Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Živan Vladimirović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Živan Vladimirović.

Dame i gospodo poslanici, na osnovu člana 141. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije podneo sam amandman na član 13. zakona o mirnom rešavanju radnih sporova koji glasi: "član 13. se briše".
Naime, SRS je u principu protiv osnivanja raznoraznih trošača državnog novca, a to su agencije koje se osnivaju kada treba i kada ne treba, pa je SRS za jedno logičnije rešenje da to rešavaju službe pri opštinama. Predviđena je obuka uz pomoć donacija. Smatramo da se to može uradi i sa stručnim službama, pravnim službama pri opštinama, tako da bi, po nama, to mnogo jeftinije koštalo.
Ministar nije tu, ali ja sam član Odbora za privatizaciju, pa smo imali raznorazne slučajeve da dolazi do velikih sporova između vlasnika preduzeća i radnika, a poslednji slučaj koji bih naveo, pa bih pitao ministra da je tu kako bi to razrešio.
To je jedna firma iz Doljevca, "Agroeksport-Toplica", koja se bavi klaničnim poslom. Poslednjoj sednici Odbora za privatizaciju došao je vlasnik koji kaže da će menjati delatnost, gajiće puževe. On tamo ima radnike koji su stručni ljudi, mesari i koji rade taj posao.
Da li on to misli da će oni puževe da mu kolju tamo, a otpustio je više od polovine radnika. To bi bilo interesantno da razjasnimo, ko će to da razreši i ko će to da miri? Po meni bez, suda tu rešenja nema.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić,  potom Boško Ristić.

Član 13. je dobar povod da se razmotri jedna situacija, a javnost treba da zna da su te situacije moguće.
Bilo bi interesantno da predstavnici Vlade i predstavnici većine u Narodnoj skupštini koji podržavaju ovakav Predlog zakona izađu za govornicu i objasne građanima Srbije kako to zamišljaju da sprovedu ovaj zakon ukoliko su u sukobu privatnik koji je gazda, direktor nekog preduzeća, pa neka bude preduzeće i sa 20 i sa 200 zaposlenih i jedan zaposleni koji ima problem sa tim svojim gazdom, a problem je na relaciji, odnosno u okviru ovoga što ste vi dali kao predmet mirenja kada je u pitanju individualni spor, a to je otkaz ugovora o radu ili isplata minimalne zarade.
Kako ćete vi kasira iz jedne samousluge da mirite sa njegovim gazdom. Da li on može u ovim uslovima danas u Srbiji da razmišlja o tome da pokrene radni spor. Može da razmišlja da ode kod gazde, da uzme radnu knjižicu i ode kući. Svako ko tvrdi da je drugačije neka dokaže. Gde ovo može da se koristi? Može da se koristi kod javnih preduzeća od republičkog značaja: elektroprivreda, železnica, PTT, NIS, kod zaposlenih u državnim organima, tu je već problematično, ne bih mu preporučio ni tu da traži nekog miritelja ili arbitra da ga miri sa ministrom ili direktorom Direkcije.
Zašto ovo pričam? Ovo pričam zbog toga što ne postoje ta prava. Od kada je donet Zakon o radu ne postoje individualna prava zaposlenih.
Drugo, kada pričamo o nedostatku ustavnog osnova za ove zakone, moram da vam kažem da je individualno ljudsko pravo rad, radni odnos i sva prava koja proističu iz rada. Nemate vi prava da nekoga gurate da mirno rešava spor, da država pravi pokriće kako imamo institucije, to je ovo pravimo institucije da bi nastala država.
Ne prave se institucije na ovaj način, vi odlažete rešavanje svih pitanja svih problema. Uzeo sam primer, spor oko minimalne zarade. Možemo da licitiramo da kažemo koliko stotina hiljada zaposlenih može da pokrene taj spor. Ako hoćemo nešto kod kolektivnog ugovora, onda je zaključenje izmena i dopuna i primena kolektivnog ugovora. Vi sada u članu 13. vašeg Predloga zakona navodite., pogledajte šta se tu sada navodi, kaže: "Agencija dostavlja predlog i dokumentaciju u vezi sa predmetom spora miritelju".
Oni nisu zaključili kolektivni ugovor, koju dokumentaciju da dostavi, nema dokumentacije. Neće gazda da zaključi taj pojedinačni kolektivni ugovor.
