Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 102 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Radojko Obradović, Goran Svilanović, Žarko Korać, Miroslav Markićević, Radič Joković - pre podne.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG PORODIČNOG ZAKONA (načela; pojedinosti )
Podsećam da se na kraju poslednjeg dana rada sednice za reč javila narodni poslanik Anita Beretić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratska stranka - Boris Tadić.
Ima reč narodni poslanik Anita Beretić.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u dvodnevnoj raspravi o Predlogu ovog zakona, raspravi koja je protekla neuobičajeno za ovaj skupštinski dom, u relativno mirnoj atmosferi, bez replika, a rekla bih da nije bila nijedna replika u toku rasprave, što govori o jednom solidnom duhu koji vlada u ovom parlamentu, ali više od toga rekla bih da je ilustracija za potpuno odvojene doživljaje i shvatanja koja su vezana za ovaj zakon.
Dakle, dva koncepta viđenja i razumevanja teme braka, vanbračne zajednice, bračnih odnosa, porodice, porodičnih odnosa, tekla su potpuno paralelno, tako da, praktično, nije bilo potrebe za nekim ukrštanjem mišljenja. Sada je samo pitanje koji će koncept preovladati.
Jedno od shvatanja koja smo imali prilike da slušamo tokom rasprave jeste tradicionalno, u mnogim elementima čak i retrogradno, i u tom konceptu, u tom viđenju dominira strah, i to strah od viška prava. Dakle, najčešća kritika koja je izricana u tom jednom konceptu jeste unapred pretpostavljena manipulacija, koja će tobože biti omogućena ukoliko ovaj višak prava, po njima, bude ostvaren. Naravno, taj višak prava pre svega se vezuje za ženu i za dete.
Dakle, po nekom pravilu, ako možemo da interpretiramo to viđenje, žena, odnosno dete, odnosno one socijalne grupe koje su po pravilu slabije, a samim tim i najčešće predmet, objekat zlostavljanja, jesu po prirodi stvari - manipulanti i neko ko će ono što mu je zakonom predviđeno kao boljitak i kao korak napred manipulisati zarad ne znam kakvih interesa.
Često se tu može prepoznati uobičajeni doživljaj i uobičajena osobina tih slabijih društvenih grupa, koje su opet predmet veličanja tradicionalne porodice, šta god pod tradicionalnom porodicom podrazumevali. Često se u veličanju tradicionalnih, patrijarhalnih vrednosti porodice i porodičnog života namerno ili slučajno zaboravlja praktično nabrojati koje su to osobenosti i vrednosti koje smatramo tradicionalnim i patrijarhalnim i za koje nisu potrebne bilo kakve izmene.
Mislim da se u tom jednom konceptu razumevanja ovog zakona i dalje ozbiljno zatvaraju oči pred našom realnošću da nasilje u porodici postoji, da ono ne može biti stvar bilo kog člana porodice, niti porodice u celini, da taj društveni problem jeste upravo to - društveni problem, da je društvo odgovorno za stepen tolerancije prema nasilju uopšte, a naročito nasilju u porodici, i da to nije lična, privatna ni porodična stvar, koja se ne tiče bilo koga izvan te tradicionalne patrijarhalne porodice odnosno bilo koga izvan zatvorenih vrata.
Dakle, jedan od najvećih pomaka koje nudi ovaj zakon jeste smanjenje stepena društvene tolerancije prema porodičnom nasilju. Ovde se, u tom jednom konceptu, u toku rasprave to često smatralo onim što je negativno u zakonu i unapred se osuđivalo, ili makar samo sumnjalo da su moguće manipulacije tim članovima.
Mislim da nam je trenutak da, umesto nekih mitova o "sokolskim gnezdima", o nekim vrednostima patrijarhalne porodice, razmišljamo o pojedincu koji je član svake porodice. To je praktično vodeći motiv u onom drugom konceptu koji je tekao paralelno u toku rasprave i koji praktično podržava i Demokratska stranka.
