Odgovoriću kratko na ovo pitanje koje je postavljeno. U prvoj verziji Predloga zakona imali smo predložene mere. Međutim, od strane Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo je rečeno da takve mere ne možemo tu da unesemo zato što to može samo u krivičnom i prekršajnom postupku. Mi smo, naravno, pri izradi zakona morali da se konsultujemo i uvažavamo stavove Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. To je jedini pravi razlog. Inače smo mi to u prvoj verziji imali.
Kada sam već izašao još bih prokomentarisao par stvari koje su do sada bile. Ovde je dosta rasprave bilo oko prava na usvajanje naše dece od strane stranaca. To je bilo dosta prisutno. Želim da kažem nekoliko stvari u vezi sa tim. Prvo, usvajanje naše dece od strane stranih državljana je nešto što postoji od 1980. godine. Prosto je neobično da se to posebno problematizuje 2005. godine. Dosadašnje iskustvo, kada se radi o usvajanju naše dece od strane stranih državljana, nije bilo problem tokom četvrt veka, a sada to postaje zbog nečega problem.
Godišnje se, otprilike, od strane stranih državljana usvaja od troje do petoro dece i većinom se radi o deci koja su ometena u psihofizičkom razvoju. Mislim da je takva vrsta primedbe potpuno deplasirana, jer imamo nešto što funkcioniše četvrt veka. Nezavisno od konvencija i svega ostalog što smo pričali, govorim o suštini stvari i suštini odnosa. Dakle, takva jedna primedba je potpuno neumesna i neutemeljena kada se radi o tome.
Kada se radi o primoravanju srodnika da prihvate starateljstvo, mi u zakonu imamo rešenje prema kojem će oni biti prvi pozvani da budu staratelji.
Međutim, ne samo što to nije dalo rezultate u prethodnom periodu, već ima nešto mnogo ozbiljnije od toga, a to je da je potpuno drugačiji kvalitet odnosa kada primoravate silom zakona nekoga da bude staratelj nekom detetu.
Mislim da je svakome potpuno jasno kakve su moguće pogubne posledice baš po to dete ukoliko nekog primorate da bude staratelj, a ja sam više puta naglasio da ovaj zakon u dobrom delu treba posmatrati pre svega iz ugla interesa deteta. U tom smislu je primoravanje na ovo potpuno suprotno bilo kakvom interesu deteta.
Još jedno pitanje je ovde bilo prisutno, a to je oko sredstava kod starateljstva. Stavljen je amandman da li će se i kako moći omogućiti sredstva za staratelja. Dakle, mi ovde potpuno jasno kažemo, u nekoliko tačaka, koje su sve mogućnosti da se obezbede sredstva za starateljstvo, i govorimo – sredstva socijalne zaštite. U stvari, radi se o centrima za socijalni rad kojima mi dajemo sredstva, pa oni daju sredstva starateljima. Dakle, postoji jedna sasvim čvrsta veza, garancija, u stvari, ako nema sredstava iz drugih izvora, to onda obezbeđuje država i mi to radimo. U tom smislu je i ovaj amandman ili ovaj prigovor, po našem mišljenju, neumestan.
Još jedna i poslednja stvar: ovde je nekoliko puta kod ovog pravnog standarda "očigledna nepravda" (pa su davani predlozi koji su takođe jedna vrsta pravnih standarda) postavljeno pitanje kako mi to ostavljamo neodređeno, uopšteno i ko će o tome da odlučuje.
Dakle, mislim da se ni na koji način ne može tretirati da je preciznije ono što piše u više amandmana – otprilike, kada bi to lice bilo u problemu materijalne prirode ako bi davalo to izdržavanje, što je takođe jedan pravni standard. U tom smislu je priča potpuno nepotrebna, suvišna.
Ono što jeste bitno reći za ovom govornicom, na pitanje ko će da određuje šta je to "očigledna nepravda", još jednom bih apelovao, generalno, kada se rade amandmani, da se pogleda zakon u celini. Upućujem na članove 201, 202. i 203, gde se potpuno precizno kaže da to radi sud u parničnom postupku, pročitajte tamo ko šta radi. Znači, sva ova pitanja se vode pred sudom u parničnom postupku, po postupku uređenom u ovom zakonu, a što nije u ovom zakonu, primenjuje se shodno parnični postupak. Prosto, odgovor na jedno pitanje koje je neumesno, a ne bi se ni postavilo da je pročitan zakon u celini.