Po Poslovniku, narodni poslanik Momir Marković.

Izvinjavam se, možda nisam bio dovoljno jasan u svojoj diskusiji, pa me gospođa Beretić nije dobro razumela, pa me je pogrešno protumačila. Ne govorim o situacijama u vanbračnoj zajednici, mada i u vanbračnoj zajednici valjda taj par mora da odlučuje o deci. Ne govorim o situacijama kada žena nije u braku, a hoće da ima potomstvo. Tu je njeno pravo da sama odlučuje. Govorim i o bračnoj i o vanbračnoj zajednici, čiji je osnovni cilj, u krajnjoj liniji, potomstvo i produžetak vrste.
Normalno, kada se radi o zdravstvenim razlozima da prekid trudnoće bude jedan od načina da se sačuva zdravlje žene... Ali, ako ostavimo ovakav stav u zakonu, gde svako može da odlučuje, to znači svako i niko, to ne znači bukvalno ništa.
Zakon ne definiše ovaj problem ovde, ali ako usvojimo amandman gospođe Beretić onda ćemo doći u situaciju, jer u nekim od članova dalje ide ono - ukoliko maltretirate, ukoliko vas žena prijavi, odnosno član bilo bračne bilo vanbračne zajednice, onda vas može optužiti da vi nju maltretirate jer vi hoćete potomstvo, a ona neće, pa ostaste bez kuće koja vam je dedovina. Ako ovaj zakon hoće da reguliše ovu materiju, onda moramo i o tim stvarima kod donošenja zakona da raspravljamo.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

 Dame i gospodo, podrška u argumentaciji za amandman koji je narodna poslanica Anita Beretić podnela na poglavlje - Rađanje, majka i dete, član 5. stav 1. koji glasi: "Svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju". Već iz prethodnih diskusija je jasno da imamo problem sa tumačenjem ko je "svako". Ako su "svako" samo muškarac i žena koji žele potomstvo, onda je trebalo da zakonodavac to jasno napiše i onda bismo o tome pričali, ali nije. Napisano je - svako.
Duboko verujem i mislim da je ženino ljudsko i prirodno pravo da odlučuje o rađanju, i to je tako. Ne postoji zakonska odredba, osim ako nećemo umanjivati sva stečena prava, ljudska prava i ženska ljudska prava, kojom možete naterati slobodnu, poslovno sposobnu, odraslu pojedinku u društvu da ne rodi, ako hoće da rodi, ili da rodi ako neće. To je pitanje našeg opredeljenja hoćemo li ovim zakonom u stvari tražiti da imamo zakonsko propisivanje nje tj. žene o njoj samoj.
Nigde i nikako se prihvatanjem ovog amandmana ne ugrožava pravo muškarca da učestvuje u odluci o rađanju. Pošto nedeljama razgovaram sa stručnjacima, sa onima koji su učestvovali u pisanju ovog zakona, sa nevladinim organizacijama koje su podržavale i finansirale izradu ovog zakona, bez obzira što znam da je njihov profil za život, a nikako za slobode u odlučivanju, sa pravnicima koji se bave ovom tematikom, i niko nije pružio argumentaciju kojom bi opravdao imenicu "svako".
Reći ću vam argumentaciju koju sam ja čula. Pod rečju "svako" podrazumeva se muškarac. Zašto? Zbog toga što on ima pravo na lečenje od steriliteta, na sterilizaciju, na davanje saglasnosti za vantelesnu oplodnju i na obaveštavanje o tome da je njegovo dete začeto. Ta njegova prava, osim što su deo drugih zakona, dakle lečenje steriliteta ili davanje saglasnosti na vantelesnu oplodnju, mogu da bude predmet rasprave u ovoj skupštini ako hoćemo da povisimo nivo budžetskog udela države u tome i da time podstičemo one koji imaju problem sa plodnošću da se leče besplatno, to plaća društvo.
Ukoliko govorimo o saglasnosti volja, uz argumentaciju da ovde nije tema samo porođaj, nego rađanje kao proces, onda možemo o saglasnosti volja govoriti od trenutka kada partneri (bračni, vanbračni) stupe u nekakve odnose, saglase se da žele da produže svoju vrstu, jer duboko verujem da su naša deca naša besmrtnost, u stvari, i u tom trenutku muškarac ima jednaka prava kao i žena. Onog trenutka kada je odluka o rađanju doneta, zakonom propisujete šta će ona da uradi sa svojim telom. Nigde i ničim nije ugroženo pravo muškarca i ne može biti ugroženo. Da je ugroženo, ja bih prva tražila da se otkloni svako ugrožavanje stečenog prava da se o začeću, o rađanju, o podizanju dece, o odnosima u porodici raspravlja.
