Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas razmatramo dva zakona iz oblasti zdravstva i meni je kao lekaru, koji se petnaestak godina bavi zaraznim bolestima u pulmologiji, veliko zadovoljstvo da danas i vama i javnosti prezentujem ova dva zakona.
Sasvim je ispravno što smo oba zakona uzeli u proceduru da ih zajednički prezentujemo, jer se oni prepliću u svojim oblastima koje tretiraju. Zato ću ja na početku da kažem nešto o oba zakona, o cilju donošenja i o razlozima za donošenje zakona. Možda ću biti malo monoton, s obzirom da smo već od gospodina ministra i mojih uvaženih kolega prethodnika čuli suštinu, glavni sadržaj, pa ću pokušati da taksativno prođem kroz zakon da bi javnost čula o kojim se problemima radi, koje probleme u stvari rešavaju ovi zakoni.
Zakon o sanitarnom nadzoru i zakon o zaštiti od zaraznih bolesti imaju isti cilj. Njihov cilj je preventivna, odnosno protivepidemijska zaštita, a sve u smislu očuvanja i unapređenja zdravlja stanovništva Republike Srbije. Razlozi za donošenje ova dva zakona su identični, jer se radi o prenošenju nadležnosti sa saveznog na republički nivo, u smislu usklađivanja sa Ustavnom poveljom, jer smo do sada imali i savezni i republički zakon, koji su se na neki način dopunjavali, ali nisu precizirali materiju koja treba da se definiše na nivou Republike Srbije.
Pored toga, razlog za donošenje ova dva zakona je usklađivanje sa drugim republičkim zakonima. Ovde nalazimo i nova sistemska rešenja, a takođe i usklađivanje našeg pravnog sistema u zdravstvu sa propisima EU. Svedoci smo novih izazova koji takođe uslovljavaju donošenje ovakva dva zakona; svedoci smo velike migracije stanovništva, komunikacije sa svetom. Imamo promenu ekoloških uslova u smislu zagađenja životne sredine, gde nam isto trebaju jasni i precizni stavovi o određenim problemima koji se javljaju usled imigracije, usled komunikacije, usled ekoloških uslova.
Ovi zakoni treba da reše i neke nove pristupe problemima usled razvoja medicinske nauke. Sada bih želeo da kažem nešto konkretno o zakonima ponaosob.
Zakon o sanitarnom nadzoru predviđa poslove sanitarnog nadzora. To je u stvari inspekcijski nadzor nad sanitarnim uslovima koje moraju da ispune objekti, prostorije, postrojenja, uređaji, nameštaj, oprema i pribor, namenska prevozna sredstva i lica koja podležu sanitarnom nadzoru. Cilj je zaštita zdravlja stanovništva, a nadzor vrši Ministarstvo zdravlja preko sanitarnih inspektora.
Glavne oblasti sanitarnog nadzora su zaštita stanovništva od zaraznih bolesti; zdravstvena ispravnost životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe u proizvodnji, prometu i uvozu; javno snabdevanje stanovništva zdravom vodom za piće.
Od objekata koji podležu sanitarnom nadzoru nabrojao bih zdravstvenu delatnost, delatnost proizvodnje i prometa životnih namirnica, delatnost javnog snabdevanja vodom za piće, ugostiteljsku delatnost, delatnost higijene, nege, ulepšavanja i nemedicinskih intervencija koje narušavaju integritet kože. Radi se o estetskim intervencijama. Dalje, delatnost socijalne zaštite, vaspitno-obrazovna delatnost, delatnost kulture i sporta, javni saobraćaj i drugi objekti koji su određeni ovim zakonom.
Ministar zdravlja propisuje opšte i posebne sanitarne uslove za objekte i higijenske uslove za zaposlena lica u njima. Sanitarni inspektori vrše kontrolu u postupku redovnog sanitarnog nadzora. Sanitarni inspektori imaju ovlašćenja da uzimaju uzorke za ispitivanje sa lica mesta, zatim vrše nadzor nad merama za sprečavanje, suzbijanje, eliminaciju i iskorenjivanje zaraznih bolesti, vrše nadzor nad iskopavanjem, prevozom i prenošenjem umrlih, daju sanitarnu saglasnost za objekte pod sanitarnim nadzorom.
Od prava i dužnosti sanitarnih inspektora napomenuću zabranu korišćenja objekata zbog neispunjenja sanitarnih uslova i zbog neposedovanja sanitarne saglasnosti.
Sanitarni inspektori imaju ovlašćenja da narede otklanjanje nedostataka, gde postoji opasnost po zdravlje ljudi; ako se ti nedostaci blagovremeno ne otklone imaju pravo da zabrane naknadno rad određenih ustanova, objekata; prate nedostatke u higijenskim uslovima; imaju pravo da podnesu zahteve za prekršajne postupke.
Na kraju da kažem nešto o kaznenim odredbama. Malopre je i koleginica nešto o tome rekla. Ovaj zakon predviđa primerene kazne. Vrlo interesantna je kazna koja je do sada bila 100 dinara, kazna na licu mesta koju može sanitarni inspektor da odredi usled nepoštovanja higijenskih uslova; sada je predviđeno da ta kazna bude 5.000 dinara. Jer, bilo je apsurda da su određeni prekršioci vulgarizovali kažnjavanje, kažu - daću ti 10 kazni unapred da mi se ne obraćaš više. Znači, treba da regulišemo i tu kaznenu politiku, da prekršioce adekvatno kaznimo.
Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti određuje zarazne bolesti koje ugrožavaju stanovništvo Republike Srbije. Sprečavanje i suzbijanje zaraznih bolesti je od opšteg interesa za našu Republiku. Zakon sadrži listu zaraznih bolesti. Malopre je bilo komentara o tome da li nam je lista dovoljna ili nije, da li je velika ili mala.
Jednostavno, radi informacije za javnost, želim da kažem da lista nije odoka pravljena, rađena je po preporuci Svetske zdravstvene organizacije, rađena je prema našoj epidemiološkoj situaciji i uopšte epidemiološkim rizicima koje naša sredina nosi i na osnovu prijavljivanja određenih zaraznih bolesti. Prednost zakona i uopšte liste je što omogućuje proširenje u zavisnosti od realnog epidemiološkog rizika.
Da ne ulazim u detalje, želeo bih da pohvalim konkretno prijavljivanje pneumonija koje ovaj zakon predviđa. Do sada su prijavljivane samo pneumonije koje izaziva streptokokus pneumonije; međutim, ovim zakonom se predviđa da se prijavljuju pneumonije i drugih uzročnika, upravo u cilju nadzora nad SARS-om, jednom opakom vrstom pneumonije koja nam preti sa Dalekog istoka, i da bismo imali uvid u to koliko naših stanovnika oboleva, da bismo pravili nekoincidenciju razboljevanja od pneumonija.
Epidemiološki nadzor organizuje Institut za zaštitu zdravlja i referentne ustanove, zavodi za zaštitu zdravlja.
Želim da kažem da ovaj zakon predviđa da sve mere u sprečavanju, u zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti budu prioritetne mere, a takođe predviđa prioritetna sredstva u odnosu na druge mere u zdravstvenoj zaštiti. Time se daje značaj i važnost ovom zakonu.
Osniva se republička komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, kao najkompetentnija komisija koja predviđa određene mere za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti.
