Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 137 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju narodni poslanici Dragoljub Kojčić, Miroslav Markićević i Velimir Stanojević.
Prelazimo na 4. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O POSREDOVANjU - MEDIJACIJI (nastavak )
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Izvolite, reč ima Jovan Palalić.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, narodni poslanici, pred nama je jedan zakon koji, nema sumnje, predstavlja novinu u našem pravnom sistemu i, na neki način, uvodi mogućnost da se na konkretan način i pre, a i u toku postupka pokuša rešiti spor između stranaka. Nakon donošenja Zakona o parničnom postupku, gde je u pojedinim odredbama eksplicitno predviđena mogućnost posredovanja ili medijacije, evo pred nama je sada i konkretan zakon o posredovanju - medijaciji, gde se definišu način, načela i krajnji cilj same medijacije.
Nema sumnje da je naše pravosuđe opterećeno činjenicom da je veliki broj nerešenih predmeta i da veliki broj predmeta dolazi u sudove. Veliki broj tih predmeta je manjeg značaja i da je bilo dobre volje između stranaka, moguće je bilo da se sporovi između stranaka reše na miran način. Upravo medijacija treba da ima taj cilj, da se razreši ceo odnos stranaka, po mogućstvu pre nego što spor dospe pred sud, tj. pre nego što se podnese tužba.
Kada bismo sumirali neke od ciljeva ovog zakona, oni bi bili da se razreši ceo sporni odnos između stranaka, da se popuštanjem pokuša postići dogovor i da se, naravno, uštede vreme, energija, novac i da se, u krajnjoj liniji, kada su ozbiljniji poslovi odnosi u pitanju, sačuvaju ti lični i poslovni odnosi u budućnosti, a takvi odnosi bi mogli biti narušeni ukoliko bi se pokrenuo spor. Naravno, i da se izbegnu dugi sudski postupci, da se smanji broj predmeta kod sudova, da se brže reše stari predmeti i da se smanji opterećenje sudova manje složenim predmetima, da se mogu skoncentrisati na kompleksnije i složenije predmete.
Kao što sam rekao, medijacija bi mogla da ima jednu preventivnu ulogu da se, pre nego što konflikt eskalira u podnošenje tužbe, pokuša međusobnim popuštanjem postići poravnanje i da se time reši celokupan odnos između stranaka.
Vrlo je bitno da se naglase načela na kojima počiva medijacija, jer ona predstavljaju suštinu samog postupka medijacije. Dobrovoljnost je jedno od najvažnijih načela, jer bez, kao što zakon kaže, saglasnosti strane kojoj je upućen predlog za medijaciju, medijacije nema. Naravno, podrazumeva se i ravnopravnost stranaka u postupku medijacije, ali ono što je vrlo bitno jeste poverljivost samog postupka. Vrlo je važno da se informacije i činjenice koje se iznose u postupku medijacije ne koriste dalje u toku postupka ili da se ne iznose u javnost, čime bi se narušio sam princip i mogli bi se dalje pogoršati odnosi između stranaka, što ne bi dovelo do okončanja spora.
Ono što je vrlo bitno u ovom postupku jeste uloga medijatora. Medijator, naravno, pokušava da obezbedi sporazumno rešenje dogovaranjem i međusobnim popuštanjem stranaka. Ono što je važno u predloženom zakonu, predviđena je obuka medijatora za ovaj vrlo odgovoran i složen posao. Takođe, medijator mora biti ličnost od poverenja za stranke. Pored toga što mora da uliva poverenje, mora da ostavlja utisak stručnosti tj. da ima autoritet priznat od strane stranaka da bi mogao da reši sporni odnos.
U ovom predloženom zakonu predviđeni su uslovi koje mora da ispunjava medijator. Nema sumnje da bi takav medijator, koji ispunjava ove uslove, imao taj autoritet.
On ne može, i to je dobro rešenje zakona, strankama da nametne rešenje, ali može da pomogne strankama da do tog rešenja dođu, ukazujući na činjenice na kojima se zasniva sporni odnos u međusobnim kontaktima između stranaka.
Naravno, medijator, kao što sam rekao, mora biti objektivan i dobro je što su u predloženom zakonu navedeni razlozi koji mogu da ospore objektivnost. U tom slučaju imamo situaciju da se medijator dalje isključuje iz postupka medijacije ili se traži njegovo izuzeće, ukoliko postoje osnovane sumnje da bi bio u toku posredovanja pristrastan. Vansudsko poravnanje, kao neki rezultat postupka medijacije, jeste nešto što, nema sumnje, može da uštedi vreme, troškove i da smanji tenziju koja postoji između stranaka, a koja ih je dovela do toga da uđu u spor.
Naravno, ako već do tužbe dođe, a to predviđa i Zakon o parničnom postupku, medijacija je moguća, sud može strankama to da omogući, rok je 30 dana i, na neki način, tu dolazi do mogućnosti da se postupak skrati i da, kao što sam rekao, sukob dalje ne eskalira, a da se zadrže normalni i korektni odnosi između stranaka.
Kao što sam rekao na početku svog izlaganja, medijacija jeste nov institut i nema sumnje da će našem narodu, koji slovi kao narod sklon parničenju, pa i tzv. kapric parničenju, biti potrebno vreme da se navikne na ovakvu mogućnost i biće zanimljivo pratiti primenu ovog zakona u praksi. Ne treba u startu očekivati veliko interesovanje, jer je potrebno da se ovo i medijski proprati, potrebno je građanima objasniti prednosti medijacije. Tu se očekuje da se učini napor i od strane sudova i od strane nadležnog ministarstva da se građanima približe prednosti predloženog zakona o medijaciji.
