Hvala, gospodine Milajiću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a neka se pripremi narodni poslanik Petar Jojić.

Smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti i da je on jedan korak bliže ka prihvatanju evropskih pravnih standarda i preuzimanja obaveza koje proizilaze iz međunarodnih ugovora.
Pre svega, jasno je da je ovaj predlog zakona rukovođen preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o alternativama za rešavanje sporova između organa uprave i privatnih lica, preporukom iz 2002. godine Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama u posredovanju u građanskim predmetima, kao i modelom Zakona o međunarodnom trgovinskom izmirenju. Ovaj predlog zakona je rukovođen rešenjima iz 2001. i 2002. godine koja su nova i za države Evropske unije.
Ovde je bilo reči o tome da postoje različiti koncepti. Nijedan koncept u bilo kojoj oblasti, pa i u ovoj, ne vredi ništa ako nema profesionalizma. Temelj svakog profesionalizma u svim oblastima u radu, pa i u ovoj oblasti, jeste znanje i savest. Ako nema znanja i savesnog rada, nijedan koncept nije dobar. Prema tome, nije reč o konceptu.
S druge strane, mislim da otpor prema ovom predlogu zakona dolazi iz onih krugova gde su do sada postojali neki monopoli u rešavanju sporova alternativnim putem. Mislim da je dobro što će ovaj predlog zakona, ako bude usvojen, a nadam se da hoće, biti prilog razbijanju tih monopola, a naročito kada je reč o trgovinskim sporovima.
Ovaj zakon, inače, u formi predloga dolazi u trenutku kada privatna svojina u našem društvu postaje sve značajnija. Sporovi pred trgovinskim sudovima koji se vode imaju sve veću vrednost; nasledstva u poslednje vreme imaju sve veću vrednost, nasleđuju se preduzeća u zemlji, inostranstvu, nasleđuju se vrlo vredne nekretnine.
Ovaj predlog zakona dolazi u jednom trenutku kada privatna svojina dobija sve više na značaju.
Mislim da bi on imao prave efekte i biće veoma važno da dođe do izmena u organizaciji i načinu studiranja na pravnim fakultetima i da se mladi pravnici na fakultetima sve više pripremaju za život, jer nije dovoljno dobro poznavati zakon; bez poznavanja života ni u ovoj oblasti posredovanja ne mogu se postići veliki rezultati.
Zato smatram da ovaj zakon treba prihvatiti. Mislim da su principi na kojima je zasnovan procesni principi koji su poznati u svetu i nadam se da će kod onih koji budu želeli da im se spor reši mirnim putem, na ovaj način, i pokazali dobru volju i nadležni posrednici imati uspeha.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Krstin.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o posredovanju – medijaciji je potreban, jer rasterećuje sudove i omogućava građanima i pravnim licima da sporove rešavaju mirnim putem. Međutim, ovaj predlog zakona ovakav kakav jeste neće ostvariti cilj, a ovo zbog toga što, pored ostalog, govori o dve vrste posredovanja, i to: pre pokretanja parnice i u toku parnice, ali uopšte ne reguliše posebno posredovanja pre parnice, kao što to čini sa posredovanjem posle pokretanja parnice. Dakle,  to je četvrti deo u Predlogu zakona.
U vezi sa tim, trebalo bi zakonom, što nije urađeno, prvo propisati zajednička pravila za obe vrste posredovanja, a zatim posebno obraditi jednu i posebno drugu vrstu posredovanja, jer očigledno postoje razlozi koje treba zakonom i urediti.
Drugo, bez obzira što se radi o posredovanju, moraju se propisati neka osnovna pravila procedure za obe vrste posredovanja, a i specifična pravila za pojedine vrste posredovanja, što ovim predlogom nije učinjeno ili je delimično učinjeno ali nesistematizovano i nepregledno. Međutim, treba da se brzo odvija i razvija postupak ujednačeno za sva posredovanja.