Kratko bih želeo da nabrojim, postoje opšte mere, posebne mere i mere u vanrednim situacijama. Od opštih mera pomenuo bih obezbeđenje zdrave vode za piće, životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe, obezbeđenje sanitarno-tehničkih i higijenskih uslova u objektima pod sanitarnim nadzorom, uklanjanje ljudskih i životinjskih izlučevina, leševa i drugih otpadnih materija, i dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju u naseljima, objektima pod sanitarnim nadzorom itd.
Od posebnih mera bih pomenuo postavljanje dijagnoze zarazne bolesti; laboratorijska ispitivanja radi utvrđivanja uzročnika zarazne bolesti; zatim vrlo značajnu stavku – prijavljivanje zaraznih bolesti; epidemiološko ispitivanje; zdravstveno vaspitanje; prevoz, izolaciju i lečenje obolelih od zaraznih bolesti; karantin i zdravstveni nadzor; zdravstvene preglede određenih kategorija zaposlenih; imunizaciju i hemioprofilaksu; dezinfekciju, deratizaciju i dezinsekciju po epidemiološkim indikacijama.
Da nabrojim kratko i vanredne mere. To su: proglašenje epidemije, koju proglašava ministar zdravlja, mera sprečavanja unošenja u zemlju zaraznih bolesti i epidemiološki nadzor u vanrednim slučajevima.
Druge mere za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti podrazumevaju nadzor nad bolničkim infekcijama, higijenski postupak kod pružanja usluga nege i ulepšavanja i postupak sa licima umrlim od zaraznih bolesti.
Inspekcijski nadzor nad primenom ovog zakona vrši sanitarna inspekcija i ona ima pravo i dužnost da naredi poštovanje ovih propisa. Kaznene odredbe su predviđene za zdravstvene ustanove, za druga pravna i fizička lica, kao i za eventualno nesavesne zdravstvene radnike.
Poslanička grupa G17 plus glasaće za ova dva zakona, jer se radi o regulisanju dve značajne oblasti, koje su važne za unapređenje i zaštitu zdravlja stanovništva Republike Srbije. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik dr Mileta Poskurica, a neka se pripremi Dobrica Janković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i saradnici, evo čuli smo dve forme ocena o ova dva zakona. Pristalica sam one prve ocene, po kojoj zakon nije urađen dobro, nije urađen temeljno i nije urađen prema većini preporuka EU koje smo tu videli.
Jeste doista korišćena klasifikacija Svetske zdravstvene organizacije u pogledu desete revizije međunarodne klasifikacije bolesti, i to je formalno i logički koherentno, međutim, mi smo u našim predlozima dali drugi vid klasifikacije bolesti, koje bi imale jedan drugi klinički imperativ.
Naravno, počeo bih sa uvodnim delom, hteo bih da kažem da je jedan deo komentara koje smo čuli zapanjujuća, bezrezervna pohvala ovog zakona. To razumem za članove stranke kojoj pripada ministar, šta bi drugo nego jedni druge da hvale dok još opstaju na sceni, ali se čudim predstavnicima nekih drugih stranaka koji su izneli tako paušalno pozitivne ocene da nisu stigli, kao gospodin ispred, koji je taksativno pročitao ceo zakon, da vide da, recimo, ministar uređuje način uzimanja brisa.
Zamislite vi tehničare sa srednjom školom, da ne govorim o lekarima epidemiolozima, kojima će ministar propisati način uzimanja brisa, kulture i materijala za pregled. Neverovatno!
Ili ćete mu zapečatiti lokal, pa će on u to vreme da ukloni nedostatak koji je uočen u lokalu ili u objektu za preradu hrane, proizvodnju mesa. Zapečaćen lokal, napisano – zatvoreno, on mora to u međuvremenu da ukloni.
Dakle, to su nekakve grube greške koje mi radikali nismo više hteli ni amandmanima da ispravljamo, budući da smo zakon ocenili tako kako smo ocenili, da nije dobro urađen, uprkos tome što u njemu ima izvesnih pomaka. Ne bih mogao da cenim da su ti pomaci napravljeni.
Ali, da krenem u startu sa nečim pozitivnim. Nešto pozitivno može i da se nađe. Bilo je komplikovano preći na republičku nadležnost sa kombinovane savezno – republičke. Tu se slažem, jer sam neko vreme proveo radeći u saveznoj instituciji.
Koliko sam video, tu je uključeno najmanje pet zakona, da bi se došlo do konglomerata ovih zakonskih predloga. Na neki način je po strani ostavljena veterinarska i fitosanitarna inspekcija, ona koja je najnadležnija za granični promet materija, mesa, mesnih prerađevina i drugih preparata, bilja, biljnog semena i ostalog.
Sa čime smo mi suočeni? Kada smo stavili u nadležnost lekarima, slažem se, različitim profilima a ne samo lekarima, u okviru sanitarnog nadzora, to je dobro u kontekstu toga što će moći da se bolje, ispravnije i na adekvatniji način kontrolišu završni, finalni proizvodi.
Kako će raditi sanitarna i veterinarska inspekcija? Kako će raditi inspekcija koja sada pripada, po ovom zakonu, Ministarstvu nauke i zaštite životne sredine? Ne znam tačno, ali čujem iz praktičnih primera da postoje problemi zbog toga što one nisu eksteritorijalno razmeštene, da se čeka da iz Beograda ode inspektor ovaj ili onaj, da izvrši carinski pregled i na taj način smo, moguće je, izgubili jednu nit u efikasnom radu. Ali dobro je što se lekarima vraća nadzor nad kvalitetom i ispravnošću hrane, vode, namirnica itd. U tom delu to je jedan od pogodaka koje je ovaj zakon postigao.
Dalje, što se tiče konkretnih detalja i razrade ovog zakona, ne mislimo mnogo toga dobrog. Mnogo toga je moglo drugačije da se uradi. Vidite, ostaje nam problem onoga što će raditi tzv. druge inspekcijske službe, koje pripadaju drugim ministarstvima. Teško je poverovati da će jednako efikasno, ne ulazeći u stručnost, recimo, fizičara ili ekologa, da oceni realnu opasnost po zdravlje ljudi, ako to nije lekar iz određene struke, a bavi se prometom robe koja dolazi sa one strane granice. Čak i unutar same teritorije, a ne samo na graničnim prelazima.
Da li će neko ko će biti inspektor pri Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine ili Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva biti kompetentan da proceni realnu opasnost od onoga što će naći kao neispravno, a da pri tome ta opasnost bude u tolikoj meri realna kako bi je procenio i lekar sanitarac iz oblasti epidemiologije, higijene, medicine rada itd?
U kontekstu organizacije ove službe pri Ministarstvu zdravlja, ovoga sektora, mi smo stavili načelnu primedbu još na našem odboru za zdravlje. Čuli smo od gospodina Paje Momčilova koji su sve razlozi što mislimo da je bolje da postoji uprava za inspekcijske službe ili nekakav inspektorat, direkcija, neko drugo telo koje bi bilo u stanju da objedini i učini koherentnim rad različitih inspekcijskih službi koje po jednom istom pitanju mogu često da sadejstvuju; kao što će npr. oko izdavanja upotrebne dozvole za rad različitih objekata sadejstvovati ljudi iz oblasti zdravstva, građevine, arhitekture, veterinarskih inspekcija, ako je reč o nekom objektu za preradu mesa, gde je za način organizacije, stvaranje tzv. opštih sanitarnih uslova za rad takve industrije ili tehnologije veoma bitno da se uključi i veterinar.