U svakom slučaju, Demokratska stranka Srbije će podržati predloženi zakon o medijaciji, smatrajući da će, nema sumnje, on doprineti da se u pravosuđu stvari poprave, da se sudije rasterete jednog broja predmeta koji nisu toliko složeni i kompleksni, a već u najavi daju mogućnost da se sporni odnos može rešiti i bez dugotrajnog upuštanja u parnicu.
U tom smislu, mi očekujemo da ovaj zakon zaživi, da da dobre rezultate i da, na neki način, podstakne pravosuđe da u narednom periodu mnogo više i mnogo konkretnije rešava probleme građana i učini više na zaštiti njihovih prava. Hvala.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? Izvolite, Miroslav Živković, ovlašćeni predstavnik G17 plus, pa Gašo Knežević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS.

Poštovane dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, G17 plus uvažava potrebu da se evropski pravni standardi prenesu u naš pravni sistem. To je jedan od razloga zbog kojih ćemo podržati ovaj zakon.
Drugi razlog zbog kojeg ćemo podržati ovaj zakon jeste da se obaveze preuzete potpisanim međunarodnim ugovorima, bez obzira ko ih je i kada potpisao, moraju ispuniti. To su dva razloga zbog kojih ćemo sigurno podržati ovaj zakon.
Nažalost, u ovom zakonu nema još puno toga zbog čega bismo ga podržali. O čemu se ovde radi? Ministar je u svom izlaganju, kao predlagač zakona, dao vrlo prihvatljivo obrazloženje: da rešavanje spora putem posredovanja ima višestruke prednosti, a pre svega okončanje spora mirnim putem, bez dugotrajnog postupka pred sudom ili drugim organom.
Takođe, postoji potreba za unapređenjem metoda rešavanja sukoba. Tu je predlagač potpuno u pravu. Naši sudovi su spori, neefikasni, tromi. Postupci pred našim sudovima nedopustivo dugo traju, nerešeni predmeti se gomilaju. Stranke su prilikom ostvarivanja svog prava, nažalost, izložene dugotrajnom procesu, dugotrajnom postupku koji izaziva velike troškove. Zapamtimo, pravda koja je zakasnila i koja je skupa uopšte više nije pravda.
Sasvim je sigurno da će stupanjem na snagu Zakona o parničnom postupku deo našeg pravosuđa biti popravljen, pre svega u onom delu što se tiče efikasnosti. Međutim, to nije jednostavno u celom pravosuđu. Pre svega, ovo se odnosi na građansko - pravni postupak. Zakonopisac veruje da je građanima potrebno ponuditi alternativni način rešavanja sporova. Tu smo potpuno saglasni sa predlagačem. Jednostavno, smatra se da će na taj način sudovi biti rasterećeni nekih predmeta, a samim tim će postati i efikasniji. U ovom delu se potpuno usaglašavamo sa zakonopiscem i predlagačem.
Međutim, da bi ovaj postupak zaživeo, on mora da bude brži i jeftiniji od sada postojećih sudskih postupaka. Pažljivo sam čitao ovaj zakon i čini mi se da nema dovoljno argumenata u samom zakonu koji bi stranke naterali da rešavaju svoje sporove na ovaj način, a ne po nekim od već postojećih sudskih postupaka. Podsetimo se, u ovom zakonu nema ničega tako novog i revolucionarnog što bi doprinelo da se mi usmerimo na ovaj način rešavanja postupka.
O čemu se radi? Mi sada imamo određene načine za mirno rešavanje sporova i tu nisu potrebne nikakve dodatne pravne norme. Jednostavno, ono što je bitno i što stranke treba da usaglase jesu njihove volje. Znači, ukoliko postoji saglasnost njihovih volja, nikakve druge norme nisu potrebne. Postoji sudsko i vansudsko poravnanje.
Naravno, predlagač je u pravu i kada kaže da je potrebno pronaći nove, alternativne načine rešavanja sporova. Sigurno je da je jedan spor, konflikt među stranama ili strankama u postupku potrebno rešiti pre nego što on eskalira, u samom začetku. Naravno da je mnogo bolje jedan spor rešiti susretom interesa, a ne njihovim sukobom.
Međutim, zakonodavac se nije potrudio da da dovoljno argumenata, dovoljno činjenica da se stranke usmere na ovaj način rešavanja sporova.
Jedino što je novo u ovom postupku i što zaista do sada nije postojalo jeste uvođenje posrednika. Sada se, pored sudije koji je zadužen da izmiri stranke, da tako kažem, uvodi i posrednik. Međutim, ima jedan problem koji se ovde javlja, da to sigurno neće doprineti pojeftinjenju postupka, zato što je posrednik posebno plaćen, i to, na osnovu člana 30. stav 4, po advokatskoj tarifi. To sigurno neće doprineti pojeftinjenju postupka zbog toga što stranke u vansudskom poravnanju ili u sudskom poravnanju plate taksu, pojave se pred sudom i nema dodatnih troškova, dok se ovde javljaju i troškovi koje izaziva posrednik.
Druga stvar, smatramo da uvođenje instituta posrednika, naročito kada je parnični postupak već započeo, neće doprineti ni ubrzanju postupka, zato što je u članu 13. predviđeno da sud, kada oceni da se određeni spor može rešiti mirnim putem, upućuje stranke na proces posredovanja.
Po meni, to je malo u suprotnosti sa članom 3, sa jednim od osnovnih načela, gde se kaže da stranke sprovode postupak posredovanja samo kada se saglase, kad izričito postoji njihova saglasnost. Smatram da se ovim članom 13. to načelo malo ruši, tako mi se barem čini.
