Poštovani poslanici, ministar se u svom obrazlaganju ovog predloga zakona nije mnogo trudio, niti je hteo da bude ubedljiv da ovaj zakon može da se primeni ovakav kakav je predložen i ako ga usvoji Narodna skupština većinom sa kojom Vlada raspolaže.
Cilj svakog zakona trebalo bi da bude njegova primena, pa zato ceo proces, od predlaganja zakona, preko rasprave u Skupštini, do usvajanja određenih predloženih rešenja sa predloženim amandmanima, zahteva jednu ozbiljnost. To tako i shvatam, pa i zakon, kao najviši akt koji Skupština donosi, treba da postigne cilj zašto se predlaže, zašto se o njemu raspravlja i zašto je donet.
Ovako predloženi zakon neće postići cilj, jer način na koji je predviđeno ovim zakonom da posrednik posreduje između spornih strana neće dovesti do tzv. mirnog rešenja spora.
Imajući u vidu teško stanje koje vlada u državi Srbiji, opšte nepoverenje građana prema sudovima, postavlja se pitanje da li će oni sada verovati da će svoj sporni odnos rešiti na ovako brz i efikasan način, a kako se predlaže ovim zakonom, pogotovo ako su posrednici, kako je predviđeno u ovim odredbama zakona, po pravilu sudije i advokati i druga lica sa visokom spremom.
Da li će ta lista posrednika koju će sačiniti ministar pravde biti u suštini sastavljena od sudija i advokata; oni će, a pogotovo sudije, umesto da se bave rešavanjem predmeta, koje su dobili da rešavaju kao pojedinci ili predsednici veća, svoju pažnju da usmere na posredovanje, imajući u vidu ovu nadoknadu koja je predviđena odredbama ovog zakona.
Posrednik treba da ima, pored školske spreme i radnog iskustva, a nema ih takvih, osim sudija i advokata, poverenje strana u sporu. I, u odredbama ovog zakona se navodi da će se posredniku oduzeti to pravo posrednika u tom sporu ukoliko bude pristrastan. Šta dalje biva? Znači, on i dalje ostaje na listi posrednika. Ako je već u jednom sporu, spornom odnosu kao posrednik pokazao i dokazao da je pristrastan, da li postoji sankcija za takvog posrednika?
Na početku sam rekao da je cilj svih postupaka donošenje određenih odluka i njihovo izvršenje. Često u izvršenju sudskih odluka, pravosnažnih i izvršnih, zbog same formulacije dispozitiva u izvršnom postupku ta odluka ne može da se izvrši. Da li će ovi sporazumi, koji budu zaključeni od spornih strana, uopšte moći da se izvršavaju u izvršnom postupku? Najveći problem opštinskih sudova su izvršni postupci. Najveća neažurnost je u tom delu, a to je finale svih postupaka koji se vode pred sudovima opšte nadležnosti.
Znam da je svojevremeno u Kraljevu bilo 6.500 predmeta u izvršenju, nemam sada podatak koliko ih je, ali to su predmeti koji godinama ne mogu da se izvrše. Sada stranke u postupku, odnosno poverilac u izvršnom postupku ne može nikada biti zadovoljan sudskom odlukom, efikasnošću suda, ako pravosnažna, izvršna odluka ne može godinama da se izvrši. Postavlja se pitanje izvršenja te odluke ili smisla njenog izvršenja, po nekoliko godina.
Članom 31. ministar je ovlašćen da donese podzakonska akta za sprovođenje ovog zakona, i to u roku od 90 dana. Sam postupak ovde nije propisan zakonom i sada se ministar ovlašćuje da donese podzakonska akta, a nije ni navedeno koja, verovatno će on sam odlučiti koja i u kojoj će formi biti akta.
Kada je u pitanju ostvarivanje prava čoveka i građanina, iz Ustava Srbije, na koja se pozvao predlagač zakona, ne može se ostaviti pojedincu, makar bio to i ministar, da on, na neki način, ulazi u nadležnost ili odredbe koje moraju biti regulisane zakonom.
Ovde je izneto mnogo primedaba na ovaj zakon. Ovaj zakon sigurno neće dovesti do efikasnijeg rada sudova, jer sve ove mere, pre donošenja ovog zakona, nisu dale rezultata da sudovi budu efikasniji, ažurniji i da građani dođu do bržeg zadovoljenja pravde, odnosno do ostvarivanja svojih prava.
Nema važnih i nevažnih sporova, male i velike vrednosti. Za svaku stranku, ako smatra da je njen interes ugrožen, taj spor je veliki. Za nekoga je veliki spor ometanje poseda, ako ne može da uđe u svoju njivu i da tu njivu obradi. Za nekoga je veliki spor ako je u pitanju 500.000 ili 1.000.000 evra, ili lokal od 100, 200 kvadrata, a za nekoga je spor veliki ako ne može da priđe svojoj kući koja ima površinu 30 kvadrata.
Sa ovakvim zakonom, sa ovakvom neefikasnošću organa koji sude i treba da donesu pravdu građanima, postoji velika bojazan i od zloupotreba odredbi ovog zakona. Ta zloupotreba može se ogledati u tome da, zbog neefikasnosti, neažurnosti i nemogućnosti da na duži rok ostvare pravdu pred redovnim sudovima, oni koji ne mogu da plate ni punomoćnika da ih zastupa u sudskom postupku pod pritiskom pribegnu da se rešava na ovaj preki način a da im se u potpunosti ili delimično uskrate njihova prava.
Smatram da ovaj zakon nije primeren situaciji u kojoj se nalazi naše pravosuđe, situaciji u kojoj se mi nalazimo kao narod. Pozivanje na neke preporuke ili direktive (ovde vidim da nije izričita direktiva) i na praksu Slovenije ili nekih drugih zemalja nije osnovano za ovo naše vreme. Treba urediti sistem pravosuđa, jer je to jedan od tri stuba na kome počiva država i narod, pa posle toga možemo krenuti polako, postepeno, ali vrlo oprezno, i sa ovakvim zakonima. Hvala.