Dame i gospodo, nekoliko puta predsedavajući je u toku ne samo ove rasprave, nego i pre toga upozoravao govornike da se drže teme, odnosno da pričaju o zakonu. Ja ću malo neobično početi upravo o zakonu, ne samo o ovom nego uopšte o zakonu.
Poznato je da u svim segmentima društvenog života, pa i u prirodi, postoje zakoni i postoje pravila. Ako je zakon o njemu nema rasprave, mora da se poštuje, a pravila su ono što može i ovako i onako.
Pošto sam stručnjak za jezik, mogu vam reći da u jeziku imate primera da može i ovako i onako, ali ima zakonski određenih primera koji moraju da se sprovode. Primera radi, upotreba velikog slova kod ličnih imena, vlastitih imena, mada bih vrlo rado neke narode pisao najmanjim slovima koja postoje, a pogotovo one koji su izvršili agresiju na našu zemlju, ali nažalost po zakonu moram da ih pišem velikim slovom.
Obratio bih se gospodinu ministru, vidim da je zauzet nečim drugim, u ovom zakonu ima nekih mogućnosti i za jedno i za drugo. Ne može u zakonu da stoji - može podneti, može prestati, može biti, može steći itd. Mora da stoji kao - podnosi, prestaje, biće i steći će.
Drugo, dozvolićete mi još jednu digresiju, u stvari nije digresija nego se tiče ovog zakona, da kažem nešto i o jezičko-stilskom pisanju ovih zakona. Sa nekim od kolega ovde govorio sam o tome da su često prisutne greške koje mogu zakon da odvedu u stranputicu, odnosno da se tumači dvojako ili trojako, i upravo su to te, kako kažu, rupe u zakonu, koje mi Srbi vrlo vešto koristimo.
Tu se radi otprilike o upotrebi pojedinih suvišnih i nepotrebnih reči, zatim rasporedu interpunkcije, pa bih zamolio ako ova skupština ima nekog stručnog lektora da to na vreme ispravlja, da ne dolazimo u dilemu šta je u stvari pisac hteo da kaže. O tome će biti reči kasnije, kada bude govora o amandmanima koje smo podneli upravo na te pogreške, a ima ih dosta.
Pošto mi vreme ističe, moram da se osvrnem na zakon konkretno, i to samo na neke članove. Posebno sam zapazio jednu konfuziju, nedorečenost i želeo bih da se to ispravi u članu 30.
Govori se o prestanku državljanstva otpustom, a to isto imamo i u sticanju državljanstva na teritoriji Republike Srbije. Ovde imamo - ako su roditelji razvedeni, posle ću to citirati, samo vas upozoravam da je to najosetljiviji deo našeg života, odnosno to su deca, pogotovu deca razvedenih roditelja, i to ovde zakonski nije dobro rešeno.
Vi dobro znate da niko nije birao kada će se, kako, gde i od koga roditi. To je najbolje rekao u svojoj pesmi "Plač matere čovekove", Dušan Vasiljev, kada kaže - sine, ti si plod dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta. Svi smo mi, u stvari, plod te dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta. Nismo planski došli na svet i zato, ako smo već došli, trebalo bi posvetiti svima podjednaku pažnju, a pogotovu toj deci, odnosno zakonski dati mogućnost da reše neke svoje probleme u svim pogledima, a posebno ovde kada se radi o ovom zakonu.
Ovde se traži saglasnost u članu 30. i drugog roditelja, a i u drugim članovima, kao što je npr. član 20. i ostali, da i drugi roditelj da saglasnost. Pa, molim vas, oni da su mogli da se usaglase ne bi ni dolazilo do toga da se razvode. Znači, na njihovom antagonizmu, odnosno netrpeljivosti, gradi se sudbina njihovog potomka. Zato zakonski treba rešiti da dete, ovde u ovom članu, koje pripadne jednom roditelju po zakonu, da on odlučuje, jer ako vi budete tražili ovog, kako ovde kaže - ili je nepoznatog prebivališta, ili je lišeno poslovne sposobnosti, što je takođe pogrešna konstrukcija.