Po članu 12, neko ko je stručan da oceni da li se određeni spor može rešiti i mirnim putem ne rešava sam taj spor, nego upućuje stranke na neki drugi organ. To takođe doprinosi produženju postupka. Setimo se, po zakonu je predviđeno da taj postupak traje najduže 30 dana, ali da se može produžiti na zahtev stranka ili posrednika. To ostavlja veliku mogućnost i strankama i sudu da zloupotrebljavaju svoja procesna ovlašćenja. Onaj ko ne želi da se spor reši brzo sigurno će ovo koristiti i stalno tražiti neki novi rok, produženje tog procesa posredovanja.
Kako sudovi mogu ovo da zloupotrebe? Setimo se samo toga da na kraju godine svi, da tako kažem, štimuju svoj broj rešenih predmeta. Onda ćemo verovatno pred kraj sledeće godine imati veliki broj upućivanja na ovaj proces posredovanja, zato što onda sudije neće imati predmete u radu i prikazaće se veštački njihova efikasnost.
Bez obzira na sve napred rečeno, ovaj zakon je potreban. Kažem, samo je bilo potrebno ugraditi još neke elemente koje će stranke usmeriti, ponavljam – usmeriti, da svoje sporove rešavaju na ovaj način. Ono što je najbitnije, G17 plus će podržati ovaj zakon, glasaće za ovaj zakon i glasaće za sve one zakone koji državu Srbiju svrstavaju u red modernih evropskih država i koji je vode ka EU.

Reč ima ovlašćeni predstavnik DS Gašo Knežević.
Molim vas da obratite pažnju. Želim da vas obavestim, prema Poslovniku, o načinu na koji nameravam da vodim današnju sednicu. Po završetku današnje sednice, neće se zasedati do ponedeljka u 10,00 časova. Znači, sutra i prekosutra neće biti sednice.
Zatim, ako bismo danas završili sa šestom tačkom, čak i ako bismo završili pre 18,00 časova tog trenutka bi sednica bila prekinuta i tačka - Predlog zakona o radu ne bi se razmatrala pre ponedeljka u 10,00 časova. U odnosu na to planirajte svoje obaveze.
Gospodine Kneževiću, izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, želim da ovo izlaganje otpočnem pozitivnom crtom i reći ću da, iako to smatram normalnim, posebno priznanje odajem vama lično, kao čoveku koji je uvek prisutan ili najčešće prisutan u Skupštini kada brani zakon. To je kompliment vama, ali ne Vladi, jer situacija u Vladi nije takva kakvom je vi činite.
Drugo, statistika je čudo. Vi svi znate da je statistika čudo, ali ne znam da li svi znate jednu narodnu izreku iz okoline Sopota. Ta narodna izreka kaže "ide Mica posred sela 10% nevesela". Brojevi kojima se rad ove skupštine opravdava su moćni, po količini zakona koji su usvojeni, ali da se donese zakon samo zato da bi se mahalo brojem, pomalo je besmisleno.
Zašto ovo kažem? Zato što mislim da će svako ko dođe posle nekih sledećih izbora, ako zaista želi da razvije alternativne načine rešavanja sporova, morati da menja ovaj zakon. Dakle, stav poslaničke grupe DS – Boris Tadić, a i moj stav je da je bolje da se ovaj zakon povuče, da se od njega odustane, nego da se on usvoji.
Mimikrija je osobina koja je prisutna u prirodi kroz kamuflažu. Mimikrijom se služe životinje da bi se zaštitile od neprijatelja ili da bi došle do plena, do hrane i ta mimikrija je zapravo kamuflaža kojom ona poprima spoljni izgled neke druge životinje. Mimikrija je poznata i u izrekama našeg naroda, pa znamo da postoji ono - od komarca praviti magarca.
Osim toga, postoje i legende o kentaurima – pola čovek, pola konj itd. Meni se čini da je ova priča o kentauru dobra priča o ovom zakonu. Pola čovek pola konj, dakle, pola neki metod rešavanja sporova, pola nešto drugo, pola alternativni, pola državni i na kraju će njegova upotrebna vrednost da se iscrpi u njakanju. Neće biti ni čovek ni konj, nego magarac.
Nažalost, znam da jako loše pričam o ovom predlogu zakona, a verujte mi, u životu puno radim u alternativnom pravosuđu, jer kao što imate državno pravosuđe, odavno je država dala koncesiju na pravosuđe i nekim drugim telima, i ta koncesija postoji i ti alternativni načini rešavanja sporova postoje.
Problem je što ovaj zakon neće rešiti nijedan problem niti stranaka, niti države, a mogao je i jednih i drugih da je išao drugim putem, da ste na izazov, pritisak koji vam je dao svet reagovali ispravno i rekli - hajde da vidimo kako ovaj pritisak možemo da iskoristimo.
Nažalost, to u ovom zakonu nije rečeno i naravno da niste mogli da zadovoljite ni stranke, ali ni sam državni interes. Naravno da problem možda nije u strankama. Stranke su navikle na maltretiranje. Stranke su navikle na svašta u našem pravosuđu, ali problem je što država sopstveni interes nije zadovoljila. To je meni krucijalni problem, zato ćemo mi morati da budemo protiv ovog teksta zakona, ne kao ideje, već kao načina rešavanja problema.
Jedan od elemenata suverene vlasti svake države je sudska vlast. Ta sudska vlast, najgrublje govoreći, iscrpljuje se u krivičnom, administrativnom i građanskom sudstvu. Građansko sudstvo ima jednu specifičnost koja ga odvaja od krivičnog sudstva i administrativnog sudstva. Radi se o tome što u njemu postoji veliki broj dispozitivnih propisa, postoji mogućnost stranaka da disponiraju svojim pravima i postoji mogućnost da se poravnaju.
