Dame i gospodo narodni poslanici, SRS nije podnosila amandmane na Predlog zakona o posredovanju - medijaciji, jer nismo smatrali da je ovaj zakon toliko važan za nas, s obzirom na to da on neće biti obavezan u primeni za građane i smatramo da nikada u praksi neće zaživeti.
Naravno, to ne znači da mi nemamo primedbe; može se reći, imamo čak dosta primedaba na ovaj zakon.
Nisu se ni ovi koji su zakon predlagali usaglasili u svojim poslaničkim grupama, pa neki kažu da ovaj zakon moramo doneti kako bismo ispunili međunarodne obaveze, drugi iz istih poslaničkih grupa kažu da to nije tako, jer naravno, preporuke Saveta Evrope ne obavezuju nikoga, a samim tim ni nas.
Postavlja se pitanje da li su to ti vaši strani mentori odustali od izručenja, možda, generala i rekli - ako ne možete bar to da uradite za godinu dana, vi donesite zakon o medijaciji, pa ćemo mi na to gledati kao na neki pozitivan pomak.
Ima dosta nedoslednosti u tekstu ovog zakona: već na početku, kada se određuje u kojim će se sporovima primenjivati ovaj zakon, kaže se da se može primenjivati npr. u krivičnim sporovima (naravno, misli se na sporove koji se vode po privatnim krivičnim tužbama), ali ne može na sporove povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade. Postavlja se pitanje čemu ova nedoslednost.
Zatim, u članu 4. se kaže da u postupku posredovanja strane imaju jednaka prava. One svakako ne mogu imati jednaka prava. Drugi stav je dobar, gde se kaže da su u postupku posredovanja strane ravnopravne. One jesu i treba da budu, ali jednaka prava svakako ne mogu imati.
Zatim, kaže se da posrednici moraju da postupaju nezavisno. Šta to znači nezavisno, od koga nezavisno, kako nezavisno?
Sledeća reč kaže da postupaju nepristrasno. To je u redu, ali nezavisno, to svakako ne i to nije termin koji treba koristiti u zakonu.
Član 9. poslednji stav kaže da posrednik može da daje predlog mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja. Kada se uzme u obzir da ovo treba nekada i u praksi da zaživi, postavlja se pitanje kako će to ovaj posrednik određivati, da li će on biti u obavezi da da tri - četiri rešenja, i ako misli da samo jedno može da bude dobro, da li će on, da bi ispunio formu, morati da kaže – dajem vam jedan predlog kakav mislim da treba da bude i još dva-tri pro forme, samo da bih ispunio ovu formu.
Valjda je normalno da posrednik upravo i da strankama predlog rešenja. Da stranke mogu same da reše neki spor, one se, naravno, ne bi uputile ni pred sud, niti bi imale potrebu da neko između njih posreduje. Uloga posrednika upravo i treba da bude u tome da on iznađe neko rešenje koje bi obe strane u sporu prihvatile, a do koga one same nisu mogle da dođu.
U članu 14. kaže da će u postupku po žalbi sudija izvestilac, na predlog strana i uz njihovu saglasnost... Znači, pravnički je ovo potpuno neprecizno, ovo je pleonazam. Šta znači "na predlog strana i uz njihovu saglasnost"? Da li može nešto da se uradi na predlog stranaka, a bez njihove saglasnosti? Naravno da ne može. Kada se kaže – na predlog stranaka, to je sasvim dovoljno. Ovo dalje je pravno potpuno nepotrebno. Bolje bi bilo da su vam odredbe zakona što kraće, što konciznije, a da pokrivaju sve što treba da pokriju.
Kažem, nismo predlagali amandmane, ali dosta nelogičnosti i nepreciznosti ima u odredbama zakona. U članu 16. govori se o snazi tog poravnanja: "Ako se ne postigne sporazum u postupku posredovanja zbog nesaglasnosti o pravnim pitanjima, strane mogu postići pismenu saglasnost o činjeničnim pitanjima". Ovo je za svakoga ko se pomalo razume u pravo potpuno besmisleno, jer gotovo nikada se strane u sporu ne spore o pravnim pitanjima. One se uvek spore o činjenicama. Jednom kada se činjenično stanje učini nespornim, onda je primena prava samo formalnost.