Poseban problem, osim što nedostaje argumentacije i osim što smo se saglasili da reč "svako" ovde pravi samo problem, a ne pojašnjava zakon – šta ćete sa tim da svako ima pravo, sa tim korpusom prava u slučajevima kada žena hoće da rodi dete, a partner - muškarac neće da se to dete rodi? Kome će on da se obrati za zadovoljenje svojih prava? Kome će da ode i da kaže – u članu 5. piše da svako ima pravo da odlučuje, ja o ovome ne odlučujem. Pri tome je nebitno da li su u bračnoj, vanbračnoj ili bilo kakvoj vezi. Ne postoji institut kojim ćete zadovoljiti pravo koje propisujete, pa podrazumevate da se radi o tome da su u pitanju i muškarac i žena.
Naša molba je da pokažemo pravnu i političku hrabrost i da glasanjem za ovaj amandman pokažemo da priznajemo realnost. Ne može se zakonom propisivati šta će žena raditi sa svojim telom. U razgovorima sa svima nama ovde na kraju uvek ostaje ko donosi odluku o rađanju – žena donosi odluku. Da budemo ljudi, pa neka to piše u zakonu.

Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić, pa zatim narodni poslanik Živodarka Dacin.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podržavam sve argumente koji su ovde izneti u prilog amandmana da samo žena može slobodno odlučivati o rađanju. Šteta je, gospodine ministre, što ih niste čuli sve, pošto niste bili od početka u sali.
Dakle, argumenti za amandman koji glasi da žena može slobodno odlučivati o rađanju mogu se svrstati, pre svega, u biološki i prirodni argument da je samo žena u mogućnosti da rodi, pa kada svi budu mogli da rađaju onda neka svi i odlučuju o tome.
Drugo, ti razlozi mogu se grupisati u etičke i pravno-političke. Jedan od etičkih razloga jeste da žena može biti samo subjekt, a nikako objekat bilo kakve politike, a posebno razvojne, odnosno populacione.
Podržavam sve argumente koji su ovde izneti u prilog amandmana da samo žena može odlučivati o rađanju i uopšte nisam iznenađena da je zakonodavac, odnosno Vlada predložila da svako može odlučivati o rađanju, pa i Vlada.
Ta pojačana "briga" o ženama samo govori o tome da se, faktički, neko u Srbiji plaši da žene odlučuju, pa čak i o rađanju. Rekla bih da su to oni koji tragaju za izgubljenim nacionalnim identitetom, koji žele da zadrže Srbiju kao zaostalu, konzervativnu, patrijarhalnu, klerikalnu, obojenu mizoginijom. Dame i gospodo, nadam se da ćemo se složiti o jednom potpuno prirodnom pravu – da samo žena može odlučivati o rađanju.

Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, čuli smo niz argumentacija oko kojih su se, rekla bih, sve poslaničke grupe složile - da u delu zakona "Rađanje, majka i dete" postoji jedna, da kažem, najtrapavija definicija, a to je da svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju. Ko je to "svako"? Da li svi vi imate pravo da odlučite da li ja želim da rodim ili ne? Ili... da sad ne apostrofiramo i hipotetički postavljamo ko to sve može.
Zatim, kaže – amandman se ne može prihvatiti iz razloga što je pojam "rađanje" širi od pojma "porođaj". Naravno, ali ne mislimo na rađanje sunca, nego mislimo na rađanje onoga što nam je najvažnije, a to je dete.
Zaista, apsolutno se slažem i potpisujem da je to tačno, da svako od nas ima pravo na slobodan razvoj svoje ličnosti, na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. Smatram, pre svega kao žena, da treba i apelujem da svi u Skupštini podržimo ovaj amandman.
Naravno, moram da kažem da to ne govorim zato što sam feminista, čak ni zato što sam član Odbora za rodnu ravnopravnost, jer neko to može i tako da protumači, da mi žene, kao takve, nešto hoćemo da se izborimo za svoja prava.
Naprotiv, borili smo se da sve što smo do sada radili na Odboru za rodnu ravnopravnost bude u interesu ugroženih muškaraca.
Definitivno u ovom zakonu mora da stoji – žena. Naravno da se podrazumeva da čin rađanja, potomstvo jeste jedna najnormalnija posledica želje dvoje ljudi da stupe bilo u bračnu ili vanbračnu zajednicu, i verovatno želja svih nas da svi mi kroz svoju decu živimo, kao što i mi živimo kroz svoje roditelje; iako ih više nema, mi smo ono što je ostalo od njih.
