Replika, narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Samo radi razrešenja jedne stvari. Dok je bio predsednik SRJ Vojislav Koštunica nikada nikoga nije oslobađao krivičnopravne odgovornosti i one koji su krivičnopravno procesuirani izvlačio iz zatvora. To je tako.
Kako će se ta stvar politički upotrebljavati oko određenih akata oslobođenja zarobljenika i kako su se našli u tom, a ne u statusu krivičnopravne procesuiranosti, to je sasvim drugo pitanje.
Prema tome, moramo voditi računa o onome što ovde izgovaramo. Inače, o sasvim drugim stvarima, u drugom delu izlaganja mog prethodnika, nemam zamerki.
(Veroljub Arsić traži reč.)

Po kom osnovu? Nije replika, kažite član Poslovnika.
Tvrdi da je pogrešno protumačen.
(Miloš Aligrudić: Nema prava na repliku.)
Nego?
(Veroljub Arsić: Poslanici su dužni da za ovom govornicom govore istinu.)
Imaćete pravo na repliku. Izvolite.

Nemam pravo na repliku, imam pravo da se javim po Poslovniku, jer govornik pre mene nije govorio istinu, a dužan je to po Poslovniku.
O kojim vi zarobljenicima pričate? Zarobljenici su kada jedna država ratuje sa drugom, a teroristi su kriminalci, kojima je mesto u zatvoru.

Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, a neka se pripremi narodni poslanik Jovan Todorović. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, postao sam član političke stranke G17 plus i ušao u ovu skupštinu sa puno nade da će naše geslo - struka je politika, ipak nekako da dopre do malih sivih ćelija, da tim pravcem krenemo i da počnemo da radimo veoma, veoma ozbiljne stvari.
Strogo se pridržavajući, i uz puno poštovanje definicije politike, koja je danas opšteprihvaćena u svetu, a to je da je politika proces u kome se različiti pogledu i suprotstavljeni interesi međusobno usaglašavaju, sa puno vere mislio sam da i drugi narodni poslanici znaju za ovu definiciju.
Zapanjen sam diskusijama u poslednja tri dana, jer sam shvatio da je na snazi još uvek definicija politike s kraja 18. veka, da je politika sistematsko organizovanje mržnje. Možda je mržnja prejaka reč, ali ovde slušamo sve vreme politiku podela. Mislim da je danas vrhunac takvih podela, a da ne govorimo o patriotama i izdajnicima, to je već nešto što je uobičajeno, gledanje na sve moguće stvari crno ili belo, a to je, takođe, izuzetno pogrešno. Međutim, danas je jedan od diskutanata i govornika čak i svet podelio na pošten i nepošten svet. To je ipak preterano.
Pitam se samo, zašto praznite život, ko je kome ovde dao ekskluzivnost na eksploataciju bombardovanja?
Zar nismo svi prošli kroz tu golgotu? Kroz golgotu koja je direktna posledica potpuno ekskluzivne, naravno, ali arogantne, inadžijske i autistične politike, vođene u devetoj deceniji 20. veka. To je taj problem.
Kao advokat, što se tiče pravnog dela i mog mišljenja o samoj rezoluciji, ne bih vas puno time opterećivao, jer je kolega Mamula izvanredno činjenično ispričao čitavu suštinu ovog pravnog problema, a juče, ko je pažljivo slušao, mogao je čuti i kolegu Krstina, koji je, takođe, na drugi način to video.
Dakle, procesna radnja povlačenja tužbe je najjednostavnija procesna radnja i to nije nikakav problem. Veliko je pitanje, kada se bilo ko odlučuje na tu procesnu radnju. Lično smatram da nije ni u kom slučaju danas vreme čak ni razgovarati o povlačenju ili nepovlačenju tužbe. Pri tom, sa indignacijom odbacujem svaku mogućnost da povlačenje tužbe može da bude uslovno ili bezuslovno. Tužba se povlači ili ne povlači.
Nije vreme za povlačenje tužbe. To je činjenica. Žao mi je što rezolucija, pre nego što je uvršćena u dnevni red, nije bila predmet razmatranja Zakonodavnog odbora, iz jednog prostog razloga, ona je pravno nemoguća. Direktno je protivustavna.
