Hvala. Da li želi reč još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova ko nije uzeo učešće u ovoj prvoj raspravi? Ukoliko ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: DS, G17, DSS i SRS.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan. Kolega Homan, odustajete? (Da.) Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac. Izvolite, kolega.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, otprilike pre dva meseca ovaj dom je doneo Zakon o parničnom postupku koji je, između ostalog, u glavi 24. kojom je regulisano sudsko poravnanje, dodirnuo i pitanje medijacije, odnosno posredovanja. Ovo pitanje je ZPP dodirnuo, na neki način, u nekoliko članova, gde je dao osnovne konture onoga što bi trebalo da bude posredovanje u našem pravnom sistemu, kao jednog instituta sa kojim se možda ranije htelo nešto učiniti, ali on nikada institucionalno nije postojao.
Danas imamo zakon o posredovanju koji je sveobuhvatan i u sebi sadrži odredbe kako o licima koja treba da se bave posredovanjem, tako i o samom postupku posredovanja. Najpre treba reći šta je zakon ovde definisao kao posredovanje.
To je svaki postupak, bez obzira na njegov naziv, u kojem strane žele sporazumno da reše sporni odnos mirnim putem uz pomoć jednog ili više lica, uz pomoć posrednika ili medijatora.
Mislim da je ovaj zakon dobrodošao u našem pravnom sistemu. Za razliku od nekih kolega koje su u prethodnom periodu kritikovale ovaj zakon kao zakon koji neće dati odgovarajuće efekte, moje mišljenje je sasvim suprotno.
Mislim da mogu da iznesem ovakvo mišljenje, iz prostog razloga što sam se bavio poslovima koje dodiruje ovaj zakon, konkretno advokaturom, više od jedne decenije. Dobro mi je poznato da ogroman broj sporova dolazi na sud i da je moguće uz malo pažnje i dobre volje te sporove rešiti bez učešća suda, odnosno na miran način.
Ono što je dobro u ovom zakonu, to je da se on, iako se pominje u ZPP, ne zadržava samo na imovinsko-pravnim odnosima, gde će verovatno najčešće biti posredovanja i najveći broj sporova koji budu došli pred medijatora biće iz ove oblasti. Proširio je svoje polje interesovanja na administrativno pravo, odnosno na određene upravne stvari u kojima stranke mogu samostalno raspolagati, kao i odgovarajući deo krivičnopravne materije, gde takođe stranke mogu samostalno raspolagati svojim pravima.
Ovde je dovoljno rečeno o načelima postupka, ali najveći kritičari ovog zakona koji su ovde izlazili samo su potvrdili u svojim kritikama da on sadrži sva ona načela koja posredovanje mora da ima. To je, pre svega, dobrovoljnost. Bilo je diskusija da je zakonodavac trebalo da stranke natera, maltene, da idu kod posrednika, što je potpuno besmisleno, jer posredovanje, dakle rešavanje sporova mirnim putem, uz saglasnost stranaka, samo po sebi podrazumeva dobrovoljnost, pa je sasvim logično da stranke moraju biti zainteresovane i da moraju dobrovoljno pristupiti jednom ovakvom postupku, kao što im je ovaj zakon dao mogućnost da sa spiska posrednika same izaberu lice u koje imaju dovoljno poverenja.
Ostala načela na kojima se zasniva ovaj postupak – jednakost prava, ravnopravnost, saglasnost strana, isključenje javnosti, takođe omogućavaju da ovaj postupak odgovori svrsi i cilju zbog koga je predviđen u našem pravnom sistemu.
Na kraju, bilo je diskusije o hitnosti postupka, da li je trebalo ovakva odredba da stoji ili ne. Podsetio bih kolege koje su diskutovale pre mene da nakon odredbe o hitnosti postupka postoje odredbe koje konkretizuju da se ovaj postupak treba, po pravilu, završiti u roku od 30 dana. To je sasvim razuman rok, u kojem mogu da se reše određena pitanja koja će pred posrednike dolaziti, a u slučaju da je eventualno potrebno još neko vreme za posredovanje, može se taj rok i produžiti.
Rekao bih još par stvari o okončanju postupka. Zakon je sasvim logično predvideo načine okončanja: zaključenje, pre svega, sporazuma strana, što dalje razrađuje da to može biti u formi vansudskog poravnanja, kao i u formi sudskog poravnanja. To znači da bi takav sporazum koji bi stranke pred medijatorom postigle, nakon iznošenja tog sporazuma i overavanja od strane suda na odgovarajući način, stekao snagu izvršne sudske isprave, što bi dalje značilo da bi bio odmah podoban za izvršenje u sudskom postupku ukoliko stranke ne bi dobrovoljno izvršile obavezu koju su u sporazumu postigle.
Takođe je dobro to što ovaj postupak može da se povede, da se završi i da se sam sporazum postigne i pre pokretanja sudskog postupka, što znači da se ostavlja mogućnost da jedan broj spornih odnosa koji postoje između građana ne dođe do suda. Znači, na taj način smo omogućili da građani ne dođu u situaciju da imaju veće troškove, a istovremeno, sa druge strane, sudovi će biti rasterećeni, jer nemamo svi neke velike sporove, postoje sporovi koje je relativno lako rešiti na ovaj način.
