Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka, naravno, smatra da je neophodno doneti ovaj zakon, jer on predstavlja poštovanje Ustavne povelje, u kojoj se u članu 20. stav 4. decidirano kaže da se posle početnog perioda poslanici u Skupštini Srbije i Crne Gore moraju birati na neposrednim izborima. Tu svakako nema dileme. Ne možemo razmišljati da li mi to želimo, da li mi to hoćemo.
Ne razumemo ni disonantne tonove u okviru republičke vlade kada se raspravlja o tome hoćemo li ili nećemo doneti ovaj zakon, da li nam izbori trebaju ili ne trebaju, jer imamo Ustavnu povelju koju smo usvojili i imamo obavezu da nakon dve godine od njenog usvajanja u Srbiji i Crnoj Gori usvojimo zakoni za sprovođenje neposrednih izbora i da do izbora dođe.
Naravno da problema ima, naravno da različitih stavova nažalost i u Srbiji i u Crnoj Gori ima, ali naravno da mi u ovom trenutku svi zajedno moramo da prepoznamo da je ovo jedini način za ono za šta se svi mi zalažemo, za šta svako od nas ima gomilu reči da baš to želi i da baš na tome njegova politička stranka i politička opcija radi, a to jeste ulazak u Evropu.
Ulazak u Evropu nije nimalo lak i veoma je trnovit. Problemi sa kojima se suočavamo zaista su toliko teški i toliko veliki da ne traže još jedan dodatni problem. Imamo problem Haga koji nas opterećuje godinama, koji nas opterećuje danas i koji će Srbiju, Crnu Goru i zajednicu Srbije i Crne Gore opterećivati i u budućnosti.
Imamo, sa druge strane, probleme sa nezavisnošću, želje za nezavisnošću i u Srbiji i u Crnoj Gori i takođe su, nažalost, veoma jake, treba ih pobediti. Treba imati argumente koji će svakome od nas pojedinačno, ali i svima nama zajedno ukazati na činjenicu da Evropa ne želi da prihvati takve različite stavove, da mi u Evropu moramo zajedno. Možda različitim kolosecima, možda na neke specifične načine, svako od nas pojedinačno, mislim na dve članice državne zajednice, ali ipak svi zajedno.
Moramo da budemo svesni da se u ovom trenutku Evropa, i oni sa kojima mi u Evropi razgovaramo ili koji u ovom trenutku u Evropi vode računa o nama, ne opredeljuju direktno ni za jednu, ni za drugu državu članicu, pa samim tim i mi moramo da pokažemo malo više tolerancije za nas koji sedimo ovde u republičkom parlamentu, za sve stavove našeg biračkog tela u Srbiji, ali i za stavove biračkog tela i građana Crne Gore, jer nadam se da će svima nama biti mnogo lakše ukoliko pokušamo da oslušnemo ono što govore oni od kojih objektivno u ovom trenutku u neku ruku zavisimo, ali i oni kojima želimo da se priključimo.
Podsetiću vas da je poslednja izjava portparola visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Kristine Galjak, da je na Srbiji i Crnoj Gori da postignu dogovor oko raspisivanja izbora i načina njihovog održavanja. Isto tako i prošlonedeljni zaključak Saveta Evrope, da obe države članice treba da održe izbore za parlament u skladu sa Ustavnom poveljom.
Drago mi je što je Srbija sa Predlogom ovog zakona ispoštovala ono što Ustavna povelja traži. Drago mi je da će Srbija imati snage da organizuje neposredne izbore, ali isto tako se nadam da će u Srbiji postojati ozbiljni pregovarački kapaciteti da se u dogovore i razgovore sa Crnom Gorom uđe i da se do dogovora dođe.
