Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, neka se pripremi narodni poslanik Nikola Milošević. Izvolite, gospođo Nestorović.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, kada se kao tema dnevnog reda skupštinskog zasedanja nađe zakon koji u svom obrazloženju sadrži tako ozbiljne i teške kategorije, kao što su istina, pomirenje i odgovornost, onda verujem da je obaveza svih nas da o toj temi govorimo na najozbiljniji mogući način, uz najozbiljnije uvažavanje svakog drugačijeg mišljenja. Nažalost, prepodnevna rasprava uverila me je da baš nismo na tom tragu i da nismo u stanju da seriozno i solidno raspravljamo o ovako bitnoj temi.
Naime, ako je suština i cilj Predloga zakona, kako to predlagač tvrdi, nacionalno pomirenje, onda je ozbiljna greška tako veliku temu svoditi, u krajnjem, na pravo na penzije. Ako već pričamo o penzijama, o novcu, imamo mnogo akutnijih tema, onih tema koje postavljaju pitanja na koje građani željno očekuju odgovor.
Pre svega, ako pričamo o penzijama, moramo da odgovorimo kada ćemo učiniti mogućim da se od penzije moći, na koju već sada mnogi građani u ovoj državi imaju pravo, pristojno živeti. Recimo, moramo da se zapitamo u kojoj će meri odluka Narodne banke Srbije da ukine plaćanje na poček i dozvoljeni minus uticati da se značajno poveća broj ljudi koji će maltene biti na ivici gladi.
No, ako pričamo o nacionalnom pomirenju na način da to bude dostojno veličine i značaja same teme, sa ishodom koji će značiti veću mudrost da u budućnosti izbegnemo onu tragičnu istoriju podela ideoloških sukoba, koja nas kao zla kob prati kroz vekove, onda je trebalo da u ovoj skupštini raspravljamo sve dok jednoglasno ne donesemo deklaraciju o nacionalnom pomirenju ili da uopšte ne raspravljamo, nego da se van ove sale dogovorimo, a onda da dođemo ovde svi zajedno i da na jednoj svečanosti, upriličenoj tim povodom, usvojimo jednu takvu deklaraciju.
Međutim, da bismo to učinili potrebno je mnogo više tolerancije, pre svega u ovom parlamentu, više samokritičnosti i mnogo manje isključivosti, koje su posledica, u to sam duboko uverena, ne podele na četnike i partizane, nego krajnje različitog sagledavanja bliže nam prošlosti, ratova iz devedesetih, o kojima imamo jako podeljeno mišljenje i zbog čega ne možemo ili se jako mučimo da donesemo nacionalne strategije oko vrlo važnih pitanja: oko odnosa prema državnoj zajednici, oko pitanja Ustava, oko pitanja prema Hagu i zločinima uopšte. Sve su to teme koje u ovom trenutku uslovljavaju sadašnjost, a i blisku budućnost.
Dakle, ovaj predlog, kao što je već rečeno ovde, i tu se slažem, istrajava na neprimerenim kvalifikacijama, zbog čega deluje neiskreno i potencira ideološku podeljenost, staru preko pola veka.
Imam utisak da je i sam predlog nekako na mala vrata uključen ovde kao tema za raspravljanje u Skupštinu, jer je došao na dnevni red ne nekim najlegitimnijim načinom. Naime, nedopustivo je da nemamo mišljenje nadležnog ministarstva, odnosno Vlade. Koliko imam informaciju, takvo mišljenje je postojalo i ono je bilo negativno, pa je iz tog razloga povučeno.
Treća stvar, formalno je pitanje da li ovako predložen zakon uopšte može da se uvrsti kao tačka dnevnog reda ovog parlamenta dok se, shodno Zakonu o krivičnom postupku, ne izvrši ponavljanje krivičnih postupaka i na osnovu, eventualno, oslobađajućih presuda, ne izvrši rehabilitacija lica koji su bili pripadnici Ravnogorskog pokreta, a osuđena su za krivična dela protiv naroda i države ili ratne zločine.
Često ovde kažete da ne priznajete odluke nekih komunističkih sudova, ali ću vas, poštovane kolege poslanici, koji to kažete, podsetiti da su ti sudovi doneli i smrtnu presudu za generala Lera, koji je bombardovao Beograd. Da li ne priznajemo i tu presudu? Da li ne priznajemo rehabilitaciju koju su ti sudovi odredili za one koji su bili žrtve Solunskog procesa, a kasnije su pomilovani?
Dakle, nisu tačne tvrdnje da je Skupština Slovenije 2. oktobra prošle godine, a na to se poziva predlagač, donela sličan zakon ovome koji se predlaže Skupštini Srbije na usvajanje. Naime, slovenačkim zakonom prava veterana priznata su svima koji su se borili protiv okupatora, ali u tom zakonu takođe jasno stoji da prava nisu priznata nikome ko je sa okupatorom sarađivao i ko je bio protiv partizana, Narodnooslobodilačkog pokreta.
Peto, smatram da je apsurdno da se pravo na penziju Ravnogorcima obezbeđuje, kako Predlog zakona predviđa, uz potvrdu dva svedoka, jer smatram da je to bila karikatura i onda kada se to činilo, a bile su u pitanju partizanske spomenice.
Prema tome, da zaključim, za SDP ovaj predlog zakona nije relevantan u dovoljnoj meri da bi se na jednu istorijsku kontraverzu stavila tačka. Takođe, smatram da nije dovoljno ovakav predlog zakona podržati, uz najgrublje diskvalifikacije i uvredljive reči upućene predsedniku stranke koja je zakon predložila.
Ako je tako i ako se ovaj zakon donosi u takvoj atmosferi, onda je i ova rasprava, poštovane kolege poslanici, obična farsa i gubljenje vremena. Onda je samo reč o težnji, to je moje duboko uverenje, o nameri da se ušićari na velikoj temi ili da se makar ne izgubi ništa od biračkog tela kome smo već simpatični.
(Predsednik: Molim vas, isteklo je duže od minut.)
Što se SDP tiče, SDP uvek ima ispružene ruke za svaku vrstu pomirenja. Smatram da je borba protiv fašizma jedna od najsvetlijih tačaka u istoriji ovog naroda i da na način na koji smo stavili ovu temu, i uopšte temu o pomirenju na dnevni red, dakle, ne kroz rezoluciju ili deklaraciju, nego na način da diskutujemo o penzijama, mi na ozbiljan način devalviramo priču, a mislim da to potvrđuje i tok rasprave koja je do sada bila vođena.

