Narodni poslanik Ivica Dačić, replika narodnom poslaniku Ćirkoviću.

Izvinjavam se poslanicima Nove Srbije pošto sam smetnuo s uma da gospodin Velja Ilić u to vreme nije bio baš u dobrim odnosima sa tadašnjim rukovodstvom DOS-a i da ta stranka u to vreme nije činila vladajuću koaliciju. Mislim da to njima služi na ponos. Izvinjavam se što sam ih stavio u taj koš, dakle, one koji su vršili vlast u određenom periodu.
Sa druge strane, ne želim dalje da polemišem o prošloj sednici. Vi znate da je naš stav bio takav da se ne može prošlost miriti tako što će se istorija menjati, ali svako je odlučio onako kako je mislio da treba, kako će birači reagovati, a to ćemo videti na nekim sledećim izborima.
Što se nas tiče, mi smo jednostavno samo očekivali da, pošto su sve stranke, a i DS izrazile toliku zainteresovanost za takav zakon, pa čak i dale kvorum, da verovatno, pretpostavljam, da u ovoj državi postoje važniji zakoni od ovoga. Pretpostavljam da ćete onda vršiti tu kohabitaciju i dalje sa sadašnjom vlašću i zato mi je čudno da niste dali kvorum za održavanje ove sednice, zato što, čini mi se, da je ova sednica ipak možda važnija nego ona prethodna. O tome odlučite sami.
Što se nas tiče, još jednom ponavljam, odnosi sa DS su nama veoma jasni. Odnosi međusobne antipatije, mi smo međusobni politički protivnici, svako ima svoj put, jedino ne znam samo, nekako ste mnogo skrenuli u levo, pa drugarice i drugovi iz Socijalističke internacionale, ne znam kako će vam protumačiti ovo što ste glasali za desnicu na prošloj sednici. Ali to je vaša stvar.
Opstanak državne zajednice Srbije i Crne Gore nije najvažnije pitanje, nego je najvažnije pitanje hoće li opstati zajedništvo između srpskog i crnogorskog naroda i to ćemo uvek podržavati.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović, šef poslaničke grupe DS.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, DS podržava zakon o izboru poslanika za parlament Srbije i Crne Gore. Državna zajednica Srbija i Crna Gora je posebna i sasvim svojevrsna državna tvorevina. Do sada ustavna istorija i politička istorija ovakvu zajednicu zabeležile nisu.
Verovatno posle raspleta odnosa između SCG koji će se završiti tako što će SCG ući u EU, ovakvih državnih tvorevina neće biti ni ubuduće. Daleko je državna zajednica SCG od toga da je savršena. Ima veliki broj problema, funkcionisanje državne zajednice nije zadovoljavajuće.
Postavlja se pitanje šta je alternativa i da li u zadatim političkim prilikama, u zadatom stanju međunarodnih odnosa, u zadatoj poziciji koju Srbija i Crna Gora imaju u međunarodnim odnosima, postoji nekakvo rešenje koje bi bilo bolje za državne interese Srbije od postojeće državne zajednice. DS u ovom trenutku ne vidi to rešenje i zbog toga DS smatra da je poštovanje Ustavne povelje u najboljem interesu države Srbije.
Poštovanje Ustavne povelje i propisa koji govore o tome kako bi trebalo da bude konstituisan parlament državne zajednice kazuje da se nalazimo pred izborima koji bi trebalo da daju odgovor koji će to 91 narodni predstavnik Srbije sedeti i predstavljati građane Srbije u parlamentu državne zajednice.
Da bi ti izbori bili održani, neophodno je da Srbija donese zakon o izboru poslanika i zbog toga će DS glasati za ovaj zakon.
Velike su opasnosti kojima bi se Srbija, ionako smo u teškom položaju, izložila ukoliko bi u ovom trenutku došlo do rastakanja državne zajednice sa Crnom Gorom. Pitanje KiM će u 2005. godini, sva je prilika, ući u rešavanje statusa ili finalnog statusa i Srbija mora, koliko je to u njenoj moći, da održi svoju moć da bi mogla koliko god je moguće da utiče na rešavanje finalnog statusa KiM.
