Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 173 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno dovoljno narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Velimir Stanojević (pre podne).
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O RADU (nastavak u pojedinostima)
Podsećam vas da smo na jučerašnjoj sednici započeli raspravu o amandmanima na član 243. koje su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanik Dušan Mrvoš i zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
U raspravi su učestvovali narodni poslanici Milisav Petronijević, Žarko Obradović i Nataša Jovanović, kao i Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, nakon čijeg izlaganja se za repliku javila narodni poslanik Nataša Jovanović.
Ima reč narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo poslanici, znala sam da ću repliku da sačekam bez prisustva ministra Lalovića, zato što i on zna da je neprijatno po njega samog što ću ovo da kažem, ali zato će to da naiđe na odobravanje većine poslanika u danu za glasanje, a pre svega predstavnika sindikata zaposlenih i radnika u Srbiji, jer se radi o amandmanu na član 243.
Zbog javnosti i zbog vas koji niste bili juče ovde, moram da podsetim da je reč o amandmanu gospode Dušana Mrvoša, dr Žarka Obradovića, a istovetni amandman u suštinskom smislu sam podnela ja. Radi se o tome da mi zapravo tražimo, poslanici SRS, a tražila su i pomenuta gospoda, da Vlada bude jedan od garanata pri "zaključivanju kolektivnog ugovora između poslodavca i zaposlenog, odnosno predstavnika sindikata". Kako stvari stoje, moram da obavestim gospodina ministra, na ovaj način, pošto on nije u sali, neko će od njegovih da mu prenese, jedan poslanik iz ove njegove partije je ušao u salu, u danu za glasanje biće izglasan amandman na član 243.
Ne mogu to da tvrdim, ali ako druge kolege budu ostale pri onom principu koji su izneli ovde, kao što to radi SRS, to će se desiti, a gospodin ministar je sinoć na nacionalnoj televiziji u razgovoru sa predsednikom Samostalnog sindikata Srbije i u obraćanju sa "Miko i Lale" rekao da će zakon da povuče ako amandman na član 243. bude usvojen.
Dakle, potrebno je da, kolege iz SPS-a, verujem da će to uraditi i kod sledećeg amandmana, i kolege iz NS-a, odnosno SPO-a, koji su u zajedničkom poslaničkom klubu, opet saopšte ministru da će glasati za amandman SRS, odnosno i svoj u istovetnom tekstu i onda možete da ga obavestite da ne ulazi u salu, jer je rekao da će zakon da povuče.
Šta to zapravo znači? I takvo ponašanje ministra i pre svega kratak fitilj koji on ima, to se tako u narodu kaže, da on za naša obrazloženja sinoć na kraju rasprave kaže da su besmislena, bezvezna i da vraćaju na staro!
Moram gospodina ministra da podsetim, valjda će mu preneti ova gospođa i ovaj jedan njegov poslanik što je ovde prisutan, da o periodu o kome on govori o vraćanju na staro mnogi radnici u Srbiji danas sanjaju. Nije to bilo zlatno vreme i nisu tekli med i mleko, ali su radnici imali posao i po bivšem zakonu pre "lopovskog Milovanovićevog", jer je izglasan krađom glasova u Skupštini, uz pomoć i organizaciju DS-a, radnici su imali garanciju Vlade.
Pošto je ministar, očigledno, nesposoban da u ime Vlade Republike Srbije garantuje za opšti kolektivni ugovor, neka povuče zakon i još bolje neka podnese ostavku, ili cela Vlada, ako ne može kao garant da stoji iza toga.
Nastaviću sa konkretnim primerima i sa kontraargumentacijom na sinoćno izlaganje ministra o amandmanu koji budem imala, gotovo istovetno, zapravo samo je tehnička stvar u pitanju, kao što je ovaj pomenuti kolega.

Da bi bilo jasno, mi govorimo o amandmanu koji su podneli poslanik NS-a Dušan Mrvoš i zajedno narodni poslanici SPS-a Žarko Obradović i Milisav Petronijević.
Da li neko želi o ovom amandmanu? Dušan Mrvoš se javio, pa potom Zoran Krasić. Gospodin Stevanović je odustao.

