Dame i gospodo narodni poslanici, uz razmatranje Predloga zakona o radu, koji je na dnevnom redu našeg današnjeg zasedanja, prilika je da se osvrnem na neka pitanja koja samo naizgled nisu u direktnoj vezi sa ovom materijom. Pre toga da kažem da je reč o zakonskom projektu koji je od izuzetnog značaja ne samo za radnike i brojnu armiju onih koji iz dana u dan gube radna mesta, već i za sindikate, a istovremeno i za one kojima će ovaj zakon nametnuti one obaveze koje bi značile makar minimum prava zaposlenih i njihovu elementarnu radno-pravnu zaštitu, što moram reći nije do sada, posebno u proteklih četiri-pet godina, bio slučaj.         Jasno je ovih dana, posebno pri predstavljanju Predloga zakona u Skupštini Srbije,  naznačena potreba i polazišta za njegovo donošenje. Dobro je što je na sva zvona ukazano na neophodnost da se povodom ovog zakonskog projekta naši propisi usaglase sa standardima međunarodne zajednice koji važe u Evropskoj uniji, a o tome je danas bilo dosta reči. Dakle, to podržavam, odnosno mi socijalisti to podržavamo.
To je od posebnog značaja sa stanovišta zaštite radnika i njihovih prava, koji su do sada u brojnim primerima i procesima privatizacije naših preduzeća bili često prepušteni novim vlasnicima tih firmi, koji se, mora se to naglasiti, nisu dosledno pridržavali ugovora o kupoprodaji, a najmanje onog njegovog dela koji se odnosi na socijalni program i zaštitu prava zaposlenih od strane poslodavca.
Ovo ima dodatnu dimenziju obzirom na najave koje su u više navrata povodom Predloga zakona dolazile od ministra za rad, da će u ovoj godini biti otpuštanja radnika i da je za njihovo zbrinjavanje potrebno uložiti i dodatne napore i posebno zaoštriti odgovornost za odstupanje od primene zakona u sferi zaštite prava zaposlenih i onih koji gube posao.
Razlog zbog kojeg sam se javio za diskusiju je upravo u tome što sam zabrinut, kao i nekoliko desetina hiljada radnika sa Kosova i Metohije, a neki smatraju blizu 100.000, koji su nakon proterivanja iz ove pokrajine i preuzimanja od strane Ujedinjenih nacija upravljanja nad Kosmetom, pa i preduzećima sa ove teritorije, usled potpune indiferentnosti i nezainteresovanosti kada su u pitanju radnici srpske nacionalnosti, pa i najveći deo radnika nealbanaca, koji su ostavljeni na ulici, mnogi čak i bez ikakvih primanja, a najveći deo bez kuća, njiva, stanova i druge imovine.
U obrazloženju zakona stoji - osnovni ciljevi koji će se postići donošenjem zakona o radu jesu: dosledna primena direktive Evropske unije u ovoj oblasti, preciziranje odredaba zakona kojima se obezbeđuje dosledna primena konvencija i preporuka Međunarodne organizacije rada. U zadnjem stavu stoji - novim zakonom o radu obezbediće se primena sledećih direktiva Evropske unije, pa pored ostalog o primeni principa ravnopravnog tretmana bez obzira na rasno ili etničko poreklo.
Koristim priliku, pošto se ovde najavljuju međunarodne organizacije i naše usklađivanje sa evropskim standardima, da li su gospodin ministar i njegovi savetnici u tim razgovorima sa međunarodnim faktorima predočili izuzetno tešku situaciju zaposlenih lica sa Kosova i Metohije i kakav su odgovor dobili od međunarodne zajednice?
Dakle, pozdravljam napore da se Evropskoj uniji valjano predstave naša zalaganja za usaglašavanje naše zakonodavne prakse sa evropskom. Nužno je istovremeno ukazivati vrlo jasno i na svojevrsno kršenje prava na rad za armiju kosovskih nevoljnika, koji su ne svojom krivicom došli u situaciju da se posle godina rada i stvaranja nađu na prosjačkom štapu.
Među više desetina hiljada tih prognanika i onih koji su ostali na Kosovu i Metohiji veliki je broj i vrsnih zanatlija, majstora, inženjera, ekonomista, pravnika, novinara i pripadnika drugih profesija, čiji je dosadašnji rad i doprinos, pa i stečeno znanje i iskustvo sada gotovo beznačajno. Zašto se i za zaštitu ovih lica i njihovih prava nije našlo mesto i u ovom zakonskom projektu? Nije mi jasno, iako znam da će mi biti ponuđen odgovor da to nije materija za ovaj zakon.
Naprotiv, smatram da je sfera rada i angažovanja lica koja su prinudno proterana, izgubila posao, najpreča za brigu upravo nadležnog ministarstva, uz Ministarstvo finansija Vlade Srbije i u celini. Krajnje je nekorektno i začuđujuće da ni u jednom članu, i u obrazloženju se ne govori nijedna rečenica, nijedna reč o statusu zaposlenih, odnosno sudbini ljudi koji su radili i godinama stvarali na Kosovu i Metohiji.
U poglavlju - Prestanak radnog odnosa mislim da je trebalo i da treba zakonodavac da predvidi i ovaj razlog. Kaže se, radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan kada zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drugačije ne sporazumeju.
Znači, razlog prinudnog proterivanja sa radnog mesta, kako bi kasnije u odnosu sa međunarodnim faktorima ta lica eventualno imala nekakva prava i nekakvu zaštitu za eventualno traženje nadoknade štete. Da je te brige više, sigurno se ne bi desilo ono što je sada prisutno, da se o tome samo usputno govori, a da se u grubom kršenju međunarodnih konvencija, baš kada su u pitanju ova lica, ćuti ili nedovoljno glasno govori.
