Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 111 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju narodni poslanici: Gašo Knežević, Goran Svilanović, Velimir Stanojević i (pre podne) Slavoljub Matić i Branče Stojanović.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DRŽAVLjANSTVU REPUBLIKE SRBIJE (nastavak)
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica, a neka se pripremi narodni poslanik Velimir Simonović.

Poštovani narodni poslanici, danas se pred ovim visokim domom našao zakon o državljanstvu, jedan od osnovnih sistemskih zakona, a državljanstvo, po svojoj pravnoj prirodi, jeste status koji svakom građaninu omogućuje da kao državljanin uživa građanska prava, ali sa druge strane i državu obavezuje da tom pojedincu – državljaninu pruži punu zaštitu.
Uređenje državljanstva bi trebalo da bude najvažniji zadatak, s obzirom na ostvarivanje osnovnih prava koja pripadaju državljaninu jedne zemlje. Dakle, državljanstvo je jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava, pa sam mišljenja da se ova materija mogla urediti daleko bolje. I pored hvalospeva predlagača da je zakon dobar, pojedine odredbe zakona bi morale biti izmenjene kroz amandmane koje je podnela SRS, jer ima određenih nejasnoća prilikom uređivanja, sticanja i prestanka državljanstva.
Takođe, pojedine odredbe sticanja državljanstva stranaca nisu dovoljno jasne, niti precizne, pa bi ih, u krajnjoj liniji, trebalo poboljšati kroz predložene amandmane koje je podnela SRS. Državljani druge članice državne zajednice, misli se na Crnu Goru, trebalo bi da stiču, po automatizmu, državljanstvo Republike Srbije, pod uslovom da imaju prebivalište u Srbiji. Ne vidim zašto treba podnositi zahtev.
Pripadnik srpskog naroda, ma gde on bio, trebalo bi, po automatizmu, da stekne pravo državljanstva Republike Srbije, bez obzira na prebivalište, ma gde se on nalazio i čije državljanstvo on imao. Bitno je da je pripadnik srpskog naroda.
U članu 29. nije dovoljno precizno određeno koji su to razlozi bezbednosti, gospodine ministre. Dakle, treba ih taksativno nabrojati, ako postoje, da bi se dozvolio otpust iz državljanstva Republike Srbije. Član 41. je potpuno nejasan, konfuzan, a govori o odbijanju zahteva za sticanje državljanstva, iako su ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom, "ako organ proceni da postoje razlozi od interesa za Republiku Srbiju" zbog kojih odbija državljanstvo, a da pri tom ne navede koji su to razlozi i interesi. Takođe, u članu 44, koji predviđa donošenje rešenja o utvrđivanju državljanstva, potrebno je odrediti rok, s obzirom da je postupak kod ovog zakona hitan.
Takođe sam mišljenja da knjige državljana Republike Srbije, koje se vode, ne treba ukidati tako brzo. One treba isključivo da služe za upis u knjigu državljana, dok rešenje da se to radi u matičnim knjigama nije adekvatno niti primereno rešenje. SRS je podnela više amandmana, sa namerom da se poboljša tekst zakona, kako bi njegove norme bile celishodnije i jasnije.
Na kraju, gospodo narodni poslanici, rekao bih, kada se stekne državljanstvo Republike Srbije, onda je država Srbija u obavezi da svojim državljanima pruži punu zaštitu. Da li je to radila i da li to sada radi? Ne i ne radi. Da ima države, štitila bi osnovna građanska prava i pružila bi zaštitu svojim državljanima, pa ne bi naši državljani i najveći sinovi srpskog roda, junaci i heroji Srbije, poput prof. dr Vojislava Šešelja i naših generala, tamnovali u Haškim kazamatima, već bi ih država štitila i tu u svojoj zemlji ostvarivali svoja osnovna ljudska i građanska prava.

Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Veselinović.

