Za reč se javio narodni poslanik Milan Marković.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo, upravo gledam na sat, više od 50 minuta diskutujemo o amandmanu na član 5. zakona. Poslanici iz tri poslaničke grupe su se javljali da govore o ovom pitanju. Neću se vraćati na argumente koji su ovde izneti, jer mislim da su u potpunosti jasni. Normalno, potpuno se slažem sa svim onim što je rečeno u prilog tome da rešenje koje je dato u zakonu ne valja.
Što se tiče amandmana, on je jedini odraz faktičkog stanja, jer ako budemo realni i pogledamo život, pa ko drugi odlučuje o tome da li će roditi dete nego žena. I, šta će biti sa detetom ako i nateramo ženu da ga rodi?
Mi možemo govoriti o tome da odlučuju supružnici, mada mislim da ovaj termin nije ispravan, jer "supružnici" – to je tehničko pitanje; roditelji su biološko pitanje, pa biste vi verovatno to ispravili u – roditelji. Ali, u krajnjem slučaju, šta i kada jedan hoće, a drugi neće, opet je zadnja reč na ženi. Ne dao bog da se rodi dete koje majka neće. Tu nema ništa gore.
S obzirom da ova rasprava traje skoro sat vremena, stvarno bih zamolio gospodina ministra, mislim da zaslužujemo vaš odgovor za govornicom. Argumentacija koja je navedena u obrazloženju vašeg odbijanja amandmana nije adekvatna. To su kolege na pravi način obrazložile. Praktično, svaki poslanik koji je ovde izašao, bez obzira da li je podržao ili nije podržao amandman, sugerisao je da rešenje u zakonu nije adekvatno.
Zaista bih zamolio ministra, poslanici zaslužuju, više od 15 poslanika je diskutovalo o ovom amandmanu, da nam sada kažete da li prihvatate ili ne prihvatate amandman. Iskreno se nadam da ćete vi ovaj amandman prihvatiti, s obzirom da je u skladu sa programom vaše partije, a u krajnjem slučaju i sa vašim dosadašnjim stremljenjima i, u svakom slučaju, sa saradnjom koju ste ostvarili sa poslaničkim klubovima i prilikom donošenja prethodnog zakona, a ta saradnja je stvarno bila na visokom nivou.
Dakle, zaista vas molim da prihvatite ovaj amandman. Za to nije potrebna ni neka velika hrabrost, prosto je to stvar logike. Reč "svako" ne odgovara. Da ste zadržali rešenje iz Ustava možda bi i moglo, ali od svih ponuđenih rešenja koja smo čuli ovde, pa i od onog - supružnici, ovo rešenje koje sada stoji u zakonu je stvarno najnejasnije i možda najgore koje ste mogli da stavite.
Slažem se sa vama, vas je verovatno povela ta opšta definicija koja se konstantno pojavljuje kada se govori o pravima, ali je činjenica da se ovde, kako je to koleginica Ruždić objasnila, stvarno radi o jednom malo drugačijem pravu, koje zaslužuje malo drugačiju definiciju. Hvala.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Izvolite, reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović - Plavšić.

Zahvaljujem. Javila sam se da govorim o ovom amandmanu, mada nisam bila ubeđena da je potrebno navoditi ovako mnogo argumenata za jedan amandman koji je potpuno razumljiv i za koji verujem da ćemo ga svi podržati.
No, posle sve ove rasprave čini mi se da je potrebno reći još par stvari. Naime, ubeđena sam da Ministarstvo, koje je predložilo ovako dobar zakon, moderan zakon, sa ovakvim rešenjima, apsolutno nije imalo nameru da ovim članom ograniči pravo žene na rađanje ili na slobodu odluke o rađanju.
Uverena sam da se radi samo o nespretnosti i u tom smislu sam sigurna da će ministar na kraju ove rasprave podržati naše nastojanje da ovo ipak bude preciznije i jasnije definisano, zato što je potpuno jasno da odredba "svako" u pravu može da bude definisana da zaista znači – svako. A, svako apsolutno ne može odlučivati o rađanju deteta.
Mislim da je potpuno jasno da gotovo da nema poslanika u ovoj sali koji bi se vratio u situaciju u kojoj bi prava žene na rađanje bila ograničena, s obzirom na to da smo čuli da većina poslanika podržava tekovine modernog društva, civilizacijske tekovine koje govore o tome da je apsolutno žena ta koja odlučuje o rađanju deteta. Naravno, u krajnjoj liniji, i u onim slučajevima kada je nemoguće postići dogovor između partnera.
Jasno je i poslanička grupa G17 plus smatra da bi bolje rešenje možda bilo da u dogovoru sa partnerom žena konačno odlučuje o rađanju deteta. Naravno da je, kao što smo već iz više argumenata čuli, najnormalnije i najbolja situacija u kojoj partneri zajedno donose odluku o rađanju deteta, i da je podizanje deteta u okviru partnerstva, bilo da se radi o bračnoj ili vanbračnoj zajednici, najbolje rešenje za njegov rast i razvoj. I naravno da je najbolje rešenje kada je dete željeno od strane oba roditelja.
