Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, podneo sam amandman na član 28. predloženog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.
Srpska radikalna stranka smatra da postupak mirnog rešavanja radnih sporova treba da bude završen pred službom pravne pomoći pri skupštinama opština. Iz tog razloga predlažem da se član 28. briše.
Mi smo se i kod ranijih predloga zakona izjašnjavali protiv osnivanja agencija. U ovom slučaju, republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova obavlja stručne poslove koji se odnose na izbor miritelja i arbitara. Zaista, nemamo više nijedan zakon koji ne predviđa formiranje agencija.
Zato postavljam pitanje Vladi Republike Srbije - da li uopšte zna koliko je ljudi zaposleno u svim do sada osnovanim agencijama i koliko to košta?
Ovo postavljam iz razloga jer sve do sada formirane agencije nisu dale očekivane rezultate u svom radu. Zato predlažem ministru da prihvati sve amandmane koje je podnela poslanička grupa SRS, kako bi se poboljšao zakon.

Da li još neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dođosmo, dame i gospodo narodni poslanici do suštine ovog zakona, a suština je da je zakon neprimenjiv, suština je da nema sankcija i suština je da nema mogućnosti da nekoga ko ne poštuje zakon, na određeni način, oglasite.
U članu 28. se kaže: "Postupak mirenja okončava se pred odborom ako strane u sporu zaključe sporazum o rešenju spora u roku od 30 dana od dana otvaranja rasprave". Šta će se desiti ako prođe 30 dana, a stranke u sporu pred odborom zaključe sporazum o rešenju spora mirnim putem?
Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se stvarno Vlada uzme u pamet, da ministar povuče ovaj zakon, da više ne zamara narodne poslanike i javnost u Srbiji, je Srbima i srpskoj javnosti dovoljno ovakvih praznih zakona, zakona koji se nikako ne mogu primeniti, zakona koji će biti ikebana u nekoj od vitrina ministra, da ovaj zakon upodobi i konačno, posle mesec ili dva, razgovaramo o ovoj tački.
Ovaj zakon ništa ne rešava, osim što stvara mogućnost da zaposlite možda još tetke od onih koji su vaši koalicioni partneri.

Hvala. Da li još neko želi reč? Reč ima gospodin Krasić.
Gospodine Cvetkoviću, postavili ste retorički pitanje samo da Vlada odgovori ili kao poslaničko pitanje, koliko ima zaposlenih u agencijama? Poslanik je izašao. Pokušavam da vidim gde je. Molim vas proverite, da bismo znali.

Po Poslovniku tražim reč.
U delu Poslovnika koji se odnosi na obaveze i prava predsednika Skupštine, u opisu vašeg radnog mesta gospodine predsedniče, nije da radite posao koji bi trebalo da radi ministar.
Zato, da ne biste dolazili u takvu situaciju da pitanja koja se odnose na izlaganje poslanika, u ovom konkretnom slučaju kolege Cvetkovića, (gde je on) govoreći o nepotrebnosti postojanja i uvođenja agencije i o tome koliko će to da košta poreske obveznike, odnosno državu, nije bilo potrebe da se vi obraćate kolegi Cvetkoviću sa potpitanjem, da li je to bilo njegovo pitanje i da li na njega traži odgovor, jer to pitanje nije bilo upućeno vama.
Zbog toga bi bilo najbolje gospodine predsedavajući, da po članu 89. stav 2. Poslovnika, čim bude gospodin Lalović došao u salu, podsetite ga na to, možda čovek ne zna, možda misli da samo treba da sedi ovde i da ćuti, da može o ovom članu i ovom stavu da se kao predlagač ovog zakona javi za reč kad god hoće, da mu vreme za diskusiju nije ograničeno. Tako će poslanici da dobiju odgovore na sva pitanja.
Gospođica iz Ministarstva koja ovde sedi i strpljivo sluša juče i danas, nije ovlašćena da nam se obraća. Čim se ministar bude vratio, vi ga na to podsetite, tako ćete da otklonite sve dileme i nećete morati na takav, možda vi mislite duhovit način, ali zaista nije, da se obraćate poslanicima, kao što ste to uradili par sekundi pre nego što sam reagovala i javila se po Poslovniku.

Pobogu gospođice Jovanović, po Poslovniku i pitam, zato što je Poslovnik jasan i poslaničko pitanje tretira na dva načina, u članovima 193. i 194. pošto kaže: "Poslanička pitanja postavljaju se, po pravilu", to je prvi stav.
Molim vas, skrenuo mi je sekretar pažnju da je to možda bilo poslaničko pitanje, pa sam samo želeo da znam, jer u poslednjem stavu člana 193. stoji: "Predsednik Narodne skupštine upozoriće narodnog poslanika, koji postavlja pitanje, ako pitanje nije postavljeno u skladu sa odredbama".
Pitao sam samo da li treba tretirati kao poslaničko pitanje ili kao deo izlaganja na koji, naravno, može da odgovori ministar sada. To je bilo pitanje, a vi ste odgovorili. Odgovor prihvatam. Nije bilo poslaničko pitanje, nego deo izlaganja upućeno ministru. To smo mogli odmah da rešimo.
Da li ste zadovoljni odgovorom molim vas? Dužan je predsednik Skupštine da pita da li je objašnjenjem o povredi Poslovnika zadovoljan poslanik, jer ako nije, izjašnjava se Skupština.

