Pa, ako već nekoga pozivamo, ne bih pozvao samo ministra, on je čovek danima sa nama i radi i on je rekao da je ovaj predlog uradila radna grupa, ali u toj radnoj grupi su bila i dva poslanika, Gašo Knežević i Dragor Hiber, te nemojte samo jednostrano to da posmatrate.
Čak su izdali i knjigu, ostvarili neke prinadležnosti zbog izuzetnog doprinosa kako da se unakazi zakon Petra Jojića, jer drugačije ne može ni da se opiše ovo što je urađeno. Pa, da, dobili ste čak i dokaz za to da je ta grupa radila.
Znači, nemojte pominjati samo ministra Stojkovića, on je samo prihvatio ono što je nauka napisala. Dometi naše nauke nalaze se u nama odavno poznatim prezimenima - Vodinelić, Hiber, Knežević, Begović, to je taj kanal preko koga idu donacije za ovakve stvari.
E, sad, moji prethodnici su opisali zašto ova dva člana i ova dva stava ne smeju da budu u ovom zakonu, ali sa gledišta narušavanja principa pravosnažnosti sudskih presuda. Međutim, u nastavku, iza reči - "i" nalazi se nešto što je besmisleno, što ne bi smeo da dozvoli sebi jedan profesor. Vidite, ovde se kaže - ako je potraživanje određeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi. I, onda ti isti stručnjaci u članu 37. navode koje su to verodostojne isprave. Pa, pročitajte, videćete da je to - menica i ček.
Sada ja postavljam pitanje - kako će na bazi jedne menice jedan izvršni sudija da utvrdi da je to u suprotnosti sa prinudnim propisima? Uzme čovek ček, pogleda i vidi ček i on sada treba da zaključi da je to u suprotnosti sa prinudnim propisima. U verodostojnoj ispravi se ne vidi osnov potraživanja, nego se njome dokazuje da postoji neko novčano potraživanje. Bar je do sada tako bilo. Valjda je i sada tako.
Mislim da je tako zato što su to napisali u članu 37. E, pored ovih objektivnih, subjektivnih rokova itd. postavlja se stvarno pitanje - ko je taj ko može da vrši dodatnu reviziju pravosnažne sudske presude, jer je potraživanje u izvršnoj ispravi takođe ovde definisano u članu 31.
Mi imamo intervenciju više lektorsko logičku nego što je suštinska, ali u članu 31. se tačno nalazi opisano šta su to izvršne isprave, na osnovu kojih su odobrava izvršenje. Kada sud odobrava izvršenje on samo traži dokaz da je ta isprava postala izvršna, i u onom drugom delu predloga samo proverava da li su podobna sredstva, oblici i način namirenja potraživanja.
E, sada, u toj funkciji izvršnog sudije, da posmatra način, sredstvo i obim izvršenja, i da li je to u skladu sa izvršnom ispravom, izvršni sudija može da sugeriše tužiocu da pokrene postupak u kome će da se preispita pravosnažna sudska presuda. Osnovna načela pravosnažnosti zabranjuju ovakvu intervenciju, jer onda bi praktično značilo da se mi u izvršnom postupku nalazimo na terenu drugog, eventualnog ponovljenog sredstva koje se zove vanredni pravni lek i zahtev za zaštitu zakonitosti.
Ako je od profesora stvarno je mnogo od profesora. Stvarno je mnogo od profesora, jer oni očigledno ne znaju šta znači pravosnažnost. Ne znaju šta znači pravosnažnost i kako se dovodi u pitanje pravosnažnost neke presude.
Ne može pravosnažnost presude da se dovede u pitanje tako što će sudija - pojedinac da blago sugeriše, pa još, pošto i sami znate da ovo izvršenje zastareva za deset godina, a u tom periodu su istekli svi mogući rokovi za vanredne pravne lekove, praktično neko produžava mogućnost nekome da koristi drugi ili da ponavlja ranije korišćeni pravni lek poput zahteva za zaštitu zakonitosti.
Ovako nešto ne bi smelo da se pojavi, jer ne može sud da naloži korišćenje vanrednog pravnog leka. Ne može. Ovo je u suprotnosti sa načelima na kojima se zasnivaju sve odredbe Ustava o ustavnosti i zakonitosti. Imate celo poglavlje u Ustavu Republike Srbije koje kaže ustavnost i zakonitost. Ova jedna rečenica ova dva stava to negira.