S obzirom na vreme, mislim da treba reći nešto i u pogledu toga ko je posrednik. Ovde je bilo kritike da li posrednik može biti svako lice ili je eventualno potrebno određeno stručno znanje. U odnosu na to koliko je danas u ovoj zemlji razvijena kultura našeg naroda, odnos prema državi i pravosudnim organima, mislim da je zakonodavac sasvim jasno i dobro ovde predvideo da to pre svega treba da budu sudije, eventualno advokati, dakle, lica koja poseduju određeno pravno znanje i koja se u principu bave pravnom materijom.
Ali, isto tako, zakonodavac je predvideo da ovde kao posrednici mogu da se pojave i drugi istaknuti stručnjaci iz različitih oblasti, u zavisnosti od vrste spornog odnosa u kome posreduju. Dakle, netačne su primedbe da samo lica koja imaju pravni fakultet, koja se bave isključivo pravom, mogu da se pojave u ovom postupku. U nizu spornih situacija u koje građani dolaze, dakle, mogu da se pojave i stručnjaci iz drugih oblasti i da pružajući svoje dobre usluge, posredujući između strana koje imaju sporni odnos, taj spor i reše.
Na kraju, bilo je dosta diskusija i o tome da li će ovaj zakon ostvariti još jedan od ciljeva koje je sam sebi, na neki način, postavio, a to je smanjenje troškova. Ako je rok u kome treba izvršiti posredovanje kratak, kako je zakon predvideo, a jeste, jer je predviđen rok od 30 dana, ako je predviđeno jedno lice kao medijator sa pravom na naknadu troškova, kako je predviđeno po advokatskoj tarifi, a jeste, i ako je predviđeno da u ovom postupku ne učestvuju druga lica, osim eventualno zakonskih zastupnika i punomoćnika stranaka, to automatski podrazumeva, i zbog kratkoće roka u kome medijacija treba da se završi, kao i zbog ograničenog kruga lica koja treba da učestvuju u ovom postupku, da troškovi ovog postupka neće biti veliki.
U svakom slučaju, oni će za samog građanina koji rešava sporni odnos biti mnogo manji nego da se pojavio pred sudom, jer je u mentalitetu našeg naroda, kada se već pojavi pred sudom, da se ulazi u dalje konflikte, da se postupak razvlači, da se stvaraju sve veći i veći troškovi i da je eventualno rešenje mirnim putem sve dalje ukoliko parnica duže traje.
Na kraju, naš narod ima, bar onaj deo koji se pojavljuje pred sudom, jednu izreku, koja kaže: "Bolje je mršavo poravnanje od debele parnice", a ako do sada nismo imali način da dođemo do "mršavog" poravnanja, koje će zadovoljiti obe strane, sada bar imamo način da sprečimo da dolazi do "debelih" parnica. Hvala.

Zahvaljujem kolegi Rakovcu.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi narodni poslanik Ištvan Išpanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako vidim da nema nikoga iz Vlade, ovaj zakon neodoljivo podseća na Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Setite se, tamo je prisutan tripartizam, gde su u sporu uglavnom poslodavci, sindikat i ulogu medijatora vrše izvršne vlasti, na različitim nivoima. Ovde je to slično, imamo dve strane u sporu, imamo medijatora odnosno posrednika u tom sporu. Zato je u članu 1. ovog zakona u zadnjem stavu rečeno da se ovaj zakon neće odnositi na te sporove koje reguliše Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova.
Zbog ove logike doći ćemo uskoro u situaciju da će se pred nama pojaviti i neki drugi slični zakoni, koji treba da rešavaju sporove nastale u oblasti, recimo, kulture, nauke, sporta ili umetnosti, koji ne spadaju u klasične radne sporove, ali ne spadaju ni u neke parnične sporove. I onda će nam nametnuti ovde, a samo treba sačekati dan kada će ministarstvo reći da je i tu potreban neki novi zakon, ako je moguće, o medijaciji odnosno nekom mirnijem rešavanju sporova do kojih mogu doći strane. Kada sam govorio o onom zakonu, rekao sam da su ti zakoni u zemljama zapadne Evrope nastali tako što su imali potrebu da opišu već postojeće stanje i što se javio jedan broj određenih ljudi, sa autoritetom i ugledom u nekim sredinama, koji je svojim autoritetom mogao da postigne dogovor između strana u sporu, da ne idu na sud. Mi ovim zakonom pokušavamo, praktično, da stvorimo takvu situaciju. To sigurno zakonom nećemo uspeti.
Naime, taj institut posredovanja kod nas, u našem narodu ili u našoj državi postoji; nije dovoljno razvijen, ali on je postojao i do sada. U najvećem broju slučajeva u patrijarhalnim sredinama ako dođe do nekog spora, strane u sporu će poslušati onog čoveka koji ima autoritet (ili po godinama ili po nekim drugim znanjima) i uspeće da postignu dogovor bez suda.
Zatim, postoji jedan primitivniji oblik ovakve vrste posredovanja, kada mi, političke stranke, u kampanjama na lokalnom nivou dođemo u sukob, recimo, oko lepljenja plakata, onda se obično šefovi tih stranaka na lokalnom nivou međusobno dogovore da se ti sukobi izglade, da se ne bi išlo na sud.
Znači, taj institut postoji, ali treba sačekati da se razvije u dovoljnoj meri i onda ga praktično opisati jednim ovakvim zakonom.
Zašto se kod nas nameće potreba da postoje ljudi koji mogu da utiču na to da se ti sporovi reše putem posrednika? To je, pre svega, zbog neefikasnosti sudstva u našoj državi, a potpuno su drugi razlozi zbog kojih postoji potreba za posredovanjem prilikom sporova, recimo, u zemljama zapadne Evrope.