Opterećena velikim brojem slučajeva, svaka država može reagovati na razne načine, može povećavati efikasnost svog sudstva do granice naprezanja, ne može preko granice naprezanja. Ali, postoji drugi izlaz. Taj drugi izlaz je rešavanje sporova, iz državnog sudstva izbaciti i prebaciti u neko drugo sudstvo. To drugo sudstvo je davno formirano. Formirano je istovremeno kada i država. To su arbitraže.
Arbitraže su nedržavno sudstvo, alternativni način rešavanja sporova, kojim država s jedne strane rasterećuje sopstveno sudstvo, prepušta nekom drugom troškove, vođenje postupka, donošenje odluka, povećava efikasnost pravde kao institucije, a angažovana je samo u onoj fazi izvršenja. Dakle, posle tzv. pravosnažnosti i posle proteka paricionog roka, ako stranka ne izvrši dobrovoljno itd, reagovaće država svojim prinudnim sredstvima.
Znači, stvarajući alternativne puteve rešavanja sporova, država samoj sebi pomaže i ne odriče se suverene vlasti, da svuda bude pop i da svuda sudi, zato što su pojedini sporovi u toj meri dispozitivni da je za državu svejedno da li ću ja baciti ili pokloniti svoje pare, ili ću se boriti za svoje pare. To je ideja alternativnog rešavanja sporova. Dajte to drugima, povećajte sopstvenu efikasnost, obezbedite im samo izvršenje i na taj način činite se zadovoljnim, a ne uništavate i ne ruinirate sopstveni suverenitet.
Umesto da se dosledno pođe tim putem, ova država je napravila jedan polukorak, koji je možda dobar u košarci, ali u pravu polukorak ničemu ne služi. On je možda dobar na drugom terenu, ali ne na pravnom.
Ne možete nekome nešto dati jednom rukom, drugom mu oduzeti. To nije ništa. Ništa niste napravili ni samom sebi ni drugim zainteresovanima.
Na taj način se zakonopisac ili predlagač zakona ponašao, upravo ovako kako sam opisao. Imao je uzore 2002. godine, komisija UN, UNCITRAL donosi model pravila o posredovanju, alternativnom rešavanju sporova, 2004. godine direktiva Parlamenta i veća Evrope. Postojali su uzori. Osnovno je bilo uhvatiti suštinu ideje, pretočiti u naše specifičnosti i dati jedan zakon kojim ćete to garantovati.
Šta je trebalo garantovati? Našao sam devet tačaka gde se možda moglo garantovati. Prvo, poverenje u medijatore, jako važno za medijaciju. Znači, to je trebalo osigurati. Drugo, poverenje stranaka u sopstvene sposobnosti da kreiraju proceduru, tzv. procesnu autonomiju volje. Treće, stranke same mogu da kreiraju put rešavanja, tzv. materijalna pravna autonomija volja. Odvojenost medijacije od sudskog postupka – odvojenost jer se radi o dva različita postupka čiji je cilj isti, da se reši neka nepravda, nešto što neko smatra nepravdom, ali idu drugim putem; tajnost postupka, za razliku od sudskog; privatnost i poverljivost podataka u medijaciji; brzina postupka; manja cena i mogućnost brzog izvršenja sporazuma.
Ako sa aspekta ovih zahteva koje medijacija ima posmatrate ovaj tekst koji imamo pred sobom, videćete da skoro ništa od ovoga nije načinjeno.
Lično znam, pošto su me kontaktirali iz UNCITRAL-a, da su oni strašno nezadovoljni. Dobili ste primedbe, ja ih imam ovde, te primedbe su na jako diplomatski način rečene - molim vas, odustanite. Nemojte se ponovo brukati. Nama ne treba ovaj zakon. Nama gori kuća, mi češljamo kosu. Kakva medijacija? Ne treba nam ovaj zakon u onom suštinskom smislu. Ako hoćete, slažem se, ZPP, ZIP itd, pa treba i ovo, onda ga načinite takvim da neće neko sutra morati da ga menja.
Ovde vi na mesto medijatora dovodite pravnike, uglavnom će to biti pravnici koji imaju ne znam koliko godina radnog iskustva. Ko će biti medijator? Sudija? Ući će u konflikt interesa sa sopstvenom sudskom profesijom jer će dobijati podatke tamo o medijaciji.
(Predsednik: Hoćete da koristite i drugih deset minuta?)
Hoću. Predsednik suda će da vrši imenovanje medijatora. Gluposti. Da sam hteo na sud, imao sam član 324. ZPP-a, onog starog teksta. Ne znam ovaj novi koji je, u poslednjoj našoj verziji ne znam koji je, član 324. kaže - svako ko hoće da tuži može prethodno da se obrati nižem sudu, da predloži poravnanje i onda da dobije sudsko poravnanje. A ovde vi imate prenormiran postupak imenovanja medijatora, sa nekim neverovatnim uslovima koji se njemu postavljaju, sa neverovatnim obrazovanjem.
Zašto potcenjujemo sebe? Hajde da vidimo ko ovde, u ovoj sali, ima fakultetsku diplomu. Garantujem da nije sto posto. Ovde za medijatora tražite fakultetsku diplomu. Mi donosimo te zakone. Na neki način, potcenjujemo sebe.
Šta će vam medijator sa fakultetskom diplomom? Nije to sudska funkcija koju edukuje tzv. pravni fakultet, pa onda samo on napravi neki kadar koji će kasnije medijaciju vršiti. Ne, to može biti bilo koji fakultet ili bilo koji život. Ljudi moji, medijator se pravi u životu. Neko to jeste ili nije. Neko ima kvalitete da shvati suštinu spora, da razloži suštinu spora i da polako vodi stranke do kompromisa i to nema veze sa pravnim fakultetom.