Zaista ne znam šta bi ovo moglo da znači, u kojim bi to slučajevima uopšte moglo da nađe neku svoju primenu, jer zna se da je primena prava ono što je ekskluzivno pravo suda. Stranke su tu jer se spore oko nekih činjenica, da li je nešto bilo ovako, da li se desilo onako, a primena prava, moraćete priznati, to je nešto što treba ostaviti sudu da radi i to svakako u ovom zakonu ne bi trebalo da nađe svoje mesto.
Zatim, u članu 18. gde se govori o posredniku, opšte odredbe, kaže se da je posrednik treća neutralna osoba. Šta znači treća neutralna osoba, šta znači neutralna? Da li može da bude pozitivna i negativna i neutralna? Da li može da bude kisela i bazna i neutralna? Naravno da ne može. Ovo nisu izrazi koji su podobni za korišćenje u našem pravnom poretku.
Ne znam da li ste vi ovo prepisivali iz nekih zakona, dosta ste tu pominjali mađarske zakone, slovenačke zakone, ali morate uvek da imate na umu da kada se nešto direktno prevodi ne može da nađe svoju primenu. Znači, nešto što ima značenje i određeni smisao u mađarskom jeziku, kada se direktno prevede na srpski, ne može imati odgovarajuće značenje kod nas. Nadam se da ćete bar ubuduće, kada niste do sada, voditi računa.
Dalje, spisak posrednika, član 19. kaže da predsednik suda, odnosno starešina drugog organa imenuje posrednika iz reda istaknutih stručnjaka, pa sad sudija, advokata i drugih, koji ispunjavaju uslove za obavljanje posredovanja predviđenih ovim zakonom i upisuje ga u spisak posrednika. Ovde je izuzetno velika mogućnost zloupotreba. Ono do čega će sigurno u praksi dovesti primena ovakvih odredbi, to je da ćemo imati jedan zatvoreni krug posrednika, jer će predsednici sudova ili starešine drugih organa... A nije unapred određeno koji ti organi mogu biti, mogu biti razni državni organi. Da li će to biti tužilaštvo, da li će to biti neka opština, šta će to biti, koliko ćemo mi uopšte imati starešina i kojih sve organa koji će biti u situaciji da imenuju posrednike, mi u stvari ne znamo. Svakako će oni birati te posrednike između onih ljudi koje oni znaju, u koje oni imaju poverenja i svakako će to biti jedan zatvoreni krug posrednika, formiraće se jedna nova kasta.
Sledeće je sporno to što će svakako, ukoliko se sudije budu prihvatale i ovog posredničkog posla, trpeti i struka. Vi znate koliko smo se borili kada smo donosili ove zakone koji su direktno vezani za rad suda, Zakon o parničnom postupku i sve te druge procesne zakone, Zakon o sudijama, Zakon o sudovima, koliko smo se svi zalagali za povećanje ažurnosti sudstva, za ubrzavanje postupaka. Na ovaj način će svakako sudski posao trpeti.
Prosečan sudija, npr. u Prvom opštinskom sudu, u Drugom opštinskom sudu, u parničnom odeljenju ima i po 300 predmeta u radu. Iako se uglavnom ročišta zakazuju na dva do tri meseca, kada konačno dođe do presuđenja, znamo svi veoma dobro da se presude ne izrađuju u onom roku od 30 dana, niti je to moguće, zato što sudije imaju veliki broj predmeta, veliki broj ročišta, veliki broj odluka moraju svakog meseca da donesu. Ako ih još opteretimo sa posredovanjem i medijacijom, svakako će sudstvo još više trpeti, postupci će se još više odugovlačiti, a znate da je novi ZPP stupio na snagu. Ovo ni na koji način neće biti moguće.
Drugo, vi na ovaj način stavljate sudije, praktično, u položaj advokata. Sudije će imati svoje radno vreme u kome će raditi sudijski posao. Pitanje je da li će u okviru tog radnog vremena obavljati i posredovanje, jer ukoliko predsednik suda odredi sudiju da posreduje, pitanje je da li je to deo njegovog redovnog posla, da li će se njemu to računati u normu ili ne.
Onome ko ima veze sa sudstvom poznato je da sudije nose predmete i odluke izrađuju i u toku vikenda i popodne. Pitanje je kada će sada to raditi, kada će ti ljudi odmarati. Nezahvalno je njih stavljati u poziciju advokata, nezahvalno je da ako neko uradi 30 odluka i dobije platu 30.000 dinara, da za jedan razgovor sa stranama bude plaćen po advokatskoj tarifi; i ako to traje pola sata, pa bude plaćen, u zavisnosti od vrednosti spora, sedam, osam, deset ili 20.000 dinara, a za svoj celokupni mesečni rad treba da bude plaćen 30.000 dinara. To svakako nije u redu.