Zašto međunarodne mirovne snage i brojni međunarodni subjekti, koji su iskazivali ogromnu zabrinutost zbog navodne humanitarne katastrofe Albanaca, ne progovore o nezabeleženom u istoriji gaženju prava na rad u južnoj srpskoj pokrajini i onemogućavanju povratka zaposlenih na svoja radna mesta, u preduzeća i institucije na Kosovu i Metohiji u kojima su radili do sredine 1999. godine.
Ni Vlada Srbije, ni nadležno ministarstvo za rad i socijalnu politiku i odgovarajuće institucije koje se bave problemima Kosova i Metohije, uključujući i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora i Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju, nisu skoro ništa uradili da se položaj ove kategorije lica poboljša. Umesto toga, odnosno svrstavanja ove materije u odgovarajuća zakonska rešenja, ovi ljudi se upućuju na nekakve neodređene i prilično formalizovane uredbe, bez ozbiljnije doze materijalne, egzistencijalne i pravne sigurnosti.
Poslednja uredba od 1. septembra prošle godine koja se odnosi na ova lica puna je manjkavosti, a njeno polazište je potpuno nejasno. Naime, uredbom se izjednačavaju sva ta lica, nezavisno od stepena školske spreme, socijalnog položaja i drugih okolnosti. Privremena nadoknada koju bi trebalo da ostvare na tržištu rada je minimalna, svega 4.600 dinara za naseljene radnike koji su ostali bez posla i 5.600 dinara za one koji žive u izuzetno teškim uslovima na Kosovu i Metohiji.
Ponovo ponavljam, kao što sam prošli put istakao, i tražim od nadležnog ministarstva da vidi ko sebi daje za pravo da se, kada se vrši mesečna isplata, tim ljudima, odnosno tim radnicima zakida od 200 do 500 dinara. Sem toga isplata te crkavice vrši se sa zakašnjenjem od punih šest meseci, a i pored samih obećanja ništa nije učinjeno da se popravi dinamika isplate, uključujući i radnike u organima uprave, i bez obzira na insistiranje, i obećanja da će biti dovedeni u redovnu isplatu, pogotovo za prošlu godinu.
Zakonska je obaveza jer je u budžetu predviđeno 12 plata, i dalje se kasni sa isplatom plata radnicima organa uprave, iako je ovih dana jedna plata isplaćena, a uveravanja su da će biti još, ali se odugovlači.
S druge strane, prema informacijama kojima raspolažem, pravo na nadoknadu nisu ostvarili svi radnici, jer se ponegde kod nekih javnih preduzeća javljaju neusaglašenosti da li je isplata u nadležnosti matičnog ministarstva ili tržišta rada. Ovde je i niz drugih problema, jer je usled nezainteresovanosti sadašnjeg rukovodstva sindikata rasejanja i sirotinje nemoguće povezati i organizovati sindikat kome pripadaju ti radnici, čiji bi glas morao da se čuje, a ne da kao što je sada slučaj neki sindikalni samozvanci traže uhlebljenje samo za sebe i one koji ih okružuju.
U ovaj kompromis spada i niz drugih pitanja, pre svega materijalnih nadoknada za kidnapovane, otete, ubijene i nestala lica, izdržavanje njihovih porodica, pa i ostvarivanje prava na penziju i drugo. Da apsurd bude veći, gledali ste na televiziji, članovima porodice kidnapovanog lica se traži da dokaže da je lice umrlo ili da ga nema, ili da je nestalo, i da imaju prava na prinadležnost u periodu od godinu dana, a posle godinu dana im se zakida to pravo. Gledali ste na televiziji slučaj porodice iz Kosovske Mitrovice. Kako se može govoriti o zaštiti lica, a da se ne poštuju ni elementarni kriterijumi kada je o njima i zaštiti njihovih prava reč. Žalosna je činjenica da nikome danas nije stalo do toga da makar privremeno angažuje i inženjere, lekare, novinare, pravnike, a i dobre zanatlije različitih profila, koji su radili u firmama na Kosmetu.
Sa druge strane, ne vrši se radno angažovanje tih lica u ostacima firmi koje su u nekim slučajevima izmeštene sa Kosova i Metohije ili se angažuje minimalan broj radnika, kakav je slučaj u Novinsko-izdavačkom javnom preduzeću "Panorama", odnosno listu gde je nekoliko desetina novinara bez radnog angažovanja, a list, koji je bio dnevni, izlazi jednom nedeljno.
Tako je i u Elektroprivredi, čijim se radnicima na Kosovu i Metohiji sada uskraćuje angažovanje, jer Kosovsko-energetska korporacija i njene upravničke strukture to smatraju paralelizmom. Istovremeno, isključuju čudnim aršinima selima i naseljima u kojima žive Srbi struju i ugrožavaju u ove zimske dane živote dece, staraca i iznemoglih lica.
Koristim priliku da kažem da je prisutna manipulacija vezano sa nestankom električne struje u selu Batuse, u delu grada Lipljan.Tražim od Vlade Republike Srbije i od nadležnog ministarstva da se izmire obaveze za utrošenu električnu energiju od strane stanovništva srpske nacionalnosti ili da Elektroprivreda Srbije isporučuje električnu energiju srpskim enklavama, odnosno distribuciji Kosova i Metohije.
Jer, ono što nije urađeno, to se i ne radi stranačkim utrkivanjem da se eventualno na dan, dva, tri ili četiri reši problem.
Mislim da se radi o državnom problemu, a pitam se šta se pregovaralo i šta se razgovaralo unazad pet godina, pa ako se ništa nije dogovorilo, trebalo se oko utroška električne energije dogovoriti.