Treće, medijatori treba da budu svi punoletni građani koje strane u sporu prihvate, a ne, kako je zakonom predviđeno, da to mogu biti samo fakultetski obrazovani ljudi sa visokom stručnom spremom. Zašto? To je apsolutno neprihvatljivo. To ću obrazložiti u narednom izlaganju. Osnovno za medijatora treba da bude da je sposoban i pošten, da spor reši nepristrasno, a pri tome stručnost i obrazovanje ne moraju biti osnovni uslovi, jer život pruža dokaz o tome da jedan čovek koji je i bez tih kvalifikacija, a pošten je, ugledan, može postići u posredovanju bolji uspeh od profesora univerziteta, sudije ili advokata.
Četvrto, kada se radi o medijatoru, ne treba ih uslovljavati onim što će ih odbiti da vrše tu funkciju.
Naime, Predlog zakona predviđa puno uslova koje medijator treba da ispuni da bi izvršio tu svoju funkciju, a predviđena je i njegova odgovornost za štetu koju svojim radom nanese stranama u postupku. Pri tome, predviđa se odgovornost po opštim pravilima za naknadu štete, što znači da medijator može da odgovara i za lakše oblike krivične odgovornosti, za razliku, na primer, od sudije koji odgovara državi samo ako je štetu pričinio državi, a ne odgovara neposredno strankama, već neposredno odgovara državi.
Peto, troškovi medijacije, a posebno nagrada medijatora, kako se u zakonu predviđa, neće imati efekta, naročito kada se uzme u obzir slabo imovno stanje građana u sporu, koji, prema ovom predlogu zakona, snose troškove medijacije, a oni se za medijatora određuju i odmeravaju prema advokatskoj tarifi.
Šesto, nije jasno ni precizno u Predlogu zakona regulisano dejstvo poravnanja u posredovanju. Naime, prepušta se stranama da to od njih zavisi, tj. hoće li se poravnanje smatrati sudskim ili vansudskim poravnanjem. Sudskim poravnanjem smatra se poravnanje uneto u sudski zapisnik, što se odnosi na posredovanje u toku parnice. Postavlja se pitanje kako poravnanje može biti uneto u sudski zapisnik da bi postalo sudsko poravnanje, jer parnica još nije ni pokrenuta. Posredovanje pre parnice ne može biti sudsko, tj. izvršna isprava, pa strane moraju ići na parnicu da bi dobile izvršnu ispravu, čime se na ovaj način postupak odugovlači.
Zato smatram da treba obavezno propisati da se svaki sporazum postignut u postupku medijacije ima smatrati sudskim poravnanjem, što će mnoge građane i pravna lica privući da koriste ovaj vid zaštite, kao konačno rešenje spora. Iskustvo sa mirovnim većima govori u prilog ovakvog rešenja; njihova funkcija nije bila delotvorna zbog toga što poravnanja koja su sklapali građani nisu imala snagu izvršne isprave, zbog čega su morali voditi i posle toga dugotrajne parnice i smatrali su opravdano da je sve ovo vreme mirenja bilo potpuno izgubljeno vreme.
Sedmo, trebalo bi, što ovim predlogom nije urađeno, propisati da se svaki sporazum ili poravnanje stranaka mora u pismenoj formi sačiniti, kako bi se izbegle sve sumnje i sporovi u vezi sa njegovom sadržinom. Isto tako, svi predlozi strana moraju biti u pismenoj formi, jer se time ubrzava postupak, a olakšava posao medijatorima.
Osmo, trebalo je predvideti da se obavezno vrši prekid zastarelosti pokretanjem postupka medijacije, a da se obavezno pokrene postupak pred sudom, najkasnije u roku od 30 dana, računajući od dana neuspele medijacije.
Deveto, u Predlogu ovog zakona postoje brojne redakcijske greške, neujednačenost teksta, nejasnoće pojedinih članova, a naročito protivurečnosti između pojedinih članova, tako da je Predlog zakona nepregledan i težak za primenu u praksi, naročito za medijatore koji nisu po struci pravnici.
Dame i gospodo, izneću nekoliko napomena u odnosu na pojedinačne primedbe na Predlog zakona o medijaciji - posredovanju.
Član 1. stav 3. Postavljam pitanje predlagačima - zašto se medijacija ne može vršiti kod sporova povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade kad praksa pokazuje da je u tim slučajevima medijacija korisna, naročito za zaposlene?
Član 2. stav 2. treba brisati. Ovaj stav treba brisati zato što medijator po prirodi svoje funkcije iz ovog predloga zakona ne može nametati sporazum.