Danas ste mogli u novinama da pročitate, ako ste pratili neke dnevne novine, da je policajac u Engleskoj primetio ženu koja je vozila automobil i tom prilikom jela jabuku, a on je pomislio da koristi mobilni telefon. Angažovali su helikoptere, automobile i u toj jurnjavi potrošili su 13 hiljada evra da pokažu kolika je snaga i moć države, a ta žena, iako nije koristila mobilni telefon, koji je zabranjen, morala je da plati 70 funti kaznu i 100 funti sudskih troškova. Onda, kod njih se nameće potreba za posredovanjem iz prostog razloga što bi posrednik tog dana, da je uopšte imala priliku da dođe do posrednika da taj spor reši, naplatio svoju dnevnicu od 50 evra i ona bi mnogo jeftinije prošla.
Znači, zbog toga što su njihovi sudovi i sudski procesi izuzetno skupi, oni imaju potrebu za posrednikom, a kod nas će se ta potreba pojaviti, ona već kao institucija postoji, isključivo zbog toga što su nam sudovi neefikasni.
Nažalost, mi i ne možemo pokazati da država i sudstvo ima takvu snagu, jer da se takav slučaj desio kod nas i da je država upotrebila takve instrumente da dođe do prekršioca, onda bi taj prekršilac mogao da se javi, naravno, nevladinim organizacijama, koje bi poslale sliku u svet kako se ovde ne poštuju ljudska prava i slobode, kako policija i drugi organi prekoračuju ovlašćenja. Nama su ruke vezane samo zahvaljujući, praktično, vašoj nesposobnosti da se oduprete i da štitite stavove države, da gledate šta je najbolje za našu državu, a ne da po ultimatumima donosite ili predlažete Skupštini razne zakone.
U ovom zakonu je, za razliku od onog o kome smo juče raspravljali, bar tačno nabrojano šta su načela. Juče smo imali jedan zakon, prosto da se ne poveruje da dolazi iz iste Vlade, u kome je od devet tačaka samo u zadnjoj tački pogođeno šta su načela. Ovde su sva načela (dobrovoljnost, jednakost, ravnopravnost strana, privatnost, poverljivost i hitnost) nabrojana dobro, ali je nevolja što smo u najmanje dva člana ovog zakona prvi proklamovani princip, odnosno načelo dobrovoljnosti prekršili.
Odmah je u članu 9. prekršen princip dobrovoljnosti time što je rečeno: "Ukoliko strane ne postignu sporazum o načinu sprovođenja postupka, posrednik će sprovesti postupak posredovanja na način koji smatra da je odgovarajući...". Znači, ne moraju strane da budu dobrovoljno za takav način sprovođenja postupka, odrediće ga posrednik. Samim tim je narušen ovaj proklamovani princip dobrovoljnosti.
Takođe, imate u zadnjem stavu člana 9. da posrednik može da daje predloge mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja. Ovaj stav je potpuno kontradiktoran. Evo zašto. Šta ako ono rešenje koje je posrednik dao bude konačno rešenje, da li je već unapred njemu zabranjeno da daje konačno rešenje? Znači, mogli ste reći da on ne sme uopšte da daje rešenja. Onda se gubi svrha posredovanja. Ako može da daje rešenja, onda ga ne treba ograničavati da to rešenje ne može biti konačno rešenje. Cilj posrednika i jeste da ono rešenje koje on da bude i konačno rešenje. Vi ste ovde naveli da on ne sme davati predlog konačnog rešenja. Zašto je onda on posrednik?
Da ne bih svaki član pojedinačno tumačio, trebaće dosta vremena, skrenuću vam pažnju na član 16. Naime, u prvom stavu se kaže: "Dejstva sporazuma postignutog u postupku posredovanja zavise od volje strana i forme u kojoj je sporazum zaključen". Sledeći stav kaže, vidi se da ne zavisi od volje strana: "Posrednik je dužan da obavesti strane o mogućim dejstvima postignutog sporazuma i o načinu ispunjenja obaveza koje su njime preuzete."
Ako se sporazumom preuzimaju obaveze, zašto se u prvom stavu kaže da dejstvo sporazuma zavisi od volje strana? Ne, one imaju odgovornost za postignuti sporazum. Znači, i ova vam se dva stava em međusobno potpuno potiru, em opet dovode suštinski u pitanje načelo dobrovoljnosti kod posredovanja.
Kada predlažete ovakve zakone treba da vodite računa da ako proklamujete jedno načelo, u ovom slučaju dobrovoljnost, kroz ceo zakon sledite to načelo dobrovoljnosti, a ne da na jednom mestu to date i da ovde pred poslanicima i pred javnošću Srbije kažete kako je svuda zastupljeno načelo dobrovoljnosti, a u više članova, prilikom daljeg pisanja zakona, vi to načelo kršite.
Imate u poglavlju V u opštim odredbama o posredniku – posrednik treba da bude neutralna osoba. Vrlo je teško dokazati nečiju neutralnost. Koji su to mehanizmi kojima ćete utvrditi da je neko neutralan? Ono na čemu poslanici SRS za sve vreme ovog skupštinskog saziva insistiraju jeste da se u zakonima ne nalaze termini "drugi istaknuti stručnjaci". Kako ćete vi oceniti, po čemu se ocenjuje ko je istaknut stručnjak? To su potpuno bespotrebni termini. Dovoljno je reći "stručnjak", nema potrebe "istaknuti". Različiti su načini na koje se neko može istaći u struci.
