime je na desetine hiljada radnika ostalo bez posla, uništeno je ili teško oštećeno na hiljade kuća, u više navrata su namerno uništavana postrojenja elektrodistribucije, zbog čega je cela zemlja po nekoliko dana bila bez struje, vode i hleba. Prema podacima Crvenog Krsta, oko 200.000 građana, koji žive u Srbiji van Kosova i Metohije, napustilo je svoje domove i našli su se u internom raseljenju u gradovima Srbije.
Sve to ukazuje na to da je ratom, koji je izazvao NATO, stvorena prava tragedija, koja je pogodila ne samo stanovništvo Kosmeta već i sve ostale stanovnike Jugoslavije.
Upravo su NATO snage, svojim bombardovanjem, pored vojnih ciljeva i gusto naseljenih stambenih gradskih četvrti i sela, bolnica, škola, fabrika, poljoprivrednih dobara, komunikacija, neposredno prouzrokovale smrt, ranjavanje, nestašicu hrane i vode, teška razaranja infrastrukture, uništavanje i zagađivanje prirode.
Time je, umesto navodne humanitarne katastrofe, počinjena istinska humanitarna katastrofa, koja je neuporedivo veća od one koju je NATO pretendovao da spreči. Može se definitivno reći da je NATO izazvao, napadom, agresijom na Jugoslaviju, najtežu humanitarnu krizu u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nije tu potrebna neka velika mudrost, jer podaci to apsolutno potvrđuju.
Bio sam u situaciji, razumevanjem predsednika Narodne skupštine, da podelim poslanicima jedan materijal, koji govori o šteti koju je utvrdila Komisija Vlade Republike Srbije, zvaničan državni organ. Ako pogledate ovaj dokument, biće vam jasno koje su razmere katastrofe koju je počinio agresor za tih 78 dana bombardovanja. Sva priča, sva politika bledi pred ovim podacima.
Ako su kolege poslanici imali imalo vremena, u odnosu na neke druge svoje obaveze, da pogledaju ovaj dokument, videće šta u njemu piše.
(Više poslanika iz poslaničkih klupa govori u isto vreme: "Nismo dobili taj materijal".)
Taj dokument je zvanično podeljen svim poslanicima. To je zvaničan izveštaj Komisije Vlade Republike Srbije. Znam da je taj materijal umnožen. Rečeno mi je da su svi poslanici taj materijal dobili.
Ovo su podaci vezani samo za štetu, bez podataka vezanih za Vojsku Jugoslavije i bez podataka vezanih za Kosovo i Metohiju. Direktna materijalna šteta, kao i indirektna materijalna šteta, kao što i sami vidite iz ovih podataka, zapanjujuća je. Neću vam čitati sve, samo bih vas podsetio o kakvim je objektima reč.
Kada je reč o saobraćajnim objektima, uništene su: železničke pruge, stanice, depoi, železnički mostovi, nadvožnjaci, podvožnjaci, tuneli i galerije. U drumskom saobraćaju su uništeni: putevi, drumski mostovi, nadvožnjaci, podvožnjaci, vijadukti. U vazdušnom saobraćaju uništene su: aerodromske piste, aerodromske zgrade i objekti . Što se tiče elektroenergetske mreže, uništene su: trafostanice, i to 119 trafostanica, 11 elektrana, 51 poslovna zgrada i objekti na 277 lokacija, vodova i mreža. U objektima komunalne infrastrukture uništeni su radio-televizijski objekti, instalacije, 14 predajnika, 45 repetitora.
Pet kuglana je pogođeno i uništeno. U industriji i rudarstvu 101 objekat, u proizvodnji naftnih derivata dva kompleksa i 28 objekata, moj kolega Sveta Krstić će govoriti o tome šta se zbivalo u Novom Sadu, šta je agresor bombardovao u Novom Sadu i koje su posledice tog bombardovanja. U građevinarstvu, u poljoprivredi, u tercijarnim delatnostima. Koji su objekti verski pogođeni, kulturno-istorijski spomenici koji su uništeni.
Osnovne i srednje škole - 196 škola je pogođeno, to je ratni vojni cilj; 81 srednja škola, 11 viših škola, 22 fakulteta, 17 objekata učeničkog i studentskog standarda, 149 predškolskih ustanova, oko 55.000 stambenih jedinica je oštećeno za vreme 78 bombardovanja.
Kada je reč o ljudima, onom najdragocenijem, ovaj materijal sadrži gde je prijavljen gubitak života 944 osobe, taj podatak je daleko veći. Prijavljeno je 2.010 povreda telesnog integriteta.
Ovo vam pominjem iz prostog razloga što treba vrlo taksativno pobrojati i videti šta se tih dana zbivalo. Ovo pominjem iz razloga što postoji jedan suštinski razlog zašto se insistira na povlačenju tužbe.
Pre svega, čiji je interes da povučemo tužbu? Logično da je to interes tuženih zemalja i NATO-a u celini. Da nije tako, ne bi bilo pritisaka i ucena da se one povuku. Po svom obimu i intenzitetu ovi pritisci su bez presedana u istoriji međudržavnih sporova pred Međunarodnim sudom pravde.