Odnosno arbitru koji je određen za konkretni spor. Koju dokumentaciju? Malo je privatnika. Hajde zaštitite ove ljude koji rade i subotom i nedeljom u privatnim velikim preduzećima, motorima, lokomotivama našeg razvoja, da ne pominjem nazive tih firmi. Svi znate, niti postoji godišnji odmor, niti postoji topli obrok, rade subotom i nedeljom, uvek im se izmišljaju neki popisi po nekim tamo prodavnicama itd. Zašto inspekcija rada ne zaštiti te ljude?
Vi u Zakonu o radu imate odredbe gde je inspektor rada ovlašćen da vrati čoveka privremeno na posao dok se ne reši pred sudom spor. Vi sada ubacujete kukavičje jaje. Socijalni dijalog, socijalni partneri - kakvi socijalni partneri! Ovaj nema, a gazda došao da, ako može zakajmači, još više da uzme.
Privatizacija, vidite i sami kakva je. Na tenderu, na aukciji uzme imovinu, po ugovoru ima mogućnosti da proda 10% imovine, on proda 40% i isplati sve umesto šest godina i ostalo mu je 60% čiste zarade, niti luk jeo, niti luk mirisao. Jedina mu je prednost ta što je znao nekoga u Agenciji i imao nekog bankara koji će da mu da garanciju. U tim uslovima vi pričate o nekoj zaštiti prava radnika i o mirnom rešavanju sporova. To je vrhunski cinizam koji može da se ponudi građanima Srbije u ovom trenutku.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što ministar nije ovde da čuje sve ove kritike. Apelujem na stručnjake, pravnike, advokate koji sede u ovoj skupštini da svojim stavom doprinesu da se snažno distanciramo od ovakvog jednog predloga zakona.
Ovde ima primedbi da se prečesto javljamo za reč. Zaista želim da se što više i što snažnije, što izraženije distanciramo od ovog predloga zakona, jer će ovaj zakon uneti haos u pravni sistem. On neće moći da bude primenjen. On otvara pravnu nesigurnost.
Ovim zakonom nije jasno da li se rešava materijalno pravo ili proceduralno pravo. Ovim zakonom se građani Srbije obavezuju da pokreću postupak za mirno rešavanje radnih sporova, a s druge strane član 15. kaže, da će ministar utvrditi način postupanja u mirnom rešavanju sporova. Dakle, idemo u jednu sivu zonu, u jednu neizvesnost.
Pitao bih svakoga od vas da li bi neko od vas potpisao pravo trećem licu da mu rešava spor po pravilima koja će naknadno utvrditi ili naknadno odrediti.
Da li bi neki sportista ušao u utakmicu, ako unapred ne zna pravila. Da li je to normalno? To je protivno Ustavom zagarantovanim pravima na pravnu sigurnost.
Građani moraju da ostvaruju svoja prava u unapred utvrđenoj proceduri, koja je obznanjena, koju svi poznaju. Ne možete ljude da terate u neki crni tunel, bez osvetljenja, i da kažete - ne zna se ni koliko je dugačak, ni kako ćeš da se krećeš, ni kakve te prepreke čekaju.
Nemate garanciju za zaštitu prava preko stručnog pravnog lica. Nije utvrđena zaštita od strane advokata. Nije utvrđeno pozivanje advokata i punomoćnika u postupanjima. Sve je to jedna siva zona. Sve je to nejasno.
Zato želim da ukažem javnosti na pogubnost usvajanja ovakvog zakona. I, svako ko bude dao pristanak da se ovakav zakon usvoji snosi odgovornost pred građanima Srbije za haos koji će nastupiti, za haos koji će nastupiti u sudovima.
Mi dozvoljavamo pravo da arbitar bude iznad sudije, iznad pravosuđa. To je direktno mešanje izvršne vlasti u sudsku vlast, pošto arbitra, odnosno direktora agencije bira Vlada. Vlada ima direktni upliv, pošto arbitar može svojim odlukama da zaustavi sudski postupak, može da odlučuje bez pravila koja su prethodno zakonom utvrđena, on se stavlja izvan zakona i iznad pravosuđa. To je nedopustivo.
Očekujem da će Ustavni sud i po službenoj dužnosti da reaguje čim ovakav zakon, ukoliko bude usvojen, ugleda svetlost dana. Međutim, u članu 13. se kaže: "Agencija dostavlja predlog i dokumentaciju u vezi sa predmetom spora miritelju, odnosno arbitru koji je određen za konkretni spor". Pa, gde će mu je dostaviti? Kući? Da li je taj arbitar u agenciji? Kom arbitru će dostaviti?
