Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, gospodin Krasić je došao, pa ćemo ići redosledom. Izvolite.

Napokon, oni koji su radili Beogradski sporazum u prisustvu Havijera Solane, od tada se sve promenilo osim Solane, on je i dalje u funkciji Visokog komesara za spoljne poslove, pomiritelj, mirotvorac.

Kada je trebalo krenuti razvoju neke nove modernije federacije, stvoreno je nešto što se zove državna zajednica, ni riba ni žena, stvoreno je nešto što niko ne može da definiše i gle čuda, tog momenta kada se potpisivao sporazum, dva potpisnika su se zaprepastila, pošto su se potpisali, shvatili su da ništa nisu potpisali, i da ništa nije jasno šta će od toga da bude.

DOS je krenuo prema svom izbornom obećanju, napravio je Ustavnu povelju i danas smo svedoci da oni koji su potpisali Sporazum i oni koji su napravili Ustavnu povelju ili neki od njih gaze po svom potpisu i po svom čedu koje se zove Ustavna povelja.

Sada, svi oni koji nisu blagonaklono gledali u taj sporazum i tu ustavnu povelju, i koji su dizali glas, i ovde u ovoj skupštini nisu podržali ustavnu povelju, nisu podržali ni onaj fantomski zakon o postupku i načinu promene Ustava Republike Srbije, sada dolaze u situaciju da, radi odbrane neke zajedničke tvorevine srpskog naroda, treba da se zalažu za zakon koji reguliše neposredne izbore za Skupštinu Srbije i Crne Gore.

Šta se to u međuvremenu desilo? Zašto je neko promenio svoje stavove. Stavovi su promenjeni samo zbog toga što taj put uzbrdo, kako reče jedan prošlih nedelja, kako raste popularnost strahovito, trideset i nešto posto, drugima se to pomera na gore, videli su da je to sizifovski posao, da nema ni popularnosti, i ukoliko se ide na neposredne izbore, sledi nešto drugo.

Ali, pri tom može da se kritikuje ovaj zakon. Međutim, ta grupacija neće da kritikuje svog ministra koji sedi u toj tvorevini koja se zove državna zajednica. Neće da kritikuje ministra koji potpisom prodaje neku imovinu. Naravno, nije njegova, stručnjak je za razoružanje, pa u sklopu njegove trajne struke jeste i uništavanje svega čega se dohvati.

Možda nije tema izborni zakon, da se dohvati ovog, ali mi pričamo o političkim stavovima. Namerno ne pričam kako se ko zove, ali ističem na čemu se zasniva nečiji politički stav. Napravili ste državnu zajednicu koja u suštini ima samo dve državne nadležnosti. Prva nadležnost verovatno bi trebalo da bude odbrana i bezbednost, više odbrana, i druga nadležnost bi trebalo da bude spoljni poslovi.

Za dve godine upravo na tim poslovima doživeli smo najveći neuspeh, da ne pričamo ko zastupa, ko predstavlja državu u spoljnim poslovima.

Naravno da svakome kome je stalo do očuvanja ove zajednice, ali pre svega kao zajednice građana koji su živeli nekada u SRJ, pa svakom je pre svega prvi nacionalni i politički interes da se promeni ta vlast na nivou državne zajednice, jer tamo u suštini nema vlasti. Sva dogovaranja, pregovaranja, završavaju se obično telefonom i to onim crvenim, gde Solana treba da da svoju solaniju, da pomiri, da usmeri, pa onda imamo, kaže - dva koloseka. Kome li je to jasno šta znači - dva koloseka? Kažite - ne postoji državna zajednica, postoji samo proces dalje razgradnje, a sve ovo što nam se nudi, to je samo medijska slika, ko je više za i ko je više protiv.

Nema iskrenosti i zbog toga što nema iskrenosti imamo ovakav Predlog zakona koji ima 26 članova. Sa gledišta pravnog poretka Republike Srbije to je sve moglo da se reguliše i sa pet članova, da se samo potvrdi ono što stoji u našem Zakonu o izboru narodnih poslanika, da se u jednom članu definiše koliko se poslanika bira i da se samo ukaže na neke odredbe koje postoje u propisima na nivou državne zajednice o verifikaciji mandata i prestanku mandata.

Uopšte nije postojala realna potreba za 26 članova ovog zakona, ali verovatno posle Ustavne povelje morali su da se promene i demokratski standardi. Dokaz za to jesu pojedine odredbe na koje smo mi podneli amandmane. O tome ćemo kada bude priča o amandmanima.

Moram da podsetim da je 1992. godine, kada je kao rezultat okruglog stola vlasti i opozicije donet u ovoj skupštini Zakon o izboru narodnih poslanika i po tom zakonu održani izbori u decembru 1992. godine, nešto zacrtano kao demokratski standard, demokratski princip. To je proporcionalni izborni sistem, Srbija kao jedna izborna jedinica i raspodela mandata prema tom Dontovom metodu, to jest sistemu najvećeg količnika.

Po tom sistemu su raspoređeni mandati poslanika koji danas sede u ovoj skupštini. Ne znamo zbog čega je to moralo da se izbegne u ovom predlogu zakona i da se ide na neki decimalni izraz. Prihvatilo se nešto što je bilo rezultat prevare koja se desila u ovoj skupštini kada je donet Zakon o lokalnim izborima.

Tada je Nebojša Čović pričao - donosimo zakon zbog tri opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa, uvode se novi principi i u nedostatku političke saglasnosti, taj zakon je ostao, po tom zakonu su sprovedeni lokalni izbori i imamo situaciju da su retka ta mesta, retke su te opštine gde može da se kaže da funkcioniše lokalna samouprava u skladu sa zakonom.