Mi imamo rigidne pravnike do zla boga. Ako hoćete, pravnici su po definiciji konzervativni, jer moraju konzervisati sistem. Oni brane sistem, a mi uvodimo ovde kao medijatore pravnike, koji treba ne znam kako da se ponašaju.
Dakle, imate uvod u postupak, sam postupak prenormirano, imate povezivanje sa parničnim postupkom medijacije, jer jedino tako ona ima neko dejstvo. Jedino ako je povezana sa parničnim postupkom, dakle, ako je paralelizam u parničnom postupku, onda imate mogućnost da u zapisnik kod sudije izdiktirate ugovor o medijaciji koji će dobiti snagu sudskog poravnanja i onda imate one efekte koji su neophodni.
Šta ako to nije to, šta ako osećam da mi poslovni odnos škripi, neću da se sudim, ali hoću da sredim svoj poslovni odnos, hoću da ga redefinišem, i to oseća moj poslovni partner i onda uđemo zaista u čistu medijaciju. Da li može, pa kaže – može; kod koga – kod suda, pred sudijom; pa dajte ljudi, nemojte se šaliti, onda ja gubim osnovne kvalitete, osnovne moje zahteve koji moraju biti zadovoljeni, poverljivost, tajnost postupka, ono sve što tamo kažem, to je poslovna tajna.
Da li ti možeš da operišeš sudiju koji je čuo poslovnu tajnu, da u sudskom postupku ne koristi argumente koje je čuo u toj medijaciji – ne može, nema šanse. Ako je pošten, on će se odmah izuzeti. Ako je pošten, zdravo, gotovo, mrtav je za taj postupak. On može u nekom drugom, ali taj više ne može raditi.
Dakle, mi sa ovom medijacijom nismo dobili ništa, nego magarca koji će da njače. E sada, da li je u ovoj zemlji potreban još jedan magarac koji će da njače? Mislim da nije, i savest mi ne dozvoljava da, kao čovek koji se već 20 godina bavi alternativnim rešavanjem sporova, učestvujem u donošenju ovakvog teksta. To je jednostavno kontradiktorno. Ne mogu tako da se ponašam i, pored moje najbolje volje, da kažem – ovo je savremen tekst (kao što kaže poslanička grupa G17 plus ili ko je rekao), približava nas Evropi i mi ćemo za to glasati, za taj tekst. Ja to ne mogu da kažem.
On jeste savremen u idejnom smislu, dakle, jeste nešto što je idejno savremeno i tačka. Tu se svaki njegov kvalitet završava. On nema svoju filozofiju, svoj suštinski kvalitet koji omogućava državi da ostvari svoj cilj, a državni je cilj ušteda u budžetu, manje ljudi u sudstvu, manje opterećenje sudije, a ako hoćete, možda i mogućnost da im dignete plate, jer ako negde hoćete nešto da uznapreduje, da povećate nekome platu, vi ne možete to raditi istovremeno tako što ćete podići platu i broj sudija.
Gospodin ministar dobro zna koliki je broj predmeta u radu kod svakog sudije, kolika je to opterećenost i oni kada izrade 30 odluka mesečno, oni se osećaju umorno i svaka odluka vredi 1.000 dinara. Čekajte, da li zaista vredi samo 1.000 dinara, ne znam koliko je otprilike, pravim paralele. Dakle, ili imaju neku normu, ili saradnici imaju neku normu. U moje vreme, kada sam radio u sudu, bile su neke norme.
Dakle, nemojte pokušavati da idete jedan korak levo, jedan desno. To stalno pokušavate. Ovim zakonom to pokušavate. Preuzmite na sebe odgovornost i recite, O.K., to je vaša potreba, kažem vaša, nekog belog sveta, vi imate tu medijaciju, nama ne treba medijacija, šta će nam kog đavola. To je pošteno, a ovo, ovo nije pošteno ni prema sopstvenoj zemlji, ni prema sopstvenim strankama, ni prema belom svetu. Dakle, ni pred kim ovakvo ponašanje nije pošteno.
Kao čovek koji se toliko godina bavi tom alternativom ja zaista to moram da kažem, jer ništa nećete dobiti, neće biti stranca koji će ovde doći na medijaciju. Onaj centar koji je osnovan u nekom sudu, ne znam da li je Prvi ili Drugi centar za medijaciju, i koji je imao podršku Svetske banke, vi sami znate da će izgubiti, vi već sada znate da će izgubiti, ne treba ja to da vam govorim za skupštinskom govornicom.
Oni jednostavno traže nešto drugo. I, zašto su oni to uveli? Kažu da je medijacija došla iz Amerike, uopšte nije bitno. Zato što je američko pravosuđe toliko skupo, da odere onoga ko pokušava da uđe i da istera pravdu, i opterećeno je; i oni su rekli – dajte da razmišljamo kao racionalni ljudi, da tim ljudima pružimo neku drugu mogućnost za rešavanje sporova, da uštedimo ljudske potencijale, da uštedimo vreme, novac, a da se angažujemo samo u jednoj fazi, a ta faza je kada je ugovor o medijaciji već zaključen ako stranke ne žele da ga ostvare.
Mislim da je to problem ovog zakona, i zbog toga vam najiskrenije, dakle, kao čovek koji se ovim bavi, ne kao čovek koji je za skupštinskom govornicom, predlažem da ovo povučete. Znam da to ne može imati uticaja, da ste vi rešili da na svom pištolju zacrtate 87. ili 90. recku u donošenju zakona i znam da ovo jednostavno neće imati dejstvo, ali da spasem dušu, to moram da kažem. Hvala.