Nažalost, ima i mnogo drugačijih situacija. I u toj situaciji vrlo je jasno i treba definisati ko u takvim slučajevima donosi konačnu odluku. Mislim da je to pravo ženi zagarantovano u našem društvu jako davno, da je to nešto sa čime se većina nas žena u ovoj zemlji rodila, da je to pravo koje je jednostavno urođeno svima nama i mislim da je zaista bespredmetno razmišljati sada, u ovom trenutku, o mogućnosti da to pravo bude ukinuto.
No, ne bih se složila sa argumentima koji govore o tome da je nemoguće da jedno pravo koje imamo u jednom trenutku izgubimo. Moguće je, nažalost. Naročito je moguće, čini mi se, u ovom trenutku, u našem društvu razmišljati o tome. Zbog toga je jasno da treba precizno definisati i reći da je to pravo neotuđivo pravo žene i zbog toga u punoj meri podržavam amandman koji je koleginica podnela, a naravno da ću za taj amandman i glasati.

Da li još neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Blagica Kostić.

Zahvaljujem. Zakon ne možemo nazvati proevropskim ukoliko ne prihvatimo podneti amandman. To je suština onoga što ja mogu da kažem. U svim zakonima koji se tiču ove oblasti, proevropskim, pravo žene je da odlučuje o rađanju. Eventualno, da smo rekli – pravo partnera. To je sve što ja imam da kažem. Definitivno mora ostati pravo žene da odluči o tome. Mi razmatramo ekstremni slučaj kada treba da primenimo zakon. Ko je taj "svako"? Baba, deda? Ko su ti ljudi?
Znači, definitivno moramo ostati na stanovištu da to pravo mora imati samo žena. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Narodni poslanik Nataša Jovanović podnela je amandman kojim predlaže da se u članu 12. stav 3. i u svim drugim članovima reč "ministar" u odgovarajućem padežu zameni rečju "ministarstvo" u odgovarajućem padežu.
Vlada predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, Odbor za zdravlje i porodicu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo i kada hoćemo da pomognemo ministru u okviru njegovog delokruga u ministarstvu on to neće da prihvati. Zato je i odbio ovaj amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS. Nije u pitanju samo ministarstvo gospodina Lalovića, već principijelni stav i zalaganje SRS da kada je reč o pravilnicima i drugim podzakonskim aktima o tome treba da vode računa nadležne službe, odnosno načelnici zaposleni u ministarstvima, a ne ministar.
Pozvali smo gospodina Lalovića, i kod mnogih drugih zakona, evo imamo i kod Zakona o privatizaciji, koji će da dođe na dnevni red, na član 71. Zakona o državnoj upravi. SRS nije glasala za taj zakon i zaista je naš savet vama a i svakom drugom ministru, a i namera da to ispravimo, pre svega Zakon o državnoj upravi, koji je promenjen za vreme prethodne DOS-ovske vlasti, koji je dao takvu mogućnost, samo u mnogo većoj meri, ministru finansija, a to je sada nasledio Dinkić. Smatramo da tu može da dođe do mnogobrojnih zloupotreba od strane ministra, a i nepotrebno je.
Ovde se govori o organu starateljstva, pa ću da iskoristim ovu priliku... Mislim da vam je ova jasna i razložna argumentacija za član 3. dovoljna da na kraju možete da prihvatite ovaj moj amandman. Kada je u pitanju organ starateljstva i poslovi zaštite porodice, pomoći porodici i starateljstva, koje u smislu ovog zakona vrši centar za socijalni rad, iskoristila bih priliku da nešto kažem o stanju u Kragujevcu, iz koga dolazim, pa onda o Centru za socijalni rad na području grada Beograda.
Ima nekih primera koji nisu pravilo, ali su zabrinjavajući, a tiču se rada centara za socijalni rad. Što god da uzmete, a da je predmet razmatranja, kao organa starateljstva, centra za socijalni rad, gospodine ministre, i u jednom delu ako postoje zloupotrebe, a zaista postoje, mi nikada ne možemo da kažemo, imamo mnogobrojne primedbe na pravosuđe, da su sve sudije loše, taman posla; najveći broj njih su odgovorni, časni i pošteni ljudi. Tako vam je i ovde, kada je ova oblast u pitanju, dolazimo do nekih frapantnih saznanja, o čemu neretko piše i naša štampa.
To je ono čime bi vi trebalo da se pozabavite, kao resorni ministar, pre nego da vodite računa o podzakonskim aktima, što vam predlažem da prebacite na Ministarstvo u celini.
Izneću vam jedan od primera. Recimo, dete koje nema roditelje, koje je iz Kragujevca prebačeno u Zvečansku u Beograd, zbog raznoraznih načina opstrukcije i nesavesnog ponašanja (to je samo primer, znači, hipotetički pričamo, možda i ne postoji takav slučaj da je iz Kragujevca dovedeno u Zvečansku), zbog raznoraznih zloupotreba, koje su neretke, to podvlačim, od strane zaposlenih u Centru za socijalni rad, zbog toga što Centar za socijalni rad u Kragujevcu treba da da saglasnost kod usvojenja takvog deteta, a vrši opstrukciju, čeka ko zna koliko meseci, a nekada i godina.