Problemi se tek očekuju, ne samo zbog niskog cenzusa od 3%, nego i zbog onih čuvenih koeficijenata, znate kakve su bile smešne raspodele mandata, a ovde su nudi još i žrebanje, kao da mandat jednog poslanika zavisi od toga da li je prošao na ruskom ruletu ili na brzim prstima. Ne može mandat da se deli i da u jednom trenutku on zavisi od nečeg što bi se moglo nazvati srećom.

Ne vidim nijedan opravdani razlog zbog čega su ovi poslanici koji sede u Narodnoj skupštini mandate dobili po sistemu najvećeg količnika, a oni koji treba preko puta, njih 91, prema decimalnom iznosu da dobiju svoje mandate.

Šta je pravičnije? Ne znam šta je pravičnije, samo znam da je kao rezultat dogovora vlasti i opozicije iz 1992. godine promovisan sistem najvećeg količnika i bez te takve saglasnosti na nekom okruglom stolu koja bi se postigla u jednom slobodnom razgovoru bez većine, manjine, preglasavanja, nadglasavanja, nema potrebe da se menja taj princip.

U čemu se ogleda specifičnost tih poslanika koji treba da sede u Skupštini SCG? Zar oni nisu narodni predstavnici? Zar oni takođe ne predstavljaju građane Republike Srbije?

To nam se ovim zakonom nudi. Ovim zakonom nam se nudi i nešto što se zove pozitivna diskriminacija. Pozitivna diskriminacija neminovno povlači kao protivtežu da na drugoj strani postoji negativna diskriminacija. To nama ne treba u zakonu. Ako smo po Ustavu Republike Srbije građansko društvo sa jednakim pravima pred zakonom i pred Ustavom, ravnopravni, zašto pravimo neke diskriminacije. Nema razloga da se prave diskriminacije.

Onaj ko se poziva u obrazloženju ovog zakona na neki demokratski standard propisan međunarodnim aktima, postoji jedan akt, a to se ne primenjuje u državama Zapadne Evrope, kojima makar oni što su doneli Ustavnu povelju maltene patološki teže, pa su i u Ustavnu povelju ubacili kao vrhovni cilj državne zajednice ulazak u EU, kao da nam nije vrhovni cilj da uredimo državu da bude normalna, da bude moguća, da se u njoj ostvaruju sva prava i da se obezbedi elementarna socijalna pravda.

Ne, u Ustavnoj povelji nije to cilj, nego integracija. U takvom kontekstu nam se nudi ovaj predlog zakona. On je potreban, jer SRS je uvek za neposredne izbore, barem kada je u pitanju izbor narodnih predstavnika, jer narodni suverenitet i, ono što se kaže, narod je izvor i utoka svake vlasti i na tome se gradio srpski parlamentarizam već otprilike 120 godina. To može da se očuva samo neposrednim izborima.

Ovo što smo do sada imali u Narodnoj skupštini i način na koji smo birali poslanike u Skupštinu državne zajednice bio je posredan oblik, jedno prelazno rešenje. Znači, zakon o neposrednim izborima poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore nam je potreban. Mi smo podneli nekoliko amandmana sa ciljem da taj zakon unormalimo, da bude dobar, da bude primenljiv i ujedno da ukažemo na nedostatke koji su se javili za protekle dve godine, kada je neko neovlašćeno dirao u izborni sistem u Republici Srbiji, pa bez obzira da li je to lokalni nivo ili ovaj republički nivo.

Svi oni koji razmišljaju po sistemu – državna zajednica je neki provizorijum, ona ima neko ograničeno trajanje, svi oni koji uđu u razmišljanje o tome šta je starije, jaje ili kokoška, ili da li je potreban prvo referendum, pa izbori, upadaju u zamku kriminalizovanog režima Mila Đukanovića, to moram da vam kažem. To je ta velika zamka.

Oni teraju svoju priču. Ta njihova priča nema nikakvih dodirnih tačaka sa narodnim interesima i interesima građana Republike Crne Gore. Ta priča ima svoju pozadinu u obustavi nekih krivičnih postupaka, u daljoj razgradnji ovog našeg političkog, nacionalnog i ekonomskog prostora, uklapa se u scenario atomiziranja ovog prostora i potpuno se uklapa u sistem vlast bez vlade.

Vi koji činite Vladu Republike Srbije morali bi da se trgnete, ako ne zbog vas i vaših političkih interesa, onda zbog građana Srbije, da pogledate na toj sednici Vlade da li je to Vlada sa jednim premijerom ili 15 premijera, jer se dešavaju neke stvari koje ni građani ne mogu više da trpe. Javi se zamenik ministra na nekoj televizijskoj emisiji, kaže – mi ćemo sa nekom strankom iz opozicije da rušimo vlast i sutra naravno ode u svoju kancelariju u Vladi.

Slično se dešava i sa ovom malo većom poslaničkom grupom, strankom koja čini Vladu Republike Srbije. Kada su ekonomski propisi onda stiskamo, mora, znam da dižete ruku iako vam nije do dizanja. Kada vas pritisnu oni, poput onoga što je bilo prošle nedelje za onaj zakon, vi ajde, prihvatate da se očuva zajedništvo.

Kada je vama stalo, vaš predsednik obećao Solani da se do ponedeljka donosi zakon, evo ga nož u leđa odmah. Odmah istorijski razlozi, nalaze se bilo kakvi razlozi.

Glavni razlog je što imamo političke stranke koje smatraju da državna zajednica ne sme da postoji, ne samo u ovom obliku nego ni u jednom obliku ne sme da postoji. To je sve u Vladi. Nemojte da nas terate, stalno vas upozoravam, ne možemo mi vas da mirimo.