Reč ima narodni poslanik Nikola Milošević, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo, podržavam Predlog zakona koji je na dnevnom redu ove naše rasprave, ali ću biti slobodan da vam predočim neke argumente koje do sada u raspravi nismo čuli, a koje, ako se ne varam, nismo čuli ni punih pet decenija, osim na nekoj medijskoj margini.
Ova skupština, koju čine stranke opredeljene za političku demokratiju, ne može u ovoj raspravi ni prilikom odlučivanja da mimoiđe pitanje za koje su se to političke ciljeve borile ove strane o kojima mi ovde raspravu vodimo. A ako pod političkom demokratijom podrazumevamo dva temeljna načela – opredeljenje za višestranački sistem i neprikosnovenost privatne svojine, to znači odsustvo prevage politike nad ekonomijom – i ako tim merilima merimo političke ciljeve ova dva pokreta, pri čemu pripadnici jednog uživaju prednosti ovoga zakona, protiv čega niko ništa nema, a oni drugi su za to prikraćeni.
Govoriću bez ikakvih moralnih kvalifikacija i diskvalifikacija i držaću se samo političkih ocena koje se temelje na istorijski proverenim činjenicama. Da li je istorijski proverena činjenica da je partizanski pokret predvodila KPJ, na čelu sa Josipom Brozom, i da je ta KP, kao i sve KP sveta, bila članica jedne internacionalne komunističke organizacije koja se zvala Kominterna, a koja je svoje sedište imala u Moskvi i kojom je suvereno upravljao Josif Staljin?
Nije potrebno pisati 100 istorijskih tomova da bi se to dokazalo. To je notorno poznata istorijska činjenica. Da li je neobično što su predvodnici tog pokreta, sam Josip Broz i sama ta stranka, za svoj politički cilj imali onaj poredak koji je vladao u Sovjetskom Savezu, što znači jednopartijski politički sistem na čelu sa vođom koji donosi sve ključne političke odluke i, naravno, poredak u kome se nije poštovalo pravo privatne svojine.
Istini za volju, po dolasku na vlast KPJ, ona je imala neku vrstu svog demokratskog paravana ili maske, i to u vidu tzv. Narodnog fronta. U Narodnom frontu bile su i neke druge stranke, među kojima i Zemljoradnička stranka koju je predvodio Dragoljub Jovanović.
Demokratska maska pala je onoga dana kada je Dragoljub Jovanović došao u ondašnju Skupštinu sa dva klipa kukuruza. Jedan je bio kržljav i nikakav, a drugi je bio bujan i cvetan. Onda je upitao tadašnje poslanike šta misle, sa kojih gazdinstava potiču ta dva klipa. Onaj kržljavi, naravno, bio je sa jednog državnog gazdinstva, jedne zemljoradničke zadruge, a drugi sa nekog privatnog gazdinstva.
Za taj svoj subverzivni čin Dragoljub Jovanović je dobio 10 godina robije. Sve je to izdržao. Kada je izašao sa robije i kada su tu vest javili Josipu Brozu, ovaj je rekao: “Božiju ti majku, kako vreme brzo prolazi.”
Dame i gospodo, kada se Josip Broz sukobio sa Josifom Staljinom pokazalo se ubrzo da je to bila porodična svađa, jer je i posle tog sukoba Jugoslavija ostala jednopartijska država, bez poštovanja prava privatne svojine, a sam Josip Broz bio je proglašen, da li i to treba da tražimo u knjigama koje nisu napisane, za doživotnog predsednika te države. Dame i gospodo, samo Kuba i Severna Koreja imale su doživotne predsednike država.
Kakav je bio odnos prema privatnoj svojini, evo jednog drugog primera. Vi znate da je omiljena rezidencija Josipa Broza bila ostrvo Brioni. Austrijski vlasnik Briona nije nikakve smetnje pravio, 200 gazdinstava seljačkih bilo je na tom ostrvu i oni mu nisu nimalo smetali. Radničko – seljački vođa Josip Broz, kada je došao na vlast, oterao je svih 200 porodica sa tog ostrva.