Dame i gospodo poslanici, u uvodnom ekspozeu gospodina Lalovića rečeno je da ovaj zakon, između ostalog, što je novina i suština ovog zakona, stavlja socijalni dijalog, odnosno kolektivno pregovaranje kao dominantnu formu dogovaranja. To je sjajno. To je najiskrenije sjajno i takav je princip i u zemljama zapadne Evrope. Tamo je socijalni dijalog kategorija dogovaranja i to kolektivno pregovaranje je praktično dominantno dogovaranje.
Navešću samo primere dve zemlje zapadne Evrope koje su to uradile. Irska je to uradila 1987. godine, sa jednom revizijom 2000. godine. U Irskoj ne postoji problem nezaposlenosti. Holandija je to uradila 1982. godine i Holandija je u takvoj situaciji sada da, u trenutku ako sve stane u Holandiji, sve prestaje da radi, niko ne radi, još 50 godina mogu da žive na istom nivou kao što žive sada. Taj princip je izvanredan i sa te strane apsolutno podržavam taj deo zakona o radu i deo izlaganja ministra.S druge strane, socijalni dijalog je uvek sastavljen ili ima tri učesnika. S jedne strane su to poslodavci, sa druge strane su tu reprezentativni sindikati i sa treće strane je to država preko Vlade.
Zašto bi to bilo drugačije kod nas? Vlada ima najjasnije definisanu ulogu u tom dogovaranju i, iskreno, Vlada ima najveću moć odlučivanja i kreiranja bilo zakona, sem naravno Narodne skupštine, tako i zakona i miljea za socijalni dijalog i miljea za razvoj zemlje.
U trenutku kada svi partneri postignu svoj dogovor, odnosno ne svoj, nego postignu dogovor o najvažnijim problemima u svojoj zemlji, kada se definišu načini i vreme rešavanja tih problema, tada je postignut taj nacionalni konsenzus, odnosno postignut je tzv. socijalni pakt i tek tada svaki od tih partnera može da radi svoj posao, a da država napreduje.
Koliko znam, i premijer zna šta radi i iza toga stoji. I većina ministara zna šta radi i iza toga stoji. Zašto je problem gospodina Lalovića da se prihvati ovaj amandman i da Vlada bude jedan od potpisnika opšteg ugovora – da tim svojim potpisom ili potpisom predstavnika Vlade, Vlada bude garant tih opštih uslova ili tzv. nacionalnog konsenzusa postignutog između poslodavca ili poslodavaca, između sindikata i između države.
Reći ću vam samo jednu stvar. Opšti kolektivni ugovor, ili hajde da probamo da na brzinu razjasnimo kako izgleda za ljude koji nisu u toj materiji, i zašto bi svi bili u toj materiji: postoji opšti kolektivni ugovor koji važi za čitavu teritoriju zemlje, za sve grane i za sve zaposlene; postoji granski ugovor za svaku granu posebno; postoje teritorijalni kolektivni ugovori i pojedinačni kolektivni ugovori.
U opštem kolektivnom ugovoru koji važi za čitavu zemlju, za sve grane i za sve radnike definišu se opšte stvari, osnovne stvari, minimum od koga se kasnije kreće u kolektivno pregovaranje po granama, po teritorijama ili između sindikata i poslodavaca u okviru jedne firme.
U opštem kolektivnom ugovoru stoji, evo, vest u novinama, "Večernje novosti", između ostalog, treća strana - dogovorno je da je minimalna zarada 6.993 dinara, znači 7.000 dinara. U opštem ugovoru stoji da će minimalna zarada biti toliko, da je radno vreme osam sati. Neće Vlada, ili ne stoji u opštem ugovoru radno vreme, ostaje između poslodavaca i sindikata da se dogovore da li će raditi od 6,00 do 14,00 ili će raditi od 9,00 do 17,00.
Država je garant da će se raditi osam sati. Svako ko se žali i kaže da ga poslodavac tera da radi duže od osam sati, ima pravo da se zaštiti i da traži pomoć države. Država šalje svoje inspekcije itd.