Dakle, biće tu potrebno da se stvori više različitih timova, koje ne znam kako će i ko objediniti. Pa onda samo by the way dajem komentar na činjenicu o rokovima; mnogo toga je ministar uzeo na sebe, ne ulazim u to ko će to propisivati, ministarstvo ili sektor, a ministar će potpisivati rokove kada će ko morati da obavi određeni zadatak, da da izveštaj ili minimum neophodnih kvalifikacija kojima se dokazuje da je urađeni zadatak obavljen i postavljeni cilj ostvaren prilikom otvaranja nekog objekta ili njegove rekonstrukcije.
To znači da može korisniku objekta, vlasniku, posebno preduzetniku, koji je ovde najčešće, najviše kažnjavan, da odugovlači vreme do konačnog roka, što čak i lokalnim zakonima ne bismo često bili u stanju da regulišemo i sprovedemo u delo.
Kada govorimo o lokalnoj nadležnosti u sanitarnom nadzoru mogu da primetim da je mnogo više nadležnosti dobila pokrajinska sanitarna inspekcija, nego bilo koja lokalna. Zapravo, lokalna se u nagoveštaju vidi, a vidim, i mi radikali i predstavnici drugih poslaničkih grupa govorimo o tome, da će verovatno i lokalni značaj imati te isturene inspekcijske službe, koje su inače pod patronatom Ministarstva zdravlja.
Ne znamo zašto se nije učinilo više i na formalnom jačanju značaja lokalnih inspekcijskih službi, jer njihov pogled mora biti uperen prema Beogradu ili prema sektoru, prema ministru lično, a to bogami stvara i šansu za jedno neprincipijelno ponašanje inspektora.
I, da otvorimo jednu temu – zašto inspektori nisu baš najbolje rešenje, jer su često skloni da se ponašaju nepravedno i nepravično i da zloupotrebljavaju svoj položaj. Ne znam, kad nemamo realne dvostepenosti, realne kontrole njihovog rada, koliko će oni u celom svom radu biti objektivni do kraja i koherentni.
Videćemo kada krenemo od stvari opšteg tipa, o sanitarnom nadzoru koji jeste tema ovog zakona, za koji još ne znamo da li je redovan ili vanredni, da li je aktivan ili pasivan, ili je to stvar kombinacije sanitarnog nadzora. Moguće su sve ove varijante. Kod redovnog sanitarnog nadzora bi trebalo da znamo koliko često, kako će ga ministar propisati, da li će sve ići u podzakonske akte. Ako ide u podzakonske akte, onda to ima neku drugu težinu. Ako bi se znalo unapred da neko mora nekoliko puta neke objekte da kontroliše. Ili će to biti stalni, kontinuirani ili vanredni, pa će se neko morati neprekidno bojati da će mu inspektor doći.
Kakva ovlašćenja ima? Kao sam gospod Bog, i pitanje je kada počne da uzima svima redom briseve, briseve svih materijala, svih radnih površina, a o sanitarnim knjižicama da ne govorim, imaju periodiku svog zanavljanja, koliko će puta taj nesrećnik ili privatnik ili neko na koga se inspektor okomi morati da uradi i da plati pregled.
Znamo da jedan rutinski bris i njegovo očitavanje košta oko 1.000 dinara i više, zavisi kako u kom zavodu za zaštitu zdravlja. Koliko će to puta neko morati da uradi, sve će to morati da plati. Kome odgovara inspektor ako u pet poseta jednoj instituciji utvrdi da je sve što je tražio manje-više ispravno? Dakle, ima mogućnost da to radi kad želi, jer zapravo mi to tačno u zakonu ne vidimo ili će to tek biti propisano.
Ako će biti propisano, digresija, očekivali smo da će biti propisani postupci, mere u vezi sa zakonom koji smo doneli, dobre laboratorijske prakse, dobre proizvođačke prakse, pa vidimo šta se desilo sa vakcinama. Zašto se neko zvaničan ne oglasi? Samo poneki doktor iz Instituta. Šta se tu radi? Šta je suštinski problem kod vakcine? Štetne su zdravlju i sklonili smo ih.
Ako smo sproveli smernicu dobre proizvođačke prakse, dobre laboratorijske prakse, zašto to nije na licu mesta ustanovljeno? Da li je na drugom mestu ustanovio Institut za farmaciju? Zašto se ne oglasi "Batut"? Mnogo toga ne znamo što je trebalo podzakonskim aktima i u "Službenom glasniku" da se objavi, pa se nije objavilo, pa se desilo ovo što se desilo.
Dakle, otvara se teren za sumnje da može biti ovako, može biti onako, a mi to naravno ne znamo. Da li će biti reči o aktivnom ili pasivnom nadzoru? Da li će neko biti obavezan da periodično uzima briseve, određene kulture, da to prilaže i kada dođe inspektor pokaže da je odradio, ili će to recimo biti jedan pasivni oblik, pa će se raditi samo onda kada inspektor zakuca na vrata. Mi to ne znamo.
Kakva je relacija, u okviru ovog zakona o sanitarnom nadzoru, različitih instituta ili zavoda za zaštitu zdravlja i samih inspektora? Da li su ti zavodi uslužna mesta gde će inspektori realizovati svoj posao ili imaju nadležnosti i prema njima samima? To je jedan deo. A znamo da i jedni i drugi moraju da izveštavaju, a osobito što se tiče Zakona o zaraznim bolestima, i da inspektor izveštava Zavod da je ovaj prešao granicu, možda ima SARS, zovite kontrolu itd. Takav vid pismene komunikacije u tim okolnostima postoji. Kako je u rutinskom radu nije jasno iz ovog zakona, sem u nekim tačkama u zaraznim bolestima, gde vidimo da kontrolu treba da vrši nadležni institut za zaštitu zdravlja, a osobito u zdravstvenim ustanovama, ali o tom potom, videćemo koliko i tu nejasnoća ima.
Kada se govori o propisivanju, rekao samo da je zaista malo rogobatno da ministar propisuje način uzimanja briseva, učestalost itd. Valjda se zna kako se uzima bris grla, bris nosa, bris rane. Prosto je neverovatno da to propisuje ministar. Zašto smo onda to učili? Svaki student je naučio da to radi, ali možda ima i nečeg novog.
Opet nije u saglasnosti sa Evropskom unijom. Videli smo šta sve niste od Evropske unije prepisivali. Pitanje je koherentnosti ovog zakona, ko ga je pisao, da li je sve to u redu, da li je neko sedeo u susednoj sobi kada se ovo pisalo, pa to proveravao. To nama nije jasno i zašto se tehnički nije doteralo do kraja, a bogami i neke suštinske odrednice nisu u redu.
Rokovi za dostavljanje saglasnosti o izgradnji, rekonstrukciji, idejnom rešenju, dozvoli za korišćenje objekta koji podležu sanitarnom nadzoru; tu će rokovi biti propisani. Već u lokalnoj samoupravi imate rokove za koje će neko, kada traži dozvolu za upotrebu, imati rok kada mora da mu se izda. Završeni su izbori i svi obećavaju da će te rokove znatno skratiti. Šta ćemo kada taj segment sanitarnog nadzora bude odgovoran za enormno produženje roka? Pitanje je koliki će biti i kakav će biti.
