Pre svega želeo bih, dame i gospodo, pred kraj prvog dana u kome smo govorili o ova četiri zakona da se zahvalim u ime Ministarstva nauke i zaštite životne sredine svim poslanicima na korektnoj i konstruktivnoj raspravi.
Nisam želeo, pošto je puno pitanja spomenuto, da uzimam reč nakon svakog govornika i da uzurpiram vaše vreme, zato što je ovo pre svega vaš dom, dakle dom narodnih poslanika, a ne dom ministara.
Spomenuto je puno stvari, mnogo je pitanja otvoreno, puno problema, i ne bavi se ovaj set zakona svim tim problemima, niti treba sve te probleme koji su pomenuti da reši, ali činjenica da problema toliko ima svakako govori od neophodnosti da se nešto uradi što je pre moguće.
Stoga ću se truditi da kažem nešto o nekim od najvažnijih primedbi koje su do sada izrečene, pre svega o onima za koje ne mislim da sasvim stoje, a takođe i da ukažem na neke probleme i da se složim sa onima koji su u raspravi danas pokrenuti.
Lično ne verujem ni u kakvu revoluciju. Verujem da svaka nova vlast mora da pogleda šta je prethodna radila, da nastavi ono što je dobro, da izmeni ono što je manje dobro i da unese neke novine. Dakle, u uvodnom izlaganju sam i rekao da je zakon o zaštiti životne sredine baziran na zakonu koji se 2002. godine prvi put našao u skupštinskoj proceduri.
Neću sada da ulazim u to zbog čega taj zakon tada nije donet, kada znamo da je tada vladajuća koalicija imala većinu, ne uvek doduše većinu baziranu na Ustavu i na realnom glasanju poslanike koji su bili u skupštinskoj sali, i činjenica da je procena da je 80% tog zakona prihvaćeno, neću ulaziti da li je više ili manje, u svakom slučaju govori se o jednoj vrsti kontinuiteta, ali dozvolite, neke stvari su ipak ispravljene i izmenjene, zato što ova vlada veruje da neke stvari treba drugačije uraditi.
Ne verujem lično da je ovo koncept zakona iz osamdesetih godina. Jer, ako je 80% preuzeto, kao što se kaže, iz prethodnog zakona i onda se kaže da je sadašnji zakon, zakon iz osamdesetih godina, biće da ni sa prethodnim nešto nije bilo sasvim u redu, a stalno se u diskusiji, ili vrlo često, na njega pozivamo.
U krajnjoj liniji u ova četiri zakona su ugrađeni i principi SPO konvencije i SEA protokola, i PIAR-TIAR protokola i Montreal SI konvencije i Bazelske konvencije, CITES konvencije i Konvencije o očuvanju biološke raznovrsnosti i Arhuske konvencije, dakle najnovijih dokumenata, ili onih dokumenata koji služe za ponašanje i u Evropskoj uniji i u ostatku sveta, koji je te konevncije ili propise već usvojio.
Drago mi je da je spomenut dokument EUKOM 98, zapravo iz 1998. godine, 333 final, to je tzv. kardifski dokument, ali moram da vam kažem da u Evropskoj uniji ima preko 400 propisa u oblasti zaštite životne sredine i da preporuke i rezolucije, a ovo je ta vrsta dokumenta, predstavlja strateški dokument, dokument koji se direktno ne primenjuje i ne implementira u zakonodavstvo.
Dokumenti koji se direktno implementiraju u zakonodavstvo su direktive, pravila i odluke koje se unutar Evropske unije neposredno primenjuju. Direktiva koja sprovodi kardifski dokument je SEA direktiva o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i ona je ugrađena u Predlog zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, dakle implementirajući dokumenti kardifskog papira su apsolutno ugrađeni u skladu sa srpskim osobenostima u jedan od ova četiri zakona.
Da li ovde ima ili nema održivog razvoja, pogledajte član 1. i 2, pogledajte član 9. koji govori o načelima, govorim o Zakonu o zaštiti životne sredine, pogledajte strategiju koja se planira članom 12. U krajnjoj liniji, u članovima 35, 36. i 37. kao i u pratećim zakonima zapravo se implementira životna sredina u sektorske politike.
Postoji jedna suštinska razlika, i sada, da kažem, dozvolite da postoji razlika u mišljenju. Ta razlika ne govori da je bilo ko u pravu ili nije u pravu. Ta razlika ne govori takođe ni da bilo ko ima dobru ili manje dobru nameru, dakle verujemo da dozvole za korišćenje, kada se izdaju, saglasnost treba da da zaduženo ministarstvo za oblast životne sredine, a da odobrenje treba da daju resorna ministarstva.
To je razlika u konceptu. Koncept iz 2002. godine je bio koncept koji je davao preveliku moć ministarstvu zaduženom za oblast životne sredine. Ono je kontrolisalo apsolutno sve. Mislimo da odgovornost u tako ozbiljnoj oblasti treba podeliti, da je ovo bolje rešenje.
Bilo je pitanje i ko garantuje uključivanje životne sredine u sektorske zakone. Prvo, način sprovođenja i donošenja zakona, da bi Vlada usvojila zakon moraju ministarstva da utvrde predlog zakona koji će vam poslati, vama narodnim poslanicima, i ministarstva moraju da budu saglasna uključujući i ovo ministarstvo. Kod same gradnje, kod promena u životnoj sredini članovi 35, 36. i 37. zakona i ova tri dodatna zakona zapravo regulišu tu situaciju.
Govoreno je i o javnosti rada, da je nezavisnost agencije u tome da bi obezbedila javnost rada, i mi ovde imamo primenu arhuske konvencije, a sa druge strane, u krajnjoj liniji, pa vi ste doneli zakon koji obavezuje državnu upravu na dostavljanje svakih informacija koje se traže, naravno pod uslovom da te informacije ne spadaju u bilo koju vrstu državne tajne.