Još jedna ilustracija, u Predlogu zakona predviđena je mogućnost da se za radnike pred kraj radnog veka vrši dokup radnog staža pred penziju, a predviđaju se i otpremnine ili nemogućnosti dobijanja sredstava i njihovo udruživanje radi obavljanja i bavljenja privatnom delatnošću i osnivanjem manjih firmi. Ta mogućnost za lica za Kosova i Metohije se ne predviđa. Valjda bi upravo tome bilo potrebno posvetiti posebnu brigu.
Posebno je pitanje briga o mladima sa Kosova i Metohije i njihova perspektiva. Naime, u osnovnom i srednjem obrazovanju godišnje ove škole završi oko 1.500 učenika, a na fakultete Prištinskog univerziteta, izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu, godišnje se upiše oko 1.200 studenata, uz pretpostavku da oko 10% stekne godišnje fakultetske diplome, godišnje bi trebalo obezbediti stotinak radnih mesta za ove svršene akademce.
Sada, sem obrazovanja i zdravstva, koji angažuju mali broj svršenih studenata, za ove mlade ljude nema perspektive za posao u Pokrajini. Zbog načina kako se dolazi do posla još su manje mogućnosti zapošljavanja u ostalom delu Republike.
Za proteklih pet godina međunarodne organizacije na Kosovu i Metohiji nisu obezbeđivale bilo kakva sredstva za usavršavanje ljudi srpske nacionalnosti.
Nisu izdvojena ni druga sredstva i kreditna pomoć da bi se stvorili uslovi za nove i profitne poslove. Naravno da je nužno da kroz aktiviranje novostvorenog fonda za Kosovo i Metohiju njegove upravljačke strukture pokažu posebno istančan smisao.
Ukoliko se i u ovom, ali i u drugim zakonskim projektima, a još više u svakodnevnom radu mladima i njihovom usavršavanju, radnom angažovanju i pospešivanju njihovog opstanka na Kosovu i Metohiji ne posveti dužna pažnja, u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji će u neprijateljskom okruženju ostati samo srpska staračka domaćinstva, koja izumiru i gase se i jasno je u čije bi ruke palo Kosovo.
Na kraju, želim da iznesem stav koji zastupa SPS, a da je u Predlogu zakona o radu ozbiljan nedostatak to što je ispušteno da se zakonskim projektom definiše status radnika, bilo da žive na Kosovu i Metohiji ili su iz poznatih razloga prognani.
Mišljenja sam da Ministarstvo za rad, kao nadležno, mora da nađe mogućnost i na pravno validan, i moralno i egzistencijalno, prihvatljiv način ponudi rešenje za sva lica koja su, pored gubitka imovine i slobode, ostala i bez radnih mesta i angažovanja i imaju osećaj besperspektivnosti i osećaj da nisu nikome potrebna. Oni treba da budu predmet interesovanja ovog i drugih zakonskih projekata. Hvala.

Hvala kolega Steviću. Reč ima narodni poslanik Vuković Milivoje, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Vučićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakon o radu ima ozbiljnih nedostataka, pa smo mi iz SRS uložili veliki broj amandmana da bismo ga popravili koliko je moguće. U saopštenju Unije poslodavaca Srbije i Crne Gore se kaže da novi zakon o radu ne samo da neće rešiti probleme zaposlenih i poslodavaca, već će biti direktna prepreka ulaganjima u srpsku privredu i uzrok otpuštanja velikog broja radnika. Sada bih konkretno rekao šta nije dobro u ovom predlogu zakona o radu. Poći ću redom.
Prvo, u članu 6. i 7. reč "demokratska" je suvišna i nije dobro što se potencira. Mi kao da hoćemo da priznamo da nismo demokratsko društvo i da to treba da stavimo u zakon.
Takođe, mnogo je članova gde se Vlada u obrazloženju poziva na preporuke i direktive Evropske unije. Kaže se, po preporuci Evropske unije broj 92/443, po članu 8. direktive broj 2000/43 EZ, te u skladu sa direktivom Evropske unije broj 93/104 član 11, po direktivi Evropske unije broj 98/50 itd. Sve po preporuci i direktivi, kao da mi ne znamo ništa da uradimo sami, nego nam uvek neko mora da naređuje i postavlja uslove i direktive. Dokle tako? Izgleda da ne znamo da živimo bez direktiva. Nisam stručnjak za jezik, ali mislim da ima nekoliko članova na koje su podneti amandmani da bi tako jezički bili ispravniji. Recimo, član 15, 53, 111, a na ovaj član 111. sama Vlada je podnela amandman i mislim da je tu sada ispravnije.
Kada je u pitanju diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposleni, to je posebna priča. Naime, član 23. stav 2. po meni je neodrživ i mora da se briše ili u najmanju ruku menja, jer teret dokazivanja diskriminacije pada na tuženog, a što po meni nema logike. Ako tuženi ima pravo da se brani ćutanjem, a što mu je dato po važećem zakonu, kako u tom slučaju da se dokaže diskriminacija, ili će po onoj narodnoj biti - ćutanje je znak odobravanja, pa će sam čin ćutanja biti dokaz krivice.
Primer iz prakse, zaposlenom se onemogućava stručno usavršavanje, radi toga što dolazi iz jedne od bivših republika Jugoslavije, iako ima državljanstvo Srbije i Crne Gore.
Da li se tako ulazi u Evropsku uniju. Da li je to Evropa bez granica koju mi želimo? Kako da se dokaže ta diskriminacija?
Takođe, nije mi jasno obrazloženje Vlade na član 126, gde se kaže da je rešenje u Predlogu zakona dato prema raspoloživim mogućnostima u budžetu Republike Srbije. Kako može da se naknada štete na osnovu odluke suda zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, ako je ta odluka postala pravnosnažna, isplati samo u polovičnom iznosu.