Član 3. Treba propisati da se posredovanje sprovodi na osnovu pismene saglasnosti obe strane, a ne kako se kaže – izričite saglasnosti, jer izričita saglasnost ne mora biti i pismena i sutra pravno valjana.
Time bi se izbegli svi nesporazumi u vezi sa postupkom koji bi se, prema sadašnjem predlogu, mogao pokrenuti i usmeno.
U članu 4. trebalo je spojiti predložene stavove i reći da su u postupku posredovanja ravnopravne i imaju jednaka prava strane u postupku. U stavu 3. člana 4. treba brisati reči "moraju da", jer posrednici po prirodi svoje funkcije moraju da postupaju nezavisno i nepristrasno jer je to uslov za njihov izbor.
Član 5. stav 2. U ovom članu trebalo je predvideti da se oko učešća trećih lica u postupku medijacije moraju saglasiti obe strane.
Član 6. stav 3. treba brisati jer se u vezi sa tim govori u stavu 1. istog člana.
Član 8. stav 1. U stavu 1. ovoga člana trebalo je reći da postupak posredovanja počinje podnošenjem pismenog predloga za pokretanje postupka, a ne kako pogrešno stoji "prihvatanjem predloga", jer se to bitno razlikuje.
Član 9. stav 4. Trebalo je propisati da posrednik može da daje samo predlog načina za rešavanje spora, a izbaciti da ne može dati predlog samog rešenja, jer je to suvišno.
Član 10. stav 1. tačka 1. Trebalo je propisati da se postupak posredovanja okončava zaključenjem pismenog sporazuma strana u posredovanju, i kod odluke posrednika o tome da li je postupak opravdan izbaciti da se to vrši posle konsultacija sa stranama, jer će biti situacija da konsultacije sa stranama nisu potrebne, a obustava postupka je nužna.
U članu 10. tačka 3. treba propisati da se postupak posredovanja okončava pismenom izjavom jedne ili obe strane, kojom odustaju od daljeg postupka posredovanja, jer prema ovom predlogu može biti i usmena izjava, što je krajnje neprecizno.
Što se tiče člana 13, rok od 30 dana trebalo je povećati najmanje na 60 dana, jer je za okončanje postupka posredovanja rok kratak. Taj rok treba povećati na 60 dana. Takođe, u tome članu trebalo je propisati da se postupak posredovanja može i produžiti najduže za još 30 dana, tako da ukupno može da traje 90 dana.
Ukratko, treba brisati uslov po kome posrednik mora da ima visoku stručnu spremu zato što je to objašnjenje protivrečno odredbi člana 18. stav 2. Predloga zakona, gde se taj uslov ne predviđa ni posredno.
U članu 20. tačku 2. treba brisati, jer ne treba predviđati godine radnog iskustva u posredovanju da neko bude posrednik, a predviđeno je pet godina, jer čovek i bez ikakvog iskustva može biti dobar posrednik ako je stručan i pošten. Na primer, ugledan seljak, pametan, može da reši spor u selu i bez toga da ima pravni fakultet ili da bude inženjer, itd.
Dovoljno je kao uslov za posrednika predvideti samo, kako je to predviđeno tačkama 3, 5. i 6. ovoga stava, da je prošao program obuke za posrednika, da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo i najzad, da je dostojan za posredovanje.
Što se tiče člana 23. st. 2. i 3. treba brisati, jer su apsolutno bespotrebni.
Član 24. treba brisati, jer se isključenje i izuzeće medijatora predviđaju i propisuju članovima 22. i 23. ovoga predloga zakona.
U članu 25. treba brisati stavove 2. i 3. kojima se predviđa da posrednik ne može nametati rešenje i da je dužan posredovati na neutralan način, bez ikakvih predrasuda u pogledu strana i predloga spora, jer je to potpuno suvišno kad se ima u vidu karakter medijacije i medijatora koji su uređeni drugim članovima ovoga predloga zakona.
Što se tiče člana 28, trebalo bi dodati stav 2. po kome se sporazum strana o troškovima posredovanja mora sačiniti u pisanom obliku. Sporazum mora biti u pisanom obliku, jer prvi stav predloga glasi – strane se mogu sporazumeti o troškovima posredovanja.