Taj isti, evo drugog primera i poređenja, negdašnji austrijski vlasnik, sagradio je za svoje potrebe na Brionima desetak kilometara puteva. Evo kviz pitanja, šta mislite, koliko je kilometara puteva sagrađeno za Josipa Broza, 20, 30, 40, onome ko pogodi dajem 10 mojih univerzitetskih penzija, nisu neke velike pare, ali druge nemam.
(Iz sale: 280.)
Bravo, dobijate svih mojih 10 penzija.
Dakle, 280 kilometara, dame i gospodo, 40 kilometara više nego što je auto put Beograd-Niš.
Sada dozvolite da pomoću istih merila prosudimo političke ciljeve za koje se borio pokret otpora Draže Mihailovića. Draža Mihailović bio je ministar vojni izbegličke vlade, na čijem čelu bio je Slobodan Jovanović, a sigurno najobrazovaniji i najumniji srpski intelektualac, i čovek iskreno i trajno opredeljen za političku demokratiju, kao i njegova vlada, kao i ministar vojni.
Doduše, bio je opredeljen za parlamentarnu monarhiju, a mi smo ovde godinama, decenijama slušali kako je svaka monarhija bez razlike isključivala političku demokratiju i kako je republikansko uređenje jedino jemstvo za stvar političke demokratije. Dozvolite da podsetim na dvojicu viđenih republikanaca: Adolf Hitler i Josif Staljin.
Takav republikanac bio je i Josip Broz, koji je imao veća ovlašćenja nego bilo koji apsolutni monarh i još samo nasledni princip nije uveo u svoju komunističku apsolutnu monarhiju.
Dakako ne sporim da se uz republikansko uređenje može spojiti, još kako može, politička demokratija, ali svako ko pravi razliku između apsolutne i parlamentarne monarhije vrlo dobro zna da parlamentarna monarhija podrazumeva tekovine političke demokratije i znaće, svakako, da je Srbija vrlo rano imalo parlamentarnu demokratiju još za vreme vlade prvih Obrenovića.
Oni jesu pokušavali da suspenduju demokratske ustanove, ali nijedan Obrenović nije imao onu moć kakvu je imao Josip Broz. Kralj Milan, koji je bio visoko obrazovan čovek, žarko je žudeo da postane član SANU. Nije mogao, nije toliko dopirala njegova moć. Josip Broz, koji je od obrazovanja imao bravarsku školu i večernji tečaj istorije SKPB, koji nije bio u stanju da sastavi jednu pismenu i logičnu rečenicu, bez ikakvih problema postao je počasni član SANU. Moglo mu se, dame i gospodo.
Kada je na vlast, tj. na presto došao kralj Petar I Karađorđević, ova Srbija je imala uzornu parlamentarnu demokratiju. O tome jedna istinita priča; Petar I išao je dvorskom baštom i rekao je dvorskom baštovanu: “Imate lepog cveća, a nemate šeboja, zašto ne biste sadili šeboj.” Baštovan krenu da sadi šeboj, srpska opozicija dozna i otvori raspravu, ko je kralju dao pravo da se meša u poslove dvorskog baštovana. Srpski parlament izglasa zabranu Petru Karađorđeviću da ubuduće naređuje svom baštovanu koje će cveće da sadi.
Privremeno je, naravno, parlamentarnu demokratiju ukinuo kralj Aleksandar pred pretnjom boljševičke revolucije u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i čak i tada su postojali elementi pravne države i kada je jedan seljak tužio kralja sudu da mu je oduzeo deo vinograda, sud je presudio u korist tog seljaka. Razume se, to suspendovanje demokratskih institucija bi kratko potrajalo da smo se onda u to vreme vratili parlamentarnoj monarhiji, onakvoj kakva je ona bila.
Sada mi dopustite da se osvrnem na onaj argument koji smo ovde najčešće slušali, koji slušamo već više decenija i prema kome je pokret Draže Mihailovića bio u službi hitlerovskih okupatora, dakle saradnik Adolfa Hitlera.
Dame i gospodo, svi znamo da istoriju pišu pobednici i znamo da pobednici istoriju najčešće falsifikuju. Oni falsifikuju čak i fotografije. Srbija je bila za vreme nemačke okupacije oblepljena plakatima sa dve fotografije dvojice vođa pokreta otpora ucenjenih od strane Adolfa Hitlera sa 100.000 rajhsmaraka, a u ratu veliko bogatstvo. Ko je bio na tom plakatu? Lično sam kao čovek koji mnogo pamti to i sam kao dečak video, bili su Josip Broz i sada, verujte ili ne verujte, Draža Mihailović.