Ja ću da izađem i da vam kažem da li sam zadovoljna ili nisam. Nisam zadovoljna odgovorom, mislim da ste povredili Poslovnik. Tražim da se Skupština, u Danu za glasanje izjasni i verovatno će od ovog trenutka da bude i manir drugih kolega poslanika, kao i vaš, da dozvolite onome koga pitate da izađe, a ne iz klupe da vam odgovaramo, nije pristojno i nije u redu. Hvala.

Zahvaljujem. Izvolite gospodine Krasiću.

Ovim amandmanom na član 28. pokušali smo da skrenemo pažnju da ovaj predlog zakona ima toliko nedostataka i felera da je praktično neprimenjiv.
Članom 28. je propisano da se postupak mirenja, a u pitanju je neka od tema i odnosi se na kolektivni ugovor, znači, postupak mirenja okončava se pred odborom, ako strane u sporu zaključe sporazum o rešenju spora u roku od 30 dana od dana otvaranja rasprave. To bi trebalo da bude neki krajnji rok u kome sporno pitanje treba mirnim putem da se reši.
To bi trebalo to da znači, međutim, ako se ima u vidu da predmet spora je tako širok da obuhvata smo zaključenje, samo postojanje kolektivnog ugovora, ako se ima u vidu da su kao predmet spora pridodata i pitanja koja se tiču slobode sindikalnog organizovanja i prava na štrajk, onda onaj ko je pisao ovaj član, on je imao jednostrani pogled na moguće odluke i rokove u kojima bi nešto moglo da se završi.
Naravno, sve u okviru principa dobrovoljnosti koji je problematičan, kako se dalje nalazi u ovom zakonu.
Tome svakako treba dodati i prethodni član gde se u drugom stavu kaže: "Na predlog miritelja Agencija može da objavi preporuku i razloge za neprihvatanje preporuke u sredstvima javnog informisanja". To je centralno pitanje zbog koga se donosi ovaj zakon.
Ovaj zakon se nudi upravo zbog toga da bi se svi oni koji izbegnu mirno rešavanje spora u skladu sa ovim zakonom javno kritikovali, kritikovao njihov čin i skrenula pažnja sa suštine spornog odnosa koji postoji. Ovome svakako treba dodati i da država više nije jedan od učesnika u opštem kolektivnom ugovoru. Pošto država nije jedan od učesnika u opštem kolektivnom ugovoru, onda sve ovo što se radi, radi se nepotrebno.
Na ovaj način država je oprala ruke, nju ništa ne interesuje. Kada bi je nešto interesovalo, nikada se ovaj spor ne bi pojavio, niti ovakav način rešavanja sporova.
Vrlo su problematične odredbe, verovatno će neko pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom u pogledu pravnog značaja preporuke, ali u ovom članu 28. vi ovde kažete - postupak pred odborom, a u prethodnom članu navodite agenciju. Kada pogledate sve ove odredbe, ovde nema jasne crte gde počinje odbor, gde počinje miritelj, gde počinje agencija.
Dakle, sve sa ciljem da se izbegne, da se nigde ne vidi sud, kao da drugačije ne može da se reši neki spor, već ovom medijacijom koja treba da kupi vreme, da odloži problem, a ovde je dat rok navodno od 30 dana. A kako rok od 30 dana povodom nečega što je spor, a tiče se slobode sindikalnog organizovanja?! To je nemoguće.
Kako kasnije mislite kod individualnih radnih sporova, jer vi ste izvukli samo iz dve oblasti, otkaz ugovora i minimalna zarada. To je lično pravo.
Kako možete nekoga da uterate u to kada je jedino sud ovlašćen da rešava te sporne odnose? Kao da ste pisali zakon za neku drugu državu, a to je ovde nemoguće da se primeni. Nađite jedno privatno preduzeće koje će ove stvari rada da radi ovako. Da se sada ne bi tumačilo da neko plaši ovde nekoga, mi generalno imamo problem sa radnicima, sa pronalaskom dobrih radnika, kvalitetnih radnika.
To je problem društvenog sektora, državnog sektora i privatnog sektora i nećemo imati dobrog radnika i kvalitetnog radnika sve dok ne postoji zakonska garancija minimuma njegovih prava, prava koje efektivno može da ostvari, što kod poslodavca, što kod inspekcije rada, što kod suda. Manite ove skrivalice sa nekim mirovnim većima, arbitražama, pa sa nekim novim izrazima, nema od ovoga efektivne zaštite, ovde samo postoji EPP i ništa više.

Još neko o amandmanu? Prvo gospodin Ristić koji se javio, pa gospodin Jojić.