Dalje, u članu 20. - Uslovi za obavljanje posredovanja, naveli ste: 1. da ima visoku stručnu spremu; 2. najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata; 3. da je prošao program obuke za posrednika (iako će to ministarstvo propisati, biće to vrlo zanimljiva obuka, šta se može tu naučiti i čemu će se obučavati); 4. da je upisan u spisak; itd.
U sledećem stavu se kaže da uslovi od 1. do 4. ne moraju da budu ispunjeni. Zašto ste uopšte navodili ove uslove ako ne moraju da budu ispunjeni? Ili, ako ne moraju da budu ispunjeni, zašto niste naveli za koju vrstu sporova ne moraju da budu ispunjeni? To je jedna stvar. Druga, dovoljno je bilo da napišete samo da posrednik treba da ima ili mora da ispunjava uslove posebnog iskustva i znanja iz oblasti u kojima se vodi spor.
Reći ću vam još i kako je u članu 21. narušen princip dobrovoljnosti. To vam je stav 3. u kome se kaže: "Ukoliko se strane ne sporazumeju, predsednik suda, odnosno starešina drugog organa određuje posrednika sa spiska posrednika po redosledu na spisku". Naravno, ovim članom 21. određujete kako se određuje posrednik u predmetu. Ako se strane ne sporazumeju oko toga ko će biti, predsednik suda će odrediti onoga ko je na spisku. Gde je tu dobrovoljnost, ako se garantuje stranama u predmetu da će dobrovoljno pristupati svim radnjama koje se vrše u toku ovog postupka?
Na kraju ću da zaključim time da se od budućeg posrednika traži da bude jedna vrsta, rekao bih blag izraz koji je upotrebio gospodin Sreto Perić, prevaranta. Setite se da su neki političari iz sveta imali ulogu medijatora u toku pregovora, odnosno onoga što se dešavalo u Rambujeu pre NATO agresije na našu zemlju. Setite se njihove sramne uloge, kako izgleda ta medijacija i to posredovanje na svetskom nivou. Nemojte misliti i gajiti iluzije da će to posredovanje kod nas biti nešto drugačije. Uglavnom će posrednici biti vrbovani od strane u sporu, moći će to svoje posredovanje verovatno da naplate na više načina.
Znajući mentalitet našeg naroda i znajući ostale stvari pretpostavljam da će ovo, ako je želja da ovaj zakon rastereti sudsku granu kao granu vlasti, dovesti do opterećenja. Ubeđen sam u to, zato što će se posle posredovanja jedna od strana u sporu osećati prevarenom i onda će sudovima tužakati posrednike ili medijatore. Time ćete mnogo iskomplikovati sudsku praksu.
Ili, ako budete uspeli u ovim namerama i uvedete još neke moguće načine rešavanja sporova na ovakav način, vansudski, vi ćete praktično jednu važnu granu vlasti, sudsku vlast staviti kao nešto sporedno u sistemu vlasti, a znajte da demokratija počiva isključivo na ove tri potpuno nezavisne vrste vlasti.

Reč ima narodni poslanik Ištvan Išpanović, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Marković.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo zakon o medijaciji. U obrazloženju zakona, odnosno u izlaganju profesora Gaše Kneževića, slušali smo dva potpuno različita koncepta medijacije, odnosna dva potpuno različita koncepta o tome kako treba da izgleda zakon o medijaciji. Sigurno u toku ove rasprave nećemo saznati ko je u pravu, koji je koncept trenutno bolji za Srbiju. Verovatno ćemo tek za nekoliko godina utvrditi da li je ovaj koncept koji je predložen u zakonu korisniji ili onaj koncept koji je predložio prof. Knežević.
Imam tu sreću da pred sobom imam i jedan takav zakon kakav predlaže i Gašo Knežević, a to je mađarski zakon o medijaciji koji u stvari nije zakon o medijaciji, nego o medijatorima. O medijaciji se u tom zakonu govori samo u jednom članu - šta je medijacija. Slično je rešenje kao u ovom predlogu zakona, s obzirom da nije predviđena medijacija u krivičnim i upravnim predmetima, nego samo u građanskim, ali inače na isti ili sličan način reguliše šta je medijacija.
I jedan i drugi zakon su rađeni na osnovu preporuka Saveta Evrope, a ipak je potpuno drugačiji pristup u jednom zakonskom projektu, odnosno u tom drugom zakonu. Pokušao sam ovih dana da pročitam ono što je kao razlog navedeno zašto je ovakav koncept medijacije, odnosno da je kod nas medijacija na neki način vezana za sud, danas bolji za Srbiju.
Iskreno da vam kažem, ima puno razloga i za koncept koji je izložen u ovom zakonu, odnosno u onim mišljenjima koje sam ja pročitao, a takođe ima mnogo razloga i za onaj drugačiji koncept o kojem smo ovde slušali. Nadam se da ćemo ipak usvojiti ovakav zakon koji je predložen i ukoliko takav koncept ne bude mogao zaživeti, odnosno ne bude davao rezultate, u tom slučaju sigurno će biti potreban jedan sasvim drugačiji koncept.