Kompromis je svakome od nas neophodan. Svedoci smo u vremenu prošlom, ali i u ovome u kojem danas živimo, činjenice da stalno imamo jednu kompletnu nesigurnost svega što nas okružuje. Iz godine u godinu zemlja nam je sve manja, a problemi sve veći.
Imamo Kosovo, problem sa kojim moramo da se suočimo u 2005. godini i problem koji ćemo sigurno moći da rešimo mnogo lakše ukoliko sprovedemo neposredne izbore i ukoliko imamo koliko-toliko stabilnu državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. To niko ni u jednom trenutku ne sme da smetne s uma, danas kada svako, opet ponavljam, pojedinačno, ali i svi zajedno pokušavamo da procenjujemo da li nam izbori trebaju ili ne.
Ne može Kosovo da nam bude tema samo onda kada se dese događaji koje niko od nas ne želi. Kosovo mora da bude tema svaki dan svakog od nas, a da bi ta tema bila ispoštovana na pravi način, moramo da shvatimo da na ove izbore moramo da izađemo.
Imamo i druge probleme. Pitanje da li će u Crnoj Gori biti referenduma ili ne jeste pitanje koje opterećuje i Srbiju i građane Srbije. Ne smemo da zanemarimo i zaboravimo ni pitanje Vojvodine, ozbiljno pitanje koje treba rešiti sledećim ustavom, pitanje autonomije, koje jeste ustavno pravo građana Vojvodine i nešto što niko ne osporava, ali kod kojeg objektivno svi mi moramo da shvatimo da ima problema. Problemi se javljaju i lakše ćemo ih rešavati ukoliko na izbore izađemo i imamo stabilnu zajednicu Srbije i Crne Gore.
Zato ponovo moram da potvrdim, stav DS je da mi na izbore želimo da izađemo, da izbori moraju da budu, ali isto tako da svako od nas ima i odgovornosti da ti izbori i uspeju. Molila bih da to shvati Republička vlada, pa da nemamo disonantne tonove iz Republičke vlade. Ustavna povelja je obaveza, a svako od nas se obavezao da pozitivne propise ove zemlje poštuje.
Zato mislim da je jako loše da, s jedne strane, imamo Predlog zakona koji predlaže Republička vlada i za koji ćemo mi ovde glasati, pretpostavljam, sutra ili prekosutra. S druge strane, imamo potpredsednika iste te vlade, Labusa, a koji smatra da do izbora ne treba da dođe i čiji se faktički program stranke zalaže za potpuno drugačiju koncepciju politike Srbije, ali i politike Srbije i Crne Gore. Nije to dobro, nije to ni pametno, nije to nešto što u ovom trenutku treba ni Srbiji, a ni Srbiji i Crnoj Gori.
Nabrojala sam probleme. Svi ste vi njih svesni. Neće oni nigde od nas. Mi smo ti koji moramo da ih rešavamo. DS se zalaže za funkcionalnu državnu zajednicu. Svi znate šta to znači. Svi znate koliko je to strašno teško postići. Funkcionalna državna zajednica je obaveza svih nas. Zato još jednom apelujem da potpuno odgovorno pristupimo glasanju o ovom zakonu, ali posle toga još mnogo odgovornije da pristupimo realizaciji i organizovanju izbora za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.
Nadam se da nećemo dnevno-političkim razlozima, kao kalkulantskim argumentima ili pojedinačnim dnevno-političkim bodovima, uraditi nešto da ovaj zakon ne zaživi, da ovi izbori ne dobiju ono što treba da dobiju i da nemaju rezultat koji svi mi od tih izbora želimo, a to je pokušaj da se ojača zajednica Srbija i Crna Gora. Koliko god da je teško, to je obaveza svakoga od nas. Hvala lepo.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić.