S druge strane, politički činioci u Srbiji, pre svega to su parlamentarne stranke, koje se nalaze u ovoj skupštini, treba, po stanovištu DS, sa najdubljom pažnjom i sa potpunom posvećenošću da se staraju o tome kako se na ovo pitanje gleda u Crnoj Gori i da nijednim svojim političkim gestom ne doprinesu destabilizaciji prilike u Crnoj Gori.
Da li će i u Crnoj Gori na ovakav način biti rešeno pitanje predstavljanja u parlamentu državne zajednice SCG pre svega je pitanje saglasnosti crnogorske politike, ali pored toga, vrlo važno je da međunarodna zajednica, pre svega EU koja je garant Beogradskog sporazuma, a Beogradski sporazum se nalazi u temelju Ustavne povelje, da svoje mišljenje, koje je u našem slučaju vrlo važno, koje je relevantno.
Ukoliko Beograd, Podgorica i Brisel nađu da crnogorska strana može i na drugi način da obezbedi svoje učešće u parlamentu državne zajednice i u izvršnoj vlasti državne zajednice, DS ne vidi nijedan razlog da bi Srbija tome trebalo da stane na put.
Da rekapituliram, zbog KiM, zbog naših izgleda da onoliko brzo koliko je to moguće nastavimo svoje približavanje EU, državni interes je Srbije da održava zajednicu sa Crnom Gorom i zbog toga je neophodno usvojiti ovaj zakon. Sa tehničke strane, DS je saglasna da izbori budu obavljeni tako što će cela država biti jedna izborna jedinica.
Smatramo da je za ozbiljnost predstavljanja u Parlamentu dobro da cenzus bude 5% i intervenisali smo amandmanima o kojima ćemo u raspravi u pojedinostima govoriti, koji bi trebalo da unaprede Predlog zakona kada je reč o glasanju u dijaspori i eventualnom predstavljanju dijaspore u parlamentu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS glasaće za ovaj zakon. Uložili smo nekoliko amandmana. Kasnije bih obrazložio bar onaj koji je po nama najbitniji.
Mi nismo učesnici Beogradskog sporazuma, potpisnici Beogradskog sporazuma, mi nismo glasali za Ustavnu povelju i danas smatram neustavnim način za promenu Ustava SRJ i danas taj vaš akt smatram udarom na državu koja se do tada zvala SRJ i vi znate da je to počelo od momenta kada je Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije, podneo zahtev za prijem SRJ u članstvo EU. Od tog neustavnog poteza na koji je pravo imala samo Savezna vlada, sve je posle sledilo jedan osnovni neustavni potez i tako smo došli do Ustavne povelje koju sada poslanici SRS moraju da poštuju.
Nije se niko usudio da je oglasi neustavnom, način njenog donošenja niko se nije usudio da oglasi neustavnim, niko od onih koji su za to nadležni i sada imamo Ustavnu povelju koje moramo da se pridržavamo. Kada ste dogovarali državu koja se zove Srbija i Crna Gora, ubedili ste trećeg partnera EU da SCG niti razdvojeno, niti kao država, nije spremna za direktne izbore, zamolili da poslanici iz skupština članica predstavljaju privremeno u Skupštini države građane Republike ili države članice, kako ste to nazvali beskompromisno, ali ste se obavezali da ćete februara 2005. biti spremni za izbore koji će biti neposredno održani. Evo ih tu, sada pred nama. Već nekoliko meseci imam prilike da razgovaram sa ljudima koji u ovoj zemlji odlučuju jer predstavljaju velike političke stranke i uvek sam se zalagao za to da održimo neposredne izbore za Skupštinu SCG.