Samo nekoliko reči o ovom drugom konceptu, gde zakon isključivo u jednom članu govori o medijaciji, a sve ostale odredbe govore o medijatorima, odnosno o uslovima kako se medijacija može obavljati, uopšte nije predviđen postupak medijacije nego je to prepušteno strankama. Imao sam tu sreću da pre dve - tri nedelje razgovaram sa nekim sudijama u Mađarskoj i oni kažu da ni ovaj zakon nije doneo neke značajne rezultate u smanjivanju sporova u Mađarskoj.
Prema tome, i to govori na neki način o tome da verovatno i taj koncept ima određene nedostatke, odnosno da ni taj koncept nije doneo one rezultate koji su se očekivali. Mislim da u tome nema razlike, između ova dva koncepta, da treba da donesemo zakon o posredovanju i nadam se da ćemo ipak imati određene rezultate od ovakvog predloga zakona.
Mislim da treba da se izglasa ovakav zakon, sa onim sitnim izmenama, odnosno sa amandmanima koji su već prihvaćeni. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković. Zahvaljujem se što je malopre odložio svoje izlaganje. Neka se pripremi narodni poslanik Vojislav Milajić. Izvolite, gospodine Markoviću.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, nesporno je da je u pitanju jedna ideja koja zaslužuje pažnju i podršku svakog političkog subjekta, a pored njih i svih onih kojima je struka vezana za ove poslove. Za nas nema nikakve dileme da je ovo dobra ideja, ali nažalost, mi se ne možemo složiti sa načinom na koji je ova ideja pretočena u zakonski tekst.
Naime, kao društvo dođemo do ideje za koju nesporno tvrdimo da je dobra, bez obzira da li je ona produkt Zapada, Istoka ili našeg saznanja, ali kada dođemo do te ideje, mislim da je veoma važno i da tu ideju hrabro otelotvorimo u našem životu. Prosto, naše društvo se nalazi u poziciji u kojoj su neophodni hrabri potezi, jače delovanje, jače otelotvorenje, ideje koje su nam toliko nedostajale.
Takav je ovde slučaj sa medijacijom i ja ću se truditi da ne uzimam previše vremena narodnim poslanicima. Mislim da je prof. Gašo Knežević, u jednom dosta korektnom i stručnom izlaganju, izneo sve primedbe koje se odnose na ovaj zakon.
Potrudiću se da se zaista onako strogo, pravnički osvrnem na dva segmenta ovog zakona, odnosno dva pitanja koja su za mene sporna i koja mene lično opredeljuju da ovog puta ne podržim zakon koji je predložilo vaše ministarstvo, iako smo u dosadašnjem radu imali vrlo korektnu saradnju. Nekada ste imali našu podršku iako smo opozicija, nekada niste, ali to je posledica različitih pogleda na pitanja pravosuđa, jer, normalno, pripadamo različitim političkim opcijama.
Prvo pitanje na koje želim da vam ukažem je pitanje ko može biti medijator. Tu možemo reći da imamo dva različita stava, dva različita koncepta. Naime, mislim da je suštinsko kod medijatora poverenje i veština; da on, kao posrednik između strana koje se nalaze u odnosu koji indicira spor, treba da ima njihovo poverenje i odgovarajuću veštinu da reši taj spor. Stoga smatram da su uslovi koji su navedeni u članu 20, a to su uslovi za obavljanje posredovanja, prestrogo postavljeni.
Razumem vašu zabrinutost koju ste izrazili i na Odboru za pravosuđe i za skupštinskom govornicom, ali mislim da samom činjenicom da nešto može biti predmet zloupotrebe ne možemo argumentovano braniti rešenje koje nije adekvatno. Mnogo šta u ovom društvu i u svakom drugom može biti predmet zloupotrebe, ali to nije razlog da ne postoji. U krajnjem slučaju, ako nešto može biti predmet zloupotrebe, ono će biti i predmet rada nekih drugih organa.
Podneli smo amandman kojim smo izuzeli samo neke od uslova koji se ovde traže za posrednika, i to su: najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata; zatim, da je prošao program obuke za posrednike i da je upisan u spisak.
Zadržali smo ono pitanje dostojnosti, za koje smatramo da je vrlo bitno. U krajnjem slučaju, ukoliko svi stanemo na stanovište da je neophodno da ta osoba bude dostojna obavljanja tog posla, onda je jasno da to ne može biti neko, kako ste vi malopre pomenuli, ko je reketaš ili se bavi nekim nemoralnim i nezakonitim poslovima. Takođe, da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo.
Naravno, i mi smatramo da je u krajnjem slučaju neophodno, u ovom momentu, kod nas zadržati postojanje visoke stručne spreme, mada možemo reći da je taj stav dubiozan i mislim da ga je prof. Gašo Knežević obrazložio.
Ovaj stav zasnivam na mom uverenju da je za uspešno posredovanje neophodno poverenje strana u osobu koja treba da posreduje i njena veština da može da reši taj problem.
Mislim da ispunjenje uslova koje ste vi naveli u članu 20. ne isključuje mogućnost da osoba koja ispuni te uslove po svojoj prirodi nije podobna da posreduje, da može biti i konfliktna osoba, ili možda može biti osoba kao što smo svi mi ovde, koji u određenim trenucima pokazujemo jednu ili drugu stranu svoje ličnosti, u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazimo, pritisnuti problemima ili okolnostima koji zavise ili ne zavise u većoj ili manjoj meri od nas.