Dame i gospodo narodni poslanici, videli ste da dosadašnji tok rasprave uglavnom poslanici ne koriste da bi pričali mnogo o zakonu, zato što je tehnički uglavnom ovde sve poznato, a što je to zakon koji je sličan Zakonu o izboru poslanika u Republici Srbiji. Više se priča o političkoj pozadini i obavezi koju smo preuzeli donošenjem Ustavne povelje koja reguliše odnose u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora.
Sve naše nesreće i podele u srpskom narodu počele su, i treba se podsetiti toga, negde polovinom 19. veka, kada je izvesni filozof i putopisac Benjamin Kalaj dobio od austrougarskog dvora zadatak da smisli nešto čime bi podelio do tada jedinstveno srpsko nacionalno biće. Kao pametan i mudar čovek, veoma efektno i jednostavno smislio je podelu Srba na Srbe i Srbijance.
Nigde na svetu ne postoji nijedan narod koji se po toj osnovi deli, ali to je imalo tolikog efekta da se već vek i po provlači kroz Srbe i danas je razgovor o ovakvom jednom zakonu, rekao bih, direktna posledica upravo te podele koja je inicirana samo zbog toga da bi Austrougarska lakše anektirala, odnosno pripojila Bosnu i Hercegovinu 1878. godine.
To je, jednostavno, najveći broj Srba dovelo u zabludu da li je pripadnost naciji duhovni ili geografski prostor. On svakako jeste duhovni prostor i većina vas zna da u Americi živi veliki broj Srba, kao i u drugim zemljama sveta, koji ni po čemu nisu manji Srbi nego što smo mi to ovde, iako geografski ne pripadaju Srbiji.
Međutim, jedan broj naših suradnika je naseo na to što nam je Benjamin Kalaj poturio i te podele nas dovode do toga da imamo danas ovakvu situaciju u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, kao i u ostalim delovima gde su živeli ili gde žive Srbi.
SRS ovaj zakon vidi pre svega kao pokušaj Republičke skupštine i svih poslanika da zaustavimo dezintegracione procese na ovim prostorima. Ako uspemo to da uradimo ovim zakonom, mada sumnjamo, bićemo presrećni. Ovo je pokušaj da sve učinimo što je u našoj moći da sačuvamo državnu zajednicu u ma kakvom obliku, odnosno bilo kakvu zajednicu sa Crnom Gorom, jer se u najvećem broju slučajeva radi o istom narodu sa obe strane nepostojeće granice i svako razjedinjenje ili urušavanje državne zajednice bilo bi pogubno i za one u Crnoj Gori, a i za nas.
Naravno, nismo sigurni u to da li ćemo uspeti da sačuvamo državnu zajednicu donošenjem ovakvog zakona, jer to zavisi i od poslanika u Skupštini Crne Gore, da li će oni usvojiti sličan zakon i da li ćemo biti u stanju da sprovedemo izbore u martu, kako to predviđa Ustavna povelja. Kažem, važno je da ova skupština usvoji ovakav zakon da bi ono što se pita Republika Srbija mogli i da ispunimo.
Sada više niko i ne pominje da je 1929. godine tada Velika podgorička skupština donela jednoglasnu odluku o prisajedinjenju teritorije Crne Gore teritoriji Srbije. Naglašavam prisajedinjenju, a ne ujedinjenju sa Srbijom.
Danas to očigledno nikome više nije važno, jer određeni centri koji su veoma moćni i koji vladaju celim svetom, postavljaju vlade po svom nahođenju, pa dovoljno je da nađu nekog kompromitovanog političara i da od njega naprave nekog ko je važan faktor u toj državi i da kasnije oni vode politiku te države ili republike.
Mi smo ovde na najtragičniji način svedoci kako se to dešava i kako jedan isti narod počinje prvo veštačkim podelama da se pretvara u dva naroda, a onda kasnije i u tri i kako se to posle odražava na deljenje geografskog prostora, i dobijamo od jedne države mnogo državica koje su nemoćne da same upravljaju sobom.
Rekao sam, tehnički se malo pričalo o zakonu. Nemamo suštinske zamerke na ovo, izuzev onoga što je već pomenuto, a to je glasanje u inostranstvu. Očekujemo da ćemo ovim pokušajem, ako uspemo da održimo izbore, stati na put tim dezintegracionim procesima.
Obzirom da je istorija do sada pokazala dve najvažnije osobine, a to je cikličnost i zgušnjavanje između perioda, očekujemo da ako stanemo na put ovim procesima, da ćemo ponovo početi da ulazimo u procese ujedinjenja i da ćemo ponovo dočekati, možda naša deca, ako mi ne dočekamo, da se neka nova podgorička skupština jednoglasno izjasni o prisajedinjenju Srbiji, a tako očekujemo i od Skupštine Republike Srpske ili neke druge državne zajednice, kakva bude postojala tamo. To je ono što su dve najvažnije osobine istorije koje su se pokazale za sve vreme trajanja čovečanstva. Toliko. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.