Kod uslova za obavljanje posredovanja, odnosno uslova koje posrednici treba da ispune da bi uopšte bili upisani u spisak posrednika, kaže se da treba da imaju visoku stručnu spremu. Ne bih se složio sa argumentima koje je izneo gospodin Gašo Knežević da su pravnici rigidni, da oni po pravilu konzerviraju sistem i da nisu pogodni za ovo. Mislim da je za onoga ko treba da obavlja posredovanje neophodno da ima određena pravna znanja da bi mogao da učestvuje u postupku, da bi znao šta može da uradi, šta ne može da uradi, koje su pravne posledice njegovih pravnih radnji itd.
Kada se kaže da neko mora da ima visoku stručnu spremu, to je dosta široko. Dovoljno je da je neko završio fakultet, nije bitno da li je to mašinski, filološki fakultet. Bez namere da omalovažimo te ljude, ali dozvolićete da u oblasti posredovanja ipak pravnici imaju određenu prednost.
Drugi uslov je najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata. To je takođe široko postavljeno. Ako je neko u svojoj radnoj organizaciji bio član nekog disciplinskog organa, da li to znači da on ima iskustvo da se angažuje kao posrednik i da li će to obezbediti dovoljan kvalitet? Mislim da neće.
Treće, da je prošao program obuke za posrednika. Nije definisano ni ko će to sprovoditi, ni pod kojim uslovima, da li će se to naplaćivati, da li ćemo opet imati neke vrste licenci.
Četvrto, da je upisan u spisak.
Peto, da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo. Ovoga nema nigde do sada u našem pravnom sistemu, da se razlikuje da li je neko osuđivan za namerno počinjeno krivično delo ili za nehat. Da li to znači da će ukoliko je neko počinio dvostruko ubistvo iz nehata on moći da bude posrednik? Mislim da ne može da bude. Zna se kako je to postavljeno u svim zakonima gde se određuje ko može da radi u državnim organima, ko može da obavlja ovaj ili onaj posao. Uvek se kaže - ko je osuđivan za krivična dela teža od toga, taj ne može da radi. Nigde se ne pravi razlika da li su krivična dela učinjena nehatno ili namerno.
Šesto, da je dostojan za obavljanje posredovanja. Opet se ne propisuju nikakvi dodatni uslovi, ne zna se ko će to procenjivati. Tu takođe postoji velika mogućnost zloupotrebe.
Sledeći stav kaže da izuzetno posrednik može da bude i lice koje ne ispunjava sve uslove iz stava 1. tač. 1 - 4. Praktično, drugi stav u potpunosti derogira prvi stav, tako da nam prvi nije ni trebao, jer vi kažete - može da bude, ali ne mora. Znači, ako ispunjava, dobro je, ako ne ispunjava, opet dobro. Kaže - ako ima posebno iskustvo i znanje iz oblasti u kojoj se sprovodi posredovanje. Pitam vas ko će to odlučivati da li neko ima posebno iskustvo i znanje iz određene oblasti i šta to uopšte znači, ko će to određivati?
Što se tiče ovog uslova da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo, postavlja se pitanje da li će se takva potvrda tražiti samo kada se neko upisuje u spisak posrednika ili će za svako posredovanje u kome bude određen za posrednika morati da vadi novu potvrdu da nije osuđivan i da se protiv njega ne vodi istraga.
Član 22. kaže: "Posrednik se mora isključiti iz postupka posredovanja ukoliko je sudeći sudija, arbitar ili sudi istim stranama u drugom sporu", i sad - "ili je lice koje postupa ili je postupalo u nekom drugom postupku". Vi ste na ovaj način to postavili toliko široko da ste isključili sve. Niti se ograničili ko mora da bude.
Znači, bilo koje lice koje je postupalo u nekom postupku. Kom postupku? Sudskom, upravnom, ovom, onom? Znači, vi na ovaj način isključujete i sve sudije.
Praktično, isključujete svakoga, svako lice koje je učestvovalo u nekom postupku. Ja sam ostvarivao neka svoja prava, pa sam učestvovao u upravnom postupku. Ovo je potpuno besmisleno. Drugi stav može da ostane, ali prvi stav je besmislen i treba ga brisati.
