Replika, narodni poslanik Velimir Simonović.

Javio sam se jer je gospodin Krasić spomenuo železničku školu. Da se razumemo, u Beogradu postoje dve, jedna srednja železnička škola i jedna Viša železnička škola. Ne znam tačno podatke za srednju, ali za Višu znam, jer poznajem dobro direktora i većinu profesora. Nema nezaposlenih  koji završavaju tu školu.  To je nekada bila škola za celu bivšu Jugoslaviju, pa su slali iz Slovenije, Hrvatske itd. da se tu školuju. Ako ima, to je zanemarljiv broj ljudi koji su nezaposleni, a završili Višu železničku školu.

Povreda Poslovnika? Koji član Poslovnika je povređen?

Član 97. Profesora nisam pomenuo u negativnom kontekstu tako da nije bilo mesta za repliku, ali kada ste već njemu dali repliku, valjda i ja ispunjavam uslov da obrazložim i objasnim na šta se odnosi.
Postoji ta srednja železnička škola, oni su takođe stipendisti, ali ne mogu da se zaposle jer na železnici nema mesta. Zapošljavaju se u policiji posle tromesečnog kursa.

Reč ima narodni poslanik Milka Silajev, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, govorila bih o ulozi parlamenta u procesu integracije neke zemlje u Evropsku uniju, koja je vrlo značajna. Parlament je ključno mesto za političke dogovore o članstvu u Evropskoj uniji kao opšteprihvaćenom dugoročnom cilju, ali o koracima koje na kratak i srednji rok treba preduzeti da bi se do tog cilja stiglo.
Parlament, kao zakonodavno telo, usvaja zakone koji zemlju približavaju Evropskoj uniji, tako što njen pravni poredak usklađuju sa postojećim u Uniji. Naša država je u sporazumu sa MMF-om dobila zadatak da sprovode određene strukturne reforme, u okviru kojih je i restrukturiranje javnih preduzeća.
Republički zavod za razvoj je uradio analizu javnih preduzeća za 2003. godinu i došlo se do interesantnih podataka. Analiza je pokazala da javna preduzeća raspolažu sa 36,7% osnovnih sredstava ukupne privrede, 11,8% ukupno zaposlenih, 19,7% prihoda, 20,8% neto dobiti, a 13,4% gubitaka, 45,2% je kumulativni gubitak ukupne privrede, a to su EPS, NIS, ŽTP, JAT, Aerodrom, "Srbijašume" i "Srbijavode".
Preporuke Zavoda su da se nastavi sa strukturnim reformama, da se obezbedi ekonomska, politička i pravna stabilnost, a sve to radi povećanja stranih ulaganja; da se donesu ključni zakoni, kao što su zakon o železnici i pošti, koji su sada nama na dnevnom redu, a sve radi restrukturiranja i ubrzavanja finansijske konsolidacije i reorganizacije javnih preduzeća, kao strateški planovi razvoja i programi poslovanja koje je potrebno da usvoji Vlada; da se nastavi razdvajanje dopunskih od osnovnih delatnosti, što su neka preduzeća već i učinila; da se donesu socijalni programi radi rešenja viška zaposlenih, o kojima je malopre bilo dosta reči i da se reši program restrukturiranja dugova; da se poboljša nivo tehničko-tehnološke opremljenosti tako što će se doneti investicioni programi koji će definisati prioritetna ulaganja, obim i izvore finansiranja.
Zemlje iz našeg okruženja su davno donele zakone o železnici. Mi smo među zadnjima. Postojeće stanje u železnici je poznato: nizak kvalitet prevoza, visoki troškovi poslovanja, ogromni gubici, neadekvatan organizacioni sistem. Danas postoji samo jedan prevoznik, ŽTP, koji istovremeno upravlja železničkom infrastrukturom.
Svrha zakona je otklanjanje ovih nedostataka.: uvođenje konkurencije, uvođenje više prevoznika u javnu železničku infrastrukturu, kako bi u međusobnoj konkurenciji povećale kvalitet usluga i smanjile troškove poslovanja. Zna se da je konkurencija uvek ta koja goni ljude da nešto rešavaju bolje i pametnije.
Razdvajanjem železničkog sistema na deo koji upravlja železničkom infrastrukturom, organizovanjem i regulisanjem saobraćaja, i na deo koji je odgovoran za prevoz putnika u putničkom i teretnom saobraćaju, Vlada određuje upravljača železničkom infrastrukturom. To je posebna organizaciona celina, čiji je zadatak da pravi i izrađuje propise iz železničkog saobraćaja, priprema dokumenta iz oblasti regulatornih poslova i pravi propise za prijem u Evropsku uniju, u nadi da će se izdvojiti u nezavisno regulatorno telo i da bude, normalno, logistička podrška Vladi u odlučivanju iz oblasti železničkog sistema i vrši inspekcijski nadzor.
Nedostajuća sredstva za poslove železničke infrastrukture obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, a pravo na korišćenje i poslove upravljanja u delu železničke infrastrukture, za koja preduzeće nema ekonomski interes, mogu dati jedinicama lokalne samouprave. Bila sam u prilici, skidala sam sa interneta zakone i o železničkom saobraćaju i o poštanskom saobraćaju, susednih zemalja, i ono što sam zapazila, po meni, bilo je malo razočaravajuće.
Znate, neko je nekada pisao pismo prijatelju, pa je rekao "nisam imao vremena da napišem kraće pismo". Naši zakoni su predugački. Mogu da vam kažem da, recimo, hrvatski zakon ima 44 člana, a naš 96. Hrvatski zakon o koncesijama ima samo 7 članova, a naš 45. Šta hoću da kažem? Hoću da kažem to da se mnogi problemi u zakonima mogu rešavati pravilnicima.
Slovenački zakon o telekomunikacijama je daleko kraći, a ima 25 pravilnika. Zašto to kažem? Pravilnike donosi Vlada, lakše se menjaju, lakše se prilagođava sistem, nego što to može da se uradi zakonom, jer izmena svakog člana je veliki problem, jer treba organizovati skupštinu, treba sve to odraditi, a pravilnicima se lakše sistem prilagođava novim tehnologijama, novim kretanjima u Evropi i u društvu uopšte.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, neka se pripremi narodni poslanik Dragan Jovanović.