Hvala, gospodine potpredsedniče. Dame i gospodo poslanici, pred nama jeste jedan važan zakon, primedba je da on kasni. Kasni i na taj način se vređa Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, jer neće biti dovoljno vremena od njegovog usvajanja do dana raspisivanja izbora, kako je to Ustavnom poveljom predviđeno, da se ostavi dovoljan rok predsedniku državne zajednice radi pripreme celog izbornog postupka.

DS poštujući Ustavnu povelju, poštujući političku odluku i politiku volju ovog parlamenta i parlamenta Crne Gore glasaće za zakon o izboru narodnih poslanika za parlament državne zajednice, jer smatramo da je to i dokazivanje težnje za očuvanjem jedne zajednice kojom će i Srbija, i građani Srbije i građani Crne Gore naći svoj interes ka putu u Evropu.

DS se još pre usvajanja Ustavne povelje i još u toku njene izrade zalagala za državnu zajednicu i za takav formalno-pravni okvir koji daje mogućnost i Srbiji i Crnoj Gori da usaglase svoje interese, nađu zajednički cilj i taj cilj je proklamovan upravo kroz težnju da Srbija i Crna Gora uđu u Evropsku uniju, prihvatajući njene standarde i vrednosti oko kojih su države članice Evropske unije i okupljene.

Ustavna povelja je veoma značajan dokument, pre svega, zbog toga što garantuje i celovitost države članice Srbije, pa i preambula Ustavne povelje garantuje da je Srbija, sa Kosovom i Metohijom i Vojvodinom u svom sastavu, činilac koji stvara državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.

Sa ovako usvojenom preambulom i Ustavnom poveljom i Zakonom o njenom sprovođenju, državna zajednica Srbija i Crna Gora je primljena u Savet Evrope i na taj način i politički prihvaćena definicija državne zajednice i Srbije, kao države članice u njenom sastavu. To je za nas veoma značajno.

Kosovo jeste garantovano kao deo Srbije u okviru državne zajednice Srbija i Crna Gora i samo za slučaj da Srbija, kao država članica, ne skrivi raspad državne zajednice u roku koji je kraći od tri godine od dana usvajanja Ustavne povelje, ta garancija ostaje od strane međunarodne zajednice.

Zato je veoma politički odgovorno, od strane Srbije i stranaka koje čine ovaj parlament i koje definišu volju građana, da se ispoštuje Ustavna povelja u celosti i usvoji zakon o neposrednom izboru poslanika za parlament državne zajednice.

Sam zakon je u celini prihvatljiv, međutim neka njegova rešenja nisu u skladu sa Ustavnom poveljom. Recimo, predviđeno je članom 4. izborno pravo za poslanike u parlamentu državne zajednice Srbija i Crna Gora, gde se kaže da pravo da bira poslanika i da bude biran za poslanika ima svaki građanin Republike Srbije koji ima pravo da bira narodne poslanike i da bude biran za narodnog poslanika u Republici Srbiji.

Ovo je u suprotnosti sa članom 7. Ustavne povelje, koji kaže da državljani država članica imaju sva prava, državljani iz jedne države članice u drugoj državi članici, osim izbornog prava. To je u suprotnosti sa članom koji predviđa prestanak mandata poslaniku državne zajednice, a to je kada poslanik u parlamentu državne zajednice promeni prebivalište i kada mu se ugasi prebivalište na teritoriji Srbije.