Član 25. kaže da je posrednik dužan da posreduje na neutralan način. Šta to znači u zakonu - na neutralan način? Ovo nije zakonski izraz.
U članu 26, gde su regulisana prava posrednika, od četiri stava jedino četvrti stav se može podvesti pod pravo posrednika. To je stav koji kaže da posrednik ima pravo na troškove. Prva tri stava uopšte ne predstavljaju prava. Kaže: "Posrednik ima pravo da se upozna sa okolnostima spornog odnosa". Posrednik ne može imati pravo. Posrednik može da ima jedino dužnost, i to je trebalo da bude regulisano u prethodnom članu. Valjda on ima dužnost da se upozna sa okolnostima spornog odnosa. Šta to znači - ima pravo? Kako će on, ako se ne upozna, da posreduje? Ona ima dužnost, to nije pravo.
"Strane su dužne da posredniku dostave potrebne podatke i svoje viđenje spornog odnosa" - to takođe nije pravo posrednika, već se odnosi na strane i na njihovu obavezu. Dakle, ovo je obaveza strana.
Kao drugo, vi strane ne možete naterati ni na šta, jer je postupak posredovanja dobrovoljan. One u svakom trenutku mogu da se povuku.
Treći stav kaže da su dužne da dostave dokaze itd. Kao i prethodni stav, potpuno je besmislen.
Član 27: "Posrednik odgovara za štetu koju nanese stranama svojim nezakonitim postupanjem prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu."
Ako već ustanovljavate poseban zakon, ako ustanovljavate stručnjaka istaknutog u određenoj oblasti, onda mislim da nije dovoljno da njegovu odgovornost za nezakonito postupanje regulišete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu.
Ako je on već istaknuti stručnjak, ako kod njega država upućuje strane, da nekome posreduje, onda bi ta njegova odgovornost oštrije morala da bude regulisana. Onda bi on morao da odgovara i za nesavestan, nestručan rad itd, a ne samo prema opštim pravilima o odgovornosti.
Sve u svemu, dame i gospodo, mislim da je ovaj zakon nešto što može da postoji u našem pravnom sistemu, ali da on definitivno nije ono što vi predstavljate i da neće doneti nikakva poboljšanja. Ovaj zakon neće ubrzati sudske postupke, jer apsolutno postoji sloboda sudija da i u okviru sudskog postupka upućuju stranke na mirna rešenja.
Medijacija kao pojam i kao ustanova, kako god hoćete, nije nešto što je novo u pravu. Već nekoliko godina pokušavalo se da se sprovodi medijacija, pa su svi predmeti koji su određene starosti, u sudu traju duže od dve godine, a nisu rešeni, upućivani na medijaciju; sudije su bile u obavezi da zakazuju posebna ročišta za medijaciju, pa su angažovane sudije u penziji, kojima su isplaćivani nekakvi honorari, da bi aktivne sudije koje posreduju u tim slučajevima savetovali, da prvo pregledaju to, pa da onda njih savetuju kako bi se ta medijacija sprovodila.
Rezultat svega toga bio je izuzetno slab. Mislim da je svega nekoliko procenata sporova rešeno na ovaj način. To je, u principu, nemoguće, pogotovu kod sporova koji traju duže.
Mislim da je potpuno izgledno da će ovaj zakon doživeti potpuni fijasko, jer ukoliko neko ko je stručan u pravu, ko pravo odlično poznaje i ko može da ga primenjuje nije u mogućnosti da dovede stranke do nekog zajedničkog rešenja, kako će to učiniti neko ko je dovoljno istaknuti stručnjak u određenoj oblasti, ne mora imati ni završen fakultet, niti bilo šta drugo, niti bilo kakva pravna znanja.
Ono što je sasvim moguće, to je da će na ovaj način ljudi biti dovođeni u razne neprijatne situacije. Gubiće vreme na ovaj način, nadajući se da će na neki miran način rešiti svoje probleme.
Ali, ukoliko želite da donesete ovakav zakon, samo napred. Poslanička grupa SRS za ovo neće glasati. Ovo bi moralo da bude potpuno drugačije. Mi nemamo ništa protiv ovog zakona, moglo bi to da se donese, ali zaista mislimo da u ovom obliku, kako ste vi to predložili, građanima Srbije neće doneti nikakvo dobro. Hvala.