Ne može niko biti lišen poslovne nesposobnosti, nego može biti poslovno sposoban ili nesposoban. Toga se niko ne lišava, ako ga lišava onda ga on fizički onesposobljava. I tako dalje, kaže - ili roditeljskog prava, a i dalje - zahtev za otpust deteta iz državljanstva Republike Srbije će se prihvatiti ako je to po mišljenju nadležnog organa starateljstva u interesu deteta. E, to stoji. To je u redu. Ali, izbacite ovo - da drugi roditelj u slučaju toga daje saglasnost, bar je to tako po mom mišljenju. On je nikada neće dati.
Kažem vam da ima primera, pošto sam dugo radio u školi, da posle drugog časa jedan roditelj dolazi i otima dete, a posle petog časa onaj drugi ga vraća. To je čitava zbrka, a sve to dete ispašta. Zato ovde obratite posebnu pažnju. Imao bih o tome dosta da pričam, ali mi to vreme ne dozvoljava.
Ovaj zakon ... trebalo bi ministar da sluša ovo (ministar - vrlo dobro slušam), dobro, posle ću vam dati neke primere. Izvinite i vi, gospodine ministre.
Dakle, vi ćete ovaj zakon usvojiti možda baš ovakav kakav jeste ili uz neke male ispravke. Potrudite se bar da ispoštujete kasniju praksu, kod člana 38. i 39, gde kaže - postupak po zahtevima za sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije, koji vodi ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, hitan je.
E, ovo - hitan je, da se odmah uzme u obradu zato što je do sada bilo, znam slučajeve, žale mi se ljudi, po nekoliko godina su čekali na državljanstvo pa ništa nisu uradili i nisu ni dan-danas to rešili. Iz kojih razloga, verovatno vam je poznato, o tome je juče govorila gospođa Vjerica Radeta.
Zatim, u sledećem članu je nešto slično, ali ima jedna opasnost. Ako vi usvojite ovaj zakon, član 41. ima dve reči - ministarstvo nadležno itd. ako oceni da postoje razlozi u interesu Republike, zbog kojih zahtev za sticanje ili prestanak državljanstva treba odbiti... E, šta je ovo - ako proceni. Opet slobodna procena. Opet nije zakon. Zna se tačno šta može, a šta ne može. Ono što ne može - ne može.
Prema tome, da ne ostavljamo proceni. Sada moram da prekinem, a imao sam nameru da govorim o jeziku, juče je započeta jedna rasprava o srpskom jeziku, pa ću o tome više govoriti kada dođu na red amandmani.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Milivoje Vuković, a neka se pripremi Nemanja Šarović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, državljanstvo je jedno od osnovnih ljudskih i građanskih prava. To je status koji pojedincu omogućuje uživanje građanskih prava i državnu zaštitu, ali je istovremeno i element pomoću koga se određuje personalno važenje suverene državne vlasti i njenog pravnog poretka. Znači, država ima suvereno pravo da određuje uslove pod kojim određena lica stiču ili gube pravo na državljanstvo.
Kao što rekoh, državljanstvo je status koji pojedincu omogućuje državnu zaštitu. Da li je to naša država u stanju? Rekao bih da nije. Već duži niz godina naša zemlja ne može da pruži osnovnu zaštitu svojim građanima. Ovih dana smo to videli u slučaju košarkaša Milana Gurovića. Tu su zakazale sve državne institucije, počev od ministra inostranih poslova, koji, uzgred rečeno, zna da pozove regrute da se ne odazivaju na služenje vojnog roka, a ne zna da uputi protest Vladi Hrvatske, koja našem vrhunskom sportisti i reprezentativcu ne dozvoljava da nastupa za svoj tim zbog tetovaže na telu.
Tu je zakazao i Partizan kao sportsko društvo, koje svog igrača nije uzelo u zaštitu, nego je sramno pristao da igra utakmicu bez najboljeg igrača, samo da bi se dodvorio čelnicima ove Gudijer lige, ili možda Hrvatima. Tu smo svi pali na ispitu. Jer, ako sami sebe ne cenimo, onda šta da očekujemo od drugih, koji bi na sve načine da nas potcene i omalovaže.
Kao što reče Žarko Paspalj - stav Hrvata je toliko neukusan i bezobrazan da ne zaslužuje komentar, ali mi ovde u Srbiji sve shvatamo olako. Ovaj postupak mnogo više govori o njima nego o nama.
Milanova majka Mara reče da je najviše boli to što Hrvati mogu da budu rodoljubi i vole svoju zemlju, a mi šapatom govorimo da smo Srbi.