Ove dve odredbe su u koliziji, jer pitanje prebivališta nije uvek korespondentno, odnosno odgovarajuće državljanstvu države članice. Moram da vas podsetim da je državljanstvo državne zajednice izvedeno iz državljanstva države članice. Prema tome, primarno i dominantno je državljanstvo države članice. Samo oni koji imaju izvorno državljanstvo u Srbiji, po Ustavnom povelji, imali bi aktivno i pasivno biračko pravo. Ovaj zakon na drugačiji način definiše izborno pravo, a to je prema prebivalištu građanina na teritoriji države članice - Srbije.

U zakonu o neposrednom izboru poslanika za državnu zajednicu se kaže da će se vršiti shodna primena Zakonu o izboru narodnih poslanika za republički parlament. Mi smo imali izbore na taj način da su građani Srbije koji žive van teritorije Srbije imali izborno pravo za parlament Srbije, a sada se postavlja pitanje da li će građani Srbije koji imaju prebivalište van Srbije, a imaju državljanstvo Srbije, imati mogućnost da biraju van granica Srbije u momentu kada se izbori budu održavali.

Naravno da ovaj zakon, ovakvim nejasnim rešenjima i nedorečenim stavovima, otvara mnoge probleme. Osnovni problem će biti kod sačinjavanja izbornog spiska. Nije jasno po kojim kriterijumima će biti sačinjen izborni spisak, da li će se u izbornom spisku naći građani koji žive van teritorije Srbije u momentu održavanja izbora.

Kako će izgledati izborni spisak, da li će oni koji su glasali na biračkim mestima van teritorije Srbije, u inostranstvu, dijaspori, imati pravo da glasaju za poslanike parlamenta državne zajednice? Ako imaju, onda će se postaviti pitanje koji su to građani Srbije koji imaju pravo da glasaju za poslanike u parlamentu državne zajednice.

Da li će to biti samo oni koji imaju pravo prebivališta ili će to biti svi oni koji imaju državljanstvo Republike Srbije, kao države članice? Ovo pitanje nije definisano ovim zakonom i otvoriće nove probleme, što može da ima takve posledice da će biti ugrožen legitimitet budućih raspisanih izbora.

Ono što ovaj zakon čini nejasnim i u suprotnosti sa Ustavnom poveljom državne zajednice je i to da se njime nameću obaveze za predsednika državne zajednice, pa se ovim republičkim zakonom kaže da će predsednik državne zajednice imati obavezu da u određenom roku i pod određenim uslovima raspiše izbore za parlament državne zajednice.

Obaveze predsednika državne zajednice su propisane zakonima državne zajednice i ne može država članica pojedinačno, bez istog takvog zakona u drugoj članici državne zajednice, propisivati obaveze za predsednika državne zajednice. Zato smatram da je ovde Vlada, kao predlagač, prekoračila ovlašćenja koja proizilaze iz logičnosti pravnog poretka koji vlada u odnosima između države članice i državne zajednice.

Inače, politički gledano, izbori za državnu zajednicu na neposredan način jesu značajni za naš parlament i za sve građane Srbije, pre svega zbog toga što ova vlada nema potreban legitimitet za upravljanje javnim poslovima, jer ga je izgubila na svim izborima koji su održavani od decembra prošle godine do današnjeg dana. Rezultat budućih izbora za parlament državne zajednice će pokazati pravu volju građana i pokazaće odnose u snazi pojedinih političkih stranaka i u političkoj volji kojom će građani dati poverenje pojedinim partijama da vode i Srbiju i državnu zajednicu u budućnosti.

Naravno, otvoren je spor u zadnje vreme o načinu izbora poslanika u obe države članice. Neki zagovaraju da se može produžiti mandat aktuelnim poslanicima u parlamentu državne zajednice, dok se pojedine političke partije u Crnoj Gori zalažu za i dalje posredan izbor poslanika za parlament državne zajednice. DS se zalaže za neposredne izbore. Ona je za te izbore spremna, jer želimo da pokažemo kako i koliko poverenje uživamo među građanima Srbije.

Mi očekujemo da ćemo u parlamentu državne zajednice, posle narednih parlamentarnih izbora, biti zastupljeni u većem broju u delegaciji koju čine građani Srbije u parlamentu državne zajednice. Dakle, DS očekuje izborni uspeh.