To je, po meni, jedan vid diskriminacije zaposlenog. Nije on valjda želeo da se povredi ili oboli od neke profesionalne bolesti.
Umesto da mu pomognemo, mi ga još više diskriminišemo i osuđujemo zbog povrede ili bolesti. Valjda su odluke suda obavezujuće kako za radnike, tako i za poslodavce. Pošto sam lekar, na kraju bih se osvrnuo i na par članova vezanih za moju struku.
Naime, predložio bih ministru i Vladi da prihvati amandmane na članove 77, 94, 103. i 157. iz sledećih razloga: znamo da je oskudica u zalihama krvi velika, pa mislim da ta dva dana dodatna za poslodavca ne znače mnogo, jer i država mora da stimuliše, a ne da destimuliše dobrovoljno davalaštvo krvi, a to se čini povećanjem broja dana povećanog odsustva dobrovoljnim davaocima krvi.
Mislim da i privatni poslodavci ne bi imali ništa protiv toga. Pitam se kako bi oni postupili kada bi njima ili nekom od njihove porodice bila potrebna krv.
Kako bi pospešili natalitet i borbu protiv bele kuge, smatram da bi produženje porodiljskog bolovanja za treće dete na dve godine predstavljalo značajnu stimulaciju mladim ljudima da se odlučuju na treće, pa i više dece.
Takođe, rok od tri dana za obaveštavanje poslodavca da je nastala privremena sprečenost za rad je kratak, a vreme očekivane sprečenosti za rad je u praksi teško utvrditi, jer ponekad bolest može da se komplikuje i prognoze nisu zahvalne.
Što se tiče bolovanja, mislim da bi tu bila efikasnija zdravstvena kontrola bolesnika. Naime, pri medicini rada trebalo bi oformiti kontrolnu komisiju koja bi proveravala bolesnike i obilazila ih kod kuće nenajavljeno, a onda se ne bi moglo desiti da "bolesnici" obavljaju kod kuće teške poslove i zloupotrebljavaju bolovanje. Takav je princip kontrole, recimo, u Češkoj Republici.
Na kraju, želim da kažem da bi bilo neophodno, tj. hitno bi trebalo usvojiti amandman koleginice Vjerice Radete na član 157. U članu 157. dodaje se stav 2. koji glasi - zaposlenom invalidu, kao i zaposlenom koji je kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije učestvovao u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine ne može da prestane radni odnos zbog prestanka potrebe za radom zaposlenih, dok ne ostvari pravo na penziju.
Ovo je minimum što država može da učini za pripadnike borbenih jedinica, a ne samo da ih proganjamo i šaljemo u Hag. Time bi podigli moral našim budućim pokolenjima, da je čast i obaveza braniti svoju otadžbinu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Todorović. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, gospodine predsedavajući, danas je na dnevnom redu usvajanje zakona o radu. Naravno, država koja iz socijalističkog društva prelazi u savremeno kapitalističko društvo i promena titulara vlasništva neophodno zahtevaju da se promeni i zakon o radu.
Srbiji je preko potreban jedan zakon koji je prihvaćen od strane Evropske unije, zakon koji će omogućiti u budućnosti saradnju sa Evropskom unijom. Mi iz Nove Srbije smatramo da je ovaj zakon dobro došao i da je došao u pravo vreme.
Naravno, za nekih par godina će većina građana Srbije biti prinuđena da radi u privatnom sektoru ili će sama biti prinuđena da se bavi privatnim poslom, pa je iz tih razloga i potrebno imati dobar i kvalitetan zakon o radu, koji će garantovati kako odnos radnika prema poslodavcu, tako i odnos poslodavca prema radniku.
Ovaj zakon, koji mi danas ovde usvajamo, jeste zakon koji prihvata Međunarodna zajednica, koji će nas brže uvesti u saradnju sa Evropskom unijom i pospešiti započeti proces transformacije tj. privatizacije imovine. Ovaj zakon će, takođe, omogućiti zdrava ulaganja i da ozbiljne firme, koje imaju tradiciju u svome radu, budu prisutne na našem tržištu, a samim tim to će omogućiti otvaranje novih radnih mesta, što je Srbiji preko potrebno.
Naravno, ako dođu ozbiljne firme, ako dođu ozbiljni ljudi i ako se u Srbiji budemo bavili ozbiljnim poslom, onda će i život i standard naših radnika biti bolji i na zavidnijem nivou nego što je danas.
Naravno da je vrlo važno kako i na koji način je ovaj zakon regulisao odnos radnika prema poslodavcu i odnos poslodavca prema radniku. On je to regulisao kroz dobre, čvrste i kvalitetne kako kolektivne, tako i pojedinačne ugovore.
Ono što je najbitnije u ovom zakonu, to je zaštita radnika prilikom promene titulara. U našoj praksi, koja je iza nas, videli smo da su prilikom promene titulara mnogi radnici naišli na milost i nemilost pojedinaca i nezaštićeni, bez mogućnosti da u jednom pravosuđu, koje je do sada bilo loše, dokažu svoju ispravnost i dođu do preko poželjne pravde. Ta pravda je trajala dugo, u nekim slučajevima čak i po desetak godina, a, naravno, to je narušavalo kako integritet pojedinca, tako i integritet cele porodice.
Ono što smo imali negativno kako u prošlom zakonu, tako i u prošlosti, to je zaštita radnika prilikom stečaja. Stečajni upravnici su bili mali bogovi, a naravno žrtve, pored imovine koja je stradala u tim preduzećima, bili su i oni koji su bili zaposleni u tim preduzećima. Vrlo je važno da je sada predviđen taj fond solidarnosti, koji će kod svih onih preduzeća koja budu pod udarom stečaja garantovati određenu sigurnost radnika. Jednostavno, ti ljudi koji su ostali bez radnog mesta mogu imati kakvu-takvu egzistenciju i izdržavati svoje porodice i sebe.