Ovo se jedino može objasniti time da je NATO svestan svoje krivice, odnosno da je izvršio agresiju, prekršio Povelju UN, osnovne principe međunarodnog javnog prava, prekršio je i Ženevske i Haške konvencije, i mnoge druge izvore međunarodnog javnog prava, prekršio je sopstveni osnivački akt, a zemlje učesnice u agresiji su prekršile i svoje sopstvene ustave, pošto su odluke o agresiji donete izvan, a najčešće protiv nacionalnih parlamenata.
Otud je normalno da NATO i njihovi lideri, posebno lideri koji su igrali ključnu ulogu u preduzimanju agresije protiv SRJ, svesni posledica eventualnog prihvatanja naših tužbi i moguće osude od strane Međunarodnog suda pravde, nastoje svim silama da to unapred spreče. Naravno, logično da je najbolji način za to povlačenje tužbe protiv NATO zemalja.
Zanimljivo je i koincidencija nije slučajna da se ova druga faza suđenja predsedniku Miloševiću poklapa sa ovom pojačanom medijskom kampanjom i zahtevom za povlačenje tužbe. Očigledno da su agresori i lideri zemalja koje su činile agresiju svesni da će u ovoj fazi biti ozbiljnije nego pre stavljanja na optuženičku klupu, a povlačenje tužbe bi umanjilo takvu opasnost.
Na kraju, koje su posledice odustajanja od ove tužbe? Nabrojaću ih nekoliko.
Prvo, oslobađanje NATO i zemalja agresora od odgovornosti za sve zločine koje su počinili za vreme 78 dana i noći bombardovanja. Pobrojao sam mnogo toga. Ne samo ono što su činili nama, nego što su učinili pomažući UČK, činili sve ono da ostvare svoj strateški cilj.
Drugo, odustajanjem od tužbe NATO i zemlje agresori se oslobađaju obaveze za nadoknadu ratne štete, koja, prema proceni Vlade SRJ, iznosi preko 100 milijardi dolara.
Treće, formalno prihvatanje teze o tome da NATO nije kriv za agresiju, već naša zemlja i naš narod. Kada odustanete od tužbe, priznali ste da je njihova intervencija bila apsolutno opravdana.
Četvrto, time se vrši legalizacija nelegalno osnovanog Haškog tribunala i daje puna legitimizacija optužbi tog tribunala, kako protiv predsednika Miloševića, tako i protiv drugih najviših državnih i vojnih rukovodilaca srpskog naroda za navodne ratne zločine. To je način da se legitimna borba protiv terorizma na Kosovu i odbrana SRJ od agresije prikaže kao ratni zločin, a agresija NATO opravda moralnim i humanitarnim razlozima.
Peto, to znači legalizaciju secesije na Kosovu i Metohiji i reviziju Rezolucije 1244, koja garantuje teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije.
Šesto, to znači učvršćivanje, odnosno jačanje pozicije BiH i Hrvatske u njihovim neosnovanim tužbama protiv SRJ, uz perspektivu nametanja ogromnih obaveza današnjim i budućim generacijama u Srbiji i Crnoj Gori za nadoknadu ratne štete.
Zbog toga je energično suprotstavljanje pokušajima da se povuku tužbe protiv zemalja NATO za agresiju i brojne zločine ne samo naš vitalni nacionalni interes, da se tim putem izdejstvuje osuda agresora i obezbedi pravična nadoknada ratne štete.
To je i u interesu rehabilitacije i jačanja osnovnih principa međunarodnih odnosa, Povelje Ujedinjenih nacija, međunarodnog prava i izgradnje međunarodnog poretka. Hvala.

Hvala. Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Pred nama je Predlog rezolucije o zabrani povlačenja tužbe koju je SRJ podnela protiv određenog broja zemalja članica NATO, a radi, kako tamo kaže, naknade štete. Međutim, ne bih ulazio u suštinu spora, da li je to formalno tako ili nije, šta piše u tužbi. Zna se, tužba je podneta od strane SRJ zbog, pre svega, nezakonitog napada, agresije na našu državu i zbog nezakonite upotrebe sile tokom kampanje NATO bombardovanja, sa svim posledicama koje su iz toga proizašle.
Ovaj predlog rezolucije koji je podnet ima svoju suštinu. Za DSS je to dobra prilika, dobar povod, nije ni loše da se o tome raspravlja, da se vodi rasprava o ovom pitanju, jer centralno mesto, pobude ili motivi podnosioca ovog predloga, stajali su u vezi sa inicijativom koja je neformalno, ali javno izrečena od strane jednog od zvaničnika ove države, ministra spoljnjih poslova, o čemu se govori i u obrazloženju podnete rezolucije.
Reč je o neformalnom predlogu, doduše javno izrečeno, da bi se mogla ova tužba povući odmah i bezuslovno kao dobročin gest, kao akt dobre volje u međunarodnoj komunikaciji, a iz razloga da bi država Srbija na taj način lakše ušla u evropske integracije i uopšte u integrativne procese u svetu.