Dakle, mi smatramo da se sve vrednosti koje se vezuju za porodični život temelje na vrednostima i opusu sloboda i prava na izbor koje poseduje pojedinac.
Umesto nedefinisane i nedorečene patrijarhalne porodice mi praktično porodicu doživljavamo, i to joj omogućava ovaj zakon, kao jednu zdravu zajednicu slobodnih pojedinaca koji imaju pravo na izbor. To je ono što jeste temelj podrške ovom zakonu od strane Demokratske stranke.
Naravno, mi i dalje insistiramo da u toj slobodi na izbor idemo do kraja, jer ako je predlagač imao snage i hrabrosti da napravi taj iskorak u moderno i da porodicu i odnose unutar porodice tretira na savremen način, da apostrofira značaj pojedinca i njegovo pravo na izbor – pri tome naročito pohvaljujemo odredbe koje se tiču prava deteta i odredbe koje se tiču zaštite od porodičnog nasilja, jer je i to praktično društvena briga o pojedincu – mi apelujemo na predlagača da napravi još jedan važan korak napred i kada je u pitanju onaj član koji praktično suštinski kasnije proizvodi sve relacije u porodičnim odnosima, a tiče se prava na izbor o rođenju deteta.
U toku amandmanske rasprave ponudićemo još argumenata i zaista mislimo, ukoliko predefinišemo član 5. i na pravi način iskažemo pravo žene da slobodno odlučuje o rađanju, da će ta priča o slobodi izbora i slobodnom pojedincu u opusu porodičnih odnosa biti poprilično zaokružena.
Mislimo da je to izuzetno važan član u zakonu, jer je to pitanje oko kojeg ćemo se opredeliti da li će preovladati onaj prvi koncept o kojem sam govorila, pa ćemo ostati u velikoj meri u nekim zamagljenim odnosima, koje ćemo samo nazvati tradicionalnim, porodičnim, i time otškrinuti, ako ne sasvim otvoriti vrata mnogim manipulacijama o slobodi izbora na rađanje, što je prirodno pravo žene, ili ćemo pak podržati, za šta se Demokratska stranka zalaže, ovaj drugi koncept, koji tretira slobodnog pojedinca kao temelj prave, zdrave porodice, a time i zdravog društva. Hvala.

Da li još neki predsednik ili predstavnik poslaničke grupe želi reč? (Ne.)
Pošto smo iscrpli načelnu raspravu, zaključujem načelni pretres.
Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović podnela je amandman kojim predlaže izmenu naziva Predloga zakona.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.

Hvala. Poslanica Trifunović-Ruždić će da da svoje obrazloženje zašto smatra da zakon o porodici treba da nosi naziv "zakon o porodici", a ne "porodični zakon".
Naime, smatram da zakon ne pripada porodici, nego da govori o porodičnim odnosima i svemu onome što se dešava u porodici, oko porodice i u vezi sa porodicom.
Ne samo da mislim da je jezički ispravnije da to bude zakon o porodici, jer on podrazumeva i porodicu i porodične odnose i sve u vezi sa porodicom, nego smatram da je i logički ovo mnogo opravdanije. Zbog toga očekujem od koleginica i kolega da prihvate amandman, pa da nam se budući zakon zove – zakon o porodici.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Gospođa Beretić, izvolite.

Mislim da je predmet ovog amandmana zaista više jezičke prirode, ali ništa što je vezano samo za jezik naravno ne isključuje bilo koji drugi suštinski značaj. Dakle, ovde se radi o jednoj vrsti prisvojnog prideva. Takođe, podržavamo amandman gospođe Ruždić-Trifunović. U prvom redu, iz jezičkih razloga.
