Mislim da se samo, uvaženi kolega, nismo dovoljno dobro razumeli. Dakle, na odličnom smo putu da sasvim približimo naše stavove. Prvo, naravno da ne može formulacija (iz nepodnetog amandmana) – supružnici, jer šta je sa životnim situacijama gde odluku o rođenju treba da donesu partneri koji nisu u bračnoj zajednici. Već bismo sa takvom eventualnom formulacijom imali problema. Vanbračna zajednica takođe podrazumeva donošenje zajedničke odluke. Ponoviću donekle, pretpostavljam da je odnos među partnerima potpuno u redu i da je trudnoća planirana, željena i očekivana, i u tim uslovima žena mora doneti krajnju odluku.
Idemo na one, hajde da se nadamo, malobrojnije životne situacije, gde se radi o diskutabilnoj, po osnovu željenosti, trudnoći. Moramo se suočiti sa realnošću, toga ima i biće. Naravno, niz faktora pre te situacije morali bi već biti pokrenuti u društvu, da ne otvaramo sada temu, a vrlo je bliska, i obrazovnog sistema i zdravstvene zaštite i pristupačnosti kontraceptivnim sredstvima, sve.
Dešavaju se te situacije. Niko od nas ovde, koji ćemo se izjasniti o tome, ne može da uzme sebi za pravo da slobodu odluke o prekidu trudnoće uskrati ženi. Dakle, makar i u tim situacijama ili, bolje rečeno, naročito u tim situacijama kada trudnoća nije obostrano željena.
Pričali smo ovih dana dosta o tim relacijama unutar porodice, braka, vanbračne zajednice. Neželjena trudnoća, neželjeno dete rođeno pod pritiskom, kada to nije snaga iskrene, sopstvene volje prvenstveno žene, partnera i žene, nukleus je budućih neomiljenih situacija vezanih za porodične odnose. To je vrlo često i izvor nasilja u porodici na mnogim relacijama.