Očekujem da i stranke koje čine vladajuću većinu u ovom parlamentu, bar formalno, i koje podržavaju Vladu, takođe pozovu svoje biračko telo, svoje birače da izađu i glasaju za parlament državne zajednice.

Međutim, tu je već pokazan veoma jasan raskol između pojedinih stranaka, onih koje se bore za to da Srbija bude samostalna država i da rasture državnu zajednicu, bez obzira na postojanje Ustavne povelje i izražene političke volje u ovom parlamentu tokom usvajanja Ustavne povelje i Zakona o njenom sprovođenju. To govori o nedoslednosti političke grupacije, o svim suprotnostima te političke grupacije koja podržava aktuelnu vladu u Srbiji.

Zato očekujem i smatram da je najveća politička odgovornost na premijeru i na aktuelnoj vladi da izvede što veći broj birača i obezbedi što veći legitimitet budućem parlamentu državne zajednice, kako bi i međunarodna zajednica imala što veći respekt prema predstavnicima Srbije i Crne Gore u međunarodno-pravnim i političkim poslovima i odnosima.

I pored toga što postoji nedoslednost u nekim rešenjima ovog predloga zakona, DS će glasati za ovaj zakon u celini, ali nećemo se složiti, recimo, sa ponuđenim rešenjima da se žrebanjem i na sreću određuje koja će politička partija, u slučaju jednakog indeksa u broju mandata, dobiti pravo da učestvuje i participira u parlamentu državne zajednice. Smatramo da sreća i žreb, kao način rešavanja prava u jednoj pravnoj državi, nije moguć i nije prihvatljiv.

Nemoguće je da neko sa manje sreće ne participira u vlasti i pored podrške koju su mu građani dali na izborima. Dakle, mi očekujemo da Vlada upotrebi svu svoju političku moć i poziciju, preuzme odgovornost za raspisivanje izbora na neposredan način za parlament državne zajednice, na kojima će DS apsolutno učestvovati i očekuje dobar rezultat. I očekujemo da Vlada neće reterirati u svom stavu.

Isto tako očekujemo da će Vlada i sve stranke vladajuće većine koje podržavaju Vladu Srbije učiniti sve da na te izbore izađe što veći broj građana, kako ne bi odvukli građane u apstinenciju svojim stavom da ne priznaju ili ne prihvataju državnu zajednicu. Tu pre svega mislim na stranku G17 plus, koja već godinu i po dana ima aktivnu ulogu u politici izolacije Srbije u odnosima sa Crnom Gorom.

I prilikom ocene programa Vlade koju je dao premijer gospodin Vojislav Koštunica prilikom ekspozea u ovom parlamentu govorio sam o nedoslednostima političkih grupacija koje su činile tadašnju vladajuću većinu, jer se upravo na pitanju očuvanja i unapređenja odnosa u državnoj zajednici ogledaju veliki raskoli unutar te političke grupacije.

To se vidi i u načinu finansiranja. Skoro usvojeni budžet za narednu godinu je pokazao odnos ove vlade, odnosno onih stranaka koje kontrolišu finansijske tokove u Srbiji upravo prema državnoj zajednici, pre svega prema njenim institucijama. Za sud državne zajednice nisu odvojene gotovo nikakve pare.

Dakle, ova vlada samo demagoški priča da priznaje i poštuje državnu zajednicu, ali taj sud državne zajednice još uvek ne postoji.

Nepostojanje ni sudova, kao instrumenata koji kontrolišu i štite prava građana u odnosima i pravima koja se ostvaruju na nivou državne zajednice, govori o suštinskoj nespremnosti da se poštuje državna zajednica. Nesposobnost ili nespremnost da se napravi plan usaglašavanja ekonomskih odnosa između dve države članice i potpuna pasivnost ove vlade u pogledu usaglašavanja ekonomskog sistema dve države članice takođe govori o tome da ova vlada nije spremna da unapređuje odnos između država članica.