Ne vidim zašto ako hoćemo da donesemo ovaj zakon koji je u znatnoj meri bolji od trenutno važećeg Zakona o radu, zašto da onda i ta vlada koja zakon predlaže Narodnoj skupštini i ova Narodna skupština ne prihvate mogućnost da i ta vlada koja je zakon predložila Narodnoj skupštini i Narodna skupština koja će zakon usvojiti, ne budu garanti opštih stvari kojima se praktično stvara milje za razvoj, investicije itd.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, još jedna rečenica, znači, suština u priči je samo jedna. Ono što radimo i ono što predlažemo da iza toga stojimo i da to garantujemo.
Vlada je predložila zakon, pa zašto ne bi Vlada bila, jer je već učesnik u tom socijalnom dijalogu, preko svojih predstavnika kao jedan od tri subjekta i zašto onda ne bi Vlada bila potpisnik tog opšteg ugovora i te opšte stvari i svojim autoritetom Vlada garantovala u ovom slučaju i poslodavcima i zaposlenima. Hvala predsedniče.

Izvolite gospodine Krasiću.

Pored principijelnog neslaganja koncepcijske prirode  koje su poslanici SRS u odnosu na ovaj predlog zakona izrazili za proteklih nekoliko dana, mora da se istakne i sledeće: ova vlada je obećala da će da pravi institucije; ova vlada je obećala da će država biti garant; pojedini ministri i u ovoj vladi, a prepoznatljivi po rečima - problemi i rezultati, takođe su obećali rešavanje između ostalog i ovog problema.
Ova vlada je prošle godine predložila Zakon o socijalnoekonomskom savetu, predložila je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, predložila je ovaj zakon koji je na dnevnom redu i najavila nam je niz, takođe, zakona koji direktno ili indirektno dotiču materiju radno-pravnih odnosa.
Ako je to sve obećala ova vlada, onda ova vlada ne sme da pobegne iz procesa kolektivnog ugovaranja, ne sme da pobegne, zato što je poslodavac, možda najveći poslodavac u ovoj zemlji, a što direktno kada su u pitanju zaposleni u organima državne uprave, što indirektno kada su u pitanju zaposleni u organima lokalne samouprave, javnim službama i javnim preduzećima.
Ova vlada ne sme da izbegne kolektivno ugovaranje i zbog drugog razloga, a to je zato što je ona jedina odgovorna za ekonomsku politiku u zemlji.
Ona treba da uđe u ovaj proces i da na kraju svake godine u tom dijalogu dogovori najnižu cenu rada koja će biti reper i osnov za nagrađivanje i vrednovanje rada u Republici Srbiji.
Nema jasne ekonomske politike u ovoj zemlji, ukoliko se cena rada prepusti slobodi ugovaranja i pregovaranja samo između poslodavca i sindikata. Onda će država imati drugu situaciju, da dolazi do nekritičkog, selektivnog, a može se pojaviti i posle nekoliko godina i zaključak, do pogrešnog preseljenja kadrova iz jedne grane i jedne oblasti u nešto drugo.
Zato država u vidu Vlade mora da bude obavezni učesnik kolektivnog ugovaranja, kada je u pitanju opšti kolektivni ugovor. Ona to ne može da izbegne.
Sve konvencije Međunarodne organizacije rada koje imaju za cilj da urede odnos između sindikata poslodavca, sindikata i države, zaposlenog i države, zaposlenog i poslodavca, ukoliko predviđaju mogućnost kolektivnog ugovaranja, zasnovane su na principu tri strane. Ovde imamo samo jasnu poruku ove vlade da ona ne želi da bude učesnik u kolektivnom ugovaranju.
Ne želi da ima obavezu, ne želi da bude garant, ne želi da vodi koegzistentnu ekonomsku politiku, već želi da tu ekonomsku politiku vode kapilarni delovi ovog sistema! Ukoliko Vlada izbegne svoje učešće u procesu usvajanja i izmene opšteg kolektivnog ugovora, onda ova vlada jasno svima stavlja do znanja da nju ne interesuje rad, zaposleni, zarade, ne interesuje, a u krajnjem slučaju i onaj deo ljudskih prava koji se tiču rada i po osnovu rada!