Sada pitam, da li je Adolf Hitler znao ko je to njegov sluga i saradnik ili je možda Adolf Hitler, kao naivan i priglup čovek, bio u potpunoj zabludi u pogledu toga za koga radi Draža Mihailović, pa je raspisao 100.000 rajhsmaraka u zlatu da ga uhvate živog ili mrtvog.
Dame i gospodo, u takvoj zabludi bili su i neki saveznički lideri čija smo imena ovde slušali, pa dopustite da vam pročitam šta su oni o Draži Mihailoviću i njegovom pokretu zapisali. Citiram: "Sa divljenjem pratimo od vas vođene operacije koje su od neocenjive vrednosti za našu savezničku stvar. Materijalna pomoć koju možemo da damo trupama nije možda trenutno velika, koliko bismo mi želeli, ali vas uveravamo da će se preduzeti sve da se vama uputi svaka moguća pomoć". U potpisu – britanski komandanti na Srednjem istoku Okinlek, Harvud i Teder.
Drugi čovek koji je bio u velikoj zabludi u pogledu toga za koga radi Draža Mihailović napisao je sledeće: "Legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, taj general nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom tlu, uz pomoć rodoljuba on bez zaustavljanja ne da mira okupatorskoj vojsci, pripremajući onaj konačni juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame sa onima koji nikada nisu smatrali da se jedna velika zemlja može pokoriti surovom osvajaču". U potpisu – predsednik slobodne Francuske, general Šarl de Gol.
Dame i gospodo, bili smo u prilici da se siti načitamo i naslušamo jednog posebnog dokaza da je Draža Mihailović sarađivao sa nacističkim okupatorom; to su pregovori koje je on vodio sa nekim nacističkim visokim oficirima. Dozvolite da vam skrenem pažnju na dve vrste pregovora koje se mogu sa okupatorima voditi. Pregovori mogu imati taktički karakter, dakle, mogu imati za svrhu da se vaše trupe oporave i da se izbegnu trenutno nepotrebni gubici i da pokušate da se bolje izborite sa nekim vašim političkim protivnikom.
Principijelni pregovori znače trajni prelazak na onu drugu stranu, a u ovom slučaju razume se trajno savezništvo sa nacističkim okupatorom. Draža Mihailović vodio je taktičke pregovore. Dame i gospodo, dozvolite da vas podsetim da je tu vrstu pregovora vodila i komunistička strana. Delegacija u kojoj su bili Vladimir Velebit, Koča Popović i Milovan Đilas vodila je pregovore sa nemačkom stranom, ne negde na ratnoj teritoriji, nego u Zagrebu, glavnom gradu nacističke ustaške Hrvatske. Odsela je, šta mislite, u kom hotelu? Najluksuznijem zagrebačkom hotelu koji se zove "Esplanada", koji i danas važi za najluksuzniji hotel u tom istom gradu.
Sa kakvim predlogom je došla ta delegacija? Došla je sa predlogom da se obustave borbe između nacista i partizana i sa obećanjem da će pomoći nacističke trupe u slučaju da se Englezi iskrcaju na Balkan. Došla je sa zadatkom da ponudi nacističkoj strani da se za neke zarobljene nemačke oficire razmeni supruga Josipa Broza Herta Has.
Dame i gospodo, neću na osnovu toga da zaključim da su partizani bili saradnici nemačkih okupatora, ali vas podsećam da nema dva aršina za istu stvar. Ne mogu biti pripadnici pokreta Draže Mihailovića saradnici okupatora ako tako taktički pregovaraju sa Nemcima, a ne mogu biti protivnici po toj istoj logici nemačkih okupatora, ovi delegati Josipa Broza koji su pregovarali u glavnom gradu Pavelićeve ustaške države. U oba slučaja reč je o taktičkim pregovorima, u oba slučaja trajno opredeljenje obeju strana je bila borba protiv nacističkog okupatora.
Sada mi dopustite, privodeći ovo izlaganje kraju i ceneći nestrpljenje tamo u poslednjim redovima, uz iskrenu nadu da oni koji me ne slušaju neće valjda posle stavljati primedbe na moje izlaganje, želim da se osvrnem na onaj poznati apel kralja Petra da se odredi Draže Mihailovića priključe komandi Josipa Broza Tita.
