Pre nekoliko dana, kada je bio Zakon o radu na dnevnom redu, ministar je zamerio poslanicima SRS, a nije bio u pravu, da ne posmatraju zakon u celini. Sada se to vama ovde dešava, ministre. Vi, očigledno, ili ne želite da pratite ono što je vaša namera ili ste prevideli da se kod sklapanja braka između tazbinskih srodnika i maloletnih lica u tim članovima druga tačka ili drugi stav ponavljaju, u neku ruku.
Vi ste usvojili (mislite da je to neki veliki domet vaše velikodušnosti ili ne znam čega) amandman koji sam, u ime SRS, podnela na član 37. Predloga zakona, a on se nadovezuje na član 23. U amandmanu se kaže: "Brak maloletnika ne mora se poništiti ako se zadovolje uslovi iz člana 23. stav 2. ovog zakona".
Kada je u pitanju sklapanje braka između tazbinskih srodnika, uz svu ovu argumentaciju da su veoma često u pitanju ne samo koristoljublje nego i određeni psihički poremećaji lica koja se upuštaju u sklapanje braka a tazbinski su srodnici, i to dovodi do skrnavljenja svega onoga što je pozitivno i vredno u našem društvu i u porodici uopšte, vi niste prihvatili amandman prof. dr Milete Poskurice, gde vam on traži da član 35. precizira ono isto što ste prihvatili kod mene u članu 37.
Dakle, prosto je neverovatno da kada je u pitanju brak maloletnika idete u jednom smeru i kažete da je to dobro, a kada je u pitanju amandman dr Poskurice kažete da je neprihvatljivo, jer ne znate šta su to opravdani razlozi. Da bi se utvrdili opravdani razlozi, pored odluke suda, koji mora da sagleda sve te okolnosti pod kojima dozvoljava da se sklopi brak između tazbinskih srodnika, valjda je neophodno da se pribavi mišljenje organa starateljstva.
Da li je za vas normalna situacija kada tazbinski srodnici dođu sa zahtevom da sklope brak? Recite mi da li je to normalna pojava u društvu. Nije normalna. Ako krenemo tako, onda ćete u sledećoj izmeni i dopuni zakona da kažete da homoseksualci mogu da sklapaju brak, mogu bez pribavljenog mišljenja suda i maloletna lica. Dokle će to da nas odvede?
Dakle, ako centar za socijalni rad, kao organ starateljstva, ima mogućnost da sagleda, da pruža stručnu i svaku drugu pomoć porodici, onda dozvolite da on to radi i da on da mišljenje sudu, jer kada to već dođe pred sud, sud će sam da utvrdi činjenično stanje: ovaj je svekar, ova je snaha, i razmišljaće o tome šta se tu zapravo desilo.
Zaista su opravdani oni razlozi koje je izneo dr Nedeljković. Ako hoćete ozbiljno, to je sociološki problem, nije to samo problem za sud, pa su napravili jedan građanski ugovor, koji neko ovde naziva sklapanjem, odnosno zaključivanjem braka. To treba da ima jednu malo veću dimenziju.
Mi smo, pre svega, hrišćani ili većinski pravoslavne veroispovesti. Pa i oni drugi, koji su drugih veroispovesti, vode računa o tome kada su u pitanju takve veze.
Prema tome, dozvolite da onaj organ koji za to dobija prinadležnosti od građana Srbije i iz budžeta, koji treba da ima, po prirodi svog postojanja, kvalifikovane ljude, stručne za to, daje stručno mišljenje, a ne – odosmo na sud, sud će da donese ili neće da donese i šta koga briga. Onda ćete doći u situaciju da vidite da je logičan amandman na član 35. prof. Poskurice, gde vam on kaže da ako se ispune uslovi iz ovog drugog stava, i ako ugradite da postoji organ starateljstva, onda je bespotrebno da poništavate takav brak.