Pravilo je, kada se izlazi sa nekim zakonskim projektom pred Narodnu skupštinu, sve stranke koje čine Vladu, predlagača, moraju da sednu da se dogovore. Ukoliko se niste dogovorili nemojte da izlazite, onda ispadate smešni. Videli ste i sami malopre prilikom glasanja. Vlada predložila da uđe u dnevni red, a poslanička većina ne prihvata Vladin predlog. Znači, vi ste glasali protiv Vlade. Uozbiljite se ako mislite da vodite državu.

Država je ozbiljna stvar i ne može jedna stranka da kaže – mi nismo za neposredne izbore, mi smo da se odloži još jedno godinu dana, znate mi poštujemo zakon. Koji to zakon? Nemojte sada mi koji smo bili protiv Ustavne povelje da se pozivamo na odredbe Ustavne povelje da bi vas disciplinovali. Nemojte to. Nije pravo ni korektno.

Zašto bi mi više poštovali zakon i propis od vas? Da ne bude ono da se zakon donosi zbog opozicije. Dobro, neka bude da se donosi zakon zbog opozicije. Poštujte ono što ste zapisali. Mi vas ne pozivamo na obećanja, mi vas samo pozivamo na ono što ste napisali.

Neposredni izbori su daleko bolji nego posredni izbori. To je valjda svima jasno. Potrebni su nam izbori. Zašto? Da promenimo, ovo ni na šta ne liči. Ko je od vas ovlastio Marovića da ide kao neka milosejka i samo da se izvinjava? U čije ime se on izvinjava? Ko je njega ovlastio da se izvinjava? Ko je Vuka Draškovića ovlastio da priznaje neke stvari? Stabilizujte Vladu ukoliko možete.

Ukoliko ne možete da stabilizujete Vladu, onda da prekinemo sa glumom. Džabe glumimo, jer taj put kojim gluma vodi jeste nedođija. Prošli put sam vas upozorio, nemojte da dođemo u situaciju da nas jednog dana obavestite da više država ne postoji, ali to je u sklopu demokratskih promena, izbori dođu, nije bitno ko dođe na vlast, samo može da se uhvati za glavu kada vidi šta je ostalo. Vodite računa.

Nemojte da se optužujete jer svi ste vi bili u vlasti. Ako vam je to argument zašto ne treba da se usvoji ovaj zakon, onda je to neozbiljno. Vidite i sami da je nekome cilj da se rasturi državna zajednica. U rasturanju državne zajednice onda nema potrebe da razgovarate sa okupatorima na teritoriji Kosova i Metohije. Nema potrebe da razgovarate. Vidite i sami šta se dešava sa vojskom, sve i svašta samo da se izgubi odbrambena sposobnost. Vidite da služe vojsku preko puta, civilno služe vojsku.

Vodite računa, država je ozbiljna stvar i ukoliko ste spremni i voljni da je sačuvate, da joj omogućite da se razvija, radite posao, a ukoliko to niste u mogućnosti, pomerajte se. Bolje sami nego na neki drugi način. U svakom slučaju, izbori su nam potrebni.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Marković.