To je primetila i međunarodna zajednica. Zato su učestali pozivi međunarodne zajednice i obraćanje aktuelnoj Vladi i njenom premijeru o ovom pitanju očuvanja državne zajednice kao najpovoljnijem i najprihvatljivijem okviru za ostvarenje interesa i Srbije i Crne Gore radi učlanjenja u krug zemalja EU.

DS ostaje dosledna državnoj zajednici kao celini, poštovanju političke volje druge države članice da odredi način i metod za izbor poslanika u parlament državne zajednice, ali isto tako ostaćemo i dosledni kritičar protiv onih koji se demagoški zalažu za primenu Ustavne povelje, ali kasne sa donošenjem i predlaganjem zakona za njeno ostvarenje, i isto tako kasne ili uskraćuju sredstva za uspostavljanje institucija koje treba da garantuju funkcionisanje državne zajednice i zaštitu ljudskih prava na nivou državne zajednice.

Poštovani narodni poslanici, evo već je u diskusijama bilo pitanja narodnih poslanika zašto ovaj zakon nije došao ranije na dnevni red Narodne skupštine, imajući u vidu rokove iz Ustavne povelje i pominjanje 5. februara, do kog roka je trebalo da se završe ovi izbori i da nov sastav poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore preuzime vođenje državne zajednice, izbor novog ministarskog saveta.
Izgleda da Vlada Republike Srbije ni ranije nije imala saglasnost oko Predloga ovog zakona, odnosno da li ovaj zakon treba da se predloži Narodnoj skupštini na usvajanje, što smo danas dobili kao potvrdu od jedne poslaničke grupe koja sačinjava poslaničku većinu, čini jedan deo Vlade Srbije, a nažalost čini deo Ministarskog saveta državne zajednice.
Takva pragmatična poslanička grupa je bila pragmatična u bližoj prošlosti, pa od ekspertskog tima postade stranka pred parlamentarne izbore u decembru prošle godine.
Ali, gledajući u realnost koje su i oni svesni, i uz svest građana Srbije, odnosno birača da su prepoznali tu obmanu u toj ekspertskog grupi i toj poslaničkoj grupi u Skupštini Srbije i delu Vlade, pa znajući da cenzus od 5% je previsok prag za njih, jednostavno danas želi da se ne usvoji ovaj zakon, odnosno da on ne bude usvojen i ne sprovedu se izbori za Skupštinu Srbije i Crne Gore.
Kao narodni poslanik ispred SRS, a po struci pravnik, učen sam davnih 1968, 1969. prošlog veka od pokojnog profesora Lukića šta je država, a šta je narod, i da je država faktički fikcija, a u stvari država je narod, a da narodni predstavnici predstavljaju državu kroz predstavnička tela, kroz najnoviju ustavotvornu praksu preko skupština i preko vlada koje su neposredno i posredno birane od skupština.
Postavlja se sada pitanje, ako mi ovde tvrdimo i izjavljujemo da Ustavna povelja, bez obzira kakva je, koja je zaključena skoro pre dve godine, i znamo tačno ko je nju potpisao, pod čijim pritiskom, Solane, koji je i sada morao verovatno da naloži da Koštunica dobije saglasnost Solane da ovaj zakon dođe na dnevni red danas, kako može da se ovde diskutuje.
Užasavam se od takvih reči da Marović kao predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, i ako se ovaj zakon donese, neće raspisati izbore za poslanike Skupštine Srbije i Crne Gore. Čega je on onda predsednik? Da li je on predsednik državne zajednice, da li će on moći i dalje da se zove predsednik državne zajednice, da li će se i dalje sednice Ministarskog saveta održavati telefonom?
Jedan deo, i to crnogorski deo Ministarskog saveta na Svetom Stefanu, a ovaj drugi u Beogradu, a znamo koji su sve problemi koji pritiskaju državu Srbiju, a o onima u Crnoj Gori neću diskutovati, to je problem građana Crne Gore.
Jedan logičan sled stvari i danas je nastavljen ovde i nije ni čudo od poslaničke grupe G17 zašto je ovako otvorena izašla protiv ovog zakona, a sve je povezano sa neposrednim događajima vezano za Vojsku Srbije i Crne Gore i pokušaj rasturanja Vojske Srbije i Crne Gore, a i ono što će uslediti, što se najavljuje kao ključni događaj 2005, kada je u pitanju sudbina Srbije, srpskog naroda, konačni status Kosova i Metohije.