Ako imate lokalne agencije za rešavanje mirnih sporova da li će biti lokalnih arbitara? Da li će biti lokalnih miritelja? Kakav će biti odnos između lokalnih agencija i centralne agencije? Gde će građani Srbije pokretati postupke? Da li u mestu svog stanovanja ili ovde u Beogradu, gde je centar Republičke agencije? Meni to nije jasno.
Voleo bih da mi ministar to objasni. On očigledno ne zna odgovore na ova pitanja. On ima samo preveliku želju i politički nalog da odagna socijalne tenzije od Vlade, pa da naknadno dobije blanko ovlašćenje da može da uredi postupak po kome će se rešavati ovi sporovi. Voleo bih da mi ministar da odgovore na konkretna pitanja.
Kod svakog amandmana pitaću ga o tome, odnosno postaviti konkretna pitanja. A, građani Srbije će pratiti i znati da li je našao odgovor bar na jedno od tih pitanja. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je nekoliko kolega iz vladajuće većine skretalo pažnju ovde nama koji pokušavamo da u ovoj raspravi o amandmanima sredimo koliko je moguće ove predloge Vlade, odnosno pokazali su  izuzetno nestrpljenje i nervozu, što se vidi po dobacivanjima iz klupa. Zaista ne znam o čemu se tu radi, osim možda o tome da ste se vi dogovorili da požurite ovu raspravu da biste glasali.
Verovatno ste morali neki od uslova da ispunite pa nemate vremena, čekate da mi završimo ovu raspravu, da se ne bi pojavio još neki novi uslov. Naravno, to je vaš problem i vaša stvar, a mi iz SRS pokušavamo da vas ubedimo da je naša ideja da ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova treba povući iz procedure, da treba da se stavi na dnevi red zakon o radu, da konačno zaposleni u zemlji Srbiji dobiju zakon koji će, koliko toliko, da štiti njihove interese.
Sada, zaposleni u Srbiji, zahvaljujući Zakonu o radu koji je na snazi nemaju nikakva prava i nikakvu zaštitu. Mnogo je primera za to.
Poslanička grupa SRS je zatrpana ovih dana pozivima radnika, faksovima sa raznim podacima. Ljudi očekuju da ćemo da im pomognemo. Mi, evo, pokušavamo vas da ubedimo da im skupa pomognemo, ali je očigledno da vi za to nemate sluha.
Neko je, takođe, ovde rekao da ovaj naš predlog da se ne formira još jedna nova agencija, znači da se ne menja suština. Pa, bogami, i te kako se menja, jer menjanje organa koji bi radio eventualno na mirnom rešavanju radnih sporova i te kako bitno utiče na suštinu vladinog predloga. U prilog tome je upravo amandman na član 14. koji je podneo gospodin Milorad Mirčić.
U članu 14. se kaže da svaka strana u sporu snosi svoje troškove u postupku, osim troškova miritelja, odnosno arbitra. U obrazloženju ovog zakona rekli ste da je za sprovođenje ovog zakona potrebno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije za 2005. godinu u iznosu od 10 miliona dinara. Znači, 10 miliona dinara će potrošiti miritelji i arbitri. Niti će koga pomiriti, niti će šta uspeti da urade od onoga što vi zakonom pokušavate da im nametnete.
A, amandman kolege Mirčića upravo ide ka tome da se brišu ti troškovi.
Jedan od razloga zbog kojih mislimo da ovaj posao mogu da rade službe pravne pomoći je upravo u tome što stranke ne bi imale dodatnih troškova. Zna se da službe pravne pomoći rade po umanjenoj advokatskoj tarifi, odnosno za polovinu advokatske tarife, i to je nešto što bi eventualno moglo da se podnese.
A, zamislite sada radnika koji dobije otkaz, a vi ga ovim zakonom terate na duple troškove. Prvo, terate ga da plati miritelja, ko zna koliko. Ko zna koliko će da ga koštaju ovi troškovi, jer samo kažete - svaka stranka snosi svoje troškove. Pa, onda naravno neće uspeti da se pomire, pa onda mora ponovo da tuži, pa da plaća sudsku taksu. Em gubi na vremenu, em bogami gubi i novac.