Razlozi - prvo, rukovodstvo Crne Gore ih ne želi. Rukovodstvo Crne Gore traži načina da umilostivi trećeg partnera EU da EU prizna da Crna Gora još nije spremna za neposredne izbore iz ko zna kojih razloga. Jedan od razloga čujem da je ovde naveden, a to je država više ne postoji. Kao kad biste čoveku koji hoda rekli da je mrtav.
Govore ljudi koji vode tu državu, koju uzimaju sav njen novac, koji komanduju oružanim snagama te države, virtuelna država, samo novac nije virtuelan, moć nije virtuelna, oružje nije virtuelno. Nije u redu, licemerno je da se jedna stranka iz vlasti tako ponaša. To građani više ne mogu da trpe.
Ako se u vreme kada je Slobodan Milošević bio u većini nešto znalo, znalo se ko je vlast, ko je opozicija. Bilo je onih iz opozicije koji su tajno šurovali sa Miloševićem, sad to neće da priznaju, i bilo je nas koji smo javno sarađivali sa njim. U ovo vreme ne zna se ko je vlast, ko je opozicija. Kad treba moć, kad treba novac, automobili, sekretarice, putovanja, vi ste vlast. Kad treba vlast da povuče neki potez, vi ste opozicija. Pomoći će neko iz opozicije da se donese odluka koju vi ne želite da podržite. Tako izazivate makar dve političke stranke ovde koje su u opoziciji da pomažu pri donošenju zakona.
Zaista, bilo bi čudno da me neko na ulici pita - zašto ste vi radikali protiv neposrednih izbora, posebno kada je predviđeno da cela Srbija bude jedna izborna jedinica, kada to piše u našem programu. Ne bih mogao da obrazložim zašto bismo bili protiv. Ako treba da se jednom konačno raščisti.
Šta fali ovom zakonu? Oberučke ste prihvatili Beogradski sporazum i Ustavnu povelju. Sad kad treba sprovoditi, sad ne postoji država. Postoji država Srbija i Crna Gora i ne može niko da je ukine. Predvideli ste da je građani ukinu referendumom. Održavajte te referendume. Politička volja moćnika oligarhije vladajućih stranaka i iz Srbije i iz Crne Gore da ukinu državu, više nije dovoljna. Mi, nažalost, imamo u Srbiji na vlasti stranke koje žele da ukinu državu Srbiju i Crnu Goru. One to otvoreno i jasno govore. Izgleda da više nikog u Srbiji nije sramota od onoga što čini. Može da učini šta god hoće i da ne oseća sramotu.
Zakon je dobar. Zakon je, u principu, prepisan Zakon o izboru narodnih poslanika. Ima nekih odredaba koje bi trebalo promeniti, jer se pokazalo da nisu dobre. Tu prvenstveno mislim na glasanje u inostranstvu. Nije me sramota. Da je omogućeno biračima u inostranstvu da glasaju, kao što je pisalo u zakonu, SRS bi bila ubedljivi pobednik na izborima.
Mislim da bismo i sami formirali vladu. Gde god se krećete, sa kim god razgovarate iz inostranstva, on govori o SRS. Vi ste u ambasadama organizovali da osoblje ambasada, njihove porodice i šoferi glasaju i došli smo do nekih ludačkih rezultata. Zato su oni koji su čuvali kutije u inostranstvu, uglavnom za male političke stranke, moram da priznam, velike su se gnušale toga, potrošili skoro trećinu novca potrošenog za obavljanje izbora na teritoriji Srbije. Za koliko, za tri, četiri hiljade glasova u inostranstvu?
Nemojte da se zamajavamo i nemojte da se zavaravamo. Način predviđen zakonom nije dobar za glasanje naših birača koji se nalaze u inostranstvu. Nije, ne omogućava glasanje u inostranstvu. Nađite bolji način, angažujte tehniku, angažujte institute, akademiju, elektrotehnički fakultet.
Pronađite način da birač u inostranstvu glasa, da taj glas ne bude pokraden, da može da se izvrši kontrola i mi ćemo prihvatiti glasanje u inostranstvu.