Odmah ću na početku, pošto je za nas smisao rasprave u tome da se odredimo prema mogućem aktu povlačenja tužbe, izneti stav DSS koji se odnosi na taj čin. Dakle, veoma jasno i nedvosmisleno ćemo reći da je DSS protiv jednostranog i bezuslovnog povlačenja tužbe protiv zemalja članica NATO-a, onih osam na koje se ta tužba odnosi, zato što taj predlog ili takva vrsta predloga, gde god da se čuje javno, neformalno, formalno, na bilo koji način, ne može biti dobar diplomatski gest od strane naše države prema onima koji su sa nama u sporu i na taj način ne može doprineti poboljšanju položaja naše zemlje.
Kada o tome govorim, reći ću da postoje dva razloga u najmanju ruku. Prvi razlog je moralne prirode. O tome su moji prethodnici nešto više govorili, dakle, govorili su o jednom zaista divljačkom činu agresije na našu zemlju, koji je bio nezakonit, gde je upotreba sile izvršena bez odluke Saveta bezbednosti UN, dakle, bez ikakvog legalnog osnova, da bi se postigla određena politička sredstva i da bi se izvojevala određena politička pobeda.
A za tu političku pobedu u regionalnom smislu, u smislu vođenja svetske politike, određene sile su odlučile da upotrebe neprimerenu silu, koja je za svoju posledicu imala teška materijalna razaranja i ljudske žrtve na našoj teritoriji.
Prema tome, sa moralnog aspekta svaka država koja pretrpi takav čin agresije ima pravo da se brani, a do te odbrane putem upotrebe vojne sile je došlo za vreme trajanja te agresije, onoliko koliko je naša država mogla da pruži odgovor putem upotrebe vojne sile u cilju odbrane. S druge strane, državi stoji na raspolaganju i sve ono što može da učini u pravnom smislu, da zaštiti svoj položaj. Tužba koja je tada podneta od strane SRJ protiv ovih osam, odnosno 10, a posle osam zemalja članica NATO-a jedini mogući i za nas ispravni odgovor na agresiju koja je učinjena.
Što se tiče moralne strane te stvari, ona je u ovom delu nesporna. Niko ovde od nas neće ustvrditi da je ta agresija bila ičim opravdana, da je bila zbog ičega pravedna, ona za nas ima samo ono što bi za svaki normalan narod na svetu i za normalne građane na svetu, koji vole slobodu, imala samo predznak odvratne, obične i prljave agresije, sa užasnim posledicama.
Ono što je druga strana te stvari, a kada govorimo o položaju naše zemlje danas i o njenim diplomatskim kapacitetima, to je pitanje našeg položaja u tom sporu, to je pitanje da li i u tom smislu tužbu treba povući, bez obzira na određene izmenjene međunarodne političke prilike, okolnosti i položaj naše zemlje u tim prilikama, a reći ću vam na šta konkretno mislim.
Pored tužbe koju država SRJ, a samim tim i država Srbija i Crna Gora kao sukcesor ovog spora, jer je u pitanju ista zemlja, ima protiv zemalja NATO pakta, postoje i dve tužbe, a to je tužba Hrvatske i BiH protiv naše države zbog genocida, a gde se traži ratna odšteta od naše države u tim sporovima i ti sporovi se, takođe, vode pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Šta je bio osnov podnošenja naše tužbe? Moraćemo ove tužbe da poredimo, iz prostog razloga što bi se iz toga videlo da postoji određeni racionalni interes, politički i racionalni interes nas i naše države da bezuslovno i odmah, bar ne u ovom trenutku, ne može povući ovu tužbu, kako je to bilo neformalno od strane zvaničnika naše države, jednog zvaničnika, javno predloženo.
Prosto, stvari stoje ovako: našom tužbom se zahteva da sud utvrdi da su tužene države članice NATO povredile niz međunarodnih obaveza, obavezu uzdržavanja od upotrebe sile, obavezu neintervencije u unutrašnje stvari druge države i da su izvršile napad na civile i civilne objekte, istorijske i kulturne znamenitosti, i da su koristile nedozvoljena sredstva prilikom ratovanja, kao što su kasetne bombe.
Svi znamo koliko je ljudi od kasetnih bombi u državi Srbiji stradalo, na koji način i u kojim mukama su neki od njih umirali.
Koristile su projektile koji sadrže osiromašeni uranijum, a što je zabranjeno međunarodnim konvencijama. Napadima su nanele dugoročnu štetu po ljudsko zdravlje i okolinu, a nisu sprečile vršenje genocida i etničkog čišćenja srpskog i drugih nealbanskih naroda na Kosovu i Metohiji. S tim u vezi, posledično, kod utvrđivanja krivice za genocid, a koji je takođe ovde tražen, a da li tu ima osnova ili nema to je drugo pitanje, ali postoje drugi osnovi i tužbeni je genocid osnov po kome je ova tužba podneta. Znači, zahtevala se naknada štete.