Dakle, moja prva primedba se odnosi na to, a zatim smatramo da dalje relativizacija tih odredbi kroz stavove, ako se ne varam, 3, 4. i 5. prosto onda dolazi kao nepotrebna, jer kaže se: "Izuzetno, posrednik može da bude i lice koje ne ispunjava sve uslove iz stava 1. tačka 1. do 4, ako ima posebno iskustvo i znanje iz oblasti u kojoj se sprovodi posredovanje". Meni ova odredba relativizuje ovaj prethodni stav 1. i, jednostavno, čak i da zadržimo prethodni stav u celini, što se nadam da nećemo učiniti, mislim da toj odredbi tu nije mesto.
Dalje idu sporovi sa stranim elementima, gde se predviđa da strani državljanin može da obavlja posao posredovanja; i na kraju ide program obuke. Moram priznati, što se tiče programa obuke, činjenica je da to mora postojati.
Mislim da u samom zakonu pitanje programa obuke nije dobro razrađeno, mada na osnovu dosadašnjeg iskustva nemam nikakvih osnova za sumnju da konkretan ministar, nadležan u ovom momentu za poslove pravosuđa to neće dobro uraditi.
Ali, i ministar i svi mi koji se bavimo politikom jesmo prolazni, a suštinski je da postavimo sistem i da sistem bude garancija uspešnog i kvalitetnog obavljanja posla, pre svega nepristrasnog obavljanja posla, a ne osoba koja će na to mesto doći, jer je ona posledica određenih političkih nagodbi i političkih rezultata koje neka stranka ostvaruje.
Druga moja primedba jeste pitanje dejstva nakon medijacije, odnosno sporazuma. Naime, mislim da je Vlada Republike Srbije, kao predlagač, morala da ide daleko hrabrije u ovo pitanje i morala je dati izvršni naslov, odnosno dejstvo izvršnog sporazuma koji se na ovakoj dobroj osnovi zaključi između stranaka. Mislim da je to ključni kamen spoticanja i čvorište našeg razmimoilaženja po pitanju podrške ovom zakonskom predlogu.
Naime, članom 16. je predviđeno sledeće: "Sporazum postignut u postupku posredovanja, uz uzajamno popuštanje strana, zaključen pre zasnivanja parničnog postupka ili u toku parničnog postupka, ima snagu vansudskog poravnanja, ukoliko je sastavljen u pisanoj formi i nije protivan javnom poretku."
Na sam tekst, naravno, nemam zamerke, on je potpuno pravno-tehnički ispravan, ali mislim da nije dobar za ovo pitanje. Zašto mislim da nije dobar? Zato što to i danas imamo.
Naime, radi se o tome da strane koje imaju neki problem mogu to isto danas uraditi, de fakto imamo novaciju, promenu sadržine odnosa koji je doveo do njihovog konflikta i to u krajnjem slučaju nije res judicata, nije presuđena stvar i nema izvršni naslov, nego ukoliko ste nezadovoljni vansudskim sporazumom, što verovatno naše kolege ovde znaju, vi možete da pokrenete parnični postupak.
Time sigurno ne rasterećujemo pravosuđe i ne unosimo ništa novo, jer ukoliko postoji dobra volja između ljudi koji nisu saglasni, imaju određeni sukob povodom odnosa inter partes, oni mogu i danas rešavati to bez ovog posredovanja, bez ove medijacije.
To je po meni dosta ozbiljna primedba i mislim da smo tu izgubili šansu da zaista uvedemo medijaciju kao nešto novo i hrabro u naše društvene odnose, nešto što će brže i efikasnije rešavati problem i rasteretiti naše pravosuđe.
Sa druge strane, dalje se u članu 16. kaže: "Sporazum koji strane postignu u postupku posredovanja ima snagu sudskog poravnanja ako ga na zapisnik uzme sudija, nakon ocene da je saglasan sa javnim poretkom."
Nemam primedbe na sam tekst u pravno-tehničkom smislu, ali imam primedbu na odraz ideje.
De fakto, vi i danas ukoliko dođete u spor, pokrenete eventualno parnicu, možete zaključiti sudsko poravnanje i to sudsko poravnanje ima dejstvo pravosnažne sudske presude; nakon proteka parničnog roka, država će se postarati na vaš predlog da se ono izvrši, tako da ja ne vidim da smo mi prihvatanjem ideje o medijaciji zaista i uneli medijaciju u naš život i učinili ono što jeste bio cilj ovog postupka, a to je da se rastereti pravosuđe i da se dođe do bržeg i efikasnijeg rešavanja sporova.
Znači, još jedanput da zaključim, jer smatram da je ovo najozbiljniji problem oko koga se sporimo i zbog kojeg mi ovako decidno stojimo na stanovištu da za ovaj zakon ne možemo glasati: sve što je predviđeno zakonom o medijaciji mi u realnom životu već imamo, nema osnova da verujemo da će donošenjem ovog zakona o medijaciji u realnom životu doći do promena.
Ponavljam, Vlada je morala mnogo hrabrije da uđe u ovo pitanje i da da jednu hrabriju ideju, a to je da rezultat tog postupka ima snagu pravosnažne sudske presude. Na taj način mi bismo vam ovde mogli reći – da, imamo medijaciju, ona je zasnovana na slobodnoj volji građana i oni koji uđu u taj postupak do kraja rešili su svoj odnos. Ne mogu ponovo da se vraćaju i da opterećuju sud svojim problemom. Dakle, rešili su ga na način kako su oni mislili da treba da ga reše.