Dame i gospodo, daću dva-tri komentara na ovaj zakon i počinjem od člana 5. Mislim da je to dobro rešenje, jer tu piše: "Državljani Republike Srbije, koji imaju državljanstvo strane države, smatraju se državljanima Republike Srbije kada se nalaze na teritoriji Republike Srbije".
Znam slučajeve kada su naši građani koji imaju dvojna državljanstva, recimo, kada putuju, pa na aerodromu čas podnose naš pasoš, ako im to odgovara zbog carine, policije itd, a čas podnose neki drugi pasoš, ako im to odgovara. Zato smatram da je ovo dobro rešenje: kada je na teritoriji Republike Srbije, onda mu isključivo važi državljanstvo naše države.
Tu stoji, uostalom, da mi kao država priznajemo dvojno državljanstvo, ali ovde me malo zbunjuje član 14. Da li ovo znači da bi neko postao državljanin da treba da ispuni sva četiri uslova ili jedan od njih, bilo koji. Da je gore stajalo na kraju prvog stava – na svoj zahtev dobija državljanstvo Republike Srbije ako ispuni jedan od uslova, onda bi to bilo potpuno jasno, jer ako ispunjava sva četiri uslova, onda iz tačke 2. sledi da mi ne priznajemo dvojno državljanstvo.
Građanin treba da se odrekne državljanstva strane države ako ga ima, da bi dobio naše državljanstvo.
Mislim da to treba raspraviti. Da li smo mi država koja priznaje dvojno državljanstvo ili smo država koja ne priznaje dvojno državljanstvo. To je taj moj komentar.
Još jedan komentar tiče se člana 45. a o njemu je već bilo reči ovde. Dame i gospodo, imao sam prilike da čujem od vrlo uglednih pravnika više puta da se iz neprava ne može steći pravo.
Prema tome, ako je neko putem falsifikata ili podvala stekao državljanstvo, njemu ono mora da se oduzme kada se to sazna. Stav da mu se neće državljanstvo oduzeti da ne bi ostao bez državljanstva nije prihvatljiv. Mislim da to ni u jednoj zemlji nije dozvoljeno, niti su to preporuke EU o kojima je govorila koleginica Nestorović pre neki dan. Nemoguće je da neko stekne neko pravo na lažni podacima, falsifikatima itd. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović, a neka se pripremi narodni poslanik Dušan Proroković.

Zamolio bih samo još jednu rečenicu da kažem, ako mi dopuštate.
Dakle, imam želju da uvek govorim kratko, pa sam tu rečenicu izostavio. Treba znati, jer kada neko stekne državljanstvo jedne zemlje, on stiče ne samo prava, nego i obaveze koje iz toga proističu.
Mi imamo slučajeve naših građana koji žive u inostranstvu, u dijaspori da žele neke obaveze da izbegnu. Oni žele da budu državljani, ali hoće da izbegnu služenje vojske itd. Treba jasno naznačiti: državljanstvom se stiču pravo ali i obaveze prema državi.
Hvala vama predsedavajući, a hvala i vama narodnim poslanicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas  je pred nama jedan važan zakonski projekat. Naime, zakon o državljanstvu jeste jedan zakon koji treba da ima svaka država, pa i država Srbija. Tačno je to da se ovaj zakon zasniva na samom ugledu države, a tu je i rešenje statusa građana, ali je istina i to da je ovaj zakon dosta hvaljen juče i danas.
Mi srpski radikali smatramo da ovaj zakon ima dosta svojih manjkavosti, nedostataka i nedorečenosti. Prethodni govornik je pre mene rekao, mislim na komentar jednog člana, odnosno da postoji dosta manjkavosti i nedorečenosti, što znači da amandmane SRS treba usvojiti, jer oni na taj način poboljšavaju i tekst ovog zakona i samu preciznost zakona o državljanstvu.
Mi znamo da smo ovaj zakon imali i za vreme SFRJ i SRJ, znamo da su ti zakoni rešavali državljanstvo Srba, državljana Srbije, SRJ. Ovaj zakon rešava državljanstvo države Srbije, što je neminovnost u ovom slučaju, kada je bivša Savezna Republika Jugoslavije, odnosno bivša SFRJ prestala raspadom, a zatim i SRJ.