Kod države Hrvatske, odnosno u slučaju Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Hrvatska je podnela tužbu 1999. godine pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv Srbije i Crne Gore, čiji je zahtev u osnovi istovrstan kao i zahtev BiH, a zahtev BiH je 1993. godine podnet, odnosno u vreme rata u BiH, i tražene su tada privremene mere, a što je odbijeno i, naravno, BiH je podnela protiv Srbije, odnosno SRJ, odnosno Srbije i Crne Gore, zahtev da se postavi odgovornost za Srbiju i Crnu Goru, odnosno SRJ za podsticanje i pomaganje zločina genocida i, naravno, za propuštanje obaveze sprečavanja i kažnjavanja neposrednih izvršilaca zločina. Naravno, zbog tzv. izvršenog genocida i sprečavanja genocida. I za izvršeni genocid oni su tražili veliku odštetu od strane naše države, koja se kreće u iznosu od, koliko znam, 50 milijardi dolara.
Dakle, tužba Hrvatske po osnovu ima sličan zahtev, postavljena je pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Što se tiče naše tužbe u ovom sporu, mi bismo voleli da tu tužbu dobijemo, voleli bismo da Međunarodni sud pravde u Hagu učini ono što bi, prema pravilima međunarodnim, trebalo učiniti u ovakvom slučaju, da prihvati i usvoji tužbeni zahtev i da u meritumu reši u korist države Srbije i Crne Gore.
Međutim, u svakom od ovih sporova postavlja se po jedno pitanje, koje je vezano za parničnu sposobnost stranaka u sporu i za nadležnost suda. Što se tiče parnične sposobnosti stranaka, tzv. locus standin iudicio, to pitanje je rezervisano za države članice UN. Dakle, one automatski imaju parničnu sposobnost u jednom sporu, i one države koje prihvate nadležnost suda, u skladu sa odredbama Rezolucije broj 9 Saveta bezbednosti iz 1946. godine, za državu Srbiju i Crnu Goru je karakteristično da nije izdala odgovarajuću deklaraciju o tom prihvatanju, to je nesporno.
Što se tiče nadležnosti i jurisdikcije suda, dakle, ona je fakultativne prirode, obavezuje samo države koje pristaju u određenoj formi međunarodnog ugovora, a o kojima je maločas i bilo reči, da pristanu u odnosu na član 36. Statuta suda i da pristanu na njegovu nadležnost.
Ako se ti uslovi ispune i ako dođe do utvrđivanja parnične sposobnosti stranke, tzv. locus standi in iudicio, onda se može voditi spor u meritumu i onda može biti doneta odgovarajuća odluka.
Šta je radilo osam članica NATO pred ovim Međunarodnim sudom pravde u Hagu? Oni su osporili parničnu sposobnost SRJ, odnosno države Srbije i Crne Gore. Oni su rekli da mi ne možemo biti tužioci u tom sporu, jer u trenutku podnošenja tužbe SRJ nije bila članica UN, a ovaj drugi uslov deklarativno prihvatanje nadležnosti suda nije postojao. Prema tome, oni ističu tu vrstu procesnog razloga da se spor protiv tih osam zemalja članica NATO pakta ne može voditi.
Svojstveno tome u dva spora koja se vode pred istim Međunarodnim sudom pravde u Hagu postoje isti prigovori u predpreliminarnom toku postupka, koji se odnose na pitanje parnične sposobnosti nadležnosti suda. Naravno, pravo je naše države da istakne prigovore, da sačini tužbu i da napadne kada misli da time štiti interese i pravo je da se brani na svaki mogući procesni način.
Koja je veza između tih sporova? Vrlo je jednostavna. Ukoliko bi se bezuslovno i odmah povukle tužbe pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, mi ne bismo znali odgovor na ovo jedno vrlo važno procesno pitanje. Pošto će se o tome veoma brzo odlučivati, nemoguće je da Međunarodni sud pravde u Hagu zauzme dva različita stanovišta u de facto jednoj istoj okolnosti.
Ukoliko bi se desilo da naša država ne uspe sa sporom prema osam zemalja članica NATO pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, u tom slučaju ne bi bile moguće ni tužbe BiH, odnosno pre svega države Hrvatske protiv Srbije i Crne Gore, a moguće je, jer postoji mogućnost da sud ex officio ponovo razmotri svoju nadležnost koju je i ranije razmatrao. Postoji šansa, i tu šansu ne treba propuštati, pa ni tužbu BiH protiv naše države.
U tom procesno-pravnom smislu su vezane stvari, ali ne samo u tom smislu, vezane su i u drugom smislu. Jedan deo tužbe SRJ protiv osam zemalja članica NATO koji govori o genocidu i koji pokušava da nametne odgovornost za genocid ovim zemljama ima određenu materijalnu vezu, a ne samo procesnu sa ovim sporovima, pošto su oni sporovi države Srbije i Hrvatske protiv naše zemlje u odnosu na materijalni smisao ima sličnu stvar, a za utvrđivanje krivice u tim sporovima neophodan je animus, tj. volja onoga koji vrši određene akte da tim aktima i počini genocid.