Izvolite, gospodine ministre.

Evo najzad sam i od onih koji traže moju ostavku, dakle, baš zbog ovih razloga što želim da pomognem bržem, efikasnijem i kvalitetnijem suđenju, čuo sada u suštini podršku kroz ovu priču.
Odmah da vam kažem, ja neću govoriti koristeći raznorazne primere koje ste vi navodili, jer mislim da to nije u redu, niti te metafore ovde mogu da stoje, da li će neko upisati recku ili neće. Mi nemamo taj interes, želimo zaista da pomognemo da narod dođe brže i jeftinije do pravde, jer već veliki broj ljudi kuka da je jako skup postupak i to je jedna od ideja.
U vezi sa ovim što vi govorite, ja ću vam samo reći, znam da ste se bavili ovim stvarima, ali dobar broj ljudi iz radne grupe koja se sa vama bavila... Možda ste vi bolje od njih to savladali, ali se ja neću u to upuštati. Znam da je dosta para dato, ali rezultat nismo dobili.
Ova radna grupa morala je najzad da uradi, da da rezultat, da dobijemo celinu u parničnom postupku. Prihvatili smo čak i onu varijantu da pre pokretanja parničnog postupka može da se reši medijacijom, ali dajte da se ipak koristimo tačnim činjenicama.
Ako bi se odredile sa nekog spiska sudije za medijaciju, nije to onaj sudija koji jeste, prema tome, neće moći da koristi podatke koje je saznao, jer zakon izričito kaže da to što je tamo izneto ne može da se koristi. U tom smislu, vi ste izneli par stvari koje uopšte ne stoje, gledajući u ovo.
Sa druge strane, želim da vam skrenem pažnju na jednu stvar. Mi smo pristupili Savetu Evrope, mi smo na tom nivou. Nismo mi na onoj desetoj stepenici na kojoj se nalazi Švedska, pa da može ovako kako vi kažete, da svako radi medijaciju.
Znate, imali smo problem u prethodnom periodu što su jedan vid medijacije radili reketaši, pa smo dolazili u situaciju da narod kuka, ide na sud i moli poništaj svakog ugovora, jer je reketiranjem nateran da ga potpiše. Mi smo morali bar u ovoj fazi, dok ne dođemo do nekog nivoa Švedske, da podesimo naše propise i da na određeni način zaštitimo ovu mogućnost mirnog rešenja spora.
Želim samo da kažem, evo i taj centar, vi imate nešto protiv, verovatno bi nevladine organizacije trebalo to da rade. Mislim da nije loše to što se radi, jer je služilo kao model i pokazalo je rezultate. Oko 20% predmeta Drugi opštinski sud je završavao putem medijacije. Da li to može više – verovatno će moći kada se sistem uhoda. Ali, verujte da to nije predlog zbog neke recke, naprotiv, baš je cilj da se uradi u kratkom roku do 30 dana, da ljudi reše mirno ako mogu, da mogu da dobiju validne isprave i da naplate ovo što vi kažete da ide u izvršenje, ako nema mirnog izvršenja.
Istovremeno, znate, može reći bilo ko... Ja se ne bih složio, čak i u tim dobrim zemljama kada treba nešto valjano da se sastavi i reguliše valjan odnos, oni odu do advokata, do notara, jer ako to radi čovek koji nije vičan ili potpuno ne poznaje pravo, bojim se da nikada nećete dobiti neku valjanu ispravu koju biste mogli posle u izvršnom postupku da naplatite.
Slažem se da ako dođemo na neki viši stepen uređenosti države možemo razgovarati o eventualnim promenama, ali budite sigurni da ovo nije urađeno samo da bi se zakon doneo, već naprotiv, da bi se zaokružila celina postupka u toj građanskoj materiji.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč? Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o posredovanju - medijaciji poslanici SRS su detaljno proučavali, obavili veliki broj razgovora sa sudijama, tužiocima, advokatima, stručnim radnicima, zatim sa ljudima koji jesu stranke u sudskom postupku ili će sutra eventualno to biti. Na osnovu tih razgovora i aktivnosti došli smo do zaključka da se ovaj zakon predlaže iz dva razloga. Prvi razlog je taj što je Savet Evrope preporučio da se donese takav zakon i drugi razlog, suštinski, jeste da se pokuša rasteretiti sudstvo, odnosno da se ono učini malo efikasnijim.
Što se tiče same ideje o posredovanju, SRS nije protiv toga i veliki broj ljudi koje smo kontaktirali nema ništa protiv te ideje. Međutim, zakon u sebi ima puno protivrečnosti, nedorečenosti, nejasnih stvari i mislim da neće biti primenjiv. On u sebi ima puno iluzija. Za jedan određen broj ljudi kada se kaže posrednik oni obično misle na prevarante i verovatno ovaj zakon neće imati neku veliku primenu u praksi, iako je, pretpostavljam, namera da se do toga dođe.Činjenica da ministar juče ovom zakonu nije posvetio dovoljno vremena i pažnje obrazlažući ga, a jeste čovek iz struke, jeste stručan da ovo govori, ukazuje da ni on sam nije siguran da će ovaj zakon imati veliku i ozbiljnu primenu.