Rezolucijom se, u ovakvom tekstu kako je predložena, ova materija ne može regulisati, jer ima za cilj pojedinačan pravni akt - dakle, postizanje pojedinačnog cilja. To se ne reguliše rezolucijama, to se reguliše drugim pravnim aktima.
Na kraju, podsetiću vas još jedanput, politika je proces u kome se različiti pogledi i suprotstavljeni interesi međusobno usaglašavaju; crna i bela boja nisu jedine boje. Hajde da počnemo da se usaglašavamo, hajde da te suprotstavljene interese i različite poglede, pred javnošću građana Srbije, pokušamo da približimo, da se dogovorimo oko najznačajnijih koraka koji nam slede u ovim teškim trenucima, a teški su i biće još dugo teški, posle deset godina ekskluzivne politike. Da bi se posledice otklonile, trebaće mnogo više snage i volje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je rečeno u poslednja dva dana u ovoj raspravi. Ipak, dozvolite mi da izrazim svoje nezadovoljstvo ili svoje čuđenje pristupom nekih narodnih poslanika, koji bi da opravdaju ono što se opravdati ne može.
Priča o tome da je prethodni režim Slobodana Miloševića i prethodna vlast uzrok NATO agresije jednostavno ne stoji. Oni koji o tome govore nemaju dobru nameru ili jednostavno zaboravljaju na činjenice.
Upravo je gospodin Mamula izrekao nekoliko činjenica koje govore o tome da je ta prethodna vlast imala želju i razloge da se dogovori sa tzv. NATO alijansom, čineći neke ustupke koji, u tom momentu, i nisu bili prihvatljivi, ali se ipak pokazalo da za NATO alijansu, Ameriku, za tu Evropu, koja se u čitavoj priči ponašala kao frajla, nije bilo nikakvih drugih razloga, osim potrebe da pokaže svoju silu i svoju snagu, i izvrši agresiju na zemlju Srbiju. Tu nema nikakve sumnje.
Zato me čude kolege koji o tome ne govore na taj način, koji taj akt najjačih zemalja sveta ne zovu pravim imenom, ne zovu - agresijom. Sva pravila, sve pravne, moralne norme prekršio je NATO upravo tim činom agresije, čak i svoj statut.
Ustave su prekršile zemlje, članice NATO-a, kada su prećutno ušle u tu priču sa SAD, da bi pokazale ko je ko, da bi pokazale silu. Pri tome, učinile su takve zločine da se danas upravo javnost u tim zemljama stidi tih činjenica. Mi bismo da opravdamo nešto što se tada zvalo: akcija "Milosrdni Anđeo". Gospodo, i đavo je bio anđeo dok se nije odmetnuo od boga.
Upravo je ta NATO alijansa bila gluva i nema na pozive Patrijarha, Pape, da ne bombarduje Srbiju, srpski narod i srpsku nejač na Vaskrs, na najveći hrišćanski praznik. Ipak se to dogodilo. Danas bi neki da opravdaju nešto što se jedino zločinom može zvati i što jedino svoju satisfakciju može naći pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Danas imamo pravne zastupnike NATO-a upravo u liku profesora Stojanovića, koji bi trebalo da bude pravni zastupnik naše Vlade, našeg Ministarstva inostranih poslova.
Imamo jednog čoveka, koji se na mestu ministra inostranih poslova ponaša kao portparol NATO-a. Iz Loznice sam i prva asocijacija na pomen imena Vuk jeste asocijacija na velikana srpskog naroda Vuka Karadžića. Kada danas govorimo o tome, u ovoj skupštini, imam još jednu asocijaciju na Vuka Brankovića, pa i na Vuka Draškovića. S tim što mislim da ovaj Vuk Drašković ima zečije srce i da bi učinio sve, čak i ono što se od njega ne traži, samo da bi sebe, bar on tako misli, sačuvao od nečega.
Ko daje pravo Vuku Draškoviću da govori u svoje ime, a na mestu ministra inostranih poslova? Koji akt, koji zakon, koji ustav? Nije on tamo predsednik Srpskog porketa obnove, čak i da jeste, on na tom mestu zastupa i vodi spoljnu politiku državne zajednice Srbije i Crne Gore. Nema nikakvih prava, ni kao čovek, političar, a posebno kao ministar, da istupa u svoje ime. Mogao bi, ali na svoj račun. Ne bi smeo nikako da istupa na račun građana Srbije i na račun svih onih koji jesu žrtva NATO agresije.