Nova Srbija i poslanici Nove Srbije će sigurno podržati ovaj zakon, zato što smatramo da je ovo jedan savremen, dobar i kvalitetan zakon i zakon koji će nam, kako sam na početku rekao, omogućiti da se približimo Evropskoj uniji i da uvedemo te kodekse ponašanja, norme koje prihvata Evropska unija, a to će nam ubrzati i transformaciju sa Evropskom unijom, a i omogućiti bolji i viši standard svih građana naše države.
Ono što bih želeo na samom kraju da kažem i hoću da verujem da će to tako biti, želeo bih nešto da kažem za sredinu iz koje dolazim, a to je grad Kragujevac, za koga svi znaju da je u prethodnom periodu bio jedan veliki industrijski centar. Naravno, kao i svi veliki industrijski centri, on danas plaća skupu cenu ove transformacije. Mislim da je jedino u Kragujevcu osnovan Zavod za zapošljavanje i obrazovanje i samo na tom zavodu ima oko 6.000 ljudi koji su ostali bez posla i koje na neki način država tretira i pomaže, čini mi se, do septembra ove godine, a da će posle septembra ti ljudi biti prinuđeni da se nađu na Zavodu za zapošljavanje.
Nadam se da će ovaj zakon o radu, koji mi danas usvajamo, i da će ovaj fond solidarnosti obuhvatiti i tih 6.000 radnika Zavoda, koji se nalaze na ZZO-u. To će za radnike biti dobro, a naravno i za sredinu kao što je Kragujevac.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Ištvan Takač.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imamo nov predlog evropskog zakona, usklađen sa svim direktivama i preporukama – evropski, a naš.
Ključne reči "poslodavac", "zaposleni", "prava po osnovu rada", "otkaz ugovora o radu", "prestanak radnog odnosa" i druga pitanja vezana za ambijent bogatog kapitalističkog, uređenog i disciplinovanog sveta Evropske zajednice, odakle prepisujemo ili usklađujemo normativne akte sa našim ambijentom; u bogatoj Evropskoj uniji, gde puno poslodavaca nudi puno posla i gde je mnogo lakše doći do posla nego ostati bez posla, za razliku od našeg ambijenta, gde je veliki broj ljudi bez posla i gde je veoma retko da neki poslodavac nudi mogućnost zaposlenja.
Taj uređeni svet ima mogućnosti da zapošljava, stope nezaposlenosti su mnogo manje nego kod nas i veoma je mali broj ljudi koji, kada ostanu bez posla, dugo čekaju na posao. To vreme kad čekaju na posao, država o njima brine na adekvatan način i imaju u naknadu preko tržišta rada, uslovno rečeno, kao i kod nas, i od toga može da se živi, a kod nas to nije slučaj.
Samo ću nekoliko ključnih pitanja da probam da kažem. Ovaj zakon nije ništa novo niti revolucionarno u odnosu na ranije tekstove zakona, čak ni ovaj koji je važeći, iako sam čuo ovde puno drugačijih mišljenja. U nekoliko primera ću pokazati da je to tačno. Ima neznanja, ima želje da se pokaže da je sve što je sada novo mnogo bolje nego što je bilo ranije, mada znam da su i propisi koji su ovu oblast regulisali ranije bili dosta jasniji i prihvatljiviji, samo je drugi ambijent, druge mogućnosti, bili su potencijali veći, privreda je radila itd.
Ministre, znam da ne možete sve ove probleme rešiti, jer vi rešavate probleme onih koji ne rade. Kada bi ostali ministri u Vladi (Velja, Naumov) radili više i kada bi pokrenuli tu proizvodnju, kada bi veći broj ljudi radio, onda bi vi imali manje problema sa zbrinjavanjem onih koji ne rade, sa ovim socijalnim kategorijama.
Počećemo od člana 12. Kaže – "zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu". To se opet ponavlja u članu 104. na 32-oj strani. Šta kaže evropska direktiva i preporuke Evropske zajednice kada je u pitanju pojam "odgovarajuća zarada"? Šta je to odgovarajuća zarada u našim uslovima, u bilo kojoj grani? Kolika je ta odgovarajuća zarada za jednog bravara, rudara, rukovaoca građevinskim mašinama, električara u privredi, radnika u administraciji u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, a koliko je to kod nas.
Može li poslodavac da ponudi ovakvu cenu rada, ovakvu zaradu kod nas, od koje ne može da se živi, a da to ne bude nepristojno i da ne bude u bukvalnom smislu reči eksploatacija, najamni rad. Kod nas je veliko šarenilo i zavisno od grane u kojoj radite, ako imate sreće da radite u EPS-u, NIS-u, "Naftagasu" možda imate priliku da zaradite. U Elektrodistribuciji čistačica zaradi više nego diplomirani inženjer rudarstva.
Može li diplomirani rudarski inžinjer kad dođe kod poslodavca da pregovara sa vlasnikom firme oko te cene rada, a da ne bude toliko ponižavajuća, jer ako odbije, doći će neko drugi koji mora da prihvati tu cenu rada bi mogao da preživi. Konkurencija je velika.
Kod nas je toliko veliki broj ljudi koji traže posao u odnosu na one koji nude, tako da ste u situaciji da prihvatite bilo šta da preživite.
Šta kažu evropske direktive na taj pojam koji pokušavamo na ovaj način da uredimo? Kaže – invalidu rada poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje posla prema preostaloj radnoj sposobnosti itd. Gde ste to u zakonu pročitali da postoji invalid rada sa preostalom radnom sposobnošću? Odakle vam taj pojam kad znate da je Zakonu o PIO, koji je usvojen 2003. godine, ukinuo pojmove invalidnosti, invalide rada sa preostalom radnom sposobnošću, ukinuo pojam - drugi odgovarajući posao, ukinuo pojam - preostale radne sposobnosti itd.