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, pa gospodin Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, zalažemo se da Vlada Srbije bude obavezni učesnik u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora. To za nas nije neko novo rešenje.
To rešenje je kod nas bilo sve vreme naše vlasti, od 1990. godine do 2001. godine. Ukoliko Vlada ne bude učesnik u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora, nećemo imati kredibilne učesnike.
Ne možemo danas da govorimo o kredibilitetu sindikata, donekle samostalni sindikat, iako mi nismo najzadovoljniji radom rukovodstva Samostalnog sindikata. Ako govorimo o ovim drugim sindikatima, Branislav Čanak i sindikat "Nezavisnost" uopšte nisu reprezentativni.
Ovih dana, po našim informacijama, Branislav Čanak prikuplja neke potpise od seljaka, od poljoprivrednih proizvođača; jedno 50.000 takvih poti jer se radi o amandmanu na član 243. i onda će nezavisni sindikat biti reprezentativan.
Vi znate, poljoprivredni proizvođači nisu ni čuli za nezavisni sindikat, a daleko od toga da ga podržavaju, jer svi mi znamo angažovanje Branislava Čanka. On je isto što i Nataša Kandić, Sonja Biserko i Biljana Kovačević-Vučo: svi su bili na istom zadatku od 1990. godine, pa do današnjeg dana.
Ako govorimo o udruženju poslodavaca, da li imamo reprezentativna udruženja? Pa takoreći mi ih nemamo. Postoji jedna unija sa 10-15% pokrivenosti kada je reč o članstvu. Naravno, tu se na velika vrata gura Bogoljub Karić kao predsednik nekog fantomskog "udruženja industrijalaca".
Ministar Lalović nije ovde, upozorio bih ga, može Bogoljub Karić da prevari Lalovića, pa Slobodana Miloševića, našeg predsednika, sto puta je prevario. Koristio je sredstva Fonda, koristio je razne kredite, ali umesto da gradi fabrike na Kosovu i Metohiji, on je pravio vile na Dedinju! To je istina!! U Srbiji danas sve je moguće!
Znači, u tim uslovima kada nemamo kredibilnih udruženja poslodavaca, kada su sindikati sumnjivi kada je reč o zaštiti zaposlenih ljudi, Vlada mora da bude garant minimuma prava svih zaposlenih. Mi se koncepcijski duboko razlikujemo od predlagača, to je istina i on je to sinoć govorio na televiziji.
Ministar Lalović potiče iz onog DOS-a od 2001. godine. Znate kakva je njihova deviza bila – samo tržište, tržište će sve da reši.
Tržište ništa nije rešilo! Mi smo svedoci, nekoliko godina unazad, da tržište ništa nije rešilo u okolnim zemljama.
Ko nameće taj koncept? Pre svega, nameće MMF i Svetska banka. U svim zemljama i kod nas u Srbiji, u prethodne tri godine, od 5. oktobra, odigralo se na isti način. Bilo je nekoliko faza tog koncepta:
– prva faza je rasprodaja preduzeća. Bila je rasprodaja preduzeća i nijedna prodaja nije bila dobra. Čak ni one prodaje kao što su cementare, nisu bile dobre prodaje, jer je smanjen broj zaposlenih npr. u cementari u Paraćinu, sa 2.800 na 700 radnika. Onda nema para ni za penzijske i zdravstvene fondove, ni za poreze. Smanjen je broj radnika.
– druga faza je, navodno, tržišno utemeljenje cena, eufemizam za veliko povećanje cena i struje i komunalija. Znate da je sve poskupelo deset puta.
– treća faza je liberalizacija tržišta kapitala, gde, navodno, investitori dolaze. Niko nije došao od investitora, ako ne računamo ove prodaje pri čemu su pare otišle u budžet i potrošene, a sve je praćeno samo likvidacijom banaka i bankrotom privrede. Znači, taj koncept se pokazao neispravnim. Moguće je ići sa drugim konceptom kakav je u Sloveniji, kakav je u nekim drugim državama. Ministar Lalović duboko nije u pravu kada insistira na ovom konceptu.
