Bojim se da je upravo završna rečenica gospodina Nedeljkovića možda i smisao ovog zakona. Vaša nesuvisla potreba da isprepisujete sve i svašta svela se na nešto slično onome što smo videli kada ste govorili o đačkim parlamentima, dakle, pravo da misli, pravo da odlučuje, pravo da ima ministra spoljnih poslova, ministra kulture, predsednika vlade.
Evo i sada – pravo deteta da misli. Mišljenje je proces. Ko je ikada u bilo kom pravnom aktu detetu zabranio mišljenje? Ako mišljenje iznosi kao nekakav stav, onda ga artikuliše, pa je to onda opet stav deteta. Ako to svoje mišljenje operacionalizuje, to je onda delo, akt.
Prosto je neshvatljivo zašto se to stavlja u ovako globalni koncept, da tek indirektno može da se zaključi da je to mišljenje koje dete može da izloži u momentu kada se odlučuje o njegovoj sudbini, recimo, kod usvajanja ili kod razvoda braka, kome će da pripadne itd. Trebalo je to preciznije navesti, jer ovako bombasto stavljeno - pravo na mišljenje, ostavlja upit gde je to dete do sada živelo, kakva je to država bila u kojoj se pravo na mišljenje deteta nije poštovalo.
U prvom stavu se vidi kako je sposobno da ostvari, maltene, proces mišljenja. To je neverovatno. Jedna prilično nemušta formulacija pet stavova ovog člana čini ga glamuroznim, nejasnim, nedorečenim. Uopšte, osujećenje prava na mišljenje i stavljanje u prvi plan jednog misaonog procesa – nama je neshvatljivo zašto se toliko dalo tome značaja, kada je moglo za određene vezane članove, u kojima je prisustvo deteta bitno, da se stavi: ukoliko dete jeste sposobno ili dovoljno zrelo, biološki, mentalno, psihički, da da svoje mišljenje o određenim stvarima koje se njega tiču. To se tiče sličnih odluka koje dete donosi, u pogledu mišljenja, o podobnosti za intervenciju, za lečenje.
Jednostavno, jedan galimatijas od rešenja, koji ne znam zašto je tako prepisivan ili ponovo dovođen u prvi plan, budući da je verovatno neko mislio da će zakon biti loš ako se ovo ne stavi. On bi bio jednako loš i bez ovoga što ste stavili, ali na nama je da na ovome intervenišemo, kada je već takav kakav je. Prihvatite sugestiju predlagača amandmana, pa ga utoliko izmenite.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Kolege poslanici, verujem da ćete, kada se bude glasalo o ovom zakonu, glasati za amandman kolege Milovana Radovanovića, jer ovim amandmanom dajemo težinu članu 65. Predloga zakona, u smislu da prihvatanjem ovog amandmana onda zaista ima smisla ono što je predviđeno u članu 65. Ne radi se samo, kao što je to Vlada predložila, o deklarativnom tekstu, koji, u principu, nikoga ne obavezuje. Ako bi bio  prihvaćen naš amandman, onda bi bio postignut pravi smisao onoga što se htelo članom 65.
Samo da podsetim, član 65. govori o mišljenju deteta prilikom razvoda. U stavu 1. predloženog zakona stoji da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja. Mi srpski radikali smo apsolutno saglasni sa ovakim stavom, ali zato ne možemo da prihvatimo ono što je napisano u stavu 6. ovog istog člana, što negira ovo što je predviđeno stavom 1. člana 65.
U stavu 6. kažete: "Sud i organ uprave utvrđuju mišljenje deteta u neformalnom razgovoru koji se obavlja na prikladnom mestu, u saradnji sa školskim psihologom odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom ustanovom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere".
Prema mišljenju naše poslaničke grupe ove reči "u prisustvu lica koje dete samo izabere" ne mogu da stoje, odnosno umesto toga bi moglo da se kaže: "bez prisustva roditelja". Šta ovo znači, u suštini? Ako ostavimo da se dete izjašnjava o tome kojem roditelju će pripasti prilikom razvoda, ali to mora da kaže u prisustvu lica koje je samo izabralo, to automatski znači da se dete opredeljuje za onog roditelja koji je bliži sa licem koje je dete samo izabralo. Ako se dete opredeli za ujaka, sigurno je da će tražiti da pripadne majci, a ako se opredeli za strica, onda će sigurno pripasti ocu.
Ako hoćemo da isključimo pristrasnost, da dete bez ikakvog straha može da kaže sa kim želi da ostane posle razvoda roditelja, onda to mora da kaže pred svim ovim stručnim licima koja jesu ovde navedena, ali bez prisustva ijednog roditelja i bez prisustva tog lica koje je na bilo koji način blisko jednom od roditelja.
Jedino na taj način omogućavamo da dete kaže s kim zaista želi da ostane da živi. Ako ne biste prihvatili ovaj naš amandman, onda vam je valjda svima jasno da tu nema slobode deteta, jer sigurno da dete od 10 ili 11 godina neće da kaže - više volim da živim sa mamom, ako je pored njega stric koji je tatin brat. Jednostavno, to ne može da se očekuje od tako malog stvorenja.
Vlada u obrazloženju kaže da ne prihvata ovaj amandman, s obzirom na to da je prihvaćen amandman narodnih poslanika Ljiljane Nestorović i Meha Omerovića na isti član Predloga zakona.
Ne znam da li ste pročitali ovo obrazloženje i amandman kolega Ljiljane Nestorović i Meha Omerovića. On nema blage veze sa onim što smo mi predložili.
Šta ovo dvoje kolega kažu? Da se u stavu 6. brišu reči "u neformalnom razgovoru koji se obavlja na prikladnom mestu". To nema nikakve veze sa onim što smo mi predložili. U redu, neka se briše to da se mišljenje daje u neformalnom razgovoru koji se obavlja na prikladnom mestu, ali to zaista nema nikakve veze sa ovim što smo mi rekli – da to mišljenje dete daje bez prisustva roditelja, odnosno lica bliskog jednom roditelju.
Očigledno je da onaj ko je pisao obrazloženje Vlade misli da se mi narodni poslanici ovde igramo, da ne čitamo predloge zakona, mišljenje Vlade.
Zaista sam bila zgranuta kad sam videla obrazloženje Vlade zašto nije prihvaćen amandman Milovana Radovanovića – zato što su Meho Omerović i Ljiljana Nestorović podneli amandman na isti član, ali na potpuno drugi deo priče, koji nema veze sa ovim našim amandmanom.
Zaista vas molim, pretpostavljam da ste vi, gospođo, stručno obrađivali ovaj deo (obraća se gospođi iz stručne službe), da vodite računa i da uvažavate da mi ovde ozbiljno radimo i ozbiljno razmišljamo.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 70. amandman sa ispravkom zajedno su podneli narodni poslanici Bojan Kekić i Živodarka Dacin.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, kolega Bojan Kekić i ja smo podneli amandman za koji smatramo da zbilja suštinski pojašnjava neke stvari u ovom zakonu.
Radi se zapravo o odeljku - Vaspitavanje deteta i članu 70. To je jedini član koji se odnosi na vaspitavanje deteta i glasi: "Roditelji imaju pravo i dužnost da sa detetom razvijaju odnos zasnovan na ljubavi, poverenju i uzajamnom poštovanju, te da dete usmeravaju ka usvajanju onih vrednosti koje imaju univerzalni karakter". Ponovo neka opšta karakteristika koja može da znači sve i ništa.
Smatramo da smo ponudili mnogo bolje rešenje, pa je naša ponuda da umesto reči "onih vrednosti koje imaju univerzalni karakter" stoje reči "i poštovanju vrednosti emocionalnog, etičkog i nacionalnog identiteta svoje porodice i društva".
Praktično se ovde određuju suštinske vrednosti kojima roditelji treba da se rukovode u vaspitavanju dece, a koje isto tako imaju opšti značaj.
Još nešto, zbilja sam očekivala da će ministar Lalović biti tu i da će verovatno usvojiti ovaj amandman, samim tim što je on, naravno, pravno moguć i što je na resornom Odboru za zdravlje i porodicu praktično jednoglasno usvojen.
S obzirom na činjenicu da ne može na samoj sednici da bude usvojen, samo bih vas zamolila da u danu za glasanje usvojimo ovaj amandman i tako poboljšamo član zakona, jedan jedini, koji se odnosi na vaspitanje deteta. Zahvaljujem.

