Vrlo prosto i jednostavno da se shvati suština ovog amandmana. Dobro je što se u ovom Predlogu zakona nastupa princip materijalne istine koja u suštini ništa nije ni značila.
Dakle, kao da postoji materijalna i ne znam koja druga istina i dobro je što se napušta, što ne postoji to više kao obaveza suda, već su stranke koje učestvuju u postupku dužne da obezbede dokaze za činjenice na kojima temelje svoj tužbeni zahtev.
Ono što ne sme da stoji, a napisano je u poslednjem stavu ovog člana, je da se uvodi jedno ograničenje za raspravno načelo. Kada se malo pročačka koja bi to situacija mogla da bude kada je to zakonom drugačije određeno, dakle, propisano kako ovde stoji, onda se vraćamo na teren pretpostavki i prezumpcija.
U pogledu činjenica to je nedozvoljeno. Znači, suštinski je nedozvoljeno, kada se radi o činjenicama, ali veći je problem kod ovog stava koji se ogleda u tome što vi dozvoljavate mogućnost da sud utvrdi neku činjenicu, a da strankama u postupku nije data mogućnost da se one izjasne o tim činjenicama.
To je kontra tumačenje. Samo pogledajte kako je formulisano i upravo će se potvrditi ovo što sam rekao. Vi počinjete rečima da sud ne sme da zasniva svoju odluku ukoliko nije dao mogućnost strankama da se izjasne o tim činjenicama, a dalje, iza zareza, dajete tu mogućnost kada je u pitanju neka prezumpcija. Nema parezumpcije kada su u pitanju činjenice. Vi sada praktično uvodite neko novo načelo. To bi bilo neko načelo formalne istine. Znači, u istinitost neke činjenice, došli ste na bazi nekog dokaza, nekog papira, neke isprave, a da pri tom dajete ovlašćenje sudu da ne mora da omogući strankama da se izjasne o tim činjenicama.
Mi pričamo o članu 7., a ako pričate o tom amandmanu situacija je još crnja za vas. Ako pričate o tom amandmanu i pravite vezu sa tim amandmanom, ja moram da vam kažem da je situacija još crnja iz jednog prostog razloga. Ministre, ovom formulacijom, dakle, vi omogućavate da sud nađe izgovor zašto ne završava efikasno prvostepeni postupak. Mi smo ponudili formulaciju koja neće da spreči posredovanje, ali neće da služi kao izgovor sudu da ne završi prvostepeni postupak.
Mi smo na Odboru više puta pričali o ovoj situaciji. Ceo prvostepeni postupak treba da se zasniva i da se završi na pripremnom ročištu i na ročištu za glavnu raspravu. Ona može da se odlaže i pomera zbog izvođenja dokaza itd. ali u suštini imate samo dva ročišta. U suštini postoje samo dva ročišta.
Ako uzmete kao standard to da vas je rukovodilo i uzmete ovu formulaciju člana 11. onda imate situaciju da će sud biti u prilici da zloupotrebi ovo ovlašćenje, da omogući strankama da posreduju, a on je u obavezi samo da ne pravi smetnju da se oni dogovore, jer bolje je i mršavo poravnanje, nego debela parnica. To je svima poznato. Ali ova formulacija daje mogućnost za izgovor kod sudija da imaju pokriće što ročište nije zakazano u roku od dva meseca, pa sledeće u roku od dva meseca, nego smo pustili stranke da se dogovore. Doduše, to je posebno poglavlje.
Znači, mi samo ovde principijelno rešavamo. Sud je dužan da to uvaži, ali da to ne bude izgovor za nepotrebno odugovlačenje zbog onoga što ste napisali u članu 10. da stranka ima pravo da se njen spor reši u razumnom roku.
Problem je definisati taj razumni rok. Možda sa nekim odredbama o instrukcionim rokovima, kojima se može uticati na sudije da u određenom periodu reše određenu parnicu, može da se deluje. Ova formulacija praktično sprečava sud da zloupotrebi institut posredovanja radi rešavanja spornog odnosa.