Dame i gospodo poslanici, javnost Srbije, javnost Crne Gore zna da je SRS bila najžešći protivnik razbijanja SRJ, da smo bili najglasniji protivnik stvaranju ove eksperimentalne kvazizajednice, kakva nigde u svetu ne postoji. Uradili ste to vi koji ste uradili sa Havijerom Solanom i zato mi danas imamo probleme kakve imamo. Ne danas, nego poodavno već.
Srpska radikalna stranka je bila protiv donošenja Ustavne povelje. Nismo učestvovali ni u potpisivanju Beogradskog sporazuma, ali mi srpski radikali nikada i ni na koji način nećemo učiniti ni jedan potez kojim bi ugrozili građane Srbije ili građane Crne Gore, kojim bi ugrozili državni i nacionalni interes.
Upravo iz tog razloga prihvatamo i mislimo da je dobro da se ovaj zakon donese, možda ne baš ovakav, ali u svakom slučaju ovaj zakon treba da se donese. Mislimo čak da je možda malo i kasno, s obzirom da prema Ustavnoj povelji početkom februara bi trebalo da se održe ti izbori na tzv. saveznom nivou i već je, čini mi se, vreme bilo da se ti izbori raspišu.
Mislim da svi treba da se potrudimo, naravno, da se raspravlja, da se diskutuje, ali da se potrudimo da se ovaj zakon izglasa u ovom parlamentu, da bismo pokazali svi skupa dobru volju za očuvanje te državne zajednice i za jedinstvo Srbije i Crne Gore. Baš zbog toga je zabrinjavajuće to što neki predstavnici vlasti javno, za ovom govornicom, čitali smo to već unazad nekoliko meseci po novinama, slušali na televiziji, ali baš da se drznu toliko da za ovom skupštinskom govornicom kažu da neće glasati za Vladin predlog ovakvog jednog zakona, to je neozbiljno u najmanju ruku.
Naravno, to je stvar onih koji na taj način vode računa o državi, a nikada niko ozbiljan nije ni očekivao da takvi ljudi mogu da vode računa na pravi način o državi. Mi i sada pokazujemo, i kroz raspravu i glasanjem o ovom zakonu, ozbiljnost i odnos SRS prema državnim i nacionalnim interesima.
Ima ovaj zakon nekih, rekla bih, mana i mi, poslanici SRS, smo podneli nekoliko, četiri-pet svega amandmana sa, zaista, iskrenom željom i namerom da se ti amandmani prihvate i da ovaj zakonski tekst bude zaista mnogo bolji i da bude, što je najvažnije, primenljiv.
Vi znate, poštovane kolege, a i vi gospodine ministre, kada smo govorili o izbornim zakonima, o onim izmenama koje su bile u toku pred predsedničke izbore, skretali smo vam pažnju na neke odredbe zakona koje će dovesti u pitanje čak i regularnost izbora, koje će otežati rad i sprovođenje izbora, i u praksi se videlo, bili smo u pravu.
Iz tog razloga, govorili smo i na Odboru za pravosuđe i upravu i lepo zamolili gospodina ministra da prihvati naše amandmane. Zaista ne znam nijedan opravdan razlog zbog čega to nije učinjeno, ali nadam se da će narodni poslanici, a pogotovo posle naše rasprave u pojedinosti, da prihvate ovakve izmene, odnosno amandmanske izmene ovog zakonskog teksta, jer su amandmani zaista sa dobrom namerom, i da ovaj zakon bude što lakše i što jednostavnije primenljiv u praksi.
Sada ću vrlo kratko da se osvrnem na nekoliko članova ovog zakona, jer u suštini nemamo mi nekih značajnih primedbi na ovaj zakon, bar ne toliko značajnih da ne bismo mogli glasati za njega, ali i pored eventualno i neusvojenih naših amandmana i neprihvaćenih naših predloga za korekciju ovog zakona, ne možemo da kažemo da nam je takav tekst, pa kakav god da je, razlog da doprinesemo, ne daj bože, razbijanju zajednice Srbija i Crna Gora.
Nikada to niko od srpskih radikala neće učiniti, sasvim je sigurno. U članu 11. Predloga ovog zakona govori se o pravu na zaštitu i način zaštite izbornog postupka. Mi smo tu predložili u tekstu da se ne govori o povredi izbornog prava, iz prostog razloga, mislimo da treba da se govori o zaštiti izbornog prava i to upravo zbog povrede izbornog prava.
Izborno pravo se štiti od povreda izbornog prava. To je jedna čisto formalna primedba i nadam se da će do kraja ove rasprave da bude prihvaćena.
Predložili smo, takođe, brisanje člana 17. To je taj član koji govori o tzv. pozitivnoj diskriminaciji. Mi u SRS smatramo da nikakva diskriminacija ne može da bude ozakonjena, a ni pozitivna ni negativna, jer svaka pozitivna diskriminacija, tzv. pozitivna, neminovno proizvodi negativnu diskriminaciju za nekog drugog, kao što negativna diskriminacija proizvodi nešto pozitivno za nekog drugog.
Zato smo mislili da ovaj član treba da se briše, a to smo obrazlagali i kada smo govorili o izmenama i dopunama zakona o izboru predsednika i narodnih poslanika. Imamo drugačiji stav prema nacionalnim manjinama. Predlažemo svim strankama u Srbiji da se otvore za sve nacionalne manjine, kao što je to učinila SRS od samog osnivanja, i u našoj stranci su predstavnici svih nacionalnih manjina, u našoj stranci su i stranački funkcioneri predstavnici svih nacionalnih manjina. Nema potrebe da se na neka mala vrata predstavnici nacionalnih manjina uvode u parlament, nego to mogu kao članovi parlamentarnih stranaka, odnosno kao članovi stranaka koje posle izbora postanu parlamentarne stranke.
To je principijelni stav SRS. Zaista smo ubeđeni da je to pravi pristup rešavanju pitanja nacionalnih manjina. Naravno, mi apsolutno uvažavamo sve nacionalne manjine i uvek smo se zalagali i uvek ćemo se zalagati za sva prava nacionalnih manjina prema najvišim evropskim i svetskim standardima. Ovo sam sve rekla da se ne bi pogrešno shvatilo ili prokomentarisalo to što smo tražili brisanje ovog člana iz Predloga zakona.
Tražili smo i da se menja član 18. Predloga zakona i da se kod utvrđivanja broja mandata primenjuje Dontov sistem, a koji se primenjuje kod izbora narodnih poslanika. Mislim da je ovo potrebno i zbog činjenice da ovaj zakon nije na celovit način rešio pitanje izbora, nego u članu 23. stoji da se supsidijarno primenjuje Zakon o izboru narodnih poslanika.