Ovo pitanje nije samo političko. Mi danas možemo o tome govoriti na različite načine, sa svojih političkih stanovišta, računajući na programe i politiku svojih stranaka. To pitanje je pravno, ali iznad svega je to pitanje ekonomsko.
Ko danas ima pravo da razmišlja o tome da se oprosti ratna šteta od 100 milijardi dolara? Pri čemu vas, kolege narodni poslanici, podsećam na to da je budžet Republike Srbije za 2004. godinu svega nešto preko sedam milijardi dolara, da 100 milijardi dolara znači petnaestogodišnji budžet Republike Srbije na ovom nivou.
Podsećam vas kolege koji bi da kažete sledeće – nećemo da povučemo tužbu, ali nećemo ni rezoluciju –da upravo ministar za finansije ovih dana priprema predlog rebalansa budžeta i smanjenje pojedinih rashoda u tom budžetu. To govori o tome gde se mi nalazimo. Ali, govori i o tome da nikako ne smemo i ne možemo da se odreknemo tog našeg prava - da oni koji su porušili ovu zemlju to i nadoknade. Generacije su stvarale mostove u Novom Sadu, rafinerije, puteve itd.
Oni koji bi da kažu - da, NATO alijansa je pokušala da spreči humanitarnu katastrofu, moraju građanima da odgovore na pitanje kako su to Novosađani uticali na to da Šiptari na Kosovu i Metohiji budu ugroženi, čak i da jesu bili, čime su to mostovi u Novom Sadu, Rafinerija u Pančevu, bolnice širom Srbije, koje su daleko 500 km od Prištine, bile faktor koji je ugrožavao, u humanitarnom smislu, albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji. Ko to može danas ovde da potvrdi? Ko može da amnestira od odgovornosti NATO?
Bio sam roditelj koji je u vreme NATO agresije imao sina u vojsci. Bio sam ponosan na to. Tada je Vuk Drašković govorio nešto što nije stajalo, što je bila laž. Kada je Savezna vlada objavila ratno stanje, on je preko radio "Slobodna Evropa" plašio seljake da će oni seljaci koji imaju dve svinje ostati bez jedne svinje, oni koji imaju četiri ovce, ostati bez dve itd. Kao da je zaboravio da srpski narod ima osećaj i potrebu da pomogne odbranu slobode - ko god da se za tu slobodu borio. Neće valjda neko od vas da mi danas kaže da tada Srbiji nije bila ugrožena sloboda, da su za vreme NATO agresije i pod NATO bombama bili slobodni ljudi.
Vi danas izvrćete teze, hoćete da kažete da je za sve kriv Slobodan Milošević. Vi znate da nije, ali vi imate patološku mržnju prema Slobodanu Miloševiću, iako zaboravljate da je tog Slobodana Miloševića birala Srbija na demokratskim izborima.
Birala je i Vuka, ali Vuk nikada nije bio predsednik, jer nikada nije mogao da dobije toliko glasova koliko je dobio Slobodan Milošević. Dakle, tu je suština. Ako je Amerika i htela da promeni Slobodana Miloševića, nije to morala da čini NATO agresijom. To je valjda jasno.
Danas se ovde, takođe, brkaju teze da bi mi trebalo da povučemo tužbu protiv NATO-a, a da odobrovoljimo Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku da i one povuku svoje tužbe protiv Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore. Šta ima zajedničko u te dve stvari? Baš ništa.
Zagovornici takve ideje bi hteli da menjaju nešto za ništa, da kompenzuju 100 milijardi dolara, koji nam objektivno pripadaju, kad-tad, za nešto što se na teritoriji Bosne i Hercegovine i Hrvatske nije dogodilo u formi koja je prisutna u tužbama tih zemalja protiv Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, ako tako više volite.
Vas, koji na to reagujete, podsećam da je u vreme prisustva JNA postojala SFRJ, da je JNA razvađala dve zavađene strane, a da se, u momentu kada je međunarodna zajednica neopravdano priznala nezavisnost Bosne i Hercegovine i Hrvatske, JNA povukla sa teritorija tih zemalja i nikako nije mogla biti agresor.