Bez voljne radnje nema vršenja genocida. U tom slučaju takođe ove dve tužbe mogu biti vezane, jer je moguće, ova jedna karika naše tužbe protiv zemalja osam članica NATO-a da bude jedina i možda najslabija u čitavom lancu optužbi koje stoje u podlozi ove tužbe.
Prema tome, pravno-politički razlozi postoje, spoljnopolitički razlozi postoje, da u ovom trenutku nije moguće dati jedan takav predlog i nije moguće za ovu državu, uz svo uvažavanje različitih mišljenja po tom pitanju, da ovakav predlog ili povlačenje tužbe prihvate.
Na kraju krajeva, obaveza onoga ko vodi diplomatiju u ovoj državi jeste da čini diplomatske korake. Diplomatski koraci se ne sastoje samo u tome da se onda, kada se to nekome učini zgodno, samoinicijativno, bez konsultacija sa više političkih subjekata, a to su pre svega političke stranke u Srbiji koje imaju svoj legitimitet, koje su izabrane od strane naroda, da predstavljaju građane u državi Srbiji, da predstavljaju građane u saveznoj državi, na taj način što su ih delegirale države članice, dakle, bez konsultacija sa tim telima davati takve izjave, koje mogu imati dalekosežne posledice.
Ne bih ovde, niti je moj govor tako usmeren, nekoga nazivao patriotom, izdajnikom, nekoga optuživao za to da namerno svojim činjenjem dovodi u pitanje poziciju ove države u međunarodnim sporovima ili u diplomatskim odnosima, ali to se moglo i nehotično desiti, a moglo se desiti i namerno, u to neću da ulazim, ali stav Demokratske stranke Srbije po tom pitanju je veoma jasan.
Dakle, mi smatramo da to nije bio dobar predlog i naši predstavnici, naši poslanici, savezni poslanici, republički poslanici i drugi funkcioneri, bilo da su na nivou državne zajednice Srbije i Crne Gore, bilo da sede u bilo kom državnom organu Republike Srbije, ničim neće učiniti bilo šta što bi za svoju posledicu imalo bilo kakav akt ili kakav gest, koji bi za svoju posledicu imao bezuslovno i jednostrano povlačenje tužbe u ovom slučaju. Mi mislimo da to jednostavno nije dobro.
To je nešto što je vezano za tužbu i taj stav ćemo, ako treba i u više navrata, ponoviti da bi bilo jasno kakav je stav jedne političke stranke, za koju smatramo da postoji njen nesumnjiv legitimitet u biračkom telu Republike Srbije.
Čuli smo i dve druge političke stranke pre mene i čuli smo njihove stavove po ovom pitanju, koji su takođe bili veoma jasni. Mislim da ćemo čuti po ovom pitanju i stavove drugih predstavnika poslaničkih grupa i na osnovu toga će svi građani, koji gledaju skupštinski prenos ili koji budu čuli izveštaj, videti kakvo je raspoloženje političkih stranaka u Srbiji u odnosu na ovo konkretno pitanje, koje jeste predmet rasprave na današnjoj sednici i koje jeste bilo povod ili neposredan sadržaj onoga čime se predložena rezolucija bavi.
Nešto bih rekao, doduše mnogo kraće, i o samom Predlogu rezolucije, koja je danas na dnevnom redu.
Što se tiče predložene rezolucije kao akta o kome bi valjalo Skupština da se izjasni i koji bi potvrdio ovakva opredeljenja o kojima danas govorim, to ne bi bilo loše. Naime, bilo bi dobro kada bi Skupština Republike Srbije mogla dati jedinstven glas za jedan akt ili, barem duboko verujem, da će ogromna većina poslaničkih grupa imati stav kao što imam ja, da postoji akt u Skupštini Srbije, za koji bi se moglo čak i glasati i koji bi jednostavno, na kraju ove rasprave, na jedan pisani način izrazio ove stavove.
Međutim, problem je u tome što je predloženi akt, po našem shvatanju, manjkav iz dva razloga. Dakle, prvi razlog bi se ticao same nadležnosti za bavljenje ovom materijom u smislu međunarodnopravnih pitanja, a drugi razlog bi se ticao ne toliko formalnog određivanja nadležnosti između savezne države i republike članice, koliko bi se odnosio na jedno drugo, takođe moralno pitanje, koje je vezano za sve ono što su rasprave o potrebi opstanka državne zajednice ili njenog prestanka.
Formalni osnov u ovom slučaju, zbog čega ne bi trebalo da se država Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije deklarativno, rezolutno ili na neki drugi način izjašnjava o pitanju jednog stava, neformalno iznetog stava jednog saveznog ministra, sastojao bi se u tome što je po članu 19. stav 1. alineja 2. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora propisano da Skupština državne zajednice Srbija i Crna Gora donosi zakone i druge akte o primeni međunarodnog prava i konvencija koje utvrđuju obaveze o saradnji Srbije i Crne Gore sa međunarodnim sudovima.