Ako ništa drugo, onda bi to trebao da bude razlog da taj Dontov sistem ostane na snazi i da se na isti način biraju poslanici i za Narodnu skupštinu i za Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Čuli ste i od kolege Krasića i od gospodina Tomislava Nikolića da nikada niko nije imao primedbu na ovakav način raspodele mandata od kada je uveden Dontov sistem u naš pravni sistem i naš izborni sistem. Ne postoji nijedan razlog, nisam ga čula od vas ministre ni na odboru, a ni danas kada ste govorili u uvodnom izlaganju, koji bi zaista bio opravdan da se ide na izmenu načina utvrđivanja broja mandata.
Kao da ste nešto što je utvrđeno, što je kroz praksu pokazalo da funkcioniše, a na šta niko nema primedbi, brisali iz ovog predloga zakona, a nešto što se u praksi pokazalo da je vrlo problematično, zadržali ste. To je u ovom članu 23, a na sva pitanja koja ovim zakonom nisu uređena shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje izbor narodnih poslanika, a mi mislimo da tu treba dodati - osim glasanja u inostranstvu. To ću da obrazložim malo šire.
Nikada mi, srpski radikali, nismo imali ništa protiv da glasaju na našim izborima i naši građani u inostranstvu. To smo govorili svaki put kada se raspravljalo o izbornim zakonima. Nažalost, još uvek nema uslova u Srbiji da se glasa u inostranstvu. Vi, gospodine ministre, odlično znate i kao ministar i kao član RIK-a, a pogotovu kao član RIK-a, koliko je i kakvih problema imala RIK vezano za ove izbore u inostranstvu. A da je vaše ministarstvo u međuvremenu uredilo ove biračke spiskove u inostranstvu, ništa ne bismo imali protiv da se zadrži taj način glasanja.
Znate i sami da nema nikakvog pomaka od onda do sada u tom pravcu i da će opet ovo biti samo jedan dodatni problem, koji neće uticati ni na izbornu volju ni na izborni rezultat. Suviše je malo tih glasova koji se donesu iz inostranstva, a suviše posla oko toga i suviše izdvojenih sredstava za to.
Gospodine ministre, rekli ste da ste od RIK imali mišljenje vezano za Predlog ovog zakona. Nije baš tako. Jeste vi dali RIK predlog ovog zakona, pojedinačno ste se upoznali, jer ste i vi član Komisije, sa tim zakonom, a niste održali sednicu, jer da jeste, tvrdim vam da bi članovi SRS pri RIK tražili upravo ovo što sam rekla sada vezano za ovo glasanje u inostranstvu, za ovaj Dontov sistem i sve ove primedbe koje smo mi izneli.
Dakle, poslanička grupa SRS nema nekih suštinskih primedbi na ovaj zakon. Zakon je takav da može za njega da se glasa, ali, pre svega, zbog činjenice što ovaj zakon mora da se donese, što mi, ne daj bože, kad ne bismo doneli ovaj zakon, doveli bismo u pitanje postojanje i opstanak državne zajednice Srbija i Crna Gora. SRS nikada, ni na koji način i ničim tome neće doprineti. Zbog toga mislimo da može da se glasa za ovaj zakon, uz sve njegove mane.
Predlažem kolegama narodnim poslanicima, a pre toga gospodinu Lončaru, da, kada budemo govorili u pojedinostima, prihvate ove naše amandmane. Verujte, kao i svaki put do sada, sve ono što mi kroz amandmane predložimo, u praksi se pokaže da bi bilo dobro da je tada bilo prihvaćeno. Bez sujete, gospodine ministre, prihvatite naše amandmane i imaćemo sasvim solidan zakon.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, jedna od opštih karakteristika prostora bivše Jugoslavije već više od decenije jeste dinamika koja se, pre svega, ispoljava u nestabilnosti, nestalnosti i neizvesnosti i država, i granica, i prava, i slobode, i političkih institucija, i zakona, pa i Ustava. U Srbiji i Crnoj Gori, nažalost, ta nestalnost, ta nestabilnost je nekako najdoslednija. To se vidi i na primeru Ustavne povelje koja je usvojena pre nepunih godinu dana.
Mi danas razgovaramo o donošenju zakona čije donošenje u načelu ne bi smelo da bude predmet rasprava ni u parlamentu Srbije ni u parlamentu Crne Gore. Pitanje donošenja ovog zakona je rešeno Beogradskim sporazumom iz 2002. godine i Ustavnom poveljom od 4. februara 2003. godine. Ustavna povelja je okvir za rad i delovanje političkih institucija i u Srbiji i u Crnoj Gori, kao što je to Ustav Republike Srbije ili Ustav Republike Crne Gore, kao što su to zakoni, drugi propisi i opšti akti.
Međutim, danas u političkoj javnosti dominiraju druga pitanja. To je pitanje opstanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, pitanje posrednih i neposrednih izbora, pitanje odlaganja izbora do referenduma i druga pitanja. Prvo i osnovno jeste pitanje državne zajednice. Tu nema mnogo dilema i tu je stvar potpuno jasna. Imamo dve mogućnosti: jedna je očuvanje državne zajednice, a druga je istupanje iz državne zajednice.
Legitimno je zalaganje i za očuvanje državne zajednice i za istupanje iz državne zajednice. Potrebno je da se ispuni jedan uslov, da ona politička akcija koja sledi kao posledica tog zalaganja bude legalna, odnosno da bude u skladu sa Ustavnom poveljom, ustavima i zakonima Srbije i Crne Gore.
U tom smislu, nema potrebe za teškim rečima ili bilo kakvim kvalifikacijama onih koji jesu za državnu zajednicu i onih koji smatraju da tu državnu zajednicu treba prekinuti. Kakav god bio ishod tih debata i kakav god bio konačan politički ishod, činjenica ostaje jedna, a to je da Srbiju i Crnu Goru vezuje toliko toga da nikada ni Srbija ni Crna Gora neće imati nikog bližeg no što su jedna drugoj danas.
Stav DS i poslaničkog kluba DS - Boris Tadić jeste da nama treba funkcionalna zajednica, zajednička država Srbije i Crne Gore, koja će funkcionisati kao punopravni i uvaženi član međunarodne zajednice, na korist svih građana koji žive u Srbiji i Crnoj Gori.
DS će se zalagati za takvu zajednicu, ali ukoliko objektivno bude nemoguće da mi imamo takvu zajednicu, mi ćemo i to razumeti, posebno imajući u vidu trendove koji su prisutni u funkcionisanju državne zajednice i koji su prisutni u javnosti i političkim strankama u Srbiji i Crnoj Gori. Međutim, o tom-potom.
Ustavnom poveljom je jasno propisano da se o tome može odlučivati tek nakon tri godine. To je član 60. Ustavne povelje. Mi moramo biti ozbiljni i odgovorni i poštovati najviši pravni akt državne zajednice u kojoj živimo. Zato danas ne treba da se bavimo pitanjem sudbine državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ako već i govorimo o različitim viđenjima, moramo to činiti uz poštovanje prava svih koji misle drugačije.