Pored toga, moram da dodam još jednu dilemu, a to je učestvovanje suda u celoj ovoj materiji. Postavlja se pitanje, dakle, čemu tu sud, čemu njegovo učešće, da li ćemo učešćem sudija mi zaista obezbediti nezavisnost koju želimo u ovom postupku, odnosno nepristrasnost, jer taj postupak, kako sada stvari stoje, vrlo lako može preći u sudski postupak, jer sam postupak medijacije neće biti res judicata.
Mislim da je sve ovo što je profesor Gašo Knežević rekao utemeljeno, pre svega na njegovom bogatom iskustvu i nespornom znanju priznatog stručnjaka. Ovaj moj dodatak je bio prosto samo zato da biste razumeli zašto mi, iako je u pitanju jedna ideja iza koje mi čvrsto stojimo i za koju se čvrsto zalažemo, ne možemo glasati za vaš predlog zakona. Hvala na pažnji.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, a neka se pripremi narodni poslanik Đorđe Mamula.

Dame i gospodo narodni poslanici, pravosudni sistem, kao jedna od tri grane vlasti, po svojoj prirodi jeste konzervativan i zasniva se na primeni kako procesnih, tako i materijalnih normi.
Vremenom su se formirale arbitraže kao kvazisudovi, gde su ugovorne strane predviđale nadležnost arbitražnog rešavanja određenih sporova koji proisteknu iz ugovornih odnosa.
Odluke arbitražnih sudova su bile obavezujuće i predstavljale su izvršni naslov i izvršavale su se u postupku izvršavanja.
Kao treća vrsta rešavanja određenih sporova pojavila su se alternativna rešavanja sporova, pre otprilike 30-tak godina. To je bilo zamišljeno da se veže za rešavanje sporova koji se pojave iz oblasti radnih odnosa i zaštite potrošača. Dakle, prvi su se pojavili u Finskoj 1978. godine, pa su onda medijaciju proširili na druge oblasti.
Predlagač ovog zakona se u svom obrazloženju pozvao na određene preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope i po tim preporukama je utvrdio u kojim oblastima će se vršiti medijacija. Dakle, u članu 1. ovog predloga zakona je predvideo da će se rešavati imovinsko-pravni, obligacioni, trgovinski, porodični, radni, građansko-pravni odnosi, upravni i krivični.
Međutim, situacija sa tim preporukama je malo drugačija. Predlagač je, verovatno računajući da niko neće proveravati sadržinu tih preporuka i ulaziti u njihovu suštinu, samo naveo kao primer u svom obrazloženju.
Međutim, ako se pogledaju te preporuke Saveta Evrope i Komiteta ministara, preporuka R98/1, doneta 21. januara 1998. godine, odnosi se na ograničenja i uputstva u medijaciji koja se tiče porodičnih odnosa. Što se tiče porodičnih odnosa, postoje kongentne norme koje su obavezujuće i gde ugovorne strane ili strane u sporu jednostavno ne mogu da ih menjaju. Priroda sporova koji se javljaju iz porodičnih odnosa je drugačija, da bi mogle sve vrste porodičnih odnosa da se rešavaju putem medijacije.
Po preporuci R99/19, od 15. septembra 1999. godine, postoje ograničenja u pogledu medijacije za krivične i prekršajne predmete. I na kraju, preporukom R2002/10, od 18. septembra 2002. godine, predviđeno je da se medijacija isključivo odnosi na građanska prava, obligacione i trgovinske odnose, prava potrošača i radne odnose.
Nigde se ne pominju imovinsko-pravni odnosi, a isključuje se rešavanje putem medijacija postupka pred administrativnim organima i medijacija u krivičnom postupku. U krivičnom postupku postoje krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. Ovde se verovatno podrazumeva da bi medijacija jedino dolazila u obzir za ona krivična dela koja se gone po privatnoj krivičnoj tužbi. Međutim, ovom preporukom to uopšte nije predviđeno.
U članu 1. je sve to stavljeno, ne znam iz kojih razloga. Smatramo da je teško zamisliti medijaciju u upravnom postupku, s obzirom da sa jedne strane imamo upravni organ, a sa druge strane imamo jednu stranku.
Ne znam kako će medijacija da se izvrši oko građevinske dozvole, ko će tu da posreduje da li neko ispunjava uslove za izdavanje građevinske dozvole ili ne.
U stavu 3. člana 1. izuzima se medijacija kod individualnih radnih sporova povodom otkaza ugovora o radu i isplata minimalne zarade. Imali smo jesenas Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, gde je predviđeno da se rešavaju dve vrste radnih sporova, individualni i kolektivni. Ovde su izuzeti individualni, što je razumljivo jer već postoji poseban organ koji vrši mirno rešavanje radnih sporova. Međutim, nije pomenuto šta je sa kolektivnim sporovima, šta je sa kolektivnim ugovaranjem, da li oni podležu medijaciji ili ne podležu. Po ovome ispada da podležu.
Ovaj zakon ima krupnih nedostataka. U članu 11. bavi se pitanjem zastarelosti i tu je predviđeno da postupak medijacije ne vrši prekid i zastoj zastarelosti. Međutim, s obzirom na to da je pojam zastarelosti materijalno pravne prirode i da stranke u sporu same ističu prigovor zastarelosti, znači sudovi ne vode računa o zastarelosti po službenoj dužnosti nego jedino ako se stranke pozovu na zastarelost, ne vidi se razlog zašto stranke same ne bi predvidele da se u postupku medijacije može izvršiti prekid i zastoj zastarelosti.