Znači, ako je o tome reč, onda je reč o učešću u sporovima pred međunarodnim sudovima, pa jedan takav akt članom 19. je stavljen u isključivu nadležnost državne zajednice. Naravno, čuli smo ranije mišljenje i o tome da postoje drugi osnovi u republičkom Ustavu i u istoj Ustavnoj povelji, koji daju mogućnost da se država Srbija bavi tim pitanjem, a pre svega se misli na određenu odbranu pozicije Republike Srbije u međunarodnim odnosima, ili se misli pri tom na pravo na zaštitu Republike Srbije iz člana 135. Ustava Republike Srbije.
Međutim, s obzirom da je nadležnost iz člana 19. Ustavne povelje krajnje specificirana i odnosi se na određenu vrstu materije i odnosa, onda je nemoguće, s obzirom na princip specijaliteta koji uvek važi u pravnim pravilima, ove druge principe, koji su istaknuti u drugim aktima, znači u Ustavnoj povelji i u Ustavu Republike Srbije, staviti ispred ovoga. To je formalna strana.
Ako tu formalnu stranu čak i prenebregnemo i ako kažemo da je ovo pitanje krajnje relativno, postoji jedna suštinska moralna strana o ovoj stvari.
Mi znamo da je u toku ozbiljna rasprava, a i ovo je ozbiljna rasprava i ovde smo pokrenuli jednu raspravu povodom neformalne izjave jednog saveznog ministra, takođe je otpočela jedna ozbiljna rasprava neformalnim izjavama Mila Đukanovića, Miška Vukovića i ostalih iz Crne Gore, dela Demokratske partije socijalista, koja nažalost dominira i čini većinu u Republičkoj vladi Crne Gore, koji pokušavaju da zapodenu razgovore o nekakvom razdruživanju država članica, o nepoštovanju Ustavne povelje i Beogradskog sporazuma i razaranju tkiva državne zajednice.
Da li na to pristati ili ne? I tu smo čuli različite političke izjave, ali sam i dan-danas uveren da većina političkih stranaka u Srbiji stoji na stanovištu da ne treba činiti bilo kakve poteze koji bi datim predlozima išli u susret i koristili, jer je naša glavna obaveza da odbranimo ono što je dato kao Ustavna povelja i ono što je dato kao Beogradski sporazum, jer trenutno drugo nemamo u odbrani i zaštiti interesa državne zajednice.
Neko može reći da je ovo nebitno u odnosu na čitavu materiju, neko može to relativizovati, a za nas je to ozbiljno pitanje. I kada je reč o donošenju rezolucije, koja u četvrtom stavu kaže: "Narodna skupština Republike Srbije konstatuje da je ona jedini organ koji u formalnom i materijalnom pogledu odlučuje o povlačenju ili odustajanju od tužbe".
Iz tog razloga nije dobro. Nije dobro čak kada ne bi strogo formalni razlozi postojali. Kada krenemo da raspravljamo da li smo morali da se pozovemo na član 19. Ustavne povelje ili je bolje na 39. ili na član 135. Ustava Republike Srbije, govorim o jednoj drugoj vrsti političke taktike.
Maločas sam govorio o političkoj taktici koja se odnosi na spoljne razloge. Govorili smo o određenim aktima određenih funkcionera savezne države, a sada govorimo o našim aktima, o onome što je naš odnos prema čitavoj našoj zajedničkoj državi. Nemojmo onda ni mi da činimo akte, koliko god nam se činili opravdanim u materijalnom smislu, koji bi doprineli jednoj drugoj šteti, koja bi potencijalno za dva, tri ili četiri meseca mogla da nastane.
Za mene nije sporno da Demokratska stranka Srbije, ni jedan njen funkcioner nikada ništa neće uraditi što bi doprinelo na bilo koji način povlačenju tužbe protiv osam država članica zemalja NATO-a. Smatramo da taj potez u ovom trenutku, na način kako je predložen, kao bezuslovan, kao jednostran i odmah, nije dobar i da može naneti štetu interesima države Srbije, ali smatramo da i pitanje glasanja ili neglasanja o jednom formalnom aktu koji je ovde podnet, bez obzira na dužinu trajanja ove rasprave i to kako će se ona završiti, nije od merituma, nije od značaja za odbranu ovog pitanja.
Smatram i pozivam sve one koji misle kao i mi, da učine sve što je potrebno na nadležnom mestu, u državnoj zajednici, u Savetu ministara i u Skupštini državne zajednice Srbija i Crna Gora, da ovakav predlog ne prođe. Hvala.

 Hvala. Izvolite, reč ima predstavnik predlagača, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Hteo bih samo da otklonim nejasnoće, koje bi mogle da ostanu posle izlaganja prethodnika. Meni, kao predstavniku predlagača, nisu dovoljna zaklinjanja predstavnika Demokratske stranke Srbije da nijedan njihov član, da nijedan njihov predstavnik u državnim organima neće glasati ili na bilo koji način učestvovati u glasanju o povlačenju tužbe.
