Dame i gospodo, nekoliko puta predsedavajući je u toku ne samo ove rasprave, nego i pre toga upozoravao govornike da se drže teme, odnosno da pričaju o zakonu. Ja ću malo neobično početi upravo o zakonu, ne samo o ovom nego uopšte o zakonu.
Poznato je da u svim segmentima društvenog života, pa i u prirodi, postoje zakoni i postoje pravila. Ako je zakon o njemu nema rasprave, mora da se poštuje, a pravila su ono što može i ovako i onako.
Pošto sam stručnjak za jezik, mogu vam reći da u jeziku imate primera da može i ovako i onako, ali ima zakonski određenih primera koji moraju da se sprovode. Primera radi, upotreba velikog slova kod ličnih imena, vlastitih imena, mada bih vrlo rado neke narode pisao najmanjim slovima koja postoje, a pogotovo one koji su izvršili agresiju na našu zemlju, ali nažalost po zakonu moram da ih pišem velikim slovom.
Obratio bih se gospodinu ministru, vidim da je zauzet nečim drugim, u ovom zakonu ima nekih mogućnosti i za jedno i za drugo. Ne može u zakonu da stoji - može podneti, može prestati, može biti, može steći itd. Mora da stoji kao - podnosi, prestaje, biće i steći će.
Drugo, dozvolićete mi još jednu digresiju, u stvari nije digresija nego se tiče ovog zakona, da kažem nešto i o jezičko-stilskom pisanju ovih zakona. Sa nekim od kolega ovde govorio sam o tome da su često prisutne greške koje mogu zakon da odvedu u stranputicu, odnosno da se tumači dvojako ili trojako, i upravo su to te, kako kažu, rupe u zakonu, koje mi Srbi vrlo vešto koristimo.
Tu se radi otprilike o upotrebi pojedinih suvišnih i nepotrebnih reči, zatim rasporedu interpunkcije, pa bih zamolio ako ova skupština ima nekog stručnog lektora da to na vreme ispravlja, da ne dolazimo u dilemu šta je u stvari pisac hteo da kaže. O tome će biti reči kasnije, kada bude govora o amandmanima koje smo podneli upravo na te pogreške, a ima ih dosta.
Pošto mi vreme ističe, moram da se osvrnem na zakon konkretno, i to samo na neke članove. Posebno sam zapazio jednu konfuziju, nedorečenost i želeo bih da se to ispravi u članu 30.
Govori se o prestanku državljanstva otpustom, a to isto imamo i u sticanju državljanstva na teritoriji Republike Srbije. Ovde imamo - ako su roditelji razvedeni, posle ću to citirati, samo vas upozoravam da je to najosetljiviji deo našeg života, odnosno to su deca, pogotovu deca razvedenih roditelja, i to ovde zakonski nije dobro rešeno.
Vi dobro znate da niko nije birao kada će se, kako, gde i od koga roditi. To je najbolje rekao u svojoj pesmi "Plač matere čovekove", Dušan Vasiljev, kada kaže - sine, ti si plod dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta. Svi smo mi, u stvari, plod te dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta. Nismo planski došli na svet i zato, ako smo već došli, trebalo bi posvetiti svima podjednaku pažnju, a pogotovu toj deci, odnosno zakonski dati mogućnost da reše neke svoje probleme u svim pogledima, a posebno ovde kada se radi o ovom zakonu.
Ovde se traži saglasnost u članu 30. i drugog roditelja, a i u drugim članovima, kao što je npr. član 20. i ostali, da i drugi roditelj da saglasnost. Pa, molim vas, oni da su mogli da se usaglase ne bi ni dolazilo do toga da se razvode. Znači, na njihovom antagonizmu, odnosno netrpeljivosti, gradi se sudbina njihovog potomka. Zato zakonski treba rešiti da dete, ovde u ovom članu, koje pripadne jednom roditelju po zakonu, da on odlučuje, jer ako vi budete tražili ovog, kako ovde kaže - ili je nepoznatog prebivališta, ili je lišeno poslovne sposobnosti, što je takođe pogrešna konstrukcija.
Ne može niko biti lišen poslovne nesposobnosti, nego može biti poslovno sposoban ili nesposoban. Toga se niko ne lišava, ako ga lišava onda ga on fizički onesposobljava. I tako dalje, kaže - ili roditeljskog prava, a i dalje - zahtev za otpust deteta iz državljanstva Republike Srbije će se prihvatiti ako je to po mišljenju nadležnog organa starateljstva u interesu deteta. E, to stoji. To je u redu. Ali, izbacite ovo - da drugi roditelj u slučaju toga daje saglasnost, bar je to tako po mom mišljenju. On je nikada neće dati.
Kažem vam da ima primera, pošto sam dugo radio u školi, da posle drugog časa jedan roditelj dolazi i otima dete, a posle petog časa onaj drugi ga vraća. To je čitava zbrka, a sve to dete ispašta. Zato ovde obratite posebnu pažnju. Imao bih o tome dosta da pričam, ali mi to vreme ne dozvoljava.