Ovo glasanje u ambasadama, u diplomatskim predstavništvima, gde čovek mora da putuje par stotina ili hiljada kilometara da bi glasao, za nas nije prihvatljivo i ne stidimo se toga da kažemo i ne ljutimo birače u inostranstvu, znaju koji su naši razlozi. Ne znam zašto ste ponovo insistirali na odredbama koje su se već pokazale u praksi da ne donose ništa.
Srbija mora da obavi ove izbore. Srbija više ne sme da načini nijedan potez koji bi bilo kome mogao da posluži da u kažnjavanju države koja se zove Srbija i Crna Gora koristi kao povod neki potez Republike Srbije. Nije vam ostavio Beogradski sporazum, nije vam Ustavna povelja ostavila mogućnost da birate. To recite vlastima iz Crne Gore. Nema mogućnosti da se bira izborni zakon, način izbora, jedino predviđen ovim zakonom.
Nemojte da produžavate mandat poslanicima u Skupštini Srbije i Crne Gore, za to nema opravdanja. Mogao bih da prihvatim opravdanje koje bi donelo neka dva meseca najviše, ako se zaista dogovorimo oko ustava. Ako uspemo da se dogovorimo oko ustava i ako je to potpuno izgledna stvar, ako nema vremena do februara da izađemo na referendum za promenu Ustava, ako je to mart ili april, prihvatam da, uz osudu bilo koga ko bi protiv toga ustao, odložimo na mesec ili dva direktne izbore za Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Ako se pokaže da od tog pisanja ustava nema ništa, onda nema razloga, nema opravdanja da mi povredimo Ustavnu povelju, iako je povređujete u dogovoru sa rukovodstvom Crne Gore, po više osnova.
Upozoravam vas, Ustav ne smete da povredite ni ako se dogovorite da ga povredite. Ko smo mi da se dogovorimo da povredimo Ustav? Da li smo ga mi ovde doneli? Nismo. Postojala je neka većina koja je o tome odlučivala. Za Ustav Srbije čak postoji i obaveza da izađemo na referendum. Bez većine koja je Ustav donela, bez većine koja je Ustavom predviđena za njegove promene, nemojte da donosite odluke. Tamo imamo dva ministra, odbrane i spoljnih poslova, na koje nemamo pravo po Ustavnoj povelji.
(Predsedavajući: Da li koristite i drugih deset minuta?)
Završavam i neću se više javljati. Nemamo pravo da imamo ministra odbrane i ministra spoljnih poslova po Ustavnom povelji, mi imamo. Možda se to nekome od vas sviđa, meni se ne sviđa. Stalno se pitam šta ste dali rukovodstvu Crne Gore, jer ne bi vam se nikada složili da neki drugi ustupak niste načinili. Ako ima ustupaka prema rukovodstvu Crne Gore, recite nam javno. Možda ćemo sa nekim ustupcima i da se složimo da bi država opstala.
Ovako, vi sve znate, vi odlučujete, vi imate pravo da znate, blaženi su oni koji žive u neznanju. To neće daleko da nas dovede.
Ponudili smo vam amandmane, imaćemo raspravu o njima, pokušaćemo da vas ubedimo. Sudbina amandmana nije sudbina zakona. Nisu amandmani naša ucena, ali, iskreno rečeno, do kraja rasprave ćemo razmisliti da li ste vi vlast ili niste, zaslužujete li vi da budete vlast ili ne. Kada izglasate neki zakon, koliko je poslanika koji čine vlast glasalo za njega, a koliko onih koji ne čine vlast?