Ili, recimo, osamdesetak radnika IMP-e o kojima sam juče počela da govorim, 16 meseci ne prima platu. Oni bi sada verovatno angažovali arbitra, kada bi imali čime da ga plate, a taj arbitar bi trebalo da dovede Slobodana Radulovića, koji je kupio IMP-u i iz potpuno nepoznatih razloga ih ostavio da rade.
Ljudi zaista rade, svaki dan dolaze na posao, a gospodin Radulović se ne pojavljuje u toj firmi, ne daje im platu, račun im je blokiran i sada bi zaista gospodine ministre, gospodo koji ćete glasati za ovaj zakon, bilo bi dobro da objasnite tim ljudima ko će njima da da novac i na koji način da plate da se arbitrira taj njihov problem. Možda bi ga arbitar rešio, ali ne vredi, ne mogu da ga plate.

Hvala.
Da li još neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je drago što se ministar vratio u salu. Ponovo ću postaviti neka pitanja koja sam malopre postavio u njegovom odsustvu. Očekujem da on odgovori na ta pitanja.
Voleo bih da mi objasni odnos između republičke agencije za mirno rešavanje sporova i lokalnih agencija. Da li će arbitri biti birani na lokalnom i na republičkom nivou? Gde će se zasnovati postupak podnošenjem zahteva? Da li u lokalu ili prema republičkoj agenciji? Sve je to u vezi sa odgovorom na pitanje i u odnosu na regulativu člana 14. kako je predloženo - da svaka stranka u sporu snosi svoje troškove u postupku.
Da li to znači da će čovek iz Niša, čovek iz Jastrepca, koji nije primao platu toliko godina, morati da dođe u Beograd da rešava svoj spor, ili će to moći da radi i u Nišu. Da li je moguće očekivati od radnika, koji se sude zbog minimalca, da potroše sredstva za sebe i svog punomoćnika, koji treba da dođe u Beograd, da bi pokušali mirno da reše spor?
Kažemo da je spor obavezan, jer neke moje kolege iz G17 kažu da sam pogrešno protumačio zakon, da nije obavezno pokretanje postupka za mirno rešavanje radnih sporova. Pročitao sam u obrazloženju ovog predloga zakona da se od 30. do 37. člana definiše obaveznost pokretanja postupka za mirno rešavanje sporova i prekid parničnog postupka.
Parnični postupak stranka može da pokrene na osnovu ličnog opredeljenja, na osnovu lične sposobnosti da raspolaže svojim zahtevom i sama stranka obezbeđuje sebi postupanje suda i pristaje na plaćanje troškova postupka. Ovim članom, zakon obavezuje stranku da uđe u postupak obaveznog mirenja i da plati svoje troškove postupka.
Ovaj zakon nije definisao troškove postupka za svedoke koji moraju da dođu iz mesta koje je van mesta održavanja i vođenja postupka. Nije jasno gde će sedeti arbitri, da li će ići tamo gde su strankama nastali sporovi ili će suditi u svojim stanovima, u svojim biroima, odnosno kancelarijama. Zašto? Zato što se članom 13. kaže da, agencija dostavlja predloge i dokumentaciju u vezi sa sporom nadležnom miritelju ili arbitru. Nije definisano gde se to dostavlja, gde će se održavati rasprava i kako će se dostavljati pozivi.
Rokovi su potpuno skraćeni. Ovde je rok za odlaganje rasprave pet dana, najduže pet dana i to je u suprotnosti sa opšte prihvaćenim pravilima u pozitivnom pravu da se rokovi ne mogu odlagati kraće od osam dana, osim ako postoji saglasnost stranaka. To je pravilo koje važi u krivičnom postupku, to je pravilo koje važi u prekršajnom postupku, to je pravilo koje važi u parničnom postupku.
Dakle, ovim zakonom se probija pravni sistem. Uz sve ostalo gde ministar ima pravo da nakon usvajanja ovog zakona utvrdi proceduru, utvrdi uslove pod kojima stranke mogu da opšte u postupku.
Koje to uslove stranka treba da ispuni da bi mogla da međusobno opšti sa drugim učesnicima u mirnom rešavanju spora? Svaka stranka time što je postala stranka ima pravo na korespondenciju sa organom koji vodi postupak i sa suprotnom stranom gde bi mogla da iznosi svoje argumente i pobija stavove i argumente druge strane.
Ovaj zakon je nakaradan, on je anticivilizacijski. Pozivam sve normalne, pametne i stručne ljude da se distanciraju od ovakvog predloga.