Pošto je taj amandman prošao na Odboru, to je već pola posla.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 75. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović. (Narodni poslanik povlači amandman.)
Zahvaljujem se.
Na član 76. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Pošto su amandman prihvatili Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 77. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Vlada predlaže da se amandman ne prihvati, a Odbor za zdravlje i porodicu i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Reč traži narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.

Hvala. Zadovoljstvo mi je kada gospodin Anđelković vodi Skupštinu, onda se osećam kao žena. Inače sam, bogami, stalno u sumnji.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici Leili Ruždić-Trifunović.

Član 77. predviđa samostalno vršenje roditeljskog prava. On ima pet stavova. Svaki stav predviđa situaciju u kojoj može jedan roditelj samostalno da vrši roditeljsko pravo.
Smatrala sam da moramo da dodamo još jedan stav i stavila sam ga kao stav 2, a ostale stavove pomerala za jedno mesto. Taj moj stav bi glasio: "Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke organa starateljstva kada drugi roditelj zbog bolesti, trajnije odsutnosti ili iz nekog drugog razloga privremeno nije u mogućnosti da vrši roditeljsko pravo."
Smatrala sam da je neophodno da i situacija u kojoj privremeno jedan roditelj ne može da vrši roditeljsko pravo uđe u ovaj član, a pošto je stvar privremena, odnosno rešenje privremeno, njega može da odredi organ starateljstva. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima ministar Lalović.