Dakle, u ovoj grupi, u koju spada i pridev "porodični" sa nastavkom -ni, grade se uglavnom pridevi kao pojmovi uz čija imena oni stoje, pripadaju onome što kazuje imenica ili ime uz koje stoje, praktično oni prate ono što to ime kazuje. Kada bismo bili jezički analitičari, OK je, znači ispravno je, ali suštinski sužavamo značenje. Prosto, ono što bismo rekli najrazumljivije, nije u duhu jezika.
Potpuno je prirodno da može – radni dan, radna knjižica, radni staž, ali ne može – radni zakon. To je otprilike, prosto poređenja radi, jer je opus, tema, mišljenje i ono što je obuhvaćeno ovim pridevom, mnogo širi. Tako, na primer, sasvim dobro zvuči – porodični grb, porodični praznik, porodična imovina, porodični odnosi, ali sve to može biti predmet zakona o porodici. Prosto, sveobuhvatnije je kada se upotrebi ta tzv. predloško-padežna konstrukcija.

Da li još neko želi reč o istom amandmanu? Narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, podrška amandmanu narodne poslanice Leile Ruždić-Trifunović sa par minuta dodatne argumentacije. Dakle, uz Krivični zakon ili zakonik ovo bi bio jedini zakon koji ima prisvojni pridev uz reč zakon. Mislim da nije u pitanju ni nedostatak argumentacije od strane poslaničke grupe DS, niti su u pitanju čvrsta uporišta onih koji brane stav da naslov zakona ostane "porodični zakon". Više je u pitanju psihologija – nećemo, baš ćemo ga tako nazvati i tačka.
Dokaz za tezu koju izlažem je slična amandmanska borba oko imena Zakona o zaštiti životne sredine. Predlagali smo da se on zove – zakon o sistemu zaštite životne sredine. Amandman je odbijen, naravno, ali obrazloženje je bilo – pa, to je u stvari to, samo nećemo da se tako
zove.
Kao lako udaljavanje od teme, od dana usvajanja Zakona o zaštiti životne sredine vidimo da smo, nažalost, bili u pravu i tada, jer ne može biti primenjen iz razloga koje smo iznosili u amandmanima.
Zašto zakon o porodici? Aforističari kažu – kada zakon krene da ti uređuje porodicu, onda je malo od toga u porodici ostalo, ali naš je posao da iz ove skupštine pošaljemo ljudima jasnu poruku. Prvo, da je to osim Ustava verovatno jedini zakon čije odredbe obuhvataju svakog pripadnika društva i po tome je neverovatno važan. Zašto treba da bude zakon o porodici? Zato što treba svim odredbama da bude poslat kao poruka svima u Srbiji koje odredbe ne smeš prekršiti.
Ako već vidimo iz iskustva, iz istraživanja, iz pojava u našem društvu da ne važi da su nas još babe naučile šta se radi, a šta se ne radi u porodici, onda to mora da uradi zakonodavac, ali je mnogo jasnije i mnogo tačnije nazvati ga zakonom o porodici, jer on upravo to radi – propisuje gde će i na koji način država intervenisati ako pripadnik ili pripadnica porodice prekrši neku od odredaba zakona i propisuje obaveze svih onih koji žele da stvaraju nove porodice ili da uređuju sopstvene porodične odnose.
Želeći da verujem da ne može samo psihologija u smislu – e nećemo baš, da bude razlog da se ne prihvati jedan razuman amandman, pozivam vas da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman, iz prostog razloga što svi delimo svest o tome da je bolji i što je jedna od manjih izmena u odnosu na tekst koji je dugo pripreman, i po tome je ovaj zakon dobar primer, znači, nešto što je važno dugo se radi, bila da se izmeni samo da se ne zove "zakon o porodici", kako je bilo u prvobitnom predlogu u javnoj raspravi, nego "porodični zakon".
Želim da verujem da govor argumenata ima dejstva u ovoj sali i to je razlog zašto, kao poslanica DS-a, još jednom apelujem na poslanike i poslanice da u danu za glasanje prihvate amandman narodne poslanice Leile Ruždić-Trifunović.