I najzad, u članu 6. stav 1. treba predvideti da su sve informacije, predlozi i izjave u postupku posredovanja tajni, ukoliko se strane nisu drugačije sporazumele, jer ostalo je drugim zakonima predviđeno, dame i gospodo.

Nastavljamo u 15,00 časova.

(Posle pauze – 16.05)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo poslepodnevni rad. Koristim priliku da vas obavestim da će do 17 časova biti direktan prenos, a od 17 do 18 časova, za slučaj da ne završimo do tada, televizijski prenos će biti odložen zbog prenosa vaterpolo utakmice.
Molim vas da na početku utvrdimo kvorum.
Molim poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Zahvaljujem. Nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Marko Krstin, a neka se pripremi narodni poslanik Lazar Čavić. Izvolite, gospodine Krstin.

Gospodo predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, nalazimo se pred usvajanjem zakona koji bi, zajedno sa Zakonom o parničnom postupku i Zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova, trebalo da zaokruži zakone koji uređuju postupak rešavanja spornih pitanja među našim građanima.
Moram da napomenem u jednom kratkom istorijskom osvrtu da smo posredovanje ili medijaciju imali u dosadašnjem pravnom sistemu, ne samo u mirovnim većima, kako je kolega Jojić ovde pomenuo; to su bili izabrani sudovi, to su bile i arbitraže koje su bile u ranije važećem parničnom postupku. Dakle, u Srbiji postoji već iskustvo u pravnom sistemu vezano za ovakav vid rešavanja sporova.
Smatram da, kao i tada, ni sada inače dobar institut i zakon koji zaista zaslužuje našu pažnju neće biti u potpunoj meri moguće sprovesti, imajući u vidu okolnosti i objektivnu situaciju koja je u pravnom sistemu i u primeni pravnih normi u Srbiji danas.
Takođe bih hteo da se osvrnem i na pravni okvir ili pravni ambijent u kome donosimo ne samo ovaj zakon, već i niz drugih zakona. U obrazloženju zakona se pozivamo na preporuke EU, u nekim drugim zakonima se pozivamo na direktive. Moram da vam kažem da ni preporuke ni direktive nisu u važećem pravnom sistemu Srbije. Mi to možemo da koristimo kao nešto sa čime se upoređujemo, a ako to već koristimo, onda bi bilo veoma dobro da i direktive i preporuke imamo u izvornom tekstu, da su priložene poslanicima i da poslanici mogu čitajući te direktive i preporuke da sagledaju odredbe zakona.
Mi ovde, nažalost, nemamo tekst preporuka, bar onih delova preporuka koji bi se na ovo odnosili, kao što ni za jedan od zakona koji se donose na osnovu direktiva nemamo tekstove direktiva. Dakle, to je jedna generalna zamerka Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo koje bi moralo da ustanovi jednu veoma korisnu praksu, da se ono na šta se pozivamo kao okvir za donošenje zakona navede, da bi poslanici znali o čemu se radi i da bi mogli da ga pročitaju.
Moram da vam kažem da se ni direktive ni preporuke za sada ne objavljuju u "Službenom glasniku", možda će se jednom objavljivati, i da, prema tome, ne predstavljaju izvor prava u pravnom sistemu Srbije, kako je postavljen važećim Ustavom. Prema tome, ubuduće bih molio i prisutnog ministra, i Vladu inače, kada se pripremaju propisi, da poslanicima omoguće da pogledaju i direktive i preporuke da bi mogli prema tome da se opredele.
Takođe, mislim da Republika Srbija ima pravni sistem koji je na jedan zadovoljavajući način uređen i da sama preporuka ili direktiva, kao i onaj koji ju je doneo, nije garancija da je ona apsolutno primenljiva u Srbiji onako kako je primenljiva u zemljama EU. To bi se odnosilo i na ovaj propis i smatram da je moglo sa malo više stvaralačkog nastojanja bolje da se prilagodi pravnom sistemu i postupcima koji važe u Republici Srbiji.