Za vreme ratnih sukoba, dok je tamo bila prisutna JNA, nikako nije mogla biti agresor, jer je branila mir u državi kojoj je pripadala ta JNA. Tu su bili i Srbi, i Muslimani, i Slovenci, i Hrvati, ali i svi drugi. Dakle, o tome je ovde reč. Ne smemo menjati teze.
Ne smemo svoju snishodljivost, svoje podaništvo prema tom zapadu na ovaj način iskazivati u Narodnoj skupštini, jer time rušimo, ako tako hoćete, i vređamo dostojanstvo srpskog naroda, koji nam je dao glasove na ovim izborima, ma kojim političkim opcijama da pripadamo. Moramo da sačuvamo neko dostojanstvo.
Konačno, da vas sve zapitam: zna li iko pozitivne efekte ove priče? Govori se da ćemo ući u Partnerstvo za mir. Uveravam vas da će to da košta sedam milijardi dolara, što je upravo jedan godišnji budžet Republike Srbije. Šta ćemo Partnerstvom za mir da dobijemo, to nam još niko nije rekao.
Priča se o tome da nam je dugoročni cilj ulazak u NATO. Dame i gospodo, to košta 70 milijardi dolara, što je deset godišnjih budžeta Republike Srbije, a to nam ne donosi ništa, osim eventualne mogućnosti da kao članica NATO-a budemo ponovo u situaciji da slušamo, pa i da budemo agresori u nekim zemljama, poput Iraka, Avganistana itd, sve zarad sprovođenja nekakve politike koja se diktira iz SAD.
Sve ratove u 20. veku, osim Prvog i Drugog svetskog rata, izazvali su upravo Amerikanci. Danas se ovde javljaju ljudi da taj američki pelcer presade u srpsku glavu, da taj američki pelcer presade u državu Srbiju. E, to neće moći!
(Predsedavajući: Vreme je isteklo.)
Zato je važno da ova republička skupština pokaže svoje dostojanstvo, da usvoji ovu rezoluciju i spreči Vuka da pojede Crvenkapu. Hvala. (Aplauz.)

Replika, izvolite, zamenik predsednika poslaničke grupe SPO-NS, Slobodan Živkucin.

Iz prethodne diskusije je trebalo svi da izvedemo zaključak kako je poređenjem Vuka Draškovića sa Vukom Brankovićem zapravo Vuk Drašković izdajnik, iako je uz malo, ne mnogo, poznavanja istorije, jasno da Vuk Branković nije bio izdajnik. Pretpostavljam, trebalo bi da iz prethodne diskusije zaključimo da je neko od nas ovde pokušao da opravda i odbrani agresiju NATO na Srbiju, iako je to neistina.
Na ovakve i slične priče mi smo navikli, mi ovde u Srbiji, pogotovo Vuk Drašković i Srpski pokret obnove. Ovde je samo reč o tome da se vređa Vuk Drašković i SPO, pa da je samo reč o tome ne bi bilo ništa tragično, da se nije pokušao ubiti i Vuk Drašković, da se nisu ubijali i saradnici i prijatelji Vuka Draškovića, da se nisu ubijali i proganjali mnogi u Srbiji za vreme vladavine Slobodana Miloševića i njegovog režima.
Iz ove diskusije smo, takođe, čuli da Milošević nije kriv za ono što nam se događalo od 1990. do 2000. godine, pa bismo, logično, u skladu s tim, mogli da zaključimo da je on zaslužan. Upravo SPO kaže: "Jeste, Slobodan Milošević je zaslužan za sve što nam se dogodilo od 1990. do 2000. godine". Zbog toga što on nosi sve te zasluge, zato je i doživeo 2000. godinu, i zato i treba da odgovara, ne tamo gde sada sedi i odgovara, nego ovde, u Srbiji, da odgovara pred sopstvenim narodom, pred sopstvenom nacijom, za sve ono za šta je zaslužan i šta je učinio sopstvenoj naciji.
Okanimo se ovakvih i sličnih priča. Okanimo se zamajavanja naroda, obmanjivanja građana. Dozovimo se, već jednom, pameti. Prestanimo da guramo Srbiju u tamni vilajet. Ponudimo Srbiji nešto zdravo, nešto korisno, da se Srbija konačno iz svega ovoga izvuče.