Zakon ne podrazumeva startno regulisanje žene, da li ima pravo da rodi ili nema pravo da rodi, nego u slučaju da dođe do nekih spornih momenata, kada jednu ovakvu zaštitu treba potražiti i pred sudom. U svim ostalim stvarima verovatno svi pod najnormalnijim definicijama podrazumevamo i porodicu, i decu i sve one odnose koji se tiču svega ovoga što ovaj zakon podrazumeva.
Mi u poslaničkoj grupi SPS zbilja smatramo da se radi o jednom vrlo dobrom zakonu, sa nizom dobrih rešenja, ali u ovom članu i u jednom kasnije, gde smo mi podneli amandman, napravljena je jedna definicija koja praktično ne definiše ništa, jer ko je to ko se pod tim "svako" može podrazumevati. Da li svako ima pravo da traži od žene, a da se pri tom uopšte ne radi o supružniku, da joj da pravo da rodi? Ili, da ne pričam o našim navikama, ako žena sedam puta rodi devojčicu, ali treba da bude muškarac, onda dok god se žena ne iscrpi do kraja i zdravstveno totalno ugrozi, ona ima da rađa, pa makar i do kraja ne rodila dečaka.
Znači, moramo da budemo svesni situacije u kojoj se nalazimo, da sagledamo sve relacije, običaje i navike koje postoje kod nas. Imali smo niz primera da ljudi zasnuju brak, žive u braku i, recimo, posle par godina obostrano odluče da nemaju decu. Tu može neko peti da se upetlja, sa jedne ili druge strane. (Glas iz sale: Komšija.) Zaista najozbiljnije govorim o ovome, a verovatno ćete vi reći ko može tu da se upetlja, a ko ne, zato što se ne rađaju deca. Da ne kažem da to može da dovede i do ugrožavanja institucije porodice, jer kad sa strane počnu da se petljaju, uglavnom tu uspeha nema.
Svi mi možemo svaki član ovog zakona karikirati, tumačiti na ovaj ili onaj način, ali mislim da je ovo mnogo adekvatnije rešenje nego što je ponuđeno u zakonu, ako već takva klauzula treba da postoji u zakonu.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislimo da je suštinski važno pitanje koje obrađuje amandman na član 5. Predloga zakona. Iz tog razloga, gotovo pola sata traje rasprava o ovom pitanju. DS smatra da je predloženi amandman civilizacijski iskorak koji država Srbija treba da učini po ovom pitanju.
Postojeća formulacija, a to su i brojne prethodne kolege govorile, koja kaže da svako ima pravo da odlučuje o rađanju, složićete se, potpuno je nejasna i suviše je uopštena. S pravom postavljam pitanje ko je to "svako" i koga je pod tim "svako" zakonodavac predvideo, koja su to lica? Da li su to lica koja su najstarija u porodici, da li su to svekar ili svekrva, da li je to lokalni sveštenik, da li je to neko ko zaista nema pravo da se ovim pitanjem bavi, do isključivo majka, odnosno žena?
Imali smo brojne primedbe i uvažavam i jednu i drugu stranu, i argumente koje smo čuli u prilog opravdavanja našeg amandmana i argumente o osporavanju našeg amandmana, argumente koje smo imali od strane gospodina ministra, ali apelujem da pokažemo dovoljno hrabrosti i spremnosti da ovo pitanje rešimo na adekvatan način.
Još jedanput podvlačim civilizacijski važno pitanje – prirodno pravo žene, odnosno majke je da odlučuje o rađanju. Nema nikog drugog do upravo nje. Pri tome ne zadiremo u pravo o slobodnom planiranju porodice, jer se to ovim članom i ovim amandmanom ne remeti.
Takođe, ovaj amandman poštuje i svu osetljivost pitanja, koje smo imali u načelnoj raspravi, o rodnoj ravnopravnosti. Ona se ovim amandmanom i rešenjem koje smo mi predložili ne ugrožava, jer ono se ovim pitanjem, kažem još jedanput, ne bavi.
Zato još jedanput želim da apelujem na ministra da pokaže dovoljno spremnosti i hrabrosti da prihvati naš amandman, da zajednički iskoračimo jedan korak napred i da pokažemo da ovde ima dovoljno energije i snage da jedno ovakvo suštinsko pitanje regulišemo na valjan način. Još jedanput apelujem i pozivam ministra da prihvati ovaj amandman.
Ukoliko ne budemo imali dovoljno razumevanja, još jedanput molim sve kolege poslanike da obrate pažnju na ovaj amandman i na član 5. Predloga zakona, kako bismo ovo pitanje regulisali na jedini mogući prirodan način, poštujući pravo žene da jedino ona odlučuje o rađanju.