Isti je slučaj kada je u pitanju jedan od poslova zaštite porodice, pomoći i starateljstva, što ovde vrši organ starateljstva; u kasnijem članu 21. dr Miroslav Nedeljković predložio je, kada je u pitanju brak između tazbinskih srodnika, da se prethodno pribavi mišljenje organa starateljstva, odnosno centra za socijalni rad.
Vi ste rekli da je to potpuno nepotrebno, zato što su to punoletni, odrasli ljudi i mogu sami o tome da odlučuju. Nije to baš tako, zato što i vi znate da to nije normalna situacija.
U stavu 2. stoji da sud može izuzetno, u određenim okolnostima, da odluči da se odobri sklapanje takvog braka. Sami znate da su u pitanju ili ekstremni slučajevi, koji se tiču koristoljublja, pre svega, kada su u pitanju prinadležnosti, obično devizne penzije ili teški psihički problemi između lica koja se odlučuju na takav korak.
Zato je neverovatno zašto nisu, prvo, definisani zakonom osnovni pojmovi – šta je to porodica, kao što vam je to predložila SRS, a kod organa starateljstva – zašto ne uzima ulogu pri rešavanju ovako krupnih problema koji se dešavaju u praksi.
Znate šta su bila obrazloženja vaših saradnica – znate, to su tako retke pojave da je bespotrebno i bespredmetno da o tome razgovaramo.
Svaka takva pojava, sama za sebe, predstavlja ekstremni slučaj, ali da vam kažem, situacija je takva u mnogim centrima za socijalni rad, u celoj Srbiji.
Navela sam samo primer Centra za socijalni rad opštine Rakovica, ili Novi Beograd, znam za neka dva svežija slučaja, koja se tiču starateljstva, gde se centar pojavljuje kao organ starateljstva.
Pojedini zaposleni ljudi, navodni stručnjaci za tu oblast, rutinski rešavaju probleme koje pred njih donose članovi porodice, veoma zabrinuti za dalji opstanak porodice.
Zašto to dalje da vam objašnjavam, kada vi ni samom sebi niste hteli da pomognete prihvatanjem ovog amandmana.
Kako to da vam objasnim, kada vi niste želeli da prihvatite amandman SRS da se u startu definiše šta je to porodica, pa bismo onda kasnije mogli da nastavimo da pričamo o tome kakvu ulogu ima organ starateljstva u porodici, koja ima uređene i definisane odnose, što ovaj zakon na samom početku nije uradio.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kroz ovaj amandman koji je u ime SRS podnela narodni poslanik Nataša Jovanović i kroz druge amandmane, gde god se u zakonu pominje reč "ministar", kod donošenja odluka, mi tražimo da se to izmeni i da to bude ministarstvo, dakle institucija.
Razlog je vrlo jednostavan: od početka višestranačja, dakle, devedesetih godina, nekoliko ministara, bar se tako sećam, posle uspešno završenog mandata našlo se u zatvoru, ili već za vreme trajanja mandata, zbog zloupotreba.
Zbog zloupotreba u prethodnoj vlasti, posle "buldožer revolucije", mnogi ministri su zaslužili da se nađu u zatvoru. Očekujem da će ova vlada da pozove na krivičnu odgovornost sve one koji su imali učešća u kršenju ljudskih prava 12.000 ljudi, pa do direktnog učešća u kriminalnim radnjama.
Očekujem da će Vlada prozvati te ministre i pozvati ih na odgovornost. Ukoliko to ova vlada ne uradi, vrlo brzo će sledeća vlada, koja će biti uglavnom sastavljena od predstavnika SRS, za sva zlodela pozivati na odgovornost.
Zbog toga tražimo da se u članu 12. stav 3, gde piše "ministar", to izmeni i da bude "ministarstvo". Ne samo u ovom članu, nego i dalje u svim članovima, pogotovo onim koji se odnose na usvojenje, na pravo stranca da usvoji decu koja su rođena u Srbiji, koja su srpskog porekla, srpskog korena, jer ćemo doći u situaciju da će ministar moći komotno da trguje (trgovina decom je širom sveta vrlo razgranata), a ovako, kada institucija - ministarstvo donese određenu odluku, malo će biti teže.
Uostalom, zbog sličnih stvari i sličnih dešavanja evo pred Narodnom skupštinom nekoliko desetina onih koje je neki bivši režim zavio u crno, otimajući im, kradući im potomstvo; stoje sa transparentima.
Ne bih da dozvolimo ni ovom, a ni svim budućim ministrima... Pri tome, kada sam rekao da ćemo pozivati na odgovornost nisam mislio na ministra Lalovića, ima mnogo većih od njega koji će ići na odgovornost.