Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Pokušaću da još malo nekoliko reči kažem u vezi ovog amandmana. Mislim da ima smisla da se ovo prihvati, jer se radi o pukom prepisivanju.
Iza obrazloženja koje smo dobili od Vlade Republike Srbije zbog čega se ovaj amandman ne prihvata, jasno je da je doslovno prepisana jedna direktiva Evropske unije o poštanskim uslugama. Možda to u Evropi ima smisla, međutim, mislim da kod nas nema smisla da stoji ovako u zakonu, taj termin, odnosno reč "pristupačne cene". Nejasno je ko će i na osnovu čega, na osnovu kojih parametara da utvrdi koje su to cene pristupačne za građane Srbije, za korisnike poštanskih usluga.
Znamo da su socijalne razlike izuzetno velike između pojedinih kategorija naših građana i samim tim su i ove cene takođe različite, pa su tako i pristupačne različito našim građanima. Ako pođete sa aspekta juče pominjanih direktora u ovom javnom preduzeću koji, kako reče ministar, imaju enormno visoke plate, onda za njih mogu biti pristupačne i neke cene koje će biti za druge građane izuzetno visoke.
Morate da znate da je ogroman broj korisnika poštanskih usluga, ogroman broj tih ljudi ne primaju uopšte zarade, nezaposleni su, otpušteni su ili primaju neke minimalne zarade, a moraju da koriste usluge pošte.
Da li će za njih cene koje će neko propisati ovde biti pristupačne ili neće, veliko je pitanje. Zato mi smatramo da je trebalo ovu reč izostaviti, a ako bismo hteli da budemo dosledni i da reč "kvalitet" analiziramo u potpunosti, onda ta reč podrazumeva i cenu.
Znači, ako se pri definisanju univerzalne usluge kaže da ona mora biti dostupna pod jednakim uslovima za sve korisnike u okviru propisanog kvaliteta, onda to pored ostalog podrazumeva i cenu, jer kvalitet sa sobom nosi i cenu. Onda je ovo jedno dupliranje i nepotrebno je unositi posebno ovo - pristupačnu cenu, a pogotovu što je ta cena, dakle, to je pojam koji je nedefinisan.
Još jednu stvar želim da kažem kao primedbu, malo je čudno ovo što je Vlada napisala u obrazloženju ovde. Kažem, iako je jasno da je predlagač prepisao bukvalno i doslovce direktivu Evropske unije o poštanskim uslugama, ovde stoji u obrazloženju Vlade da se amandman ne prihvata iz razloga što je definicija univerzalne poštanske usluge iz direktive o poštanskim uslugama Evropske unije u potpunosti usaglašena sa definicijom iz Predloga zakona o poštanskim uslugama. Na osnovu ovog obrazloženja ispada da su Evropljani od nas prepisivali ovu definiciju i da su oni svoje propise usaglašavali sa našim propisima, prosto da čovek ne poveruje.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine zameniče, mi smo ranije tvrdili da u Predlogu zakona ne treba da se nalaze oni pojmovi koji nisu merljivi.
Imali smo zakone gde se kaže da će se u neki savet ili u neki organ, za koji je nadležna Narodna skupština Republike Srbije, birati ljudi od izuzetnog ugleda, potvrđenog ugleda. To se ne može definisati. Ono što se ne može propisati jasnim kriterijumima ne treba da se nađe u zakonu.
Amandman gospođe Pop-Lazić ide u tom smislu. Termin "pristupačna cena" potpuno je neprecizan da se nađe u zakonu. Znači, pristupačna cena se ne može ničim definisati, a da pri tom bude merljiva i da bude pristupačna svim građanima pod jednakim uslovima. Ono što je za nekoga pristupačno, za drugog nije.
Dakle, SPS će podržati ovaj amandman zato što postoji praksa u parlamentu protiv koje se borimo da se ne može normom propisati nešto što nije jasnim kriterijumima utvrđeno ranije. Razumem obrazloženje koje je napisano da je direktiva Evropske unije u tom smislu, ali ovo može da bude izvor zloupotrebe. Znači, ništa ne znači pristupačna cena.