Te direktive, uputstva, preporuke koje dobijamo iz Evrope treba da primenimo, ali da ih upodobimo sa našom objektivnom situacijom, onakvom kakva jeste, da ne bismo dobili norme i propise koji ne mogu da se primene samo zbog toga što nismo nešto prihvatili kako je kod nas. To ne znači da ne treba da menjamo, ali ima nečega što zaista ne možemo i što je objektivna stvarnost.
Nadalje, hoću da kažem da se ovde radi o jednom tekstu zakona koji je obuhvatio dosta elemenata vezanih za posredovanje, ali se bojim da postoji jedna dosta ograničavajuća činjenica u primeni. Mislim da mi ovde, kao Narodna skupština, ne možemo u potpunosti biti zadovoljni sa dosadašnjom realizacijom pravosudnog sistema, sa primenom procesnih zakona od strane redovnih i trgovinskih sudova. Imamo određene pomake nabolje, međutim, to mora znatno efikasnije da se rešava.
Hoću da kažem da sudski postupci, onakvi kakvi jesu, jesu osnova razvoja svakog privrednog sistema. Dakle, ne može da se realizuje privredni sistem ako dužničko-poverilački odnos ne zadovoljava kriterijum efikasnosti, pa tako onaj ko je poverilac i nešto je prodao dužniku, a dužnik to nije isplatio, ako sudski postupak traje duže od godinu dana, takav poverilac propada.
Prema tome, mi se ne možemo dičiti efikasnošću pravnog sistema. Samo ću vam navesti krivične postupke u jednom dosta sumarnom i osiromašenom krivičnom postupku kakav je bio onaj u vanrednom stanju. Do današnjeg dana mi nemamo nijednu odluku za koju bismo mogli reći da je taj postupak završen. Dakle, nama predstoji jako mnogo rada na tome da izbalansiramo, učvrstimo, učinimo efikasnim pravosudni sistem i tek to bi omogućilo primenu ovakvog zakona.
Smatram da bez obzira na sve dobre strane ovog zakona on ima određene nedostatke. G17 plus će glasati za zakon, s tim što smo amandmanima popravili njegov tekst.
Amandmani nisu brojni i mislim da se lako prihvataju i predstavljaju doslednu primenu koncepcije samog zakona.
Šta je osnovni nedostatak zakona? Osnovni nedostatak zakona je to što se zakon ne oslanja na materijalno pravo koje bi posrednici primenjivali. Neko će reći - posrednik može da bude bilo ko. Zakon je rekao - visoka sprema, a ako nema visoku spremu, može biti posebno stručan ili posebno iskusan čovek. Međutim, ni tada on ne može suditi drugačije nego što to nalaže materijalno pravo. Zakon nalaže primenu samo procesnih odredbi. Smatram da je neophodno da se uredi primena materijalnog prava. Osnovni razlog je i u tome što sud vrši kontrolu sporazuma koji se zaključi između strana i ako sud nađe da sporazum nije zaključen u skladu sa odredbama materijalnog prava, sporazum neće dobiti pravnu snagu i čitav postupak posredovanja nam je uzaludan. Zbog toga smo mi predložili da se posrednici obavežu da savladaju onaj deo materijalnog prava koji se odnosi na predmet u kome posreduju. Bez toga je ovaj postupak potpuno neefikasan i otežava ostvarivanje interesa stranaka.
Sledeća stvar na koju hoću da ukažem jeste to da se ovim zakonom, hteli mi to ili ne, usporava postupak i narušava "efikasnost" ostalih postupaka koji inače, sami po sebi, nisu dovoljno efikasni. Samo ću vam pomenuti odredbu člana 13. koja limitira vreme trajanja posredovanja na 30 dana. Nažalost, u stavu 2. omogućuje sudu ili drugom državnom organu da to produži, na inicijativu stranaka, kada to jeste po njemu opravdano. Ne samo da omogućuje da produži, nego ne ograničava vreme na koje se može produžiti postupak. To praktično znači da je otvoren rok za trajanje posredovanja, što zaista onemogućava ostvarivanje prava građana i ovaj zakon to ne bi trebalo tako da stimuliše, odnosno da uređuje. Zato sam predložio da se taj stav zakona briše. To ništa ne menja u koncepciji, ali bitno ubrzava i čini postupke efikasnim.