Ovaj zakon ... trebalo bi ministar da sluša ovo (ministar - vrlo dobro slušam), dobro, posle ću vam dati neke primere. Izvinite i vi, gospodine ministre.
Dakle, vi ćete ovaj zakon usvojiti možda baš ovakav kakav jeste ili uz neke male ispravke. Potrudite se bar da ispoštujete kasniju praksu, kod člana 38. i 39, gde kaže - postupak po zahtevima za sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije, koji vodi ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, hitan je.
E, ovo - hitan je, da se odmah uzme u obradu zato što je do sada bilo, znam slučajeve, žale mi se ljudi, po nekoliko godina su čekali na državljanstvo pa ništa nisu uradili i nisu ni dan-danas to rešili. Iz kojih razloga, verovatno vam je poznato, o tome je juče govorila gospođa Vjerica Radeta.
Zatim, u sledećem članu je nešto slično, ali ima jedna opasnost. Ako vi usvojite ovaj zakon, član 41. ima dve reči - ministarstvo nadležno itd. ako oceni da postoje razlozi u interesu Republike, zbog kojih zahtev za sticanje ili prestanak državljanstva treba odbiti... E, šta je ovo - ako proceni. Opet slobodna procena. Opet nije zakon. Zna se tačno šta može, a šta ne može. Ono što ne može - ne može.
Prema tome, da ne ostavljamo proceni. Sada moram da prekinem, a imao sam nameru da govorim o jeziku, juče je započeta jedna rasprava o srpskom jeziku, pa ću o tome više govoriti kada dođu na red amandmani.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milivoje Vuković, a neka se pripremi Nemanja Šarović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, državljanstvo je jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava. To je status koji pojedincu omogućuje uživanje građanskih prava i državnu zaštitu, ali je istovremeno i element pomoću koga se određuje personalno važenje suverene državne vlasti i njenog pravnog poretka. Znači, država ima suvereno pravo da određuje uslove pod kojim određena lica stiču ili gube pravo na državljanstvo.
Kao što rekoh, državljanstvo je status koji pojedincu omogućuje državnu zaštitu. Da li je to naša država u stanju? Rekao bih da nije. Već duži niz godina naša zemlja ne može da pruži osnovnu zaštitu svojim građanima. Ovih dana smo to videli u slučaju košarkaša Milana Gurovića. Tu su zakazale sve državne institucije, počev od ministra inostranih poslova, koji, uzgred rečeno, zna da pozove regrute da se ne odazivaju na služenje vojnog roka, a ne zna da uputi protest Vladi Hrvatske, koja našem vrhunskom sportisti i reprezentativcu ne dozvoljava da nastupa za svoj tim zbog tetovaže na telu.
Tu je zakazao i Partizan kao sportsko društvo, koje svog igrača nije uzelo u zaštitu, nego je sramno pristao da igra utakmicu bez najboljeg igrača, samo da bi se dodvorio čelnicima ove Gudijer lige, ili možda Hrvatima. Tu smo svi pali na ispitu. Jer, ako sami sebe ne cenimo, onda šta da očekujemo od drugih, koji bi na sve načine da nas potcene i omalovaže.
Kao što reče Žarko Paspalj - stav Hrvata je toliko neukusan i bezobrazan da ne zaslužuje komentar, ali mi ovde u Srbiji sve shvatamo olako. Ovaj postupak mnogo više govori o njima nego o nama.
Milanova majka Mara reče da je najviše boli to što Hrvati mogu da budu rodoljubi i vole svoju zemlju, a mi šapatom govorimo da smo Srbi.
Zato vas pitam da li ćemo ubuduće, prilikom prelaska granice, biti skidani do gole kože da bi se ustanovilo da nemamo na telu neku tetovažu koja se nekome ne dopada, i onda tim postupkom da još više naši građani budu degradirani.
Može li naša država da zaštiti svog građanina, kao što to čine sve ozbiljne države u svetu? Još bi se zadržao na članu 52. koji kaže, između ostalog, i to da se državljanstvo može steći i na taj način ako je građanin imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije u trajanju od najmanje deset godina. Mislim da je ovaj rok dug i da bi trebalo da se skrati.
Šta u tom slučaju sa našim građanima iz Republike Srpske Krajine, koji su proterani sa svojih ognjišta u vreme "Oluje" 1995. godine. Uostalom, mislim da je ovaj član i suvišan tj. nepotreban je. Sve ovo je lepo regulisano članom 23, uz malu korekciju, što smo mi u SRS uradili amandmanom koji je podneo moj kolega Milovan Radovanović. Na kraju da kažem u vezi člana 34, trebalo bi onome ko se jednom odrekne državljanstva izričito zabraniti da ga on može ponovo steći.