Ovaj zakon je procesne prirode. Ima za zadatak, odnosno za cilj da odredi na koji način treba voditi postupak posredovanja, odnosno medijacije, i to je uradio. Prvo je rekao u kojim slučajevima može da se vodi medijacija, odnosno posredovanje, a to je praktično u svim, osim u dva slučaja: kod radnih sporova, kada je u pitanju minimalna zarada i prestanak radnog odnosa, jer nema tog arbitra, nema tog medijatora koji može to drugačije da reguliše, jer je regulisano Zakonom o radu ili već kako se u ranijem periodu zvao, i ne može u krivičnim stvarima, odnosno u krivičnim predmetima gde se goni po službenoj dužnosti, iako je u pitanju krivica moguće je rešavati na posredan način.
Zatim, ovim zakonom su utvrđeni principi na kojima počiva, odnosno na osnovu kojih treba posredovanje, medijaciju da razradimo. Zatim, ko mogu da budu medijatori, posrednici, kakva su prava stranke, troškovi i na kraju prelazne i završne odredbe ovog zakona.
Krenuću redom, pa ću ukazati na nekoliko suprotnosti u samom zakonu. U članu 2. kaže se: "Posrednik - medijator (u daljem tekstu: posrednik) nije ovlašćen da stranama nameće obavezujući sporazum." Naravno da ne može biti ovlašćen da nameće obavezujući sporazum, ali bi možda moglo da se ide u pravcu sugestija načina na koji se taj problem rešava. Iz ove odredbe proizilazi da posrednik ne može čak ni da sugeriše način rešenja spornog pitanja, pa se može posumnjati da li uopšte postoji potreba za takvim posrednikom.
Zatim, kada su načela ovog zakona u pitanju, kaže se u članu 4. da su stranke ravnopravne i jednake. Ni u jednom postupku, bilo sudskom ili medijaciji - posredovanju, stranke ne mogu biti ravnopravne. Mogu da imaju ista prava, ali ravnopravne jednostavno nisu, jer jedna stranka je okrivljena ili je dužnik, druga stranka je poverilac ili ima drugi značajni karakter.
Privatnost postupka, što je definisano u ovom zakonu, to je u redu i treba tako da stoji. Nemamo neke primedbe na to.
Postupak posredovanja je hitan. Ova definicija, odnosno unošenje ove preporuke u zakon, da je postupak hitan sama po sebi ne znači ništa. Imamo niz zakonskih odredbi kojima se nešto zaprećuje da ne činimo, pa opet znate da se u praksi dešava da se zakoni krše; to što se kaže da je posredovanje hitan postupak neće dovesti do posebnog rešenja, odnosno efikasnosti po ovom zakonu.
Posrednik može da daje predlog mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja. Onda je njegovo postojanje besmisleno i ne vidim neku veliku svrhu i potrebu za ovakvim zakonom, odnosno za ovako uređenim postupkom.
Pokretanjem postupka posredovanja ne prekida se zastarevanje potraživanja. Ovo takođe govori o lošim efektima mirovnog rešenja, jer ovaj način posredovanja, odnosno rešavanja spornih pitanja verovatno nema ni snagu koju bi imalo da je ova odredba kojim slučajem izostavljena.
U članu 13. kaže se da postupak posredovanja može da traje 30 dana. Ne znam da li je ovaj rok optimalan i na osnovu čega se došlo baš do toga da postupak može da traje 30 dana, odnosno da ga treba rešiti u tom okviru. Možda za neke složenije slučajeve, a vidi se da čak određeni stručnjaci kažu da bi ovakav zakon mogao da da delimično neke efekte u postupcima koji dugo traju. Ako je postupak dugo trajao i nije mogao da se reši pred sudskim organima teško je zamisliti da može tako brzo u roku od 30 dana da se reši kod medijatora.
Zatim, u drugom stavu ovog člana stoji da sud ili drugi organ može da produži vreme trajanja postupka posredovanja iz opravdanih razloga. Naime, teško je utvrditi koji su to opravdani razlozi, ali kaže se – na zahtev posrednika ili stranaka. Zaista to jesu ovlašćena lica koja bi mogla da predlože produžetak, ali dalje posle ovog roka od 30 dana ne stoji nijedan drugi objektivni rok u kojem bi morao da se reši taj spor mirnim putem ili da se predmet vrati ponovo na sudsko rešavanje.
U članu 14. u drugom stavu kaže se da posrednik u postupku po žalbi može da bude samo sudija. Nije jasno da li je to sudeći sudija ili bilo koji drugi, mada pretpostavljam da je ovo naknadno uočeno, pa se pokušalo članom 22. ovog zakona rešiti, gde se sudeći sudija izuzima iz mogućnosti rešavanja mirnim postupkom.
Sporazum strana koje su učesnici postupka mirnog rešavanja teško se može predvideti, teško se dolazi do izvršenja sudskih odluka, a pretpostavljamo da će kada bude mirno rešavanje sporova to takođe biti veliki problem. Verovatno znate da se najveći broj zahteva, odnosno upita prema ministru pravde odnosi na sporo izvršavanje sudskih presuda i naravno na efikasno rešavanje nekih drugih problema, ali sigurno dominira ovaj broj izvršenja. Dakle, kada imamo konačno pravosnažnu presudu, ona je teško izvršiva i oštećena strana teško dolazi do rešenja problema, odnosno do naknade koju treba da ostvari. Ukoliko ovaj zakon bude prihvaćen, mislimo da će to biti prisutno i u ovim slučajevima. Mogu stranke da se dogovore, može medijator da završi taj posao formalno, ali će verovatno konačno rešenje tog problema morati da pričeka neka srećnija i bolja vremena.
U članu 18. kaže se ko može da bude posrednik. Ovo što je prethodni govornik rekao, da to ne moraju da budu pravnici, ljudi od struke, možda u nekim zemljama može da se primeni, ali kod nas je to sigurno nemoguće i mislim da najveće efekte mogu da daju sudije i advokati, odnosno drugi ljudi iz struke.