Nemoralno je da vršite vlast a da ne obezbeđujete većinu ovde ili da izađete pred nas sa zakonom za koji neko iz vlasti izađe za govornicu i kaže - neću da glasam za ovaj zakon. Koalicija je teška, mera trpeljivosti se u koaliciji ogleda. Ili pokazujte trpeljivost u toj koaliciji ili će biti novih koalicija.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, poštovano predsedništvo, SPS će glasati za ovaj zakon. Jednostavno, odnos prema ovom zakonu je odnos prema zajedničkoj državi. Zajednička država je preka potreba i neophodnost i srpskom i crnogorskom narodu. Sasvim je jasno da su Srbi i Crnogorci jedan narod ili bar dva naroda istog porekla, jezika, kulture, istorije ili, kao što reče naš predsednik Milošević, Srbi i Crnogorci su dva oka u glavi.
Sasvim je jasno da što je veća teritorija, to je bolje, veće tržište, što je veća teritorija, to je bolja bezbednost. Da je dobro da država bude što manja, Amerikanci bi svoju državu rasparčali na 53 ili koliko država ima u Americi. Naprotiv, oni sve čine da taj konglomerat raznih naroda, Španaca, Meksikanaca, Engleza i koga sve ne, održe u zajedništvu. Znamo kako se brutalno ponašaju kada dođe do separatističkih zahteva. Otuda mi ne možemo ni da poredimo odnos, na primer, između Amerike i nas i Crnogoraca, jer, ponavljam, mi smo isti narod.
Ono što je važno u ovom zakonu i ono što je najveća opasnost u sprovođenju ovog zakona, to je član 7. u kome se govori da izbor za poslanike raspisuje predsednik Srbije i Crne Gore, a to je Svetozar Marović.
Da li će Svetozar Marović uopšte raspisati ove izbore? To je veliki znak pitanja, ali da bismo to znali morali bi da podsetimo na razvojni politički put Svetozara Marović. Svetozar Marović je došao na vlast negde krajem 70-ih godina na krilima srpskog ponosa i dostojanstva u odbrani interesa Srba i Crnogoraca koji su bili veoma ugroženi na Kosovu i Metohiji. Kompletna ta garnitura, i Bulatović, i Marović i Đukanović su tako došli na vlast.
Početkom 90-ih godina u nametnutom ratu Svetozar Marović se ponašao veoma časno. Uostalom mi smo svesni i vrlo dobro znamo da je u to vreme sadašnji predsednik Srbije i Crne Gore govorio da smo ratovali da bismo sačuvali mir. Govorio je i to da su Srbi u tom građanskom ratu prošli skoro kao Jevreji u Drugom svetskom ratu, ali do velikog preobražaja Svetozara Marovića dolazi sredinom 90-ih godina kada je na delu (1996, 1997.) separatistička ideja crnogorskog rukovodstva.
Ta ideja nije bila slučajna. Naravno, na početku i sredinom 90-ih godina oni su govorili, i Marović i Đukanović, da je pitanje zajedničke države demokratsko pitanje i da je potrebno samo da sa vlasti ode Slobodan Milošević i SPS i da će se svako pitanje zajedničke države rešiti. Taj njihov otvoreni separatizam pojavio se tek 2000. godine, odnosno posle 5. oktobra.
Druga opasnost i ako se ovi izbori raspišu, da li će biti neposrednih izbora u Crnoj Gori, i to je veliki znak pitanja i sve ovo što sam govorio za predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića, to se odnosi i na Mila Đukanovića. Milo Đukanović je na isti način došao na vlast krajem 80-ih godina, isto se ponašao početkom 90-ih godina kada je u Jugoslaviji došlo do građanskog rata. Poznata je i njegova izjava u to vreme da moramo pregovarati i sa Hrvatima, ustašama, krvopijama, koji su razbili našu zemlju. To su te izjave i Đukanovića i Marovića. I on je 1997. krenuo putem separatizma.
Sada se postavlja pitanje zbog čega se oni tako ponašaju. Po nekom mom dubokom uverenju na delu je ucena. Haški tribunal je Damoklov mač. Moguće je da je i Maroviću i Đukanoviću rečeno - i vi možete završiti u Hagu, bar tako sam citirao nekoliko njihovih izjava i njihovog ponašanja, i da ti krugovi insistiraju da dođe do odvajanja naše države i cepanja Srbije i Crne Gore.