Vi nemate ni jednog člana Saveta ministara. Nemate ni jednog saveznog ministra. Kome ćete tamo reći u Savetu ministara da ne sme da glasa – ministru iz Novog Pazara, ministru iz SPO, ministrima iz DPS, ministru iz G17 plus? Znači, taj argument ne prihvatam, ne priznajem.
Savet ministara, po članu 33. alineja 1, utvrđuje i sprovodi politiku Srbije i Crne Gore. Ministar spoljnih poslova, po članu 40, sprovodi i odgovoran je za sprovođenje spoljne politike Srbije i Crne Gore. Savet ministara donese odluku, ministar je sprovede. Onda ćete reći – niko od nas nije u tome učestvovao.
Druga stvar, ne prihvatam insinuacije da je rasprava o ovom pitanju opravdanje za oligarhiju Crne Gore što želi razdruživanje sa nama. Baš zato što sam ubeđen u to da žele da se razdvojimo, baš zato želim da zaštitimo Srbiju da neko, u njeno ime, odustane od tužbe protiv osam država članica NATO. Ne zaboravite, neki od vas možda nisu bili u zemlji kada je to bilo.
Ne zaboravite da je rukovodstvo Crne Gore pozivalo pripadnike Vojske Jugoslavije da se ne brane sa teritorije Crne Gore, da ne bi bila bombardovana Crna Gora, da su oštre prekore upućivali Vojsci Jugoslavije zašto se sa naših brodova brani teritorija Savezne Republike Jugoslavije od NATO agresije. To je to isto rukovodstvo i dan-danas. Sarađivali su sa mnogima od vas dok ste bili u opoziciji, sarađuju sa vama i sada kada ste na vlasti, ali svoje ideje i svoje stavove nisu promenili.
Kako da verujem predsedniku Saveta ministara, članovima Saveta ministara kad kažu da nismo u jednoj državi? Da im verujem da će da ostane tužba na snazi? Hoćemo li posle toga po članu 46. da se sudimo pred Sudom Srbije i Crne Gore, da li on zaista može da odlučuje o sporovima između Srbije i Crne Gore ili Srbija i Crna Gora, ne znam kako više tu državu da nazovem, po pitanju nadležnosti. Nema zajedničke države, gde da vodimo spor, koga da osudimo što je to učinio?
Ne znam zašto se bojimo, da nećemo taj spor dobiti ili da neće da bude utvrđena nadležnost.
Ponavljam, da je to sve tako čisto za NATO, odavno bi počeo proces. Ne, oni traže ko će od vas to da prihvati. Vidim koga su našli. Samo me interesuju oni drugi koje su našli, koji još ne izlaze u javnost. Bilo bi pošteno – na jednu stranu jedni, na drugu stranu drugi. Vi, koji ste za to da se odustane od tužbe, recite da je to patriotizam. Mi smo izdajnici, ne damo da se odustane od tužbe, ali hajde da to rešimo u Skupštini Srbije.
Srbija je brutalno uništavana. U Crnoj Gori je gađano mesto u kome žive prosrpski orijentisani građani. To je sve što je Crna Gora doživela od bombardovanja. U Srbiji se rađaju deca sa anomalijama, u Srbiji ljudi umiru od raka, u Srbiji je kontaminirana trajno zemlja, razvijaju se izotopi koji će nas pobiti, ima ko će o tome da govori.
Nemojte da se pravimo kao da smo u zajedničkoj državi i imamo svoje zastupnike. Nemamo. U Savetu ministara Srbija nema nijednog zastupnika. Zastupnike ima Crna Gora i ima NATO, ali Srbija nema zastupnike u Savetu ministara. Pošto nema, hajde da kažemo šta treba da se radi. Ne razumem, ako smo protiv povlačenja, da prekinemo, da sednu šefovi poslaničkih grupa, i ranije smo to radili, da sačinimo tekst koji je prihvatljiv. U njemu mora da piše da niko ne sme da povuče tužbu.
Zašto vam je to toliko teško? Nemojte za govornicom da kažete – mi smo protiv povlačenja tužbe, ali našli smo neke formalne nedostatke u papiru. Hajde da otklonimo formalne nedostatke, ali da ova skupština donese odluku, pa da onda vidim tog građanina Srbije, koji nas bilo gde u svetu predstavlja, može li protiv odluke Skupštine Srbije.
Ako dođe do tog izdajničkog akta, hoću da znam ko će da nam ovde odgovara. Neko mora zbog toga da ide na robiju. To je veleizdaja počinjena od strane Ministarstva spoljnih poslova, sada je samo još treba dovršiti. Ali, mi imamo nesreću, od kako ste vi sa bagerima došli na vlast, da imamo ministre spoljnih poslova koji ne zastupaju državu. Zastupaju sve žive, samo ne državu čiji su ministri.