Nemojte da mislite i molim kolege kada izađu za govornicu da ne tvrde da su radikali protiv zakona ne bi li nastao haos. Mi jesmo protiv zakona koji nisu do kraja dobro urađeni. Nismo protiv ovakvih zakona. Taman posla da je neko protiv zakona o zaraznim bolestima, kojim se štiti zdravlje stanovništva od širenja zaraza. To je besmisleno i to niko ne bi poželeo svom narodu.
Dakle, mi kritikujemo, kada je već urađen dockan, zašto bar nije urađen da valja i zašto se do kraja ne saslušaju svi amandmani i svi predlozi. Znamo da se zakoni prave unutar kabineta određenog broja ljudi, a nekada na nekakvim seminarima, ali moramo voditi računa da zaista budu koherentni. Da ne hvalim baš preterano ministra pravde, videli smo kako je mnoge amandmane čovek jutros i juče usvojio, koji su bili logični i racionalni. Da li unutar Vlade postoje sasvim dva različita kanala razmišljanja i a priori odbijanja nečega što ne dolazi iz privilegovane grupacije predlagača? Ne znam zašto je to tako, ali na to liči.
Kada je reč o zaraznim bolestima, rekao sam da je normalno da čovek logički prihvati takvu klasifikaciju, takva je kakva je. Da li je sve što se na njoj nalazi zanimljivo za ovo okruženje, to je pitanje koje smo već otvorili. Mislimo da ovakvu kvalifikaciju, ovakav predlog zakona i ono što temeljno stoji na samom početku mora da prati neko stručno i metodološko uputstvo. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što kaznenim odredbama jako pretite lekarima medicine da će, ako nešto ne prepoznaju ili posumnjaju a ne utvrde, biti kažnjeni. Čak, paradoksalno, više će biti kažnjen lekar specijalista, sa 25.000,00 do 50.000,00 dinara više nego nacionalni institut koji donosi program zaštite, nego direktor tog instituta.
Zamislite plate lekara specijaliste i lekara opšte prakse i direktora instituta, samo u jednom gradu u unutrašnjosti, a da ne govorim republičkog instituta "Batut". Malo se i tu vidi da ne može neko da ispoštuje sve što mu je predočeno ako nema jasne smernice. Priča se, kola u stručnoj javnosti, da je "Batut" nešto od toga napravio, nekakav elaborat, nekakav predlog stručno-metodološkog uputstva, ali da se zastalo oko neke bolesti.
Moguće je da je to dezinformacija, ali kada se postavlja pitanje laboratorijske dijagnostike, da li smo u stanju da postavimo dijagnostiku laboratorijsku. Za sada ono što znamo, a moguće je da ne znam dovoljno o tome, da takva dijagnostika obiluje kliničkom i neurološkom simptomatologijom. Ako toga nema u laboratorijskoj dijagnostici, pitanje je mesta tu, ali ako je mesto tu, mora nekakvo propratno uputstvo, mora nekome da dođe na ruke praktično uputstvo, stručno i metodološko, kao što je za mnoge stručne oblasti došlo.
Ovo takođe mora to da prati, da ne bi lekari i stručni saradnici bili izloženi riziku da budu grubo kažnjeni.
Kada sam već kod toga, dotaći ću se činjenice da prijavljujemo i sve pneumonije. Logičnije je da te pneumonije koje su bitne, recimo SARS kada bi došao, daleko bilo, treba da se prijave. Ama čak i sve da se prijavi, nećemo biti cepidlake, ali zamislite koliko se tih dijagnoza postavi bez stručno-metodološkog uputstva, šta je ta konačna dijagnoza pneumonije.
Koliko puta od lekara specijaliste bude i ne bude ta dijagnoza? Ona se takva postavi, radiolog je postavi i opovrgne. Ako bi tako zatrpavali institute za zaštitu zdravlja sa prijavama koje jesu i nisu, nisu validne, takav bi galimatijas i haos u njihovim računarima postao, u njihovim evidencionim centrima, da bi to bilo zaista teško shvatiti zašto to radimo, zašto stvaramo sebi tolike obaveze da, recimo, svaku streptokoknu infekciju prijavljujemo. Koliko ih ima? Lekar opšte prakse mora to i da prijavi, a ako ne prijavi biće kažnjen. To je veliko umnožavanje prijava, a da nema metodološkog uputstva, da li onog sa komplikacijom, onog bez komplikacije ili svakog.
Recimo, intrahospitalna infekcija, prijavljivanje i ko će to mrtav ladan da vam prizna da mu se razvila intrahospitalna infekcija. Kakav je kriterijum za to? Propisaće valjda ministar i za to kriterijum. Skoro je stručna javnost raspravljala o tome da li je bris ili hirurška rana crvena zbog mehaničke inflamacije ili bakterijske inflamacije.
Neće niko lako da pristane na to da mu se proglasi intrahospitalna infekcija. Koliko to puta inspektor treba da uđe i kakva dosijea da otvori i šta sve da vidi i na koliko kliničkih odeljenja u jednoj prosečnoj gradskoj bolnici da bi tako nešto utvrdio?
Dakle, ima tu puno nejasnoća, a taksativno su pobrojane bolesti i situacije koje podležu obaveznom prijavljivanju i onaj ko ne učini mora za to biti kažnjen. Zamislite lekara kome je plata 25.000,00 i kaznićete ga zbog toga što nešto nije prijavio, sumnju na nešto.
Uzmite neku potencijalnu, ali ozbiljnu stvar. Hemoragijska groznica, koja nije praćena bubrežnim sindromom. Stvarno opasno. Ja sam nefrolog i znam, ali ne može bubrežni sindrom da se razvije odmah. Sutra će neko da me kazni zato što mi nije stigao laboratorijski dokaz da to jeste hemoragijska groznica sa bubrežnim sindromom. Ne može da vam stigne, treba dan, dva, tri da se uradi na Torlaku relevantan test, pa da dobijete nazad. Vi tri dana sumnjate, niste prijavili, a isti takav treba da bude transportovan sanitetom. To je obaveza koja se preporučuje, ali ne zna onaj lekar opšte prakse i čim neko ima malo crvene oči i hemoragijsku groznicu, daj mu sanitet, vozi ga. Može da bude neka druga, a da nije ova sa bubrežnim sindromom.
Znači, ima tu tih pojedinačnih slabosti koje urušavaju koncept zakona, da bi bio tako idealno hvaljen kao što jeste hvaljen. Ali, šta da radimo. Prijavljuje se obavezno i rezistencija na bakteriju. Šta kada imate rezistenciju, sa koliko antibiotika, antibiotika koje grupe? Kazaćete multirezistencija, to znam, ali i to treba definisati.
Ako neko mora da bude kažnjen, mora da bude jasno zašto je kažnjen. Dakle, tih kriterijuma nema. Da li će ih sve utvrditi ministar? Što to ne radi struka, što to ne radi ta komora koja je, kobajagi, čitala lek? Znate šta, sve više sumnjam da se tim komorama predloži zakon, da im neko elaborira i oni otklimaju glavom i kažu - može. Kada neko čita do detalja, verovatno će reći - o čemu se ovo radi, kako ćemo to da sprovedemo?
Vakcinacija - vrlo zanimljiv problem. Doskora su bile obavezne vakcinacije. Da raščistimo zbog javnosti, već imamo obavezne kliničke indikacije i epidemiološke indikacije. Epidemiološke indikacije mogu često da nas zbunjuju. Ako neko ima šansu da dobije grip, neko njega neguje, teško pokretna osoba, hronični bolesnik, lekar, medicinska sestra, on ulazi u kategorije epidemioloških indikacija, da dobije zbog onog ko je dobio kliničku indikaciju za vakcinaciju. Dakle, to se širi.