Kada 2009. godine bude potpuno demonopolizovano tržište poštanskih usluga, onda će naravno pojam pristupačne cene kod univerzalne usluge definisati onaj operator koji se izborio za to tržište na način koji, pre svega, odgovara njegovom shvatanju ovog posla, a rekli smo šta pošta i usluge koje ona vrši predstavljaju za građane.
Samo kratko, na osnovu ovoga što je gospodin Krasić rekao kod člana 6. Izvinjavam se, nije vezano za ovaj amandman, a odnosi se na tajnost pisma. Malo se poklanja pažnje svemu ovome, čak i u nekim drugim oblastima. To sam ovde govorio kod Zakona o telekomunikacijama.
Danas ako uzmemo 5. oktobar 2000. godine kao nekakav reper, tako ga ne doživljavam, ali očigledno veliki broj vas to tako shvata, danas u svakoj glavnoj telefonskoj centrali u Srbiji nalazi se prostorija koja se naziva SUP-ov razdelnik. Ključ od te prostorije imaju operativci Službe državne bezbednosti. U tu prostoriju dolaze po nečijem nalogu i presreću veze. To isto, poštovane dame i gospodo, može da se dogodi sa pismom, da to ne elaboriram, jer ne želim da kompromitujem jednu važnu profesiju i jednu važnu organizaciju.
Zato ovoj temi treba da bude posvećena posebna pažnja i sa tim u vezi podržavam ono što je rekao gospodin Krasić, jer istinsko zalaganje za demokratiju, između ostalog, podrazumeva i ove dve stvari, da nema presretanja elektronskih veza, da postoji pravo nepovredivosti pošte, pisma itd, da postoje neka druga prava koja se garantuju Ustavom i koja treba da budu potvrđena demokratskom praksom.
Zato kod svakog od ovih zakona treba da se vodi računa o tome, a ovo što sam govorio o SUP-ovom razdelniku neka članovi Odbora za bezbednost pitaju, na prvoj sednici Odbora koja bude zatvorena, kako ova stvar funkcioniše. Funkcioniše kao i uvek, nažalost, sluša ko koga hoće. Da li sa sudskim nalogom uvek? To je pitanje za neke druge. Oni koji su civilna kontrola u toj službi neka ustanove. Odgovorno tvrdim da praksa ima sasvim drugačije iskustvo.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović i povukla taj amandman.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 3. stav 1. tačka 20). Ovim amandmanom tražio sam da se nakon reči "poštanski operator je domaće ili strano" ubace reči "pravno lice koje je neposredni davalac poštanskih usluga".
Iz meni nepoznatih razloga Vlada, nadležni ministar i skupštinski Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili ovaj amandman. Najnesuvislije obrazloženje dala je Vlada odbijajući ovaj amandman. Naime, oni su rekli da će, ukoliko se odredi da poštanski operatori mogu biti samo strana ili domaća pravna lica, to suziti broj potencijalnih subjekata koji bi mogli da se bave pružanjem poštanskih usluga i da u tom slučaju preduzetnici ne bi mogli da se bave poštanskim uslugama.
Postavlja se pitanje šta je interes ove vlade prilikom donošenja ovog zakona? Ovo je zakon kojim se ukida monopol u ovoj izuzetnoj važnoj oblasti, ali isto tako postavlja se pitanje da li paralelno sa ukidanjem monopola u ovu oblast treba uvesti red ili treba dovesti do haosa. Moje mišljenje je da je neki minimum koji je neophodan, ako se ima u vidu da je poštanski operator davalac poštanskih usluga sa obavezom pružanja univerzalne poštanske usluge, da se time bave pravna lica.