Taj postupak kralja Petra nije bio na predlog Vinstona Čerčila nego na pritisak Vinstona Čerčila. Pod pritiskom Vinstona Čerčila on je iznudio od kralja taj poziv pokretu Draže Mihailovića. Iza svega toga stajao je Vinston Čerčil koga su citirali, Vinston Čerčil koji je, razume se, vodio računa o interesu svoje političke strane i svog naroda, ali koji nije vodio računa o interesu srpskog naroda.
Ovde je citirana Čerčilova reč da je Draža Mihailović imao neku svoju računicu. Koju računicu je imao Draža Mihailović? Kada je Draža Mihailović bio suočen sa činjenicom da Nemci na hiljade srpskih uglednih građana ubijaju, koliko ih ubijeno samo u Kragujevcu, u Francuskoj za jednog Nemca samo deset Francuza je ubijeno, a ovde za jednog Nemca 100 Srba, Draža Mihailović je procenio da po njegovoj računici nije toliko važno koliko će Nemaca tada biti pobijeno nego koliko će srpskih glava biti sačuvano.
Dame i gospodo, Vinstona Čerčila nisu zanimali srpski interesi. Vinston Čerčil je vodio računa, razume se, o svom savezniku Staljinu sa kojim je podelio Jugoslaviju i po toj podeli je formirana, da to ne zaboravimo, prva posleratna vlada. Na čelu je, s jedne strane, bio Josip Broz, a sa druge strane Ivan Šubašić.
Koga je predstavljao Ivan Šubašić? Ivan Šubašić je predstavljao jugoslovensku vladu, onu stranu za koju nam se ne od juče kaže da je sarađivala sa okupatorom. Nije valjda da je Josip Broz sedeo u istoj vladi sa saradnikom okupatora?
Međutim, posle toga dogodilo se naravno da Josip Broz ne poštujući sporazum preuzme punu vlast, pa kada je Vinstona Čerčila njegov najbliži saradnik Meklin upitao – gospodine Čerčil, znači u Jugoslaviji će biti komunizam, cinik Čerčil je odgovorio – nećete valjda vi živeti u Jugoslaviji. Nemojte nam Vinstona Čerčila uzimati kao nekakav autoritet kada je reč o srpskim nacionalnim i državnim interesima.
Dame i gospodo, bilo je, međutim, onih savezničkih državnika koji su ne na taj ciničan nego sasvim drugačiji način videli pokret Draže Mihailovića i njega lično, pa mi dopustite da o tome nešto pročitam i da privedem ovo izlaganje kraju.
"General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao glavni komandant jugoslovenskih oružanih snaga i ministar vojni, organizujući i vodeći krupne snage otpora protiv neprijatelja koji okupiraju Jugoslaviju od decembra 1941. godine do decembra 1944. godine. Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih tupa mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili su u deonici konačne savezničke pobede". U potpisu Hari Truman, predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Datum, 29. mart 1948. godine. Obrazloženje - uz posthumno visoko američko odlikovanje Draže Mihailovića.
Zašto ističem datum? Zato što je pre tog datuma u ovoj istoj državi već uveliko suđeno i presuđeno Draži Mihailoviću da je on saradnik okupatora i da je on, koga tako visoko ocenjuje Hari Truman 1948. godine, bio streljan na mestu za koje niko ne zna gde.
Dame i gospodo, znaju se i grobovi kućnih ljubimaca. Oni koji vole svoje pse i svoje mačke znaju gde su sahranjeni. Draža Mihailović sahranjen je onako kao što sahranjuju besne pse.
Dame i gospodo, završiću jednim pitanjem. Ako ova višestranačka skupština nema ništa protiv da po ovom zakonu određena prava uživaju sledbenici Broza i Kardelja, koji su se borili za jednu partijsku državu, u kojoj nema neprikosnovene privatne svojine, zar ne bi bilo neobično, da ne kažem apsurdno, da ta ista skupština uskrati ta ista prava onima koji su se borili za tekovine političke demokratije?