Ako mislite na ono i po ranijim propisima, to je možda trebalo rešiti kroz prelazne i završne odredbe, kao što je u samom Zakonu o PIO. Ovako ispada da je zakonom to regulisano, da ti ljudi koji imaju taj status invalida rada sa preostalom radnom sposobnošću, ili po ranijim propisima treća kategorija invalidnosti, druga kategorija invalidnosti, ili radnik kod koga preti da će postati invalid rada ako ostane na tim poslovima i dalje da radi.
Poslodavac nema posla za njih, da rade puno radno vreme, da ostvaruju radnu normu, a da pri tom ne ugroze svoje zdravstveno stanje. I u postojećem zakona ta kategorija radnika nije zaštićena.
Poslodavac može uvek da ih stavi na spisak radnika za čijim radom je prestala potreba i po proceduri odgovarajućoj da se oslobodi tih radnika, jer ne možete očekivati od poslodavca da rešava socijalni problem. Mislim da je to zakonodavac ranije imao na umu, da država rešava socijalni problem, a ne poslodavac.
Zamislite poslodavca koji zbog poremećaja na tržištu rada, ili izgubi neki deo kapaciteta iz nekog razloga i mora da smanji broj zaposlenih. Ne može niko da kaže - ovoga nemojte da ostavite na poslu ili ostavite ga na poslu, a ovom dajte otkaz. Poslodavac bira.
Može da misli najbolje o gospodinu Peri, kaže - dobar si radnik, malo si bolestan, imaš decu, žao mi što moraš da ostaneš bez posla, ali više nisam u prilici da te plaćam da dolaziš na posao, jer nemam više tih mogućnosti, nemam ni obavezu, isplatiću ti zaradu, isplatiću ti otpremninu i država će da brine o tebi. Ali, naša država nije u prilici u ovim uslovima u kakvim jeste. Poslodavac te mogućnosti ima i to mu niko ne može uskratiti.
Ako poslodavac ispunjava uslove da radi, po onome za šta je osnovao preduzeće, ne mogu da kažem vlasnik firme, jer sad je to vlasnik poslovnog imena, promenili smo termine pa se teško snalazimo u novim terminima, on bira čime će da se bavi, mora da ispunjava uslove u pogledu organizovanosti tehničkih uslova, tehnoloških, u pogledu zaštite na radu, obaveze prema državi. Kada dobije dozvolu za rad, on utvrđuje kapacitete, utvrđuje koliko će da proizvodi, šta će da proizvodi, kome će da prodaje i koliko će radnika da zaposli. Niko ne može da mu kaže drugačije.
Znači, zavisno od toga kako koristi kapacitete, koliko ima mogućnosti da zapošljava veći ili manji broj radnika određene struke, on bira zaposlene, ne mora čak nikom ni da se pravda koga je zaposlio i zašto, ne mora čak ni da objavljuje konkurse, nego zaposliće posredovanjem preko tržišta rada Nacionalne službe za zapošljavanje ili bez posredovanja, samim kontaktom sa onim koji traži posao.
Ne možete očekivati ni da će se taj problem invalida rada na taj način rešiti. To je stvaranje iluzija kod onih koji su u takvom statusu da će im biti bolje, a neće im biti bolje. U Zakonu o PIO, u jednom članu, mislim da je član 21, u jednoj rečenici se pominje invalidnost rada u smislu gubitka radne sposobnosti. Znači, potpuna nesposobnost za rad. Zakon o PIO poznaje samo taj pojam i nikakav drugi pojam invalidnosti.
Nekorektno je to napisati ako to nije u skladu sa ovim ili ako ne mislite da imate nov tekst tog zakona o PIO, pa da to bude dovedeno u red. Ako je to dovedeno u red, to je bolja varijanta, jer mislim da nije u redu da neko sad kaže - ne postoji manjak radne sposobnosti; pa čovek radi 30-40 godina u teškim uslovima rada, pa godine života, pa fizičko stanje itd. Normalno je da čovek nema iste radne sposobnosti, još ako se razboli, kao na početku radne karijere, kad je zdrav, mlad i fizički pripremljen.
Da ne bih oduzimao mnogo vremena, toliko o tim invalidima, zaslužuju i mole, posebno zbog ovih rešenja, da su im uskraćena prava, postoji ta pravna nesigurnost, jer je rečeno da invalid rada koji ostane bez posla po provedenom vremenu na tržištu rada imaće pravo na određenu naknadu preko Fonda PIO. Onda je to ograničeno na pet godina od donošenja zakona, pa je stvorena tolika pravna nesigurnost da veliki broj ljudi gubi sigurnost, šta će biti sa njima, od čega će da prežive dok ne steknu uslove za penziju po nekom drugom osnovu, ostare ili se razbole do te mere da izgube tu radnu sposobnost.
Još kratko da protrčim kroz tekst; na 34. strani, ova minimalna zarada je toliko smešna, kažete - socijalni partneri, dogovor, Vlada, sindikat, poslodavci. Ne vidim tu ulogu Vlade ako dozvoli da je to tako niska cena, ta minimalna zarada.
Zamislite porodicu gde jedan radi u porodici, da zbog bolovanja ne može da zaradi, pa umanjeno bolovanje ili bolovanje koje ne može biti bolje od minimalne zarade, plaća lekove, ne može da se prehrani. Ako se još deca školuju, prestanak studija, školovanje dece. Ta porodica dolazi do toga - bolje ubiti ih nego na taj način pokušavati. Šta kaže Evropa? Šta kaže svet kada je to u pitanju? Ako su sve prepisali iz sveta, dajte da pogledamo koliko je to u svetu.