Takav je bio i Goran Svilanović, takav je sada i Vuk Drašković. Vi kao da birate ko vam je najgori da ga postavite na mesto ministra spoljnih poslova, kao da – samo da ga sklonimo da nam ne smeta. Posle, kada se napravi šteta, kada Tibor Varadi vodi državu u sporovima, onda se češete po glavi.
Ne mogu samo na osnovu diskusija pojedinih poslaničkih grupa da znam šta će biti sa ovom tužbom. Mora da stoji odluka iza nas. Mi ćemo glasati za. Ponavljam, savest je ovde u pitanju. Glasajte vi protiv, ali nemojte posle toga da kažete da ste protiv povlačenja tužbe. Dozvoljeno je sve što nije zabranjeno.
Ne zabranimo li mi povlačenje tužbe, neko će je povući. U to sam ubeđen. Možda taj neko već ima spremljen i azil, promenu identiteta i ostalo. Ali, neko će je povući, ukoliko ne zabranimo odlukom Narodne skupštine Republike Srbije svakom građaninu Srbije, koji u tome može da učestvuje, da tužbu povuče. Hvala.

Replika, izvolite. Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Kada razgovaramo o ovoj temi, mnogo je bolje potencirati sličnosti nego bilo kakve razlike. Razliku sam potencirao samo u onom delu koji se tiče formalizovanog papira, iz razloga što tu razliku moram podvući, jer postoje određene manjkavosti. Rekli ste – mogli smo se dogovoriti. Probali smo nešto da se dogovaramo, očigledno nismo imali određenog sluha da jedni druge saslušamo. No, na kraju krajeva, neću se vraćati na to.
Postavlja se drugo pitanje, šta papir, koji mi ovde usvojimo, donosi? Da li smo se tu dobro razumeli? Prvo i osnovno, taj papir koji je rezolucija, deklaracija, preporuka, kako god se zvao, kako god o tome u pauzi poslanička grupa se dogovori, u objektivnom smislu, ako poštujemo određena pravila ponašanja u pravu, neće moći da konstituiše i sam po sebi zasnuje pitanje krivične odgovornosti, jer za tako nešto je potrebno propisivanje određenog oblika krivičnog dela, i to na način na koji se krivična dela propisuju.
S druge strane, ovo o čemu se govori, govori se o drugoj vrsti odgovornosti. Kako preduprediti akt koji se naslućuje? Ako se misli da će se izglasavanjem rezolucije, deklaracije, preporuke u Narodnoj skupštini Republike Srbije automatski preduprediti akt, dolozni akt prema ovoj državi od strane bilo koga ko je u mogućnosti da takav akt izvede, i to nije tačno, ni do toga neće doći.
Član 135. Ustava Republike Srbije, koji govori o odbrani interesa Republike Srbije, pretpostavlja da se jedan takav akt već izvrši. Ovde izvršenja tog akta nema, ne postoji ni formalna najava takvog akta. Ali, slažem se da ono što je bilo u javnosti pobuđuje interesovanje i predstavlja osnov za ovakvu diskusiju u republičkom parlamentu. Dakle, to je bilo ono o čemu sam govorio.
Inače, što se tiče same sudbine tužbe, ako ste na mene mislili, verovatno da niste, jer su neki drugi govorili pre mene, potvrdiću – nemam nikakvu vrstu skepse u pogledu sudbine te tužbe. Tužba, koju je Savezna Republika Jugoslavija podnela protiv osam zemalja članica NATO je dobro pravno utemeljena tužba.
To je tužba koja ima izgledan uspeh u svom dobrom delu, ukoliko se prebrodi procesno pitanje, preliminarno pitanje parnične sposobnosti Savezne Republike Jugoslavije u tom sporu. Znači, ima dobre izglede za uspeh.
To nije tužba, i dobro je bilo rečeno, nekog Slobodana Miloševića ili bilo koga, to je tužba ove države, koja je pisana tako da ima dobro pravno utemeljenje. To je, između ostalog, još jedan od razloga zbog čega takvu tužbu ne treba povući.
Slažem se da postoji problem i da postoji pitanje pred svima nama - kako, kojim aktom, na koji način preduprediti jedan gest koji može biti učinjen protiv interesa zemlje? Hajde da o tome razgovaramo, hajde da o tome razgovaramo još, da ne bude ovo zasedanje poslednji dan kada se o tome priča. Ima različitih metoda i način u politici da se tome stane na put.
Ali, govorim da postavljanje pitanja ultimativno - ako ste za ovo što sam uradio sada i predložio u formi kako sam dao, onda ste vi i za ovo, a ako niste, onda ste i protiv ovog drugog, bez obzira što se usmeno za to zalažete.
To nije sasvim korektno. Bio sam u stanju da vas saslušam i da uvažim sve to što ste vi govorili, ali mislim da ni taj stav nije do kraja korektan. Hvala vam.

Ima reč Goran Svilanović, narodni poslanik, zamenik predsednika poslaničke grupe. Nakon toga predsednik poslaničke grupe SPO, Veroljub Stevanović.