Drugo je pitanje posrednih i neposrednih izbora. Mislim da se većina u ovoj sali slaže da je i ovo pitanje već rešeno. Ono je, takođe, rešeno Ustavnom poveljom. Mi ne možemo diskutovati o rešenjima iz Ustavne povelje u nameri da ih promenimo.
Ukoliko želimo da diskutujemo o rešenjima iz Ustavne povelje u nameri da ih promenimo, mi moramo otvoriti postupak, proceduru promene Ustavne povelje, a ta procedura je predviđena članovima 61. i 62. Ustavne povelje.
Tada možemo razgovarati o svemu i o tome koliko će poslanika biti u Skupštini državne zajednice, u krajnjem slučaju, kako će se zvati državna zajednica, možemo razgovarati i o načinu odlučivanja, pa i o izborima za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Mi ne možemo menjati Ustavnu povelju mimo procedure koja je predviđena za njenu promenu. U suprotnom, uvek bi se mogli dogovoriti o svemu i umesto vladavine prava dobili smo vladavinu oligarhija. Koga bi posle toga bilo kakav ustav i bilo kakav zakon obavezivao i u kakvoj bi to državi živeli.
Nije sporno da jednom delu političkih partija i u Srbiji i u Crnoj Gori ne odgovaraju neposredni izbori za Skupštinu državne zajednice Srbija i Crna Gora. To je potpuno logično, jer njihovi stavovi ne idu u prilog opstanka državne zajednice Srbija i Crna Gora. Oni se nalaze u jednoj, činjenica je, nezgodnoj situaciji.
Ukoliko izbori za državnu zajednicu budu neposredni, oni moraju da pozovu svoje glasače da izađu na te izbore, ali tada neće biti dosledni u svom zalaganju da se razdvoje Srbija i Crna Gora. Ukoliko, pak, ne pozovu svoje glasače da izađu na te izbore, glasači, shodno svom opredeljenju koje je izraženo samim tim što su pristalice tih političkih stranaka, neće ići na te izbore i onda će te političke stranke ostvariti mali izborni rezultat. To potpuno razumem i pretpostavljam da je svima to jasno, ali ovo je pitanje koje prevazilazi taj stranački politički interes. Ovo je pitanje vladavine prava i poštovanje države u kojoj živimo.
Kada je u pitanju Crna Gora i političke stranke u Crnoj Gori, smatram da mi treba da imamo podjednak odnos i prema onima koji zastupaju jednu opciju i prema onima koji zastupaju drugu opciju. Legitimno je svako zastupanje i svako delovanje koje je, kao što sam malopre rekao, legalno.
Međutim, nadam se da će u Crnoj Gori preovladati odgovoran stav prema ovom pitanju, jer upravo Ustavna povelja i jeste zaživela zahvaljujući odluci Skupštine Republike Crne Gore i potpisima koji su lideri Crne Gore, legitimno i legalno izabrali, stavili na tzv. Beogradski sporazum.
Na kraju krajeva, u samoj Ustavnoj povelji je sadržano i pravo na istupanje iz Ustavne povelje, i kao što svako mora poštovati volju koja će biti izražena u skladu i na način predviđen Ustavnom poveljom, kao što će svako imati poštovanje i razumevanje za politički stav koji će imati posledice izjašnjavanja građana ukoliko neko bude želeo da se izjašnjava u skladu sa Ustavnom poveljom, tako se mora poštovati i onda odredba Ustavne povelje koja govori o izborima za državnu zajednicu. Ne možemo Ustavnu povelju poštovati samo u onom delu, samo u onim članovima koji odgovaraju pojedinim političkim partijama.
Dakle, za naš poslanički klub je stvar potpuno jasna. Ustavna povelja se ima poštovati i izbori za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora se imaju održati neposredno, kako je to predviđeno Ustavnom poveljom, a ostala pitanja će se takođe rešavati u skladu sa Ustavnom poveljom, jer je ona najviši pravni akt zajednice u kojoj živimo.
Međutim, ovde se postavljaju neka druga pitanja za koja smatram da su veoma bitna i iskoristiću priliku da zamolim gospodina ministra da nam da odgovor na ta pitanja. Kakav je stav Vlade, ukoliko se u Republici Crnoj Gori ne bude poštovala Ustavna povelja i izbori budu posredni za državnu zajednicu.
Drugo, da li Vlada namerno šalje dve poruke? Jedna je da valja poštovati Ustavnu povelju i ići na izbore neposredno, a druga poruka iz Vlade Republike Srbije jeste da se krši Ustavna povelja, da se jednostavno dogovorimo i da kršimo Ustavnu povelju. Da li je u pitanju dogovor ili nešto drugo, u to ne mogu da ulazim, ali kako god bilo, ovakva disonantnost na relaciji predsednik Vlade - potpredsednik Vlade ne priliči iole ozbiljnijoj Vladi.
Treće pitanje, kakav je stav Vlade po pitanju održavanja referenduma u Srbiji, koji bi mogao da se održi u skladu sa Ustavnom poveljom u narednoj godini i opstanka državne zajednice. Dakle, to su veoma značajna pitanja na koja bih voleo da čujem odgovor. Mislim da Vlada već sad mora da ih ima. To su događaji koji su neposredno pred nama.
Taj odgovor mora biti jasan i nedvosmislen, jer je Vlada nosilac politike i ona je dužna da anticipira politička dešavanja i ima spremne odgovore na događaje koji nam idu u susret, jer Vlada jeste lider jedne države.
Građani, pa i narodni poslanici, moraju znati šta će njihova Vlada uraditi kada su u pitanju najvažnija pitanja i prilike koje nam dolaze u bliskoj budućnosti. Vlada ne sme delovati po principu komentarisanja, žalopojki, eto, neko nije ispunio svoju obavezu, eto, odgovornost je na nekom drugom, prosto što to treba da rade analitičari, novinari, u krajnjem slučaju i građani na slavama, u kafanama, u društvu, oni koji žele da pričaju o politici.
Vlada jednostavno mora da utiče na događaje i kreira prilike u kojima ćemo živeti. Molim vas da, ako možete, odgovorite na deo ovih pitanja, jer nisam uspeo da razumem dosadašnji stav Vlade, priznajem, u jednoj krajnje delikatnoj situaciji koja je opet posledica izvesnih oprečnih stavova po pitanju da li mi treba da poštujemo Ustavnu povelju. Kao pravnik i legalista zaista verujem da ne možemo razgovarati ni sada ni ubuduće o tome da li ćemo poštovati slovo Ustava, Ustavne povelje, zakona, propisa, nekog drugog akta. Onog momenta kada se dogovorimo da to radimo, tog momenta smo srušili ideju o vladavini prava.