Kako ćete sada da uzmete jednu, recimo, vakcinu protiv hepatitisa B, kada je 3000 ili koliko puna doza, a tek odskoro se u nekim centrima pojavilo da instituti distribuiraju i provode vakcinaciju. Ranije je bilo - kupi i vakciniši se. Na dijalizi, na odeljenju na kome sam radio u Kragujevcu, masa bolesnika je kupila tu vakcinu. To treba da kupe i sestre.
Definisane su profesije pod rizikom, to znam, ali kako ćemo da ih nateramo, ako napišemo da je obavezna vakcinacija hirurga? Bila je prosta priča da su to kineske vakcine, da to nisu ovakve i onakve. Onda se svi poplaše, sestre, čistačice koje nose materijal sa dijalize u najlon kesama, u džakovima, da bi ga odnele da ga spale. Koliko puta imaju šansu da budu ozleđene, oštećene i da dobiju infekciju. One se moraju obavezno vakcinisati iz epidemioloških razloga. Ako se ne obezbedi besplatna vakcina, malo će njih to da uradi.
Zamislite još jedan nonsens kada je reč o, recimo, seroprofilaksiji, zaštiti imunim gamaglobulinima ili specifičnim za tetanus - tetabulinom. Kada neko ima saobraćajni udes, laka rana, povredi se, uradi se nešto, ode kod lekara opšte prakse i posao se završi tu, i onda mu on predloži da mora da dobije serum, zakonski mora. Istekao je onaj kriterijum kada je bio vojnik, parapel doze, i sada u 40. godini treba da primi.
Primi običnu vakcinu, koja je 15-20 dinara, ali serum je 600-700 dinara. Taj bolesnik, recimo seljak, nema para kod sebe, doktor je napisao nalog za injekciju, on je otišao, apoteka zatvorena, ne primi i sutra će doktor da odgovara jer nije sproveo vakcinu. Nije sproveo, jer nije imao.
Dakle, hajde nešto da učinimo. Ako nešto nalažemo kao obavezno, da to i obezbedimo. To je diskrepanca između zamišljene idealne verzije zakona i situacije na terenu, koja ničemu ne odgovara, da ne ulazimo, da ne zamaramo javnost sa mnogo drugim, ozbiljnijim stvarima, o tome ko i kako ima pravo da se leči citostaticima u odnosu na starosno doba, što je tekst koji zvanično kruži po fondovima, i uputstvo gde da ide i ko će sa leka koji nije na listi dobiti pravo, a da li je stariji ili mlađi od ne znam kog broja godina. To je neverovatno.
Ako su to reforme, reformski zakoni, reformska država, ako se to sve tako kategoriše da će neko primiti citostatik prema tome koliko je star. Nisam, moguće da sam neobavešten, pročitao da citostatik gleda u kalendar biološki i zna kad je efikasan. Ako je to racionalizacija, recimo tako. To su teške situacije na terenu koje viđamo, jednako ovome što će neko, ne primivši tetabulin, moguće dobiti tetanus. Tetanusa ima, zato što on nema para da kupi, nije u stanju, ambulanta nema da mu ponudi. Što se ljutimo na vremena u kojima je toga bilo koliko hoćete?
Niko nije lud da izazove serumsku bolest ili nešto drugo, a da propiše nešto što mu ne treba. Ne treba bežati od toga. Ne može neko tetabulin da upotrebi bezveze. Znači, mora lekar da ima, ako je obavezan, na raspolaganju ono što pacijentu mora da pruži.
Hteo bih da kažem nešto i o kaznenim odredbama. Već sam u startu rekao da su nekako malo čudne. Recimo, direktor Instituta za zaštitu zdravlja, koji donosi strateški projekat i plan, može biti kažnjen 20.000-40.000, a lekar sa 25.000 do 50.000. Sada ministar zna da je lekaru specijalisti plata 25.000, ne verujem da je veća, bar meni sa svim prinadležnostima nije viša od 32.000. Prema tome, ne znam kako je to moguće.
Dalje, kaže se da će zdravstvene ustanove biti kažnjene ako ne sprovode sve propisane posebne mere, a toliko ih ima, uzmite član 9. stav 2. tačka 1) pa nadalje, koliko tih opštih mera ima. Toliko je lako naći neku koja može da promakne ili koja može biti da nije ni bila potrebna da se odradi i onda će biti zdravstvena ustanova, direktor i čak personal, medicinsko osoblje te ustanove, drastično kažnjavani, da ne interpretiram i ne čitam zakon.
Instituti, već sam rekao o toj diskrepanci u odnosu na lekare, i pretpostavljam da je to veoma ozbiljna diskrepanca i u kaznenoj meri.
Razumem za one vinovnike za koje se nađe da su prekršili neku obavezu, kao u dečijem obdaništima, i brisevi, to sve potpuno razumem. Ne mislim da aboliram nehigijensko ponašanje i nehigijenske uslove u institucijama, ali mislim da bi trebalo uvesti više reda u jedno tako osetljivu problematiku, da bi, konačno, trebalo da utvrdimo i kada je reč o vakcinaciji i toj postekspozicionoj zaštiti za hepatitis B, da li ima na raspolaganju takvih specifičnih seruma ili ih nema, za zaštitu, kao što imamo za tetalpan, jer je to obavezna vakcina.
Šta ćemo raditi, recimo, u situacijama kada neko ko podleže potrebi da bude vakcinisan izbegne tu vakcinu, a piše da je vakcina obavezna? Dakle, još niz drugih nedostataka smo tu našli i stavljamo primedbe u generalnoj raspravi, budući da smo posle nekoliko naših amandmana videli da nemate nameru da ih prihvatite. Mi se nećemo truditi da zakon u celosti ispravljamo, već ćemo javnosti predočiti očigledne razloge zbog kojih mislimo da ovakva dva zakonska projekta ne možemo podržati.

Reč ima narodni poslanik Dobrica Janković. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik dr Miroslav Nedeljković.

Poštovani narodni poslanici, donošenje ovih zakona je potrebno, pre svega zbog toga što se mora preneti formalna nadležnost sa ranijih saveznih na institucije Republike Srbije, ali znamo da je veliki deo nadležnosti iz oblasti ovih zakona bio u nadležnosti SRJ i da sada postoji potreba da se to prenese na države članice.
Usput su izvršene i neke potrebne izmene, a to je preraspodela nadležnosti između više ministarstava u okviru Republike Srbije; pre svega prelazi u nadležnost Ministarstva zdravlja, i to sa pravom, nešto što je do sada bilo u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. To je ono što je u ovom predlogu zakona pozitivno.
Ne bih da ponavljam ono što su prethodne kolege iz SRS govorile. Posle izlaganja kolege Poskurice, mislim da ne treba ići toliko u detalje, zato što je sve obuhvatio. Ono što je za mene najvažnije u ovom predloženom zakonu jeste pitanje koliko će biti adekvatna inspekcija, odnosno sanitarni nadzor nad hranom, odnosno životnim namirnicama koje se uvoze.