Član 15. sam već pomenuo - bez saglasnosti ovog ministarstva nema nikakvog korišćenja prirodnih resursa, a imaćemo strategiju iz člana 12. koja će o tome da govori.
Kada se govori o različitim oblastima ovaj zakon nije trebalo da reši, niti mu je cilj bio da reši zakonski sve probleme u životnoj sredini, niti je zakon iz 2002. godine trebalo da izmeni sve zakone. Naprotiv, zakoni koji sada postoje, bili dobri ili loši, o vodi, vazduhu, zemljištu, trebalo je da nastave da postoje i nastaviće da postoje dok se ne donesu novi.
Nadam se da će uskoro uslediti još jedan talas zakona iz Ministarstva nauke i zaštite životne sredine gde ćemo probati da još neke sektore održimo.
Bila je primedba da je pre donošenja ovog zakona trebalo dati informaciju o stanju životne sredine za 2003. i 2004. godinu. Moja malenkost je ministar od 3. marta 2004. godine. Slažem se za 2003. godinu, ali to nije bio zadatak ovog ministra i ministarstva koje predvodim, i ono što mogu da obećam je da će Ministarstvo krajem godine izveštaj o svom radu proslediti nadležnim skupštinskim odborima, jednogodišnji izveštaj. Što se tiče informacija o stanju životne sredine za 2004. godinu to će biti moguće izraditi tek početkom 2005. godine, jer je potrebno sakupiti do kraja godine sve rezultate. Nije moguće 31. decembra sa tim izaći.
Verujemo da član 86. govori nešto i reguliše na jedan određeni način stimulaciju zagađivača da manje zagađuju. Tu moram da kažem jednu stvar - spominjana je finska vlada, dakle činjenica u okviru projekta JUGOLEKS su urađena tri pravilnika, a u okviru tog istog projekta sada su urađena tri zakona.
Prethodni zakon o sistemu zaštite životne sredine nije rađen u okviru projekta JUGOLEKS, samo da stvari budu potpuno čiste. Jedno od pitanja je bilo i - zašto zakoni a ne pravilnici. Prvo, zato što se samo zakonom može propisati postupak strateške procene uticaja planova i programa na životnu sredinu, procene uticaja na životnu sredinu, izdavanje integrisane dozvole, jer ovi postupci predstavljaju posebne upravne postupke koji se razlikuju od opšteg upravnog postupka, propisanog Zakonom o opštem upravnom postupku.
Drugo, donošenjem zakona izvršena je hijerarhija pravnih akata Vlade i ministra, što prethodno rešenje nije imalo.
I, konačno, samo zakonom se može tretirati učešće javnosti i prekogranični uticaj. Tu sad već govorimo o međunarodnom aspektu. To se ne može uraditi pravilnicima. Uvek može da postoji dilema i to je zdrava dilema - da li je bolje donositi pravilnike o kojima se Skupština onda ne izjašnjava, pa građani Srbije preko svojih predstavnika nemaju mogućnost učešća, ili donositi zakone.
Pravilnici se, naravno, lakše menjaju i to jeste njihova prednost. Međutim, ne iz političkih, nego iz onih krajnje pravno-tehničkih razloga ova vlada je na stanovištu da je potrebno doneti zakone.
Govoreno je o kaznama, da li su visoke ili niske. Zakon o privrednim prestupima i prekršajima propisuje kazne i ovo su maksimalne kazne koje taj zakon propisuje.
Spominjani su Pančevo, Paraćin, Veliki bački kanal, Kostolac, a govoriću samo o onome nad čim je ovo ministarstvo direktno imalo ingerenciju, a to su Pančevo i Paraćin. Dakle, ovo ministarstvo je platilo analizu u Pančevu, na osnovu koje je, nakon mesec dana, ustanovljeno zaista kako se zagađuje vazduh u Pančevu, gde su slabe tačke, koje je neophodno što je pre moguće zakrpiti u dogovoru sa NIS-om. Taj postupak popravke na mestima gde dolazi do određenih curenja je otpočeo.
Dakle, nakon dvadeset godina država je učinila nešto da zaista kaže i da vidi šta je realni problem. Postoji jedan drugi problem, a to je problem Pančevačkog kanala. Međutim, pri čišćenju Pančevačkog kanala nastaje jedna vrsta otpada koji se klasifikuje kao opasni industrijski otpad. Ono što je naš problem je što mi u zemlji, i o tome više poslanika direktno i indirektno je govorilo, nemamo u ovom momentu nijednu deponiju ni postrojenje za uništavanje ili preradu takvog otpada.
Ovo Ministarstvo je u ovih osam meseci učinilo sve što je moglo i u ovom momentu smo u razgovorima sa tri ili četiri opštine koje su prihvatile da ta postrojenja za preradu opasnog otpada budu na teritoriji tih opština. Ja očekujem da u toku 2005. godine uđemo u rešavanje tih problema. Nema mađioničarskih štapića, nema jednostavnih rešenja, stanje je jako zapušteno i zahteva vreme da bi se rešilo.
Transport nuklearnog otpada, transport genetski modifikovanih organizama pokrivaju drugi zakoni. Podzakonski akti za ove zakone se rade, ne mogu da budu urađeni pre nego što sami zakoni prođu kroz parlament, odnosno ne mogu da važe pre nego što zakoni prođu kroz Narodnu skupštinu. Manje-više to je ono što sam želeo na kraju prvog dana da vam kažem. Dakle, trudio sam se da odgovorim na neke od najozbiljnijih primedbi, da na neki način prikažem stanje.