Da li još neko želi reč o istom amandmanu? (Ne.)
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Bojan Kekić, Milan - Žire Janković i Zvonimir Stević.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, Zvonimir Stević.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom koji sam podneo zajedno sa kolegama Bojanom Kekićem i Milanom Jankovićem na član 1. u prvi plan kao prvi deo stavili smo porodicu i, zarad javnosti, on glasi: "Ovim zakonom uređuju se: porodica, brak, bračni odnosi, odnosi u vanbračnoj zajednici..." i tako dalje.
Znači, porodica je prvi, najosnovniji i najbitniji deo ili najosnovnija ili najbitnija institucija, što u članu 1. Predloga zakona nema.
Naime, otkad postoji zakonodavstvo na našoj planeti, uvek je u pravnim sistemima porodica bila definisana kao osnovna ćelija svakog društva, bez obzira na društveno uređenje. Nažalost, u poslednjim decenijama ova problematika je prilično zapostavljena u našem javnom životu, a verovatno kao posledica teških vremena koja su iza nas, a možda i nisu. Rat i sankcije, pored ogromne štete, doveli su i do toga da smo prilično ogluveli na sasvim jasne činjenice; u proseku naše porodice su ozbiljno uzdrmane ili, bolje rečeno, razbijene. Zato bi zakonodavac trebalo više da misli i poklanja pažnju jačanju i učvršćivanju porodica, a ne situacijama kada se porodica rastura.
Posebno nas socijaliste, kao dobre domaćine, uznemirava i pokušaj legalizacije biološki abnormalnih zajednica, koje po prirodi stvari ne mogu da spreče belu kugu koja nas je zahvatila i koja je mnogo ozbiljnija nego što nam se u ovom trenutku čini. Zato smo predložili amandman na član 1. Predloga porodičnog zakona, jer mi socijalisti smatramo da posebno treba naglasiti ulogu i značaj porodice kao posebne pravne kategorije.
Naime, bela kuga koja nas je zahvatila traži i zahteva, pre svega, od nadležnog ministarstva, cele Vlade i drugih društvenih činilaca da preduzmu energične i hitne mere za povećanje nataliteta, jer nam ozbiljno preti da za neku deceniju postanemo zajednica ostarelih ljudi i manjina u sopstvenoj državi. Žalosno je pomisliti da mi koji ovde sedimo ostajemo tada bez penzija, jer neće imati ko da ih zaradi, jer prosta računica pokazuje da će za 20 godina biti duplo više penzionera nego zaposlenih, a što je logična posledica prosečnih porodica.
Kako bi se sačuvala i zaštitila porodica, a na osnovu mera koje predlažemo i tražimo, neophodno je jačanje ekonomske baze porodice kao osnovne ćelije našeg društva. To podrazumeva obezbeđivanje solidnih materijalnih i ekonomskih sredstava, kao i prioritet u isplati dečijeg dodatka. Kao podsticaji žene majke, a što je pozitivno u ovom zakonskom projektu, predviđeno je stimulisanje rađanja trećeg i četvrtog deteta. Neophodno je i obezbeđivanje drugih uslova, kao što je skraćivanje uslova za punu penziju i predviđanje starosne penzije za žene koje su rađale, a nisu u radnom odnosu.
Pored svega što su nam radili i rade na Kosovu i Metohiji, a posebno na planu nacionalnog progona i uništenja, i sve muke i patnje koje srpski narod na Kosovu i Metohiji doživljava, hvala bogu, rađaju se deca. Imamo ih četvoro po porodici, što nije dovoljno za Srbiju, ali to je jedan od posebnih razloga što ova država mora da brine o nama u svakom pogledu.
A nadam se da se ovih dana lično i predsednik naše države uverio da, ponavljam, bogu hvala, na Kosmetu ima dosta dece, a da kažem i najviše.
Zato s pravom očekujem da će poslanici podržati i prihvatiti amandman koji smo podneli na član 1. Hvala.