Hoću da vam poručim ovo - poslodavac koji je u stanju da privređuje i zapošljava ima obavezu i da plaća. Ako to nije u stanju, neće da postoji kao poslodavac. Ostalo ću kroz amandmane. Ali, važan je još jedan deo, moram ovo da kažem.
Ovde je neko toliko hvalio i pričao o tome kako ovim zakonom poslodavac mora radniku da pošalje, dostavi mu prijavu za osiguranje, a to postoji u zakonu u članu 136 - obaveza u roku od osam dana, i prijava za osiguranje i odjava sa osiguranja, i zaprećena je velika kazna.
Znači, postoji, i to nije ništa novo i ne treba ga regulisati na dva mesta, već postoji.
Samo još nešto i završiću. Posle ću o amandmanima. Ima puno stvari vezano za onaj deo kada je u pitanju stečaj. Oni koji su pisali ovaj tekst zakona ili koji komentarišu moraju bar nekoliko odredaba da znaju iz oblasti zakona o PIO, o zdravstvenom osiguranju, zapošljavanju radnika, Zakona o evidenciji iz oblasti rada i onda će razumeti. Sve te odredbe su logične, povezane, jasne, nisu kontradiktorne, ali treba ih znati, da bi se moglo ovo komentarisati.

Hvala. Izvolite, ministar Lalović.

Izvinjavam se, ali red je da prokomentarišem u ovom trenutku određeni broj primedbi koje su rečene za ovom govornicom u vezi Predloga zakona o radu. Počeću od kraja, prosto je najsvežije, a to je pitanje minimalne zarade invalida, pa ću ići prema početku današnjih primedbi.
Kada su u pitanju invalidi i njihov položaj, ovo što je uočeno da se u zakonu pominje preostala radna sposobnost, u ovom drugom zakonu je nema, ovde je zadržana, odnosno, sada će biti zadržana zato što je predviđano da u izmenjenom zakonu o PIO, koji će takođe biti uskoro predmet rasprave, nadam se, vraćamo pojam radne sposobnosti zato što je jedna situacija nenormalna nastupila.
Naime, šta je bila ideja da pojasnim, da bi imali sliku. Kada je 2003. godine novi zakon penzijski donet, kada je urađen, tada je to izbrisano, zato što se tada mislilo da će se posebnim zakonom brzo urediti pozicija invalida.
To nije urađeno novim zakonom i onda je ostala jedna nemoguća situacija, da od 2003. godine svi koji dolaze u poziciju da nisu bolesni, tako da moraju da idu u penziju, nije prva kategorija, da u stvari za njih nema mesta. Govorim o novim ljudima, jer stari ljudi su zaštićeni pet godina.
Dakle, zbog toga je ovo ovde, jer će biti u novom zakonu takođe uneto. I u vezi invalida još jedna napomena.
Uskoro će biti ovde na Skupštini zakon koji je pomenut danas, a pitaju zašto još nije, nije završen, zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji lica, znači invalida, koji na potpuno drugačiji način reguliše materiju invalida, imaćete priliku da ovde o tome razgovarate. Znači, to je u vezi ovog pitanja.
U vezi minimalne zarade, koja je takođe pomenuta, šta kažu međunarodne konvencije? Kažu jednostavnu stvar, a onda se mi suočavamo sa našom realnošću, kažu da ta minimalna nadnica, kako oni zovu, a ne zarada, treba da zadovolji određeni minimum, ali u skladu sa nacionalnom ekonomijom i tako dalje.
Ima iza zapete i taj problem, a tj problem se odnosi na nas sve. I ova minimalna zarada, kolika god da je, prosečna zarada u Srbiji je tolika kolika je, minimalna zarada ne može biti mnogo veća.
Znači, problem je Srbije u njenoj opštoj razvijenosti i u produktivnosti, da ne bi bili ljudi u zabludi. Naime, kada kažu, kada će biti veće zarade, kada se to pitanje postavi, pa biće veće zarade u Srbiji i biće ozbiljno veće kada bude u Srbiji porasla opšta produktivnost društvena i kada bude porasla produktivnost u preduzećima.
Još nešto da vam kažem, to je prava naša slika. Godine 1989, pre čitave ove kavalkade i propasti naše, a danas pričamo o tom dobu kao o zlatnom dobu, dakle, produktivnost je, uopšte društva u onoj Jugoslaviji, pa i u onoj Srbiji, bila 20% od produktivnosti u Evropi. Petina tada, a zamislite kolika je danas opšta društvena produktivnost i nemojte za to da se pravimo da smo pali s Marsa.
Zarade mogu porasti i ukupna poboljšanja u Srbiji nastati kada sa jedne strane povećamo kolač, a sa druge strane povećamo produktivnost. To je nešto što se mora uraditi i nemojte da pričamo priče koje se ovde često izgovaraju potpuno neodgovorno.
Sledeće što je bitno, to je pitanje sistema.
Što se tiče radne snage, da pomenem, već je sada situacija u Srbiji, ne znam da li ste čuli o tome, ima takvih slučajeva da dolaze u Srbiju u preduzeća da rade radnici iz Bugarske, Rumunije, zato što naši koji su prijavljeni kod filijale na birou neće da dođu da rade u ta preduzeća ili im je mala plata, i to je druga strana medalje, i nemojte večito da pričamo priče.
Dakle, radi se o potrebi da se izgradi sistem u Srbiji koji će podići opštu produktivnost. A zašto? Naš čovek je u Nemačkoj, u Francuskoj, kažu, odličan radnik, radi super. A zašto tamo radi, a ovde ne radi? Zato što je sistem ovde bio nakaradan decenijama i ono što treba da radimo jeste taj sistem da postavimo, i to je ono zapravo što mi ovde radimo.