Znamo da je Srbija preplavljena uvoznom robom svake vrste, a posebno hranom, odnosno životnim namirnicama i da postoji veliki rizik od uvoza neispravnih životnih namirnica. U toj oblasti je zaista potrebna rigorozna kontrola, da ne bi došlo do ugrožavanja zdravstvenog stanja stanovništva ove zemlje.
Pre nego što pokušam da analiziram kako ovaj predlog zakona reguliše tu oblast, potrebno je reći kakvo je danas stanje u toj oblasti. Kao prvo, postoji podela nadležnosti između Ministarstva zdravlja i Ministarstva poljoprivrede, što će se sada promeniti. Sadašnje stanje jeste takvo da nema jedinstvenog sistema kontrole ispravnosti životnih namirnica.
Naime, nadzor nad uvozom, odnosno izvozom hrane je sada podeljen između Ministarstva zdravlja i Ministarstva poljoprivrede, a dalje je rascepkan u Ministarstvu poljoprivrede na tri različite inspekcijske službe, od kojih svaka radi nezavisno i bez koordinacije sa onom drugom. Umesto objedinjavanja zahteva stranaka i jednostrukog uzorkovanja za laboratorijske analize, na državnoj granici je prisutan haos u podnošenju četiri zahteva za jedan isti predmet, uzimanje četiri uzorka umesto jednog na kome treba da se vrše laboratorijska ispitivanja, sa većim brojem nepotrebnih istovetnih ispitivanja.
Umesto adekvatnih, jedinstvenih i specifičnih mera pri graničnom nadzoru od strane republičkih inspektora koji preuzimaju poslove, nameću se tragikomična rešenja. Na primer, primaju se zahtevi i uzorci, šalju se na analize sve namirnice od strane ukinutih tržišnih inspektora za kvalitet, a uverenja se potpisuju u poljoprivrednim inspekcijama od strane nekakvih ovlašćenih inspektora koji su pri okruzima.
Sve to usporava i ometa slobodan protok robe na samoj granici, a ništa ne doprinosi sigurnosti što se tiče zdravstvene ispravnosti namirnica. Jedna od prethodnih saveznih vlada je pokušala da stanje u ovoj oblasti poboljša i ona je jednom posebnom uredbom formirala Savezni sanitarni, veterinarski i fitosanitarni inspektorat kao jedinstveni organ u čijem je sastavu bila i fitosanitarna laboratorija.
Pošto je osnovni princip regulative iz okvira bezbednosti hrane u okviru EU taj da je država odgovorna za bezbednost hrane i njenu kontrolu, bilo je potrebno da se pored integrisanih inspekcijskih organa formira i sistem državnih laboratorija koje će objedinjavati lanac laboratorijskih kontrola bezbednosti hrane. U ovom predloženom zakonu ne vidi se da Ministarstvo ima takvu nameru.
Naime, mnogo toga se ostavlja za kasnije, za donošenje podzakonskih akata, ali bih skrenuo pažnju ministru da je Savezna vlada 2001. godine jednom uredbom osnovala centralnu laboratoriju kao prvu državnu laboratoriju i utvrdila delokrug njenog rada. Početne aktivnosti ove centralne laboratorije su bile takve da je obavljala najveći deo poslova iz te nadležnosti.
Počela je sa radom, kao što je logično, kao neprofitabilna ustanova i zbog velikog obima posla ona je za nepunih devet meseci između 2002. i 2003. godine prihodovala u budžet blizu 11 miliona dinara.
Međutim, umesto ostvarivanja daljih razvojnih planova što se tiče delovanja ove centralne laboratorije i pratećih službi, Republika Srbija je donošenjem Zakona o ministarstvima, kojim je inače prekršena Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, razgradila Savezni sanitarni, veterinarski i fitosanitarni inspektorat i razbijanjem ovog organa ugasila tu centralnu laboratoriju, što je suprotno principima koji vladaju u EU, a na te principe se uvek pozivamo.
Dakle, Ministarstvo zdravlja je ispoljilo krajnje nerazumevanje za važnost i značaj graničnog sanitarnog nadzora i njegove specifičnosti, a objašnjenje jedino može da bude u tome da verovatno nekome nije bilo u interesu da se sredstva koja se naplaćuju ovim sanitarnim nadzorom slivaju u državni budžet, a možda je nekome bilo u interesu da se sve te analize rade u drugim laboratorijama, a da se sredstva ne slivaju u budžet, nego da idu nekim drugim licima.
Inače, ja bih se pridružio kolegi Jankoviću koji je načelno dao primedbu Ministarstvu zdravlja što uporno ovoj skupštini predlaže te tehničke zakone, ne sporeći da su oni neophodni, a stanje u oblasti zdravlja u Republici jeste takvo da je potrebno hitno donošenje sistemskih zakona, pre svega, zakona o zdravstvenoj zaštiti i zakona o zdravstvenom osiguranju.
Nadam se da će ovaj skupštinski saziv potrajati bar toliko da vidi te predloge zakona o kojima je ministar često u javnim nastupima govorio, ali kao da se libi da zagrize u taj kolač, pretpostavljamo zbog toga što će tim zakonima morati da se korenito i radikalno preuredi zdravstvena zaštita.

Reč ima narodni poslanik Predrag Mijailović Lune.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, sa stručnog i pravnog gledišta logično je što su se Predlog zakona o sanitarnom nadzoru i Predlog zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti našli u skupštinskoj proceduri u isto vreme i što je rasprava objedinjena.
Zakoni su kompatibilni jedan sa drugim i u praksi mogu biti primenjeni jedino ako u isto vreme imamo oba zakona. Da je to tako, dovoljno je pročitati član 6. zakona o sanitarnom nadzoru gde su navedene oblasti koje podležu sanitarnom nadzoru, i to: oblast zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, dovoljna je samo ova tačka.
Ali i ostale oblasti, kao što je oblast zdravstvene ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe u proizvodnji, prometu i uvozu; oblast javnog snabdevanja stanovništva vodom za piće.
Ovi zakoni su od opšteg nacionalnog interesa. Ovo nisu samo tehnički zakoni, jer se njima regulišu preventivne mere u zaštiti zdravlja stanovništva od zaraznih bolesti i štetnih materija koje mogu uticati na zdravlje stanovništva. Šta ima preče od zdravlja? Samo zdrav čovek ima više želja, a bolestan samo jednu – da bude zdrav.
Ako pogledamo član 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti vidimo da tu ima 70 bolesti. Drage kolege, smatram da lista nije velika i možda je čak mala. Ono što se meni posebno sviđa je to što se ovoj listi mogu dodati ostale bolesti, a mi znamo da u savremenom svetu vrlo često dolazi do novih bolesti koje mogu biti zarazne, koje ne samo da naprave epidemiju u jednoj zemlji, već mogu napraviti epidemiju na celom kontinentu, odnosno na više kontinenata.
Moramo se setiti i variole vere, zaboravili smo kakva je panika 1972. godine zahvatila našu zemlju i celu Evropu. Tada sam kao mladi lekar bio u ekipi za suzbijanje variole vere, i to u Tutinu. U takvim slučajevima nije ugroženo samo zdravlje stanovništva, što je i najbitnije, već može biti ugrožena i ekonomija, a samim tim i stabilnost zemlje kako u bezbednosnoj tako i u drugim sferama života.
Pogledajmo i setimo se, nema ni godinu dana da je u Kini bila epidemija SARS-a; a šta je kineska vlada radila? Maltene zasedala non-stop, ministarstvo je non-stop zasedalo, sve preventivne mere su preduzete. U Kinu su manje dolazili ljudi koji je trebalo da investiraju; bila je zabrana dolaska ljudi zbog biznisa, turizma itd. Znači, kineska privreda u to vreme je pretrpela određene štete.