Zato vas pitam da li ćemo ubuduće, prilikom prelaska granice, biti skidani do gole kože da bi se ustanovilo da nemamo na telu neku tetovažu koja se nekome ne dopada, i onda tim postupkom da još više naši građani budu degradirani.
Može li naša država da zaštiti svog građanina, kao što to čine sve ozbiljne države u svetu? Još bi se zadržao na članu 52. koji kaže, između ostalog, i to da se državljanstvo može steći i na taj način ako je građanin imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije u trajanju od najmanje deset godina. Mislim da je ovaj rok dug i da bi trebalo da se skrati.
Šta u tom slučaju sa našim građanima iz Republike Srpske Krajine, koji su proterani sa svojih ognjišta u vreme "Oluje" 1995. godine. Uostalom, mislim da je ovaj član i suvišan tj. nepotreban je. Sve ovo je lepo regulisano članom 23, uz malu korekciju, što smo mi u SRS uradili amandmanom koji je podneo moj kolega Milovan Radovanović. Na kraju da kažem u vezi člana 34, trebalo bi onome ko se jednom odrekne državljanstva izričito zabraniti da ga on može ponovo steći.

Narodni poslanik Nemanja Šarović nije prisutan, Aleksandar Vučić nije prisutan.
Pošto je na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika? Ne.
Zaključujem načelni pretres.
Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Vučeta Tošković.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da.
Narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, mi smo juče kada smo govorili u načelnoj raspravi skrenuli pažnju na ovaj termin koji postoji u članu 4, a i u još više članova ovog zakona.
Naime, u članu 4. predlagač kaže da državljanin druge države članice Srbije i Crne Gore na teritoriji Republike Srbije ima jednaka prava i obaveze, kao i njen državljanin, izuzev izbornog prava.
Mi smo, odnosno kolega naš Vučeta Tošković iz SRS je podneo amandman i predložio da se u članu 4. reči: "druge države članice Srbije i Crne Gore" zameni rečima "Republike Crne Gore".
Obrazloženje koje je Vlada dala, zbog čega nije prihvatila ovaj amandman, zaista je neuverljivo. Kaže Vlada da ne prihvata amandman budući da je u Predlogu zakona korišćen termin koji je preuzet iz Ustavne povelje i potpuno je jasno o kom državljaninu se radi. Osim toga, po Ustavu Republike Crne Gore državljani te države članice imaju crnogorsko državljanstvo, a ne državljanstvo Republike Crne Gore. Ovo formalno može da izgleda kao zadovoljavajuće obrazloženje, ali suština našeg amandmana je nešto sasvim drugo.
To što je napravljena nekakva kvazidržavna zajednica koja se zove Srbija i Crna Gora je nešto što ide na dušu i sadašnjoj skupštinskoj većini i mi želimo, mi iz SRS, čak iako je takva kakva je ta zajednica, da se bar terminološki ne briše iz zakona koji se donose u ovoj Narodnoj skupštini. Zato mislimo da je potpuno opravdano, potpuno umesno i da treba da stoji državljanin Republike Crne Gore, a ne državljanin druge republike.
To zaista izgleda možda i posprdno, jednostavno rogobatno zvuči i zato smo mi mislili, ne samo u ovom članu, nego i u nekoliko još članova gde se koristi ovaj termin, da bi zaista bilo umesno da se ovi amandmani SRS-a prihvate i da na taj način poboljšamo tekst ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Pored ovoga što smo amandmanom hteli da se ispravi ovo o čemu je gospođa Radeta pričala, ujedno smo hteli da skrenemo pažnju Vladi kao predlagaču ovog zakona da nije dobro da nešto što stoji u Ustavu, ili ajde ako možemo da kažemo da je ta Ustavna povelja neki viši pravni akt od zakona, nije dobro da se prepisuju norme. Ovo je prepisana norma iz Ustavne povelje.
Ona svoj oblik i formu u Ustavnoj povelji ima i to je isto to, ali kada se to pretače u zakone Republike, onda to mora da ima drugi oblik. Osnovni prigovor koji se tiče člana 4. sastoji se u tome što na ovom članu u stvari vi pokazujete da idete izvan okvira materije koja treba da se uredi zakonom o državljanstvu Republike Srbije. Ovo sada spada već u nešto što je pravo koje izvire iz prava državljanstva.