Dame i gospodo poslanici, nisam se nadao da će neki od mojih kolega poslanika da izjavi za ovom govornicom da Vlada treba nekim podzakonskim aktima da uređuje oblasti. To je ipak posao Skupštine. Šta rade Hrvatska i Slovenija baš me briga.
Kada je u pitanju zakon o železnici, koji je najavljivan kao sistemski zakon, mogu da kažem da to apsolutno nije. Svih 90'%, a možda i više, zakona je prepisan već postojeći Zakon o železnici i on je samo u jednom delu novina, a to je ko će sve moći da eksploatiše pruge po Srbiji. Dosadašnjim zakonskim predlogom to isključivo pravo je imao ŽTP Beograd, a sada se otvara novo preduzeće, koje će da se zove Železnice Srbije, sa potpunom odgovornošću, koje će moći da eksploatiše i održava, ali će to isto moći i druga pravna lica i preduzetnici.
Bilo je dosta diskusije i svi su se u svojim diskusijama složili da je naša železnica u teškoj situaciji. Međutim, bila je čak i priča da određene stvari nama idu na ruku, kao, mi prevozimo mnogo više robe nego druge železnice u Evropi. Svakako da je to tačno, ali niko ne postavlja pitanje zašto je to tako. Tako je zato što mi regionalni i lokalni putnički i železnički saobraćaj nemamo, ne postoji. Toliko je mali da može slobodno da se kaže da je nula.
Od putničkog saobraćaja imamo samo međunarodne linije i kada je sezona godišnjih odmora - pravci prema moru. To je jedino što mi imamo od putničkog saobraćaja. Nemojte da se neko hvali da je taj robni saobraćaj toliko veliki u odnosu na putnički, zahvaljujući nekoj snalažljivosti, vrednoći itd. To je jedna izuzetno loša posledica, ako se ima u vidu koliki nam je taj putnički saobraćaj.
Sad problem nastaje u onom delu da će ostati državi, odnosno javnom preduzeću da ono uglavnom obavlja rekonstrukciju postojeće infrastrukture. Sada se postavlja pitanje ko će tu postojeću ili obnovljenu infrastrukturu da eksploatiše. Kaže se da to može da radi i drugo pravno lice ili preduzetnik, ako ispunjava uslove predviđene ovim zakonom.
Sada postavljam pitanje, koje će to linije to drugo pravno lice ili preduzetnik da eksploatiše, hoće li isključivo one linije koje ostvaruju profit? Zna se koje su to linije: prema moru, međunarodne linije, da li su prema Grčkoj ili prema zapadnoj Evropi, svejedno. Znači, to su linije koje ostvaruju profit, a našem domaćem, odnosno državnom javnom preduzeću ostaće linije koje posluju bez profita ili sa gubitkom.
Sada se postavlja pitanje šta ćemo sa tih 27.000 radnika ako se to desi, pa sad ovde ide i priča da treba da pustimo uslove konkurencije, da bi donacije ili dotacije iz budžeta železničkom preduzeću bile manje, jer će to neko drugi da radi umesto nas. Onda se postavlja pitanje kako ćemo da plaćamo tih 27.000 ljudi, jer deo profita su izgubili.
Ostale su im linije koje posluju sa gubitkom. Hoćemo li da ih isteramo na ulicu? Ili ćemo sad još da povećamo dotacije iz budžeta, da bi te ljude namirili. E, to su problemi koje ovaj zakon ne rešava. Ne predviđa kako će da se reši.
Još neko se zanosi iluzijama da lokalne samouprave mogu da održavaju i eksploatišu neke lokalne linije. To može da se priča, recimo, za grad Beograd, ali za 99% ostalih lokalnih samouprava je to čista iluzija. Naše lokalne samouprave ne mogu da reše probleme pijaće vode, probleme kanalizacije i deponija, pa ćemo sada još da im uvalimo železničke pruge.
Sva je sreća što će ove odredbe, koje se odnose na druga pravna lica i preduzetnike, koji meni liče na onaj zakon o energetici, što znači da će država nešto da pravi, da stvara, a neko drugi da eksploatiše, početi da se primenjuju od 1. januara 2006. godine. Jer, problem je sa vama što vi čak i kada imate dobar zakon, takvi kakvi ste na vlasti, uvek ga upropastite. Već 1. januara 2006. godine, siguran sam, da ova vlada neće biti na vlasti već da će na vlasti biti SRS.

Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.       

Poštovane kolege narodni poslanici, moji prethodnici iz poslaničke grupe SPS-a su već dali ocene da se ovde radi o jednom sistemskom zakonu, koji mi ocenjujemo kao dobar zakon i da ćemo ga u tom smislu podržati.
Želeo bih da kažem ocenu da se radi o okvirnom zakonu, koji na jedan, ponavljam, dobar način postavlja osnovne principe za buduće aktivnosti koje treba da uredu ovu stratešku oblast u našoj Republici.
Osnovni cilj koncepcije Predloga ovog zakona jeste svakako da se poboljša efikasnost železničkog sistema Republike Srbije, da se sprovede njegovo integrisanje u tržište transportnih usluga i integrisanje u železnički sistem Evropske unije. U tom smislu dobro je što je zakon i usaglašen sa normativima i sa regulativom Evropske unije.
Ovih nekoliko rečenica osnovnih ciljeva, to kratko izgleda, ali predstavlja suštinski ogroman posao koji čeka pre svega Vladu u budućem periodu.
Imao sam određena mišljenja, slična ovima koje je moj prethodnik izrekao, kada su neki drugi sistemski zakoni donošeni. Mislio sam da pri formiranju budućih javnih preduzeća ne bi škodilo da su se u samom zakonu odredili principi njihovog formiranja i da je ova skupština mogla da utiče na to. No, preovladalo je mišljenje da se to ostavlja Vladi, da saglasno Zakonu o javnim preduzećima donosi osnivačka akta o formiranju javnih preduzeća, tako da će to i u ovom slučaju biti tako.
Zato bih hteo da kažem samo nekoliko reči o tom budućem delu posla koji nas očekuje pri konstituisanju ovog javnog preduzeća, a mislim da se to u značajnoj meri vezuje i za druga preduzeća koja su u vlasništvu države i čiji je osnivač Vlada Republike Srbije.
Pre svega, ovde je zajednička konstatacija da se Javno železničko transportno preduzeće ne nalazi u najboljem stanju ili da kažem da se nalazi u prilično lošem stanju. Kada to konstatujemo, dajte da samo u tri ili četiri reči kažemo i zašto je to tako.
Ovo preduzeće spada u grupu nekoliko javnih preduzeća koja su u zadnjih petnaestak godina podneli najveće terete svih nevolja koje su nas zadesile, od sankcija, od ratnih dejstava, od mera u periodu 2001 - 2003. godine, koje su prilično opustošile ukupnu privredu, pa i ovaj deo. Ovo preduzeće je bilo nosilac aktivnosti koje su u prvom redu bile podrška jednom socijalnom statusu i našeg stanovništva i naše države. Da ne kažem da su imala socijalnu funkciju, koju imam utisak i dan-danas imaju.
Stoga je neophodno da Vlada u budućim aktivnostima, kada bude donosila odluku o osnivanju ovog javnog preduzeća, paralelno donese i program, pre svega ekonomske konsolidacije i program restrukturiranja. Ali, tu bih imao jednu napomenu.
Kada se kod nas spomene program restrukturiranja u prvom redu, i to je prosto postalo sinonim, misli se na višak zaposlenih, i postoji jedan stav za koji smatram da je štetan i pogrešan, a to je da ćemo sve probleme rešiti kada budemo smanjili broj zaposlenih u javnim preduzećima.