Po Poslovniku? Izvolite.

Poštovani narodni poslanici... Gospodine Prorokoviću, imate nešto?
(Dušan Proroković, sa mesta: Izaći ću da kažem šta imam.)
Mislim da je nekulturno, vladajuća ste stranka. Slušali smo profesora Nikolu Miloševića do sada. Ti jesi vladajuća stranka, ali ne smeš tako da se ponašaš.

Molim vas da ne razgovarate međusobno. Javili ste se po Poslovniku, gospodine Omeragiću. Izvolite. Molim vas, nemojte govornika da prekidate.

Ovde je gospodin Anđelković iz SPS-a izneo jednu laž, povredio Poslovnik. Rekao je da smo ja i gospodin Džudžević dali kvorum ovoj sednici. Mi ne da nismo dali kvorum nego nećemo glasati za ovaj zakon i želimo o tome da vas obavestimo, i građane Srbije, zbog toga što nije dobro pripremljen i što ovaj zakon, koji bi trebalo ili kako je hteo predlagač, da bude nekakav zakon o rehabilitaciji građana koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu, jer u Drugom svetskom ratu su učestvovali građani svih nacionalnosti.
Bilo je onih koji su se suprotstavili okupatoru javno, neki su tajno, ne bih ulazio u to, jer to bi zahtevalo jednu ozbiljnu raspravu. Zakon nije ozbiljno pripremljen, zato ćemo mi poslanici, ja i gospodin Džudžević, biti protiv, ma koliko ovde, kada mi izađemo da popijemo kafu, neko izmišljao da ćemo davati kvorum ili ćemo biti za ovaj zakon.