Taj konačni status navodno treba da se opredeli u 2005, i pored donete Rezolucije ovde od svih poslanika Narodne skupštine, kada je u pitanju Kosovo i Metohija i interesi države Srbije i srpskog naroda to su bile samo fraze i zavaravanje od određenih poslanika poslaničkih grupa, a pokušaj zavaravanja građana Srbije i srpskog naroda.
Pošto je bilo nekih primedbi na sam tekst zakona, pomenuću i primedbe ili amandmane vezano za glasanje u inostranstvu. Pre neki dan smo ovde kao Narodna skupština usvojili Zakon o državljanstvu, a imajući u vidu sve probleme koji su se desili prilikom izbora ili glasanja za izbor predsednika Srbije u junu, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu gospodin Lončar je dobro upoznat kako su ti izbori organizovani u inostranstvu i kakav je bio efekat i mogućnost organizovanja tih izbora.
Ja sam istovremeno i predsednik Odbora za odnose sa Srbima van Srbije i ta problematika, dakle, status Srba van Srbije, a pogotovu u dijaspori, nerešeno pitanje državljanstva, nadam se da će se rešiti, ali za sve je potrebno jedno dogledno vreme, uz veliko angažovanje državnih organa Republike Srbije, posebno MUP-a, ako je ono nadležno da to reguliše.
Pa se postavlja opravdano pitanje da li će i glasanje građana van granica Srbije imati istu sudbinu kao i glasanje za izbor predsednika Srbije u junu. Da li će imati pet ili šest hiljada glasača, a svaki glas će građane Srbije koštati od 200 do 300 evra i smatram da, ukoliko se ne obezbede uslovi da većina žele da postanu državljani države Srbije, kada se obezbede uslovi da se svi ti državljani popišu u inostranstvu, da se urade pravi birački spiskovi i da se ne stavlja u neravnopravan položaj većina tih naših građana sa državljanstvom, koji nisu u mogućnosti da glasaju.
A za to treba sigurno ne mesec i po dana, nego mnogo duže vreme, pa samim tim i ova odredba o omogućavanju glasanja u inostranstvu je faktički stavljanje u neravnopravan položaj najvećeg broja birača ili građana, a ako se tu licitira da njih ima dva, tri ili četiri miliona, ali pravo stanje će se znati kada budu svi ili oni koji žele, kada podnesu zahtev za upis u knjigu državljana države Srbije, odnosno da dobiju taj status.
Govorilo se ovde i o Dontovom sistemu i nema razloga da se on sada menja u odnosu na taj sistem koji je u Zakonu o izboru narodnih poslanika, kao i o odredbi pozitivne diskriminacije za manjine. Oni koji shvataju svoju snagu, svesni su svoje nemoći, verovatno su protiv ovog zakona.
SRS je od njenog osnivanja do danas i ubuduće će biti da samo putem izbora želi da dođe na vlast, a to će i ovom prilikom činiti.
Prema tome, oni koji su imali tu situaciju ili priliku da su prekim putem dolazili na vlast i na silu se održavali na vlasti, neće to moći i ubuduće da rade. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Bajram Omeragić, nije tu. Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, nije tu. Reč ima narodni poslanik Meho Omerović, nije tu. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, nije tu.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika? (Ne.)
Da li želi reč ministar? (Ne.) Hvala.
Zaključujem načelni pretres.
Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 11. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Pošto su ovaj amandman prihvatili Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, ovaj amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 17. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Mnogo ste nešto ubrzali, predsedniče, nema potrebe da se žuri.

Samo sam efikasan.