Da završim kada je reč o amandmanu.
Mi se zalažemo da Vlada Srbije bude "obavezni učesnik" u zaključivanju opšteg kolektivnog ugovora, jer to je najbolja garancija za minimum prava zaposlenih ljudi.

Narodni poslanik Branislav Stevanović.

Dame i gospodo, amandman na član 243.  koji je podnela gospođica Nataša Jovanović, svakako da je ...
(Predsednik: Taj amandman je posle, sada govorimo o amandmanu gospodina Mrvoša na isti član.)
... ista je suština amandmana, samo što je jedna reč izmenjena, koja govori o neophodnosti da Vlada učestvuje u zaključivanju kolektivnog ugovora, pored reprezentativnih sindikata i reprezentativnih poslodavaca. Neophodno je da i Vlada učestvuje kao tripartitni partner u odlučivanju i u zaključivanju kolektivnog ugovora.
Dakle, ovde se jasno vidi da Vlada hoće da poturi kukavičje jaje poslodavcima i sindikalcima, da oni sami odlučuju o sudbini radnika. Međutim, neophodno je da Vlada uzme učešće, jer, naravno da je Vlada najveći garant u zaključivanju kolektivnog ugovora. Prosto rečeno, pregovarali bi Karić, Smiljanić i Lalović. To su sadašnji predstavnici ove tri strane, koji bi zaključili kolektivni ugovor, naravno, da bude bolje za radnike Srbije.
Međutim, gospodin Lalović je više puta rekao da nas amandmani SRS i SPS vraćaju u prošlost. Moram da naglasim član 179. koji govori o devet načina na koje može da se da otkaz radniku.
Taj član 179. je najvažniji i posle njega ovaj 243, koji najveću zaštitu daju radničkoj klasi.
Svakako da ta konstatacija o vraćanju u prošlost nema smisla. To me vraća na onu priču gospode iz DS, koji kažu da, ako promenimo Zakon o radu, navodno, na taj način ćemo poterati strane partnere koji su veoma zainteresovani za našu privredu.
Prema tome, ne možemo mi njima da poklonimo teško stečene fabrike koje su naši očevi i dedovi gradili, a uz to da im damo besplatnu radnu snagu i da oni mogu da razvijaju svoj biznis u Srbiji, a mi doživotno da budemo njihovi robovi. Znači, kako ministar Lalović govori, mi sada treba tim krokodilima da budemo žrtve. Gospodo, ovi krokodili koje pominje ministar Lalović, oni ne puštaju suze u odnosu na one prave krokodile koji puštaju suze kada čvrsto stegnu svoju žrtvu u čeljust.
Prethodni govornik je pomenuo sumnjivost predstavnika sindikata. Ono "Mile i Lale", to smo videli u sinoćnjoj emisiji na Prvom programu RTS-a. Ima očitih primera, od 2000. godine naovamo, predstavnika sindikata.
Jedan od njih je Vranuša, koji je držao vatrene govore na svim lokalnim i državnim televizijama, branio, udarao se po grudima, štitio interese radnika. Ta prethodna vlast je našla metod kako da ga smiri, a to je da ga odmah postavi u Upravni odbor EPS-a. Tako je i prethodni ministar, vođa radničke klase, postavljen za ministra za rad i zapošljavanje. Takođe i sadašnji ministar je tako došao.
Znači, od 2000. naovamo vlast ima jasan cilj kako primiriti i ugušiti sve pobune; na taj način što će podeliti njima dobre funkcije, visoke plate i udri po radnicima, vi ste oštećeni, vi ste ovakvi, onakvi – a svoj džep u prvom planu.
Zato hoću da kažem da ima i daleko boljih primera. To su sindikati u TENT, u TE "Kolubara", gde predstavnici sindikata obezbeđuju svojim radnicima idealne uslove i za letovanje i za zimovanje, posebno invalide rada smeštaju u banju.
Imao sam još nekoliko zanimljivih pitanja za gospodina ministra, ali pošto nije prisutan, toliko o amandmanu.