Ovom članu nije mesto najmanje po dva osnova u ovom zakonu. Prvo, što prepisujete Ustavnu povelju, pa devalvirate ustavnu normu i, drugo, što suštinski ovaj član ne treba da bude u ovom zakonu, jer na ovaj način ste vi praktično otvorili jednu temu gde sa puno prava možemo da vas pitamo šta je sa drugim pravima.
Vi ste ovde samo prepisali zbog ovog dodatka verovatno izborno pravo, što u krajnjem slučaju možda i nije loše. Generalno posmatrano, sve slobode i prava garantovani Ustavom Republike Srbije nisu vezani za državljane Republike Srbije koji se u Ustavu zovu građani, već su vezani za sva ljudska bića koja borave ovde, pa čak i strance itd. To je ta osnovna primedba, što niste napravili jasnu crtu u pogledu suštine i sadržine ovog predloga zakona. Ovde ste ubacili nešto gde mu nije mesto. Ako bi se prihvatilo ovo, onda bi moglo da u ovaj zakon ubacujemo i neka druga prava koja izviru iz prava državljanstva.
Da se vratim suštinski na ovaj amandman. Kada se donosio Ustav SRJ takođe je bila neka ograda, pa tamo se pričalo republike članice, pa se računalo doći će neko vreme kada će biti pod tim generičkim pojmom obuhvaćeno sve i svašta, ovde takođe koristite jednu sintagmu iz Ustavne povelje, potpuno nepotrebno i nepravilno. Ta druga država članica je Republika Crna Gora i nema potrebe da se to kamuflira nečim što bi moglo da bude sinonim.
Mi smo podneli nekoliko amandmana, verovatno na pet-šest mesta se ovo isto pojavljuje, nema potrebe da povodom svakog člana to objašnjavamo, ali ovde treba jasno da stavite da se radi o Republici Crnoj Gori, upravo zbog one odredbe koja praktično ukazuje na to da građanin Republike Srbije ne bi mogao da ima državljanstvo Republike Srbije i državne zajednice i istovremeno državljanstvo Republike Crne Gore i državne zajednice.
Mi smo u načelnoj raspravi ukazali, nije problem toliko u shvatanju predlagača. Znam da i vi delite ovo mišljenje, ali je problem u tome što sa one druge strane, moram tako da kažem, nalazi se DPS, njihova vlast i njihova sklonost i spremnost da to što oni smatraju da zastupaju neke građane, da štite njihova prava, oni su zaštićeni kao međedi na celoj teritoriji državne zajednice.
Videćete kada se otvori pitanje poreske politike i kada se pravi analogija i poređenje između Republike Crne Gore i Republike Srbije u pogledu prava koja imaju neki građani. Nadam se da niko nije pogrešno shvatio ovo što pričam. Ovo što pričam nije u funkciji razdvajanja, nego u funkciji da vidimo, da se orijentišemo i da onemogućimo da neko bude ravnopravniji. Ravnopravnost znači jednakost u pravima. Pokušajte nađite način kako da sprečite neke zloupotrebe koje mogu da dođu.
Vrlo je loše kada se te zloupotrebe javljaju po pitanju državljanstva. Zato je bolje da prihvatite ovaj amandman, jer onda nema sintagmi, nema drugih zavrzlama, nema korišćenja nekih drugih reči, nego se jasno kaže - druga država članica je Republika Crna Gora. Ne treba da se stidimo, tako je napisano u Ustavnoj povelji.
Oni koji su stvarali Ustavnu povelju, tako su zamislili državnu zajednicu. To je naša realnost u koju ste nas ugurali.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo poslanik Srđo Komazec.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Izvolite, narodni poslanik Božidar Koprivica.

Poštovani narodni poslanici, moj uvaženi kolega iz SRS Srđo Komazec je podneo amandman na član 7. stav 1. tačka 3), 4) i 5) zakona o državljanstvu kojim predlaže da se reči: "druge države članice" zamene rečima "Republike Crne Gore".
Ovde su moje uvažene kolege Krasić i Vjerica Radeta rekli suštinu, odnosno šta je to navelo poslanike SRS da predlože ovakav predlog. Valjda i vi svi znate da je ta druga državna zajednica Crna Gora. Zašto to upotrebljavate u pogrdnom, čak i pežorativnom smislu. Ovako kako ste stavili, nije jasno o kojoj se državnoj zajednici radi. Mislim da je amandman osnovan i da ga treba usvojiti.

Hvala. Da li još neko želi reč? Izvolite, ministar Dragan Jočić.