Znači, neminovnost je da Srbi imaju svoje državljanstvo. Znamo da su prethodni zakoni stvarali velike probleme građanima, posebno našim sunarodnicima i izbeglicama srpskog naroda sa teritorije bivših republika bivše Jugoslavije i da su ti građani tretirani kao građani drugog reda.
Zatim, bio je donet zakon 1994. godine i on je predviđao da izbeglice mogu steći državljanstvo SRJ u to vreme, to je ipak rađeno selektivno, partijski, jer se tadašnja vlast plašila da će izbeglice glasati možda za onu političku opciju ili neku drugu, pa zbog toga to nije urađeno ili je selektivno urađeno. Dobro je ovo što smo čuli juče da će se usvojiti naš amandman, gde neće morati građanin da ima prebivalište 10 godina da bi stekao državljanstvo, i to je dobar potez da bi na taj način bili ravnopravni svi građani koji žele da imaju državljanstvo države Srbije.
Ovde, kao što sam rekao, ima dosta nejasnoća, nedorečenosti, ali normalno je, mi smo uložili amandmane, i samo želim da napomenem neke od tih nejasnoća. Primera radi, ovde se govori kako će nadležno ministarstvo voditi nadzor nad upisom državljana u matične knjige, a mi znamo da se matične knjige vode pri lokalnoj samoupravi. Normalno da lokalna samouprava podleže pod nadzor drugih ministarstava, a ne MUP-a.
Znači, tu će odmah prilikom sprovođenja ovog zakona biti problema i ponovo će biti velikih zabuna u vezi samih upisa u matičnu knjigu državljana. Zatim, član 5. nije do kraja jasan, jednostavno, nije jasno da li se ovim zakonom reguliše status građana ili proizilazi pravo. Mislim da taj član 5. treba razjasniti, odnosno pojasniti da bude dorečen.
Zatim, u članu 9. nije dobro pojašnjeno šta je to prijava, a šta je to zahtev. To je jedan nejasnoća koja bi morala da se ispravi. Zatim u članu 17. reguliše pravo stranaca na državljanstvo. Tamo kaže, da mora dve ili tri godine da bude neki strani državljanin venčan sa građaninom Srbije, države Srbije koji ima državljanstvo, da bi stekao to državljanstvo.
Znamo da ovde imamo mnogo javnih ličnosti, umetnika koji su bitni za ovu državu Srbiju i mislim da je ovo trebalo drugačije predvideti, a ne na ovaj način, jer time ćemo ostati bez ovih uglednih i bitnih ljudi za našu državu.
U članu 27. vi navodite tamo da druge države članice, a zašto se ovde konkretno ne kaže, članica Crne Gore, znači, druga država nešto poništava, već je pitanje šta predviđa budućnost i šta se može desiti pod ovom odredbom.
Ovde je bilo dosta govora o članu 45, u vezi poništavanja državljanstva, i dosta je nejasan, i mislim da ovaj član 45. treba da se briše.
Dame i gospodo, na kraju želim da kažem da bi dobro bilo da ovaj visoki dom usvoji amandmane SRS kako bi ovaj zakon dobio smisao i bio jasan i primenljiv za svakog građanina.

Reč ima narodni poslanik Dušan Proroković. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Lazar Čavić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Donka Banović, a neka se pripremi narodni poslanik Tomislav Penezić.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, pred nama se nalazi Predlog zakona o državljanstvu Republike Srbije. Ponuđena rešenja novog zakona, o kojima ćemo se izjasniti, ne samo što predviđaju olakšano sticanje državljanstva za određene kategorije lica, već istovremeno omogućavaju da i oni koji to do sada uopšte nisu mogli reše ovo pitanje.
U ovaj propis ugrađena su rešenja većine razvijenih zemalja, a što je još važnije napušteno je načelo, jedna država - jedno državljanstvo, što je od posebnog značaja kada je reč o ljudima našeg porekla u svetu.