Da li se želi da imamo sutra pet ili deset hiljada subjekata koji će se baviti pružanjem poštanskih usluga? Da li nama treba hiljade operatera od danas do sutra, koji će se tim poslom baviti ad hok ili želimo da to budu pravna lica koja podrazumevaju da će se time baviti u nekom kontinuitetu, da će obezbediti određeni kvalitet usluga, da će pružiti određenu zaštitu, pre svega našim građanima.
Kada se pogledaju načela koja ste odredili, na kojima se zasniva uređivanje odnosa u oblasti poštanskih usluga, kao što je npr. obavljanje univerzalne poštanske usluge propisanog kvaliteta, postavlja se pitanje da li to može da obezbedi preduzetnik.
Ako pogledamo drugo načelo zaštite interesa korisnika poštanskih usluga, postavlja se opet pitanje da li se ta zaštita može obezbediti ukoliko poštanskim uslugama može da se bavi preduzetnik. Zatim, obezbeđivanje maksimalnog kvaliteta, stvaranje uslova za zadovoljavanje potreba, nepovredivost poštanskih pošiljaka i tajnost podataka.
Na koji će način Vlada, agencija, na koji će način savet brinuti i štititi nepovredivost pisama, što je ustavna kategorija? Na koji način vi mislite da obezbedite kvalitet? Na koji način mislite da obezbedite kontinuitet? Ne znam da li bilo gde u svetu postoji neka zemlja u kojoj preduzetnici mogu da se bave obavljanjem poštanskih usluga. Mislim da je zaista minimum da budu bar registrovani kao pravna lica i da samim tim to podrazumeva onda i neku ozbiljnost u tom radu, kvalitet u radu i kontinuitet. Molim vas da još jednom razmislite o ovom amandmanu.

Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ustavom Republike Srbije je definisano pravo, pa čak i sloboda informisanja, i to na jedan dobar način, da svako fizičko lice može da bude izdavač novine.
Kada je 2003. godine ovde usvajan novi Zakon o javnom informisanju, a onda je izričito u zakonu u nekoliko članova zapisano da se poslom izdavanja novina mogu baviti samo pravna lica. Najočiglednija suprotnost jednog zakona sa Ustavom Republike Srbije je sadržana u tim odredbama Zakona o javnom informisanju.
Pričam o javnom informisanju da bih napravio paralelu sa pružanjem poštanskih usluga iz jednog prostog razloga što je informisanje jedan od demokratskih stubova, nema slobode čoveka ukoliko postoji cenzura ili zloupotreba sredstava javnog informisanja.
Odbijajući ovaj amandman Vlada je napisala da ona podrazumeva i preduzetnike u ovom članu 3. tačka 20. gde kaže, poštanski operator je domaće i strano lice koje je neposredni davalac poštanske usluge. Pod domaće i strano lice Vlada, kaže, podrazumeva pravna lica i preduzetnike.
Mi amandmanom tražimo da se precizira da to bude pravno lice i ne kršimo nijednu odredbu Ustava Republike Srbije, niti se bilo kome onemogućava vršenje privredne delatnosti ili neke delatnosti na tržištu Republike Srbije, već organizacioni oblik može biti uslov za obavljanje neke delatnosti, kao što je i u drugim delatnostima propisano da neke ne mogu da obavljaju samostalno fizička lica niti preduzetnici, nego moraju da budu privreda društva. Ide se toliko daleko, pa se kaže da mora da bude akcionarsko društvo.
Da li može neki preduzetnik da se bavi poslovima koje rade banke? Ne može. Rečeno je, mora pravno lice i mora da ima oblik akcionarskog društva. Zašto je ovde potrebno da to rade samo pravna lica? Kada je u pitanju definicija – poštanski operator. Iz prostog razloga što ste vi isti koji predlažete ovaj zakon u istom članu u tački 30) zapisali šta podrazumevate pod poštanskom mrežom, i kažete ovako – poštansku mrežu sačinjavaju jedinice poštanske mreže i resursi koji poštanski operater koristi u obavljanju poštanskih usluga.