S druge strane, ta ucena može da bude i druge prirode. Pažljivo sam pročitao knjigu Momira Bulatovića u kojoj on govori o svim događajima tokom 90-ih godina. Radi se o jednom velikom švercu u Crnoj Gori, gde su glavni protagonisti bili Đukanović, a bogami i Sveta Marović.
Uostalom, da je to drugačije oni bi tužili Momira Bulatovića. Moguće je da ta ucena stoji i sa te strane, jer sasvim je jasno da je veliki interes i Srbije i Crne Gore, i Srba i Crnogoraca da zajednička država opstane. Kada je reč o samoj Srbiji, većinska Srbija jeste za zajedničku državu.
Mnogo je razloga da ta država opstane, ali ko je danas u Srbiji protiv zajedničke države. Protiv zajedničke države su uglavnom minorne političke stranke, stranke koje ne zavređuju nikakvu pažnju. One i njihovi lideri su na svim TV stanicama, Batić, Protić, ali i mnogi drugi.
Protiv zajedničke države su takoreći svi mediji, jer na svim našim medijima, TV stanicama, pa bogami i u novinama, najčešći su gosti oni koji su protiv zajedničke države.
Ali ko su ti ljudi. U tim medijima, i kada je reč o TV stanicama i kada je reč o novinama, to su ljudi koji su pre svega plaćeni i najčešće od Soroša, to su ljudi koji imaju iste stavove kao međunarodna krizna grupa. Vi ste svedoci svi da predstavnici međunarodne krizne grupe već nekoliko godina unazad govore o tome - ili ćete Kosovo, ili ćete EU. Oni su svi na istom zadatku. Mene čudi kako predstavnici Vlade, ako već nema nikakve kontrole na drugim medijima, kako se takva situacija dešava i na RTS-u. RTS je isto što i BK, isto što i B92.
Jedna neophodnost, radi se o nekoj kontroli, ali da svi politički stavovi budu ravnopravno zastupljeni, a kada je reč o zajedničkoj državi sasvim je jasno da je većinska Srbija za zajedničku državu Srbije i Crne Gore. Kada je reč o samoj Ustavnoj povelji, ona jeste loša. Vi znate da mi nismo bili za takvu Ustavnu povelju, ali smatramo ponovo da je zajednička država i neophodnost i potreba, i da je mnogo bolje rešenje nego dve samostalne države.
Ako se rasturi zajednička država, sasvim je sigurno da će Crna Gora postati lak plen svih onih neprijatelja koji su i neprijatelji naše države Srbije. Jednostavno, na kraju samom, i nemamo ni bolje prijatelje ni veću braću nego što su Crnogorci. I naš je veliki interes očuvanja zajedničke države, jer u suprotnom duboko smatram da bi se i Srbija vrlo brzo i vrlo lako rasturila.
U svakom slučaju, mi ćemo podržati ovaj predlog zakona, jer smatramo da je to jedan veliki doprinos u očuvanju zajedničke države, što je imperativ u sadašnjem trenutku.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Nije u sali. Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoreći o Predlogu zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore možemo stvar posmatrati dve strane, političku i onu tehničku. Govoriću o ovoj drugoj strani ovog zakona, iz prostog razloga što sam imao prilike da se po pitanju zajedničke države, odnosno Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje, izjasnim na vreme kada je to bilo aktuelno.
Naravno, tada SPO nije bio parlamentarna stranka, tako da o toj stvari se Nova Srbija samo mogla izjašnjavati. Da ipak posmatram u ovoj stvari činjenicu koja može biti problematična. Zaista, ona nema veze sa ovim zakonom. Mi ovaj zakon donosimo u dobroj nameri da propišemo pravila izborne utakmice u Srbiji. Problemi mogu nastati ukoliko predsednik državne zajednice gospodin Marović ne poštuje slovo Ustavne povelje i ne raspiše izbore.