Zato, gospodo, niko neće da ulaže onde gde nije sigurno; recimo kod nas u turizmu, ako nemamo dobar sanitarni nadzor. Zato svaka vlada i svaka ozbiljna zemlja striktno sprovodi svoje zakone u oblasti zaštite stanovništva od zaraznih bolesti i zakon o sanitarnom nadzoru.
Kako naša vlada želi da ima korak sa Evropom i svetom i da se naši zakoni iz ove sfere u potpunosti izjednače sa zakonima pre svega Evropske unije, DSS će, pošto je glavni nosilac ove vlade, podržati ove zakone. Ove zakone treba podržati, jer su jasni, konkretni.
Do sada nismo imali da se zna ko proglašava epidemiju i ko kaže da je došlo do prestanka opasnosti od epidemije. Moramo se setiti samo jednog primera, nije to bilo davno, kada smo imali oboljenje od kongohemoragijske groznice, a da se nije znalo ko treba da proglasi epidemiju. Što je najgore, lekari i osobe koje su bile u kontaktu sa tim pacijentima otišli su autobusom do svojih kuća, pa su mogli proširiti epidemiju, odnosno zarazu preneti svojoj porodici.
Ovim zakonom je tačno definisano, ukoliko postoji sumnja, šta treba činiti sa pacijentom, šta stručne osobe i one koje su najbliže moraju da urade da se ne bi proširila epidemija.
Gospodo narodni poslanici, moramo ovaj zakon podržati, ne zbog političkih razloga, nego zbog zdravlja i zbog našeg naroda. Sada je to precizno, članovi 8, 9, 10, 11, 13, 14. i 16. i drugi preciziraju šta treba učiniti u preventivi da ne dođe do zaraznih bolesti. Zato kritike u smislu da to nije precizirano ne stoje; jeste, ali moramo znati kao ljudi da se sve u zakon ne može staviti, jer postoji tzv. podzakonski akt.
Posebno bih želeo da istaknem da se u članu 22. tačno definiše karantin i zdravstveni nadzor u slučaju pojave epidemija. Mi smo do sada imali da ne znamo gde nam je lokacija, koji će objekat biti upotrebljen za karantin. Od momenta kada se ovaj zakon usvoji, tačno ćemo znati koji prostor mora da bude za karantin i koje uslove treba da ima karantin. To ne može da bude zatvor, nego treba da bude bolnica, odnosno objekat sa odgovarajućim uslovima; ti ljudi moraju možda i zdravi da uđu, ali u isto vreme moraju da izdrže pet, 10 ili 15 dana, zavisno od perioda inkubacije. To svi mi koji radimo u medicini dobro znamo.
U članu 25. definiše se imunizacija i hemioprofilaksa od zaraznih bolesti što predstavlja punktnu barijeru za preventivu od zaraznih bolesti. Gospodo narodni poslanici, ko se bavi strukom, imunizacijom, imunologijom, to nije obična stvar, samo dobiti vakcinu, mrtvu vakcinu ili poluživu vakcinu. Mi sa vakcinom delujemo na imunološki sistem u organizmu. Mi sa vakcinom normalno želimo da postignemo pozitivan efekat, da se zaštitimo od bolesti, ali ako damo vakcinu koja nije adekvatna možemo dobiti najlošije; da neće delovati, to nije ni strašno toliko, ali strašno je ukoliko ta vakcina izmeni imunološki proces i možemo dobiti i bolesti koje su neizlečive.
Samo pogledajmo šta je HIV. HIV je isto virus koji ruši imunološki sistem u organizmu. Zato ubacivanje virusa nije tek tako, obično, i kada se ovde postavlja pitanje zašto je zabranjena vakcina Torlaka, logično, jer ta vakcina ne odgovara standardima i stručne ekipe su rekle da ne može i kraj priče. Najgore je dati čoveku pogrešan lek.
U članu 31. imamo mere radi sprečavanja unošenja i širenja zaraznih bolesti, gde se jasno predviđa zabrana putovanja u zemlje u kojima vlada epidemija zaraznih bolesti. Do sada mi nismo, kao sve ozbiljne zemlje sveta, preporučivali našim građanima (ili čak zabranjivali) da ne idu u područja gde postoje zarazne bolesti; ne može nijedan ekonomski razlog da opravda ako neko ode u takvo područje i donese u ovu zemlju zaraznu bolest, jer nema nijedne bolesti koja se ne može sa severa do juga doneti u toku 24 sata, znamo kakve imamo komunikacije.
Želim da istaknem da je u članu 33. posebna pažnja posvećena nadzoru nad bolničkim ili intrahospitalnim infekcijama. Svi mi koji radimo u bolnici znamo da je, i pored svih preventivnih mera, higijenskih i ostalih, vrlo često nemoguće odbraniti se od tih bolesti, jer vrlo često ostaju rezistentne bakterije koje ugrožavaju ne samo pacijente, nego i ljude koji rade tu, a i posetioce; znamo da u bolnicama rodbina često dolazi da obiđe obolelog.
Demokratska stranka Srbije će podržati ovaj zakon i smatramo da je još pre trebalo da bude donesen, ali nismo dugo na vlasti i zato i pre nije bio donet.

Reč ima ministar zdravlja Tomica Milosavljević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, tokom današnjeg dana rasprava je pokazala visok stepen odgovornosti narodnih poslanika u odnosu na materiju koja se tiče zdravlja građana Srbije i dobro je da nas gledaoci posredstvom TV ekrana gledaju i slušaju i da zapravo vide da nije bilo ni jednog jedinog argumenta koji je govorio protiv donošenja ovakvih zakona. Dapače, nije bilo ni konkretnih argumenata koji su pobijali konkretna rešenja.
Svakako demokratija podrazumeva pravo na različito mišljenje. Ovaj uvaženi dom pruža priliku da predstavnici svake političke opcije iznesu svoj stav koji nekad ima više, nekad manje argumenata, koji su nekada zasnovani, jasni, čvrsti, nekada ne tako jasni, ne tako čvrsti, ali u svakom slučaju prepoznatljiva je dobra namera kod svih.
Ja zapravo dajem sebi za pravo da se kao ministar zdravlja zahvalim svim poslanicima što su danas pokazali da vrlo dobro razumeju koliko je važno i hitno imati zakone koji regulišu veoma važnu zdravstvenu oblast. Zakoni nisu sve i ne mogu da urade ono što treba da uradi više od 120.000 zaposlenih ljudi u zdravstvenim ustanovama širom Srbije, ali ova dva zakona vrlo jasno pokazuju da nisu samo zaposleni u zdravstvenim ustanovama odgovorni za zdravlje stanovništva. Odgovornost počinje od nas samih i to je sadržano u narodnim izrekama koje su pomenute nekoliko puta danas.
Ova dva zakona najbolje potvrđuju da je bolje sprečiti nego lečiti, ali uređivanje ove oblasti na ovako ozbiljan način zapravo treba da bude jasna poruka da je odgovornost države još veća i izoštrenija kada su ovako ozbiljne stvari u pitanju.