Kako preduzetnik može da ima jedinicu koja pruža poštanske usluge i da ima razgranatu poštansku mrežu. Nemoguće je. Ako ste smatrali da na ovaj način treba da zadovoljite jednu potrebu, gde je PTT u nekim selima sasvim opravdano u kućama kod nekih seljaka otvarao svoje šaltere i jedinice. To je drugo pitanje koje se ne rešava ovom definicijom. Ako ste mislili pod ovim ove provajdere koji se prikače i koriste i sa kojima su uvek u sukobu ovi iz pošte, onda je to drugo pitanje, to je onda potpuno drugo pitanje.
Ne shvatam zašto niste prihvatili ovaj amandman. Mi vam ovim amandmanom samo ukazujemo na ono što ste napisali u članu 3. tačka 1), šta je poštanska usluga koja obuhvata prijem, sortiranje, prenos i izručenje poštanskih pošiljki. U ukupnosti to su poštanske usluge, segmentirano to je nešto pojedinačno. Nije valjda moguće da će naša pošta da prikuplja, a preduzetnik da sortira.
Nekada davno je bilo, kada krene nova godina, razglednice, pa onda preko studentske zadruge obezbede i to oni sortiraju po onim blokovima, ali to je prošlost. Zašto insistirate na tome da se u rečima domaće i strano lice nalazi i pravno lice i preduzetnik.
Čim ovoliko uporno branite ne radi se o tvrdoglavosti, nego se radi o nečemu što verovatno još nismo pronašli između redova Predloga zakona. Možda je u ukupnosti svih svojinskih i drugih problema sa kojima je opterećena naša pošta, a koja je čak i promenila boju, nekada je bila žuto-crna, a sada ono crno naginje na modro.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milajić. Izvolite.

Dame i gospodo, članom 8. ovog predloga zakona predviđeno je korišćenje poštanskih usluga putem punomoćnika i da punomoćje može biti overeno od nadležnog državnog organa ili od poštanskog operatora. Institut punomoćja može nastati na osnovu ugovora, zakona, statuta pravnog lica ili sudskom odlukom. Institut punomoćja po svojoj pravnoj prirodi je institut vezan za određena lica i spada u tzv. vrstu pravnih poslova intuitu personae.
Punomoćje podrazumeva da se prenose ovlašćenja na punomoćnika i da on preduzima određene pravne radnje, a što ovde više spada u nalog nego u klasično punomoćje, jer ovde nema preduzimanja pravnih radnji, nego preuzimanje faktičke radnje, preuzimanje određenih poštanskih pošiljki i pismena.
Amandmanom SRS dodaje se stav 4. koji predviđa da se punomoćje koje nije overeno od strane poštanskog operatora mora deponovati kod poštanskog operatora. To je, pre svega, učinjeno iz razloga da bi se precizirao ovaj član 8. odnosno da bi se pravno-tehnički uredio član 8. ovog zakona.
U praksi se pojavljuje problem uredne dostave pismena i pošiljki, a pre svega preporučenih pošiljki od strane sudskih organa, državnih organa, od strane pravnih lica. Kod pravnih lica pravni zastupnik je obično direktor preduzeća i česta je pojava u praksi da direktor preduzeća u trenutku dostave preporučene pošiljke nije u prostorijama preduzeća, gde bi trebalo da se izvrši dostava. Pečat preduzeća nosi sa sobom.
Prijem pošiljki vrši neko od službenika u samom preduzeću, a nije ovlašćen za prijem preporučeni pošiljki. Pojavljuje se problem u sudskom, upravnom ili prekršajnom postupku, problem valjanosti dostave, da li je dostava pošiljki izvršena na pravno valjan način ili nije, a što je opet skopčano sa odugovlačenjem raznih sudskih postupaka koji se vode.
Smatramo da treba prihvatiti ovaj amandman, jer samo precizira institut punomoćja i uredne dostave pismena.