Najbitnija novina jeste što je prestao apsolutizam kriterijuma prebivališta, zbog koga su mnogi građani srpskog porekla ostajali bez mogućnosti da budu formalno deo svoje otadžbine.
Sada pripadnik srpskog naroda ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice sa područja Republike Srbije, koji nema prebivalište na njenoj teritoriji, može biti primljen u državljanstvo ako potpiše izjavu.
Slično važi i za iseljenike, odnosno one koji su se iselili iz Srbije sa namerom da stalno žive u inostranstvu. Za njih, njihove potomke i bračnog druga predviđa se mogućnost da postanu srpski državljani, ako su navršili 18 godina starosti, ako im nije oduzeta radna sposobnost i ako podnesu i potpišu izjavu da Srbiju smatraju svojom državom.
Istovremeno, Srbija ovim zakonom okuplja i pripadnike srpskog naroda iz nekadašnje Jugoslavije, bez obzira na to kuda ih je životna sudbina odvela. Državljanstvo mogu da dobiju i rođeni u nekoj drugoj republici bivše SFRJ koji su imali državljanstvo te republike i koji su kao izbegli, prognani i raseljeni danas ili u inostranstvu ili na području Srbije.
Postavlja se pitanje, ukoliko predlog zakona bude prihvaćen, a sigurno je da će biti prihvaćen, koliko bi država Srbija dobila novih državljana. S obzirom na to da je poslednji popis državljana pokazao da se Srbija suočava sa osipanjem stanovništva, da nas je sve manje, što zbog niskog nataliteta, što zbog iseljavanja, što zbog procesa denacionalizacije, svaki novi građanin bi trebalo da je dobrodošao.
Procenjuje se da bi posle usvajanja ovog zakonskog predloga naša zemlja trebalo da dobije nekoliko stotina hiljada novih građana. Navešću primer susedne Hrvatske, koja je dala državljanstvo svim Hrvatima u Bosni i Hercegovini, u Mađarskoj, u Rumuniji, Vojvodini, kao i svim Hrvatima u prekomorskim zemljama. Na taj način je oko 300.000 ljudi dobilo hrvatsko državljanstvo po veoma jednostavnoj proceduri.
Ono što posebno treba da raduje je činjenica da Srbi, koji nikada nisu imali jugoslovensko državljanstvo, žele da ga imaju. Na primer, Srbi u Albaniji, Mađarskoj, Rumuniji doživljavaju Srbiju kao svoju matičnu državu i žele da imaju naše državljanstvo. Recimo, u Makedoniji živi oko 40.000 Srba, a prošle godine, i pored nekoliko hiljada podnetih zahteva, samo petoro je dobilo naše državljanstvo.
Tu je i primer iz Rumunije koji posebno zabrinjava. Na pretposlednjem popisu 30.000 ljudi u Rumuniji se izjasnilo kao Srbi, a na poslednjem popisu samo 20.000. Međutim, Hrvatska je dobila 10.000 novih pripadnika svoje nacije zato što Srbi katolici iz Rumunije, koji su se vekovima osećali Srbima, pošto nisu mogli da dobiju naše srpsko državljanstvo dobili su hrvatsko.
Dakle, nije dobro što se broj Srba u zemljama okruženja stalno smanjuje. Sa 600.000 Srbi su u Hrvatskoj pali na 200.000. U Rumuniji sa 30.000 na 20.000, a u Mađarskoj nešto više od 5.000 Srba.
Sa druge strane, u zapadnoj Evropi se povećava broj Srba, ali ne kao posledica nataliteta već iseljavanja iz Srbije, zbog čega se smanjuje broj ljudi u Srbiji. Opet je problem to što se oko 15.000 naših ljudi prošle godine odreklo državljanstva Republike Srbije i uzelo državljanstvo Republike Austrije. Znači, u prošloj godini smo izgubili čitav jedan grad. Kako nam se to više ne bi događalo, predlažem da svi glasamo za predlog ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Penezić, a neka se pripremi narodni poslanik Milivoje Vuković.