Ona podrazumeva da kada se kaže sanitarni nadzor i kada se kaže da Vlada predlaže Skupštini Republike Srbije da razmotri novi zakon o sanitarnom nadzoru i da to bude u okolnostima u kojima se vrlo jasno vidi i zna da je pravni sistem zemlje unazad nekoliko meseci promenjen, između ostalog zahvaljujući svima vama, donošenjem niza zakona koji regulišu različite oblasti, pa se ponekad čini da građevinarstvo, preduzetništvo, preduzeća nemaju veze sa ovakvim zdravstvenim oblastima. Ova dva zakona i današnja rasprava i rasprava koju ćemo nastaviti pokazuju da nema nijedne oblasti našeg života koja nema značaja kada su ovako osetljive dimenzije života u pitanju.
Sanitarni nadzor podrazumeva na delu - bolje sprečiti, nego lečiti. Kako stoji stvar sa pravim nadležnostima, sa preuzimanjem saveznih nadležnosti na nivou republičkih organa uprave – stoji tako da se poslovi sve vreme obavljaju pre svega zahvaljujući zaposlenima i nekoliko stotina inspektora, i sanitarnih, koji su zapravo radnici Ministarstva zdravlja, ali i drugih inspekcija.
Taj sanitarni nadzor je na delu proveriv svakog dana. Građani su imali prilike da vide kako sanitarna inspekcija radi onda kada je stanovništvo ove države bilo ugroženo pojavom jedne nove bolesti koja je u tom trenutku imala čak nepoznat uzrok.
Život ne može da čeka da se mi smislimo i donesemo sve zakone koji su neophodni, ali je dobro kada se desi da i Vlada i Skupština jasno prepoznaju svoju odgovornost i stave na dnevni red ovako važne akte. Sanitarni nadzor regulisan ovim propisom zapravo prepoznaje ono što danas imamo, i u većini izlaganja koja smo danas ovde čuli vidi se da su poslanici dobro razumeli. Pravna regulativa u zemlji se promenila.
Ono što danas radimo u našoj državi svakog meseca je uređenije zahvaljujući i vama kada donesete svaki zakon koji znači pozitivan iskorak dalje, tako da iz ugla gledanja Ministarstva zdravlja i Vlade Republike Srbije, neophodno je danas ova dva zakona regulisati, mi predlažemo baš na ovakav način, nije bilo nijednog amandmana. O njemu ćemo tek govoriti, koji je predlagao suštinski drugačije stvari.
Ono što želim da kažem, što možda danas nije dovoljno akcentovano, to je da je u izradi ovih zakonskih propisa zaista učestvovao najširi mogući konsultativni okvir Republike Srbije. Nema nijednog stručnog udruženja i nijedne institucije u ovoj zemlji koja nije pokazala svoj kreativni doprinos u definisanju vrlo osetljivih članova koji se nekad odnose na stvari koje se mogu stručno dvosmisleno tumačiti.
Lista bolesti je usaglašena sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije, na tu listu su stavljene i neke bolesti koje nisu u ovom trenutku po strogim preporukama koje prepoznaje EU, ali je poštovana epidemiološka situacija u zemlji. Iza toga stoje stručni krugovi.
Kad se danas obraćam poslanicima Skupštine Republike Srbije zaista imam pojačanu odgovornost kada govorim o sanitarnom nadzoru i zaštiti od zaraznih bolesti, imam odgovornost da vam prenesem da su u izradi ovih propisa učestvovali najširi stručni krugovi ove zemlje. Ono što je najbolje moglo da se u Republici Srbiji dobije analizom pozitivnih iskustava iz naše svakodnevne prakse, a tih iskustava ima nebrojeno mnogo, decenijama unazad, jer i doktori i medicinske sestre i nemedicinski radnici u zdravstvenim ustanovama rade svakog dana i svake noći.
Dok pričamo, oni sada dežuraju na svojim mestima i zbrinjavaju ljude kojima je potrebna hitna medicinska pomoć. Oni su to radili i u devedesetim godinama, kada su od kuće morali da nose peškir i sapun da bi mogli da operu ruke, oni su to radili i kada nisu imali kojim aparatom da utvrde da li postoji zarazna bolest ili ne, oni su to radili i onda kada nije bilo reagensa da se odrede leukociti u nekoj hitnoj službi, negde u zemlji Srbiji, od juga do severa, od zapada do istoka, a rade i danas kada mogu dokumentovano da kažem, zdravstvene ustanove više ne izgledaju tako kako su tada izgledale, zahvaljujući i onome što vi ovde činite. Svakim danom se stanje u zdravstvenim ustanovama popravlja.
Poruka iz Skupštine Republike Srbije, da su poslanici svesni izoštrenog stepena odgovornosti kada se govori o ovakvim problemima i da im je potpuno jasno, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadali, da je podrška donošenju ovakvih propisa koje je definisala struka, koji su mesecima proveravani u vrlo širokom konsultativnom okviru, da je poruka da se takvi zakoni usvoje, zapravo prava poruka, da je interes građana i da je zdravlje svakog građanina iznad svakog političkog interesa. Nema političkog interesa koji će naterati ministra zdravlja da kaže nešto što je suprotno, pa ni za ovom govornicom.
Uveren sam da kod svakog od vas, kada se radi o ovakvim stvarima od kada su ove teme, nema onoga ko neće imati - gde je tu opšti interes, gde je interes građana, gde je interes svih nas, jer mi smo građani koji u ovom trenutku imaju posebnu odgovornost da sede u skupštinskim klupama i da na sednicama Vlade donose odgovorne odluke koje se tiču svakodnevnog života i sudbine naroda i koje procenjuju građane svakog dana i koje će procenjivati jednog dana, biće patetična i istorija, ali to nije patetika, to jeste tako.
Uveren sam da ćete biti na nivou zadatka, ne samo danas kada govorimo o zakonu u celini, ne samo kada govorimo o tome da li su nam ovakvi propisi potrebni, ne samo kad ministar zdravlja objašnjava da su ovi propisi važni, jer pokazuju znak da uređujemo svaku oblast u zdravstvenom sistemu i drago mi je što sam danas čuo poruku da očekujete što pre druge sistemske zakone. Ja vas sada držim za reč.
Imaćete ih nedeljama pred nama, ponovo će biti na javnoj raspravi, moći će da se prodiskutuju i da iza njih ponovo stane stručna javnost i široki krugovi građana Srbije i uveren sam da ćete i tada imati ovako izoštren stepen odgovornosti kada se obraćate javno građanima Srbije, jer govorite o zakonima koji regulišu ono što je najvrednije. Nema te ekonomije koja će se oporaviti u ovoj zemlji ako ne budemo zdravi.
Sada ću upotrebiti kraj svog izlaganja da vas podsetim da postoji zakon o zabrani pušenja cigareta u zatvorenim prostorima. Pozivam sve poslanike, ima vas 250 u Skupštini Srbije, 2005. godina je u znaku intenziviranja svih naših aktivnosti na prevenciji, na sprečavanju bolesti. Uveren sam da ćete i tu biti na nivou zadatka. Hvala.

Hvala. Jedno obaveštenje: sazvana je prva, konstitutivna sednica Anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti na izborima za Skupštinu grada Beograda, održanih 19. septembra 2004. godine, za ponedeljak 8. novembar 2004. godine sa početkom u 9,30 časova.
Na osnovu člana 81. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, zbog obimnog dnevnog reda i važnosti zakona i potrebe za hitnim donošenjem u interesu građana, nastavak sednice je u ponedeljak 8. novembra u 10,00 časova.