Ovo je deo političkog dijaloga, ovo nije poslaničko pitanje.
Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Đidić.
Istovremeno mi dozvolite da vas obavestim kako nameravam po Poslovniku da vodim ovu sednicu. Dakle, svejedno što ima još deset govornika koji su svi "za", neću dozvoliti glasanje o eventualnom predlogu da se produži rad, zbog toga što od 18,00 časova Televizija Srbije nije u mogućnosti da prenosi sednicu, a obaveza je Skupštine da radi javno.
Izvolite, gospodine Kragoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, posledica potpisivanja Beogradskog sporazuma i usvajanje Ustavne povelje je i normalno Predlog zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore.
Umesto da se ovde samo raspravlja o finesama, o članovima Predloga zakona, mi imamo od strane Vlade Republike Srbije suprotna mišljenja, gde su jedni za donošenje ovog zakona, a drugi protiv, što zbunjuje kako narodne poslanike, tako i građane i javnost celokupne Srbije. Biti protiv toga da Srbije bude jedna izborna jedinica nije mi jasno zašto. Protiv da se bira 91 poslanik, o tome može da se odgovori. Biti protiv toga da bude proporcionalni izborni princip nije mi jasno.
Biti protiv cenzusa od 5% jasno mi je za one stranke, najverovatnije zato što je to jedna jako velika cifra koja je nedostižna za njih, pa su one i protiv ovog predloga u zakonu o cenzusu od 5%. Ono što zameram, to je da gde se vrši pozitivna diskriminacija tj. da se nacionalne manjine biraju po prirodnom izbornom principu, što treba izbaciti iz ovog zakona.
Koristiti izborno pravo ili ne to je stvar volje građana, volje političke partije, a nema potrebe da se vodi rasprava u Skupštini oko toga, a imamo i zaštitu izbornog prava, izborne volje građana, i to dvostepenu zaštitu, gde je prvi stepen RIK, a drugi stepen zaštite Vrhovni sud Srbije i Crne Gore.
Nije mi jasna poruka jednog dela Vlade Republike Srbije da se izbori odlože za godinu dana, a s druge strane da ta ista politička stranka učestvuje u vlasti, u vladavini u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, tako što ima ministra odbrane. Zašto? Postavlja se pitanje zašto žele, s jedne strane, da učestvuju u toj državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a s druge strane ne žele izbore neposredne za konstituisanje Skupštine Srbije i Crne Gore.
Verovano im je jedan od razloga zato što neće proći cenzus od 5%, pa neće moći da učestvuju, a ovako mogu da učestvuju i na taj način da opustoše i unište našu vojnu imovinu, koja je procenjena na oko 20 milijardi dolara i već su u pokušaju da se uništava naša vojna imovina koja se nalazi na teritoriji državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Ono što mene najviše zabrinjava je ovaj nesklad u ovom parlamentu, ova suprotna mišljenja, jer mislim da je ovaj predlog zakona jedan državni i nacionalni interes građana Srbije i ne treba, nema nikakvog razloga da se delimo ovde. Ono što će najviše uznemiriti je upravo sudbina Srba na Kosovu i Metohiji odakle dolazim i ako mi ovde ne možemo da se složimo da čuvamo nešto što je naše, kako ćemo uspeti da zaštitimo Srbe na Kosovu i Metohiji, koji su trenutno izloženi na milost i nemilost šiptarskih terorista i separatista na Kosovu i Metohiji. Ovaj predlog zakona i ova diskusija koja se danas vodila u ovoj skupštini donekle nam je otvorila oči o tome zašto nema sredstava za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Zašto nikako da se obezbede sredstva da se pomogne napaćenom narodu na Kosovu i Metohiji, to je upravo ovo, ako znamo politiku potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa, onda neće nikada ni biti sredstava za Srbe na Kosovu i Metohiji. Mislim da je ovakva politika zagovaranja, uništavanja državne zajednice i nepomaganje Srbima na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane učestvovanje u vlasti u Vladi Republike Srbije i u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, moguće samo još u ovoj našoj državi.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, kao što je već rečeno poslanici DS glasaće za ovaj zakon, a za to postoji više razloga. Istaći ću dva i na njima se zadržati.
Prvi razlog je što mi želimo da apsolutno ispoštujemo Ustavnu povelju, jer kao što je ovde već rečeno, mi smo učestvovali u njenom donošenju, za razliku od nekih drugih stranaka koje su takođe učestvovale, a danas neće glasati za Ustavnu povelju.
Drugo, kao državotvorna stranka DS želi očuvanje državne zajednice iz razloga što će nam sigurno na taj način biti lakše da uđemo u Evropsku uniju, a to jeste naš krajnji cilj i veliki politički motiv.
Takođe, za državnu zajednicu je vezano i pitanje opstanka Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije.