Još nekoliko stvari koje su rečene ovde, da bi se pojasnile i poslanicima, a i građanima o čemu se radi, položaj direktora, ovde je pomenut taj položaj, dakle u ovom predlogu zakona. Radi se o jednostavnoj stvari.
U sada važećem zakonu pozicija direktora je neregulisana, njegova pozicija, jer jeste u radnom odnosu, nije, kakva je pozicija, i to u praksi stvara velike probleme.
Šta mi ovde kažemo? Dve su mogućnosti: ili je direktor u radnom odnosu, pa je to ugovor o radu na neodređeno i određeno; ili nije u radnom odnosu, to je stav 4. i onda dobije naknadu koja ima karakter zarade.
Jednostavno, kažemo, dve stvari. Može biti u radnom odnosu, a ne mora biti ako vlasnik hoće da ga stavi u poziciju klasičnog menadžera po ugovoru. Znači, da pojasnimo, da ne bude tu nesporazuma.
Još jedna stvar traži ovde objašnjenje. Postavljeno je pitanje šta je posredna diskriminacija, da je nejasno šta je. Kaže, neutralna odredba, pa ne znamo šta je.
Navešću samo jedan primer, a praksa će pokazati šta je sve to posredna diskriminacija. Jedan mogući primer, da bi svima nama to pojasnili, jeste kada u aktu o sistematizaciji jednog preduzeća navedu uslov zasnivanja radnog odnosa, da može zasnovati radni odnos samo onaj ko ima do dve godine radnog staža. Deluje neutralno odredba, ali to znači osnovu diskriminacije starih radnika ako je to uslov.
Znači, prosto da pojasnim, da tu ne bi bilo nesporazuma. Kada je u pitanju jedno otvoreno pitanje, a nije vezano za zakon i imam potrebu da kažem, u pitanju je položaj ljudi na Kosovu i Metohiji i on je ovde otvoren. Oni koji su tamo radili, pa sada posle ove nesreće od 1999. godine i cele ove situacije ne mogu da rade, da bih dao jednu informaciju šta radi Vlada, imamo nekoliko kategorija ljudi na Kosovu i Metohiji koje na ovaj ili na onaj način pomažemo.
Znači, imamo jednu grupaciju i to su socijalna davanja, socijalna primanja. Ona idu preko ovog ministarstva. Imamo drugu kategoriju, novčane naknade za nezaposlene, i to je druga kategorija, isto ide preko ovog ministarstva.
Imamo one koji rade, zaposlene, to su oni koji dobijaju platu odavde iz Beograda.
Imamo četvrtu kategoriju koja je pomenuta ovde, a to je jedna kategorija ljudi koji zbog okolnosti ili ne mogu da rade ili rade u preduzećima koja uopšte ne rade, jer ne mogu da rade, nisu na birou.
To je četvrta kategorija i ta četvrta kategorija je takođe kategorija koju Vlada u okviru svoje posebne radne grupe razmatra kako će rešiti. I taj problem će biti rešen, prosto da znate šta radi ova vlada kada je to u pitanju.
Još je ovde rečeno dosta krupno pitanje, pitanje deregulacije i regulacije. Naravno da se mogu iz tog ugla posmatrati stvari. Dakle, šta je nešto što je regulisano, a šta je što je deregulisano i neregulisano.
Moje mišljenje je da ništa samo po sebi nije ni dobro ni loše, nego da zavisi od toga u kakvoj situaciji nešto primenjujemo i u kojoj meri.
Ovde bih pomenuo i ljubiteljima deregulacije da je, na primer, do pre šest godina važio u svetu opšti trend da je apsolutno dobra deregulacija, samo dereguliši i to je dobro.
U poslednjih nekoliko godina u tom svetu menjaju stav o tome, jer su se suočili sa posledicama takve vrste apsolutizacije nekog pristupa.
Dakle, za mene nije pitanje da li je regulacija, deregulacija dobra sama po sebi, jer je to besmislen pristup, nego šta u našim okolnostima donosi određen tip regulacije, određena količina regulacije, a šta određena količina deregulacije.
Mislim da je to realan i racionalan pristup, jer ako bi bilo drugačije, ruku na srce, ako smo imali tri godine deregulaciju, ako je to bio problem, trebalo je da kod nas procvetaju investicije, a nažalost nisu. Znači, ako je problem samo u deregulaciji. Mislim da je stvar mnogo ozbiljnija.
Još jedna načelna stvar; naime, kada je ovde rečeno da su propisi pre 2000 .godine bili bolji, pa su bili više za radnike i tako dalje, u vezi toga mogu samo jednu stvar da kažem.
Najbolji za radnike, kako je pisano, bio je Zakon o udruženom radu, savršen zakon, a ima samo jedan manjak, što neko treba to da finansira. Kada je prestao neko da finansira spolja 1980. godine, onda je počeo sunovrat, i to ne može da se izdrži. Znači, mali, sitan nedostatak ima.
Mnogo pre sam pristalica realnih zakona, koji uvažavaju realne okolnosti, realnih prava koja možemo da ljudima damo da ih oni ostvare.
Ovde je takođe pomenuto, oko tereta dokazivanja, još jedna stvar kada je u pitanju seksualno uznemiravanje i tu je dat jedan komentar. Dakle, primedba da se to po opštim propisima reguliše.
Naravno, pa i krađa se reguliše po krivičnom postupku. Međutim, kada je krađa u preduzeću ona podleže i radnoj odgovornosti. Tako isto seksualno uznemiravanje ili bilo šta drugo ima drugu zaštitu, krivičnopravnu, ali ima i radno-pravnu zaštitu, i te stvari ne treba brkati.

Replika, narodni poslanik Nikola Todorović.