Gospodin Dačić ima repliku, pa onda  gospodin Proroković.

Ne znam na čije izlaganje primedbu stavlja gospodin Bajram, ali mislim da je u pitanju Zoran Anđelković, koji je danas govorio o tome da su kvorum dali i neki pripadnici muslimanske nacionalne manjine. Bila je Leila u sali i ne znam šta je u tome sporno, dala je kvorum.

Kvorum je inače dala DS i, naravno, u šali sam rekao da ni četnici nisu više ono što su bili, čim i Muslimani glasaju za njih. Ali, to nisam rekao za govornicom. S druge strane, biti u sali, ne glasati za zakon, a dati kvorum u ovoj situaciji je isto kao i glasati za zakon. Prema tome, ne znam na šta reaguje gospodin koji je govorio je pre mene.

SPS nema ništa protiv da svako glasa, neka se svako izjasni o ovom predlogu zakonu i jedino nemojte mešati SPS u ovu priču. Ukoliko postoji sukob unutar četničke koalicije, to je drugo pitanje. Što se tiče gospodina Miloševića, koji je malopre govorio o tome, samo bih ga ispravio u jednom. Gospodin Šubašić i kraljevska vlada u Londonu nisu bili saradnici okupatora. To je bila vlada koja je smenila Dražu Mihailovića na zahtev Čerčila. I to je tačno.

Mi ne ulazimo u te istorijske rasprave. Gospodin Marković je malopre govorio o tome da treba da se osvrnemo na zakon. Gospodin Milošević je ponajmanje pričao o samom zakonu. Pričao je o stvarima posle 1945.

Mogu da kažem da li se slažem sa tim ili ne, da li je u našoj državi postojala politička demokratija ili ne, da li je bio jednopartijski sistem ili ne, ali to nema veze sa ovom temom.

Da li je neko u Drugom svetskom ratu branio zemlju ili sarađivao sa Nemcima i Italijanima, to je drugo pitanje. Samo želim jednu stvar da kažem. Nemojte od mene tražiti da govorim o stvarima iz 1945, barem do 1966. godine, dok nisam rođen. Nisam bio ni tada bivši komunista, nisam bio ni Skojevac, nikada nisam bio na Brionima, nisam bio u Kumrovcu, a vi koji ste to bili ponajmanje treba da danas govorite o tome. Zato, već sam rekao, zaista pozivam prave četnike da govore o četnicima. Znači, sa tog aspekta, inače sve ovo drugo je politička, politikantska rasprava koja neće dovesti do cilja.

Nama, inače, ova rasprava odgovara. Nama ta rasprava odgovara da traje što duže. Što se nas tiče, mi ćemo u njoj učestvovati do samog kraja, a što se tiče DS-a, koja je dala kvorum za ovu sednicu, to je ta tzv. kohabitacija, a i DSS danas zajedno sa SPO-om u Grockoj pravi vlast sa Bogoljubom Karićem. To je ta kohabitacija. Jedan dan hoćete da sarađujete, a drugi dan hoćete jedni druge da rušite.

Našli ste temu kohabitacije nad četnicima i zato ta tema koja je veoma ozbiljna, da li je neko branio zemlju ili sarađivao sa okupatorom, nije tema za dnevno-političku raspravu. O tome istoriografija treba da da svoje mišljenje. Danas nisam spomenuo ni jedan izvor iz komunističke literature. Spomenuo sam inostrane izvore, govore Čerčila, Ruzvelta, Musolinija i naravno feljton Vuka Draškovića. Istina mladog, ali nadam se da je i tada bio svestan šta je govorio.

Zato, ne znam zašto se repliciralo za ono što je rekao Zoran Anđelković. Ako je naneta uvreda da vi niste pravili kvorum, u redu, izvinjavam se, ali sama ta činjenica, vi ste deo poslaničke grupe DS, među njima je i Dragoljub Mićunović, koji je poznat po tome šta je radio tim koji su bili u četnicima posle Drugog svetskog rata, vi dajete kvorum danas i govorite o tome da ćete glasati tim povodom.