Javnim preduzećima mora da se vrati poslovni subjektivitet u onoj meri koja je neophodna da bi mogla da funkcionišu. Mi sada imamo situaciju da javna preduzeća nisu u stanju da formiraju ekonomske cene svojih proizvoda. Imamo situaciju da se javna preduzeća tretiraju u najvećoj meri kao punioci budžeta, što ne sporim da ne treba da bude tako, ali na jednom ekonomskom nivou ostvarivanja dohotka i ostvarivanja prihoda koji su rezultat njihovog poslovanja.
U tom smislu mora se preduzeti sve da se prvo dođe do ekonomske konsolidacije, da se dođe do smanjenja troškova poslovanja ovih preduzeća, da se sprovede racionalizacija poslovanja, da se sprovede i ovo što smo čuli maločas, jedna formalna, poslovna, radna disciplina. Ako to uspemo onda nam neće biti veliki problem da izvršimo i racionalizaciju radne snage.
To ne treba sporiti da je problem. Mi imamo viškove zaposlenih, ali siguran sam da to nije problem broj jedan. Navešću jedan mali primer. Pune su novine i "puna su nam usta" viška zaposlenih u javnim preduzećima. Podsećam da javna preduzeća obavljaju svoju funkciju, i to prilično uredno i prilično kvalitetno, u uslovima u kojima je to moguće. Od 2000. godine, odnosno od kraja te godine do danas, po nekim podacima, u državnoj upravi je zaposleno 12.000 ljudi. To su ljudi koji su zaposleni u međuvremenu.
Mi i u ŽTP-u, odnosno Javnom preduzeću ŽTP-a, pričamo o ukupnom broju od 27.000 ljudi i sada neću da prognoziram koji bi to bio višak zaposlenih, ali to nikako nije na nivou koji sam maločas pomenuo. To prosto navodim kao jedan mali podatak oko koga bi mogli da pravimo određene komparativne analize i mislim da je Vlada dužna da se pozabavi tim pitanjem.
Na kraju ću reći ono što smatram da je ključno i što bi u svakoj raspravi o ovoj temi moralo da bude prvo. U svakoj zemlji veliki sistemi i javni sektor su glavni generatori i glavna pokretačka snaga svih privrednih tokova i svih privrednih kretanja.
Javna preduzeća kod nas moraju da se vrate na poziciju da se kroz buduće ekonomske konsolidacije, kroz buduće investicione projekte, angažuje domaća industrija i domaća privreda. Mi imamo određene stavove i određene intencije da ćemo se sada, pošto smo otvorena zemlja, što je dobro, za sve što nam treba obratiti javnim tenderima i pustiti inostrane firme da nam izvode sve važnije i sve veće poslove, a delimično znam da tako i mora.
Mi nismo opremljeni, naša mašinogradnja nije opremljena da proizvodi sve što je potrebno za infrastrukturu našeg javnog sektora, ali naša mašinogradnja i te kako može da participira u bilo kom projektu, u bilo kojoj grani javnih delatnosti.
Ministar Ilić, kada je obrazlagao ovaj zakon na našoj poslaničkoj grupi, po ovom pitanju je imao stavove koji su u duhu ovoga što sam rekao, i to pozdravljam, i želim samo i apelujem da to što je tada rečeno pokuša i da se sprovede.
Javna preduzeća u državnoj svojini imaju ne samo funkciju da obavljaju svoje delatnosti i da vrše svoje poslove iz osnovnog opisa posla, nego imaju obavezu, pošto se u njima nalaze najskuplja i najvrednija postrojenja, pre svega iz domena mašinogradnje i svih drugih vidova industrije, da budu i glavni pokretač ove naše domaće privrede. Ukoliko do toga ne dođe, ovi zakoni koje donosimo neće imati efekat koji od njih očekujemo.