Zašto još treba brisati ovaj stav? Mi smo samim zakonom predvideli da postupak posredovanja ne utiče na tokove zastarelosti, na prekluzije, prema tome, nešto bi nam moglo i zastareti ili nastupiti prekluzija, recimo kod ometanja poseda 30 do 60 dana je rok objektivni i subjektivni, ako ostavimo otvoren rok da državni organi sami produžavaju koliko oni misle ovaj postupak.
Isto tako mislim, time ću završiti svoje izlaganje, da bi trebalo pojačati obaveznost odluka. Naime, nema svrhe uvoditi novi postupak rešavanja sporova među građanima ako u određenom stepenu odluke nisu obavezujuće. Ako strane u postupku posredovanja - medijacije imaju pravo da sporazumno izaberu medijatora ili posrednika, one bi po meni trebalo da zaključe o tome sporazum, a obavezan deo tog sporazuma bi morala biti njihova obaveza da odluku medijatora koju verifikuje sud prihvate.
U suprotnom, ako bi posle odluke medijatora neko od stranaka ko je poverio medijatoru da nešto radi odustao, postupak medijacije bi bio potpuno izlišan.
Dakle, poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakon. On zatvara određene nedostatke ili praznine u pravnom sistemu vezane za mirna rešavanja radnih sporova i svih drugih sporova, s tim što ima određenih ukazivanja amandmanima za koje predlažemo da se prihvate da bi taj zakon ispunio ulogu koju treba da izvrši.

Reč ima narodni poslanik Lazar Čavić, a neka se pripremi narodni poslanik Helijana Dragojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon ne čini deo seta, ili tome nešto slično, nametnutih nam zakona kojima se diči i Vlada i svi koji smatrate da su baš ti zakoni pravi. Ne znam baš da je ovaj zakon pravi.
Reč medijacija je reč koju treba dobro analizirati. Medijacija, medijatori i ko zna koji sve posrednici, a sećam se dobro, odnosno pročitao sam da je u ono prošlo vreme bilo nekog zakona, odnosno to je bilo o mesnim kancelarijama, a to su bila mirovna veća. Ta mirovna veća su danas nosioci svih načela ovog zakona.
Moramo danas komentarisati, kako je neko od poslanika rekao, zakon je malo dobar, a malo loš. To je pravi odgovor. Svaki član može da dobije amandman u korist parničara. Reče ministar da je u Sloveniji već pokazao rezultate. Gospodine ministre, nije valjda da je nama Slovenija uzor u pravnoj struci, valjda i mi možemo nešto da uradimo a da ne pominjemo bilo koga, pa čak i Sloveniju. Nadam se da će to biti drugačije.
Ovim zakonom nije definisana mesna nadležnost. Ako se posredovanju pristupi pre pokretanja sudskog postupka, to znači, ako su stranke u postupku iz različitih mesta, dakle, da sporno može biti i u kojem će se mestu održati posredovanje.
Vaši komentari da je ovaj zakon neophodan zbog sporosti i neažurnosti sudova, a i neznanja samih sudova nisu tačni. Kada bi danas na dnevnom redu bili sudovi, vi biste ih dizali do nebesa, kako su ažurni, dinamični, a sve bi bilo u superlativu. Znači, ova priča ne pije vodu, kako kaže naš narod.
Medijator treba da bude odgovoran, poverljiv i da ima sposobnosti idealnog sudije. Kako vi to možete da sprovedete kada su ekonomski principi u državi nesprovodivi, a to znači da kod nas vlada mito i korupcija. Zar vi mislite da ovaj medijator nije podložan ovim korupcionaškim principima, kada govorite da je dobrovoljnost najjače načelo, a vi svi želite da naplatite svoje znanje, gde vam je onda tu dobrovoljnost?
Što se tiče uštede vremena, ovim zakonom se ne dobija ništa. Mišljenja smo da će medijatori ili posrednici biti efikasni kao što je efikasan i nepristrastan bio i opštinski sud u Rumi povodom rešavanja o izbornoj krađi u opštini Pećinci na pokrajinskim izborima održanim u septembru 2004. godine, kada je kandidat DS-a uz krađu glasova i uz pomoć sudija već pomenutog opštinskog suda iz Rume pobedio za samo jedan glas.

Reč ima narodni poslanik Helijana Dragojević.