Kao što znate, sredinom sledeće godine će biti rešavano o konačnom statusu Kosova, a po Rezoluciji 1244 Kosovo je vezano za državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, a ne za Republiku Srbiju, i zbog toga je jako bitno da mi ovde ne napravimo grešku, da i ako dođe do eventualnog odvajanja Srbije i Crne Gore, da za to krivicu ne snosi Srbija, već da to bude na inicijativu Crne Gore.
Što se tiče Ustavne povelje i njenog poštovanja, zarad poslanika G17 plus, pročitaću član 20. Ustavne povelje, jer se upravo Ustavna povelja oslanja na Beogradski sporazum, a potpisnik između ostalih i jedan od tvoraca Beogradskog sporazuma jeste predsednik stranke G17 plus Miroljub Labus.
Dakle, osnov za donošenje Ustavne povelje je i to što je potpisao gospodin Miroljub Labus. Član 20. govori o izboru poslanika za Skupštinu državne zajednice.
Član 20. kaže – Skupština Srbije i Crne Gore je jednodoma i čini je 126 poslanika, od kojih je 91 iz Srbije i 35 iz Crne Gore. Poslanici Skupštine Srbije i Crne Gore biraju se iz svake države članice, u skladu sa evropskim i demokratskim standardima, na osnovu zakona država članica. Tokom prve dve godine po usvajanju Ustavne povelje poslanici se biraju posredno (što smo do sada ispoštovali), srazmerno zastupljenosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Skupštini Republike Crne Gore.
Na prvim izborima poslanici se biraju iz sastava Narodne skupštine Republike Srbije, Skupštine Republike Crne Gore i Savezne skupštine. Ako se u državi članici u tom periodu održe parlamentarni izbori, sastav njene delegacije u Skupštini Srbije i Crne Gore biće usaglašen srazmerno rezultatima izbora.
Posle ovog početnog perioda, poslanici Skupštine Srbije i Crne Gore biraju se na neposrednim izborima i upravo smo sada do tog čina došli. Mandat poslanika traje četiri godine.
Meni nije jasno da poslanici koji podržavaju Vladu, koji su sastavni deo Vlade, mogu da danas ovde za ovom govornicom iznesu stav da neće glasati za pomenuti zakon, jer je to apsolutno u suprotnosti sa Ustavnom poveljom.
Dakle, oni koji su po pravilu zaduženi da poštuju ustavnost i zakonitost, poslanici vladajuće koalicije, oni svesno idu na to da glasaju suprotno, što meni, iskren da budem, nije jasno.
Nažalost, mislim da je i Vlada kasnila sa donošenjem ovog zakona i to dosta, jer ćemo sada ući u jedan problem, a to je da će ovaj zakon, koji mi očekujemo da ćemo doneti većinom glasova i usvojiti, odmah biti suprotan Ustavu.
Naime, o čemu se radi. Kao što sam malopre pročitao, neposredni izbori će biti održani dve godine po usvajanju Ustavne povelje, a ako znamo da je Ustavna povelja doneta 4. februara 2003. godine, to znači da neposredni izbori moraju biti održani najkasnije do 4. februara 2005. godine. Ako znamo da u samom zakonu stoji da će izbori biti raspisani najkasnije 45 dana pre njihovog održavanja, a najranije 90 dana, to apsolutno znači da će zakon biti u suprotnosti sa Ustavnom poveljom, jer zadnji dan je upravo danas da budu raspisani izbori da bi to bilo u skladu sa Ustavnom poveljom.
Mi znamo da ti izbori, verovatno, neće sigurno biti raspisani danas, jer danas nećemo usvojiti zakon, usvojićemo ga možda sutra ili prekosutra. Ne verujem da će izbori biti raspisani do kraja godine, što apsolutno pada na teret ove vlade, zašto ulazimo u ovaj problem.
Dakle, Vlada je morala ranije da pripremi ovaj zakon i da ga iznese pred Skupštinu. Zašto ona to nije učinila? Odgovor je vrlo prost, odgovor je u samoj Vladi. Ne postoji saglasnost oko donošenja ovog zakona. O tome je većina poslanika govorila, ali ponoviću i ja.
Dakle, imamo premijera i njegovu stranku koja želi da se donese ovaj zakon i da se održe neposredni izbori, a istovremeno imamo i potpredsednika Vlade koji u javnosti istupa sa tezom da izbori ne treba da budu održani, ni posredni ni neposredni, nego da postojećim poslanicima treba produžiti mandat još godinu dana, što je u suprotnosti sa Ustavnom poveljom, i to je za DS neprihvatljivo.
Što se samog zakona tiče, da kažem još par reči, zakon je dosta dobar, ima nekih manjkavosti na koje smo mi intervenisali amandmanima, a tiču se glasanja u dijaspori i oko aktivnog i pasivnog biračkog prava za ljude u dijaspori.
Za nas je prihvatljivo da Srbija bude jedna izborna jedinica, kao što je jako dobro što je iz republičkog Zakona o izboru narodnih poslanika preuzeta odredba da nacionalne manjine, bez obzira, ukoliko ne pređu cenzus, biće zastupljene u ovom parlamentu državne zajednice. Mislim da je to jako dobra odredba, kao što mislim da nije dobra odredba da se neki poslanik, mada su to samo teorijske mogućnosti da do toga dođe, bira žrebom, mislim da je to zaista loše. Ne bih želeo da budem poslanik bilo gde, a da sam izabran žrebom. Želim kao većina od vas, verovatno svi, da budem izabran voljom naroda.
Dakle, još jednom ponavljam, DS će glasati za ovaj zakon.