To nije isključeno, jer prosto u nekim njegovim izjavama on ostavlja mogućnost i državama članica da se o toj stvari dogovore. Ukoliko Srbija bude insistirala na tim izborima po bilo kom zakonu koji je donela, a Crna Gora ne bude na tome insistirala, odnosno ukoliko ih bojkotuje ili prosto ne donese zakon, mada je u Beogradskom sporazumu napisano da će taj zakon biti prema modernim evropskim demokratskim standardima i opširna formulacija je kasnije u Ustavnoj povelji pretočena na ovaj neposredan način izbora.
Da se vratim ovoj tehničkoj stvari. Mi u ovom momentu zaista govorimo da je preko potrebno da se to izborno zakonodavstvo uredi. Zaista, krajnje je vreme da do toga dođe. Sada zaista, izbori na lokalnom nivou i izbori na nivou državne zajednice, imamo dakle, proporcionalni i to čist proporcionalni izborni sistem, jer se primenjuje ta formula čiste proporcionalnosti ili ta Her-Nimajerova metoda, što u stvari nije ništa naročito, to prosto znači, prevedeno na običan jezik, koliko para toliko muzike. Koliko imate glasova, toliko dobijete i mandata, a na nivou države Srbije mi primenjujemo taj metod Dontovog količnika.
Da objasnimo kako tu stvari stoje. Dontov količnik nije čist proporcionalni sistem, iz prostog razloga što favorizuje stranke koje imaju veći politički uticaj, a on se naravno očituje sa većom podrškom biračkog tela.
Dakle, zaista se zalažem da se primeni čist proporcionalni sistem i da on važi na svim nivoima izbora, i na lokalnom, i na nivou države i na nivou državne zajednice.
Nezavisno od toga da li će izbora biti u vreme koje je propisano Ustavnom poveljom ili neće, Srbija treba da donese izborni zakon, jer se obavezala potpisom na Beogradskom sporazumu i potpisom Ustavne povelje.
Komentarisaću, pošto sam nagovestio stvar koja se po meni čini spornom, ove članove 17. i 18. Predloga zakona, a tim članovima je ustanovljen metod raspodele poslaničkih mandata.
Zaista, čini mi se važnim reći da već u stavu 1. člana 17. treba doći do preformulacije i on bi po mom skromnom uverenju trebalo da glasi ovako – da u raspodeli poslaničkih mandata učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja važećih glasačkih listića, a ne glasova birača koji su glasali. Zašto smatram da je to važno i zašto to treba tako da stoji?
Iz prostog razloga, ako birač izađe na izbore i spreman je da izrazi svoju političku volju, onda on mora da preda uredan glasački listić. Ako on hoće da demonstrira, on ima pravo. Ako je on nezadovoljan, on ima pravo na to, on može da preda neuredan glasački listić. Neuredan glasački listić ne učestvuje u raspodeli mandata, iz tog razloga ne bi smeo da učestvuje ni u formiranju cenzusa.
Još nešto, možete da imate jedan ozbiljan bojkot, inače imali smo takve prilike u prethodnom periodu, bilo ih je zaista mnogo, kao što kažu, kao pečuraka posle kiše.
Sećam se, na jednim predsedničkim izborima bilo je šest kandidata, a samo su tri kandidata imala više glasova nego nevažećih, a sledeća trojica su imala glasova manje nego što je bilo nevažećih glasova. Takvi izbori su u stvari doživeli fijasko.
Dakle, još jednom, bilo bi zaista potrebno da se to uredi.
Ako glasački listići jedini opredeljuju raspodelu mandata, onda nevažeći listići ne bi smeli da utiču na cenzus.
Dozvolio sam sebi da definišem izborni prag kao količnik broja važećih glasačkih listića i ukupnog broja poslanika koji se biraju, iz prostog razloga što je to lepa srpska reč – izborni prag. Šta je izborni prag? Izborni prag je, dakle, "cena" jednog poslanika. To je broj glasova koji su potrebni da bi se dobio jedan poslanik.
