Uvažene kolege, pa evo, pošto sam prozvan kao nekakav lider Otpora, a tada Otpor zaista nije imao lidera, bio sam među onih desetak ljudi, i time se zaista ponosim, koji su 1998. godine na taj način reagovali na Zakon o informisanju i Zakon o univerzitetu, koji su bili katastrofalni po našem mišljenju i ništa od onoga što sam mislio tada nisam promenio. To mislim i dan-danas.
I, pošto je već ovde pomenuto da se mora čuti istina o Otporu, moram da kažem da je zaista gospodin Vučić u to vreme, prema tom
bivšem poslaniku DS-a, i prema drugima, bio korektan, ali to ne znači da se sa njim slažem politički i da mislim danas da je ono što je on kao ministar radio, recimo Zakon o informisanju, da je to bilo dobro ili korektno.
To sam i tada govorio, govorim i danas. Ali, takođe je istina da je zaista mnogo mladih ljudi prebijano, hapšeno, tučeno po nalogu nekih ljudi u raznim službama. Ne kažem da su to bili ljudi iz ove ili one stranke. Imam svoje mišljenje o tome. I, žao mi je što niko od tih ljudi, od 5. oktobra naovamo, nije odgovarao. Vrlo mi je žao. Ne zbog mene, i sam sam prebijan nekoliko puta. O tome nikada nisam govorio za ovom govornicom, ali mi je žao... molim vas, govorimo o jako ozbiljnim temama pa vas molim da budemo malo tiši.
Znači, žao mi je zbog ljudi u Požarevcu, koji su prebijani po nalogu Marka Miloševića, jer su nosili majice i bedževe Otpora i prodavali novine. Žao mi je zbog ljudi u Vladičinom Hanu, koji su šest dana držani u pritvoru, tučeni metalnim šipkama, vešani za nekakve bandere ili kuke, i niko za to nije odgovarao. Žao mi je zbog ljudi na ETF-u, na Pravnom fakultetu, na Filološkom fakultetu, koji su tučeni i privođeni, zbog profesora koji su dobijali otkaze nizašta i koje smo, na sreću, vratili na posao. Time se ponosim. Ali, žao mi je što niko nije odgovarao ko je za to kriv.
Pa, svojim političkim delovanjem jasno sam rekao šta mislim i o vlasti SPS-a pre 5. oktobra i o vlasti DOS-a. Ne bih to ponavljao. Ali, istine radi, Otpor sam napustio avgusta 1999. godine. Govorio sam po raznoraznim novinama, lokalnim, manje čitanim, o tome, a danas ću ponoviti - napustio sam Otpor iz dva razloga. Prvi je bio što sam video da je veliki deo tadašnjeg rukovodstva korumpiran i plaćen za ono što radi.
To ne znači da su ljudi koji su hapšeni i tučeni po Srbiji, mladići i devojke, takvi. Nisu bili takvi. Oni su učestvovali srcem u rušenju Miloševićevog režima, i na tome im čestitam.
Druga stvar je da sam, kao pojedinac, hteo da se bavim politikom na drugačiji način i uradio sam ono što je svako od vas uradio pre ili kasnije. Ušao sam u neku stranku, išao na izbore na toj nekoj listi i ušao u parlament, i prošlog puta, a i sada, i to je moje pravo. Neka svako svoj stav iskaže na taj način.
Ali, i to je vrlo važno, bilo je ljudi tada, a pogotovu nakon 5. oktobra, koji su imali nameru da od te priče naprave karijere, da im to bude zanimanje, da bude isplativo. To sam im sve rekao u lice i s njima se nikada, pa ni danas, ne mogu složiti. Imena znate, da ih ne pominjem.
Znači, oni koji su pravili na toj priči karijere, bogatili se, zarađivali, njih mogu samo da osudim. Mnogo ljudi, koji su kasnije bili na medijima, pričali, govorili, nisam viđao pre avgusta 1999. godine, nikada. Tih nekoliko ljudi koje sam poznavao poznajem i danas. Mahom su bili, sem mene i još jednog kolege, članovi raznoraznih stranaka, to je njihovo pravo.
(Predsednik: Vreme.)
Izvinite. Ali, da bismo konačno raspršili tu iluziju, daleko od toga da je Otpor bio isključivo nevin, čist: bio je ako gledamo one ljude koji su po Srbiji tu ideju prihvatali pre 5. oktobra, učestvovali u tome da animiraju mlade ljude da glasaju za opoziciju a protiv Miloševićevog režima; ali, nije bio, i nažalost nije bio, zbog nekolicine koji su nakon 5. oktobra pokušavali da od toga naprave karijeru, i da budu večiti rušioci raznoraznih režima i da to bogato iskoriste.
To je istina kako je vidim, a ako neko to drugačije vidi, onda je to njegovo pravo.