Što se tiče trajanja postupka, predviđeno je da taj postupak traje 30 dana da bi se ubrzao sudski postupak i mirno rešavanje sporova. Međutim, predviđena je mogućnost da sud ili drugi organ može produžiti vreme trajanja postupka, ali nije navedeno koliko. Znači, ako produži može da bude produžetak i duže od 30 dana. Onda je pod velikim znakom pitanja koliko postupak medijacije uopšte ubrzava ili usporava postupak koji bi se vodio pred nekim parničnim sudom.
Što se tiče medijatora, ako malo bolje analiziramo članove 14. i 16. videćemo da postoje dve vrste medijatora: oni koji imaju više ovlašćenja i oni koji imaju manje ovlašćenja. U članu 14. predviđeno je da medijator u postupku po žalbi može da bude samo sudija. Znači, medijacija može da se primeni u žalbenom postupku, s tim što je rok za odlučivanje 30 dana, ali medijaciju može da sprovede samo sudija. Ne mogu drugi medijatori nego isključivo sudija.
Što se tiče sudskog poravnanja, znači poravnanja pred sudom, njega takođe može da sprovede samo sudija. Znači, ne mogu ovi drugi medijatori; oni mogu samo vansudsko poravnanje, dok samo sudija može da omogući strankama da zaključe sudsko poravnanje.
Što se tiče uslova za lica koja bi trebalo da obavljaju funkciju medijatora, prvo je nejasno zašto samo predsednik suda, znači pojedinac, vrši odabir medijatora i procenu da li određeni ljudi ispunjavaju uslove da bi bili medijatori ili ne.
Od uslova pominje se visoka stručna sprema, međutim, ne navodi se koja visoka stručna sprema. Ostavljena je mogućnost svim ljudima koji su završili fakultet da se bave ovom vrstom posla, što mislimo da nije u redu jer mora da postoji neko elementarno pravno znanje da bi mogao da se sprovede ovaj postupak medijacije.
Traži se takođe najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata. Međutim, teško je naći nekoga ko je već imao pet godina radnog iskustva u toj oblasti, s obzirom da je ona potpuno nova oblast i potpuno nov način rešavanja sporova između stranaka.
Takođe se postavlja uslov, u tački 5, da lice koje treba da bude postavljeno za medijatora nije pod istragom i nije osuđivano za namerno počinjeno krivično delo. Naš krivični zakon poznaje umišljaj i nehat. Verovatno se ovo odnosi na krivično delo koje je izvršeno sa umišljajem. Mislim da bi preciznije bilo da se navede da se na to odnosi.
Pod tačkom 6 – da je dostojno za obavljanje posredovanja. Sada je interesantno ko će vršiti procenu da li je neko dostojan da vrši postupak medijacije.
U sledećem stavu se kaže – izuzetno, lice koje ne ispunjava sve ove uslove može da se bavi medijacijom. Onda se derogira svih šest tačaka i može se izabrati neko lice koje ne ispunjava neki od tih uslova.
Propušteno je da se navede da medijator treba da bude državljanin Republike Srbije. Pojavio se problem kod mirnog rešavanja radnih sporova, zato što se za sudije javljaju ljudi iz Crne Gore sa crnogorskim državljanstvom, tako da u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku ne znaju kako da odgovore tim ljudima, da li imaju pravo da budu sudije u tim sudovima ili ne. Pojaviće se isti problem, zato što će medijatori moći da budu i strani državljani.
Takođe, uvode se neki novi pojmovi – isključenje posrednika i izuzeće posrednika. Pod isključenjem podrazumevaju da ako sudeći sudija ima neki pravni odnos ili bilo kakav zajednički interes sa ovim strankama, u tom slučaju će se isključiti iz postupka. Isto važi za advokata. Što se tiče izuzeća posrednika, tu se misli na lični interes, da li posrednik ima lični interes u rešavanju tog spora ili ne. Međutim, sve to spada pod izuzeće posrednika. Ne znam zašto je to razdvojeno, isključenje posrednika od izuzeća. Ne vidim u čemu je razlika.
Na kraju je predviđeno da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se protekom 90 dana. U članu 120. Ustava Srbije predviđeno je samo stupanje na snagu zakona i predviđeno je da zakon stupa na snagu najmanje osam dana po objavljivanju u "Službenom glasniku". Međutim, primenjivanje nije ustavna kategorija. Ustav uopšte ne pominje tu mogućnost, samo pominje stupanje zakona na snagu.
Ovde se postavlja pitanje – šta je sa zakonom od trenutka stupanja na snagu do primene? U kom svojstvu je zakon, da li postoji ili ne postoji? Ako je stupio, onda postoji. To je moglo drugačije da se reši i da se kaže da zakon stupa 1. jula ili da se odredi neki datum za koji predlagač misli da je adekvatan za pripremu i za primenu ovog zakona.
Mislim da ovaj zakon ima suviše krupnih nedostataka da bi mogao da se usvoji. Mislim da ne stoji tvrdnja da je predlagač uvažio preporuke Saveta Evrope. Napravio je hibrid između preporuka Saveta Evrope i hrvatskog zakona o mirenju, jer on je vrlo sličan ovom predlogu zakona i razlikuje se u nekim pojedinostima.