Ovako, prirodni cenzus ili izborni prag, dakle, reći ću izborni prag, u našim okolnostima kada Srbija bira 91 poslanika u državnu zajednicu, iznosi 1,1%. Ako mi propisujemo 5% za sve izborne takmace, osim stranaka i koalicija koje predstavljaju nacionalne manjine, mi u stvari to činimo iz razloga da bi onemogućili paralisanje parlamentarnog rada.
Ukoliko je manje političkih subjekata koji učestvuju u parlamentu, utoliko se pretpostavlja da je dogovor moguć sa jedne strane. Sa druge strane, ako predstavnicima nacionalnih manjina poštujemo pravo na pozitivnu diskriminaciju, onda zaista njihov izborni prag jeste 1,1 a ne nametnutih 5%. Izborni prag, broj mandata koje osvajaju stranke, odnosno koalicije nacionalnih manjina se dobija tako što se ukupan broj važećih listića, dakle njihovih političkih stranaka, podeli sa brojem 91.
Sada taj dobijeni količnik postaje delitelj. Znači, ovako, još jednom, broj važećih listića se podeli sa 91 i to je izborni prag, a izborni prag je delitelj važećih listića stranke nacionalne manjine. Dakle, o tome sam se izjasnio, nisam protiv izbornog praga iz prostog razloga što smatram da nacionalne manjine treba da učestvuju u našem javnom političkom životu.
Istina je još jedna, da ostale stranke mogu biti oštećene samo u jednom slučaju, ako na svoju listu stave i predstavnike nacionalnih manjina, to pod jedan. A pod dva, ukoliko za njih ne glasaju nacionalne manjine, onda prosto na uštrb svog biračkog tela daju im mandate, ali to je druga tema.
Samo dva člana su bila pod ovim naslovom raspodele, to su članovi 17. i 18, i zaista, činilo mi se da se u članu 18. mogao postojeći tekst popraviti tako da u stavu 3. stoji – ako više izbornih lista ima isti decimalni deo prethodnog broja mandata.
Zadržao sam ovu formulaciju, mada mi se čini rogobatnom, ali dobro. Prednost ima lista sa većim celobrojnim delom i ono za šta se zalažem, a ovde piše – dobro, broj neraspodeljenih mandata je manji od broja tih izbornih lista i žrebom se određuje koja od njih dobija mandate.
Stvar treba urediti ovako. Količnik koji se dobija primenom pomenute formule, onaj celobrojni deo određuje broj mandata. Kada se saberu svi ti brojevi, neće izaći do broja 91. U broju 91 učestvuju oni decimalni delovi i, naravno, te decimalne delove treba urediti po opadajućim veličinama i tako raspodeliti mandate.
Ako se desi da dve izborne liste imaju isti decimalni deo, onda prednost treba dati onoj izbornoj listi koja ima veći celobrojni deo.
Ako se desi, što je teoretski moguće, a praktično vrlo retko, prosto i nemoguće, ali ako se desi da dve izborne liste imaju isti celobrojni i decimalni deo, onda to znači da imaju isti broj važećih listića, u tom slučaju prednost ima lista koja je ranije predata, a ukoliko se desi da su predate istog dana, tek tada treba primeniti žreb, iz prostog razloga što ne znamo koji je parametar koji ćemo favorizovati.
Dakle, još jednom, zalažući se za izborno zakonodavstvo koje mora biti pravedno i pravično, smatrao sam da je potrebno da o ovoj stvari govorim.
Ovaj zakon Nova Srbija i SPO će podržati, iz prostog razloga što se njime uređuje stvar koja sada nije uređena, jer prosto nije donet nijedan zakon, osim onog prethodnog gde su poslanici birani posredno, a slažemo se da to nije dobro.
Zalažemo se takođe da se ovo uredi tako da otkloni sve moguće nedoumice i nedoslednosti i da bude pravičnije za sve učesnike u izbornoj utakmici. Hvala.