Sada se postavlja pitanje, ukoliko se kao medijatori pojavljuju sudije, koliko će biti angažovani u rešavanju postupka mirnim putem, da ih to ne odvuče potpuno iz struke. Ovo je ipak jedan paralelni mini sud i mislim da se može u tom slučaju desiti... A pošto je ministar ovlašćen da na osnovu tri-četiri odredbe ovog zakona donese druge podzakonske akte, pretpostavljam da će se verovatno truditi da angažuje, odnosno delegira najbolje sudije. Strah me je da regularno, redovno sudstvo ne ostane na kratko vreme bez kvalitetnih i dobrih sudija, a upravo tu nam i jesu problemi. U prethodne tri godine sistem pravosuđa je u velikoj meri uništen, urušen. Imamo kvalitetnih sudija, imamo kvalitetnih stručnih kadrova koji su za svaku pohvalu, a sećate se da smo imali situacije da smo za predsednike sudova postavljali ljude bez dana radnog iskustva u sudu. Bilo bi strašno da ponovo dođemo u takvu situaciju.
U članu 20. ovog zakona kaže se da lice koje treba da posreduje, odnosno medijator mora da ima najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata. Radno iskustvo u postupku rešavanja sporova i konflikata mogu da imaju samo sudije i advokati, da li oni koji su trenutno aktivni ili oni koji su penzionisani, ali samo ti ljudi imaju radno iskustvo u toj oblasti i niko drugi ne može da ima radno iskustvo u toj oblasti, npr. ekonomista, ili mašinski ili drugi stručnjak...
(Predsednik: Izvinjavam se, da li hoćete da koristite i drugih 10 minuta? Izvolite.)
Koristiću. U članu 20. je predviđeno da program obuke za posrednika propisuje ministar nadležan za poslove pravosuđa, i to je u redu, nemamo ništa protiv, mislim da je to i logično tako. Unapred izražavamo sumnju i plašimo se, mada je ministar, rekao bih, umeren čovek, da mu ne padne na pamet da se seti da bi to mogla da rešava neka agencija i eto nam još jedne nove agencije.
Interesantno je da je ovo jedan od retkih zakona u kojoj se reč agencija ne pominje i nema je, ali nismo sigurni da u nekom kasnijem periodu možda i po ovom zakonu ne bude trebalo da se oformi neka agencija. Isključenje posrednika – tu nemamo primedbi, tačno je propisano u kojim slučajevima posrednik mora biti isključen. Kada je u pitanju izuzeće posrednika, mislim da ovo nije najsrećnija definicija, jer se kaže – posrednik se mora izuzeti iz postupka posredovanja u kome ima lični interes. Mislim da nema posrednika koji nema ličnog interesa, a u najmanju ruku ima, njegov i jeste lični interes da uspe u postupku. Zatim, lični interes su i naknade, i mislim da ova definicija, odnosno član 23. uopšte ne treba da postoji.
Kaže se u članu 26. da posrednik ima pravo na naknadu troškova. Logično je, svako ko se angažuje u nekom poslu treba da ima naknadu za to, ali onda se potire ova ideja da posredujemo da bi bili smanjeni troškovi i da sve veći broj predmeta koji nisu efikasno rešeni u sudskoj nadležnosti uputimo na mirno rešavanje sporova. Ako postoje troškovi i za ovaj deo obavljenog posla, šta smo tu onda dobili. Nismo dobili ništa. Sigurno je da će u praksi biti određeni broj pokušaja rešavanja spornih situacija mirenjem, odnosno medijacijom, ali neće doći do konačnog rešenja, pa ćemo imati uvećane troškove, imaćemo redovne sudske postupke koji su bili pre ili će biti posle rešenja ovog predmeta.
Imaćemo troškove koji nastaju u toku samog vođenja postupka medijacije. Kod toga ko treba da snosi troškove kaže se – troškove posredovanja strane predujmljuju na jednake delove. Ili, obavezne su na one troškove koje su imale same, a konačno sređivanje računa po pitanju troškova biće raspodeljeno na jednake delove kod zainteresovanih stranaka.
Vrlo često će i sami troškovi biti sporni, tako da tu neće biti nekog velikog efekta kod rešavanja ovih problema.
U ovom zakonu nije predviđeno šta će se desiti kod stranaka koje vode sporove velike vrednosti, pravno su neuke, nemaju materijalnih mogućnosti da plate advokate ili da angažuju neka druga stručna lica, a posrednik neće imati pravo da projektuje konačno rešenje. Desiće se vrlo često da stranke budu oštećene, a ono što oni budu dogovorili ima snagu vansudske i sudske isprave, pa se postavlja pitanje postoji li mogućnost poništenja takvih situacija.
Mislim da je trebalo predvideti u ovom zakonu, kao zakonu koji je procesne prirode, šta u takvim slučajevima gde je stranka neuka, a radi se o sporovima velike vrednosti. Država bi trebalo malo da im pomogne u tom slučaju.
Postupak medijacije je bio pokušan u 2003. godini, zapravo od strane tog suda sugerisano je svim sudijama da probaju da rešavaju sporove medijacijom. Nije bilo nekog velikog efekta, čak se u praksi rešavalo vrlo malo tih slučajeva. Obično stranke pokušaju, i pre ovog zakona, da sporne situacije reše na miran način. Pošto u tome nisu uspele, bez potrebe da neko posreduje, one su bile dužne da se obrate sudu. Mislim da sada sugerisanje od strane suda ili njihova dobrovoljnost, iako je predviđena kao načelo, neće imati neki veliki uticaj da se taj problem reši na taj način. Zahvaljujem se.