Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad sednice Trećeg vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 111 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 94 narodna poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Dušan Mrvoš, Leila Ruždić-Trifunović, Žarko Korać i Dragan Šutanovac.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG REZOLUCIJE O OMOGUĆAVANjU ODBRANE SLOBODANA MILOŠEVIĆA U HAGU, OBUSTAVLjANjEM PROGONA NjEGOVE PORODICE (nastavak)
Dajem reč narodnom poslaniku Gordani Čomić, replika na izlaganje narodnog poslanika Tomislava Nikolića.

Dame i gospodo, zbog načina na koji Skupština radi, replika je na izlaganje od pre gotovo desetak dana, s obzirom na puzu od pretprošlog petka do danas.
Radilo se o pitanju narodnog poslanika Tomislava Nikolića - na čega mislim kada govorim da je Srbiji potreban antimemorandum i da li mislim na memorandum koji je SRS napravila kao programski, partijski, stranački dokument o Kosovu i Metohiji. Naravno da ne.
Stavke iz memoranduma, koji su radikali predložili, a koje se tiču Kosova i Metohije, nisu ni u jednom delu bile predmet mog izlaganja. U tom smislu, razjašnjenje, u nadi da ćemo ipak do kraja ovog dana zajedno doći do zaključka da Rezolucija koja je predložena treba da bude povučena sa dnevnog reda i da oko toga i ne bude glasanja.

Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, a neka se pripremi narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Poštovane kolege narodni poslanici, ova rezolucija, po meni, ima dve dimenzije. Jedna je ljudska, a druga je ona politička. Nažalost, u našim uslovima ove dve dimenzije još uvek ne mogu da budu spojive. Nismo još uvek preboleli dečije bolesti političkog pluralizma, iako smo već odavno postali adolescenti.
Ova ljudska dimenzija, pokazalo se to kroz raspravu koja je tekla prošle nedelje, bila je strana mnogim govornicima. Mržnja koju osećaju prema Slobodanu Miloševiću toliko je jaka da nisu bili u stanju da se iznad toga, kao ozbiljni političari, uzdignu. Privatno, po mom mišljenju, svako od nas može o njemu da misli šta god hoće, ali mi nismo došli u ovaj parlament privatnom linijom, već su nas građani Srbije birali da razmišljamo i radimo misleći na ono što nas čeka, odnosno na budućnost, ne vraćajući se mnogo u prošlost, jer ono što ne uradimo danas, sačekaće nas već sutra, a sutra može da bude kasno.
Ako vam baš toliko smeta Slobodan Milošević, stavite u ovu rezoluciju bilo koje drugo ime, stavite Vojislav Šešelj, stavite Gordana Pop-Lazić, bilo čije ime, i videćete da je ona veoma prihvatljiva. Svako može da se nađe u sličnoj situaciji. Mi radikali imamo jedno iskustvo vezano za kršenje ljudskih prava našeg predsednika u Haškom tribunalu i znamo kako je bilo i njemu, nama i našoj porodici kada on osam meseci nije mogao sa njima i sa nama da kontaktira.
Imajući to u vidu, mi shvatamo u kakvoj se situaciji nalazi i Slobodan Milošević, s tim što je država možda još odgovornija prema njemu, jer sve ono što se njemu bude desilo tamo imaće reperkusije na sve nas, na našu budućnost, na našu decu, na naše unuke. On je ipak bio predsednik naše države i on tamo brani interese svoje države.
Upravo zbog toba, a razočarana onim što sam čula od predstavnika pojedinih poslaničkih grupa, neki su i napustili ovo zasedanje, ne slažući se ili sa rezolucijom, ili sa tokom rasprave, predlažem da ovaj parlament formira jednu grupu, jednu delegaciju u koju bi ušli predstavnici svih poslaničkih grupa, a koji bi posetili sve naše građane koji se nalaze u Haškom tribunalu, pa da odložimo odlučivanje o ovoj rezoluciji nakon povratka iz Haga.
Hajde da vidimo tamo kako su oni, šta rade, u kakvim uslovima žive, kako se pripremaju za odbranu, pa kad se vratimo ovde u Beograd, da sednemo i da ponovo malo popričamo i da odlučujemo o tome treba li i na ovakav način da im pomognemo ili treba da im potpuno okrenemo leđa.
Institucionalno ću ovaj predlog staviti na dnevni red na nadležnom odboru. Nadam se da će većina pokazati interesovanje da u Hag ode. Pravo da vam kažem, mislim da je greška što to do sada već nismo učinili. Mi imamo pravo na to. Ne verujem da bilo ko može da nas odbije, a naše iskustvo bi bilo dragoceno za sve ostale narodne poslanike.
Na platformi mržnje prema Slobodanu Miloševiću mislim da nijedna politička partija više ne može da opstaje. Možda je to moglo 2000. godine, a 2005. više ne može. Ne možete svoju politiku zasnivati na mržnji, već isključivo na viziji, odnosno na onome šta očekujete i šta obećavate građanima Srbije u budućnosti.
Po meni i predlagačima, ova rezolucija nije imala cilj da veliča lik i delo Slobodana Miloševića, kako su to neki pokušali da predstave. Možda je i sama rezolucija više povod da se govori o onima koji su na protivustavan način isporučili Hagu Slobodana Miloševića, i pošto će ti u nekoj pravnoj državi kad-tad zbog toga morati da odgovaraju, trebalo bi da pokažemo u ovom trenutku razumevanje za ovakvu političku volju, odnosno politički akt koji bi bio garancija članovima porodice Slobodana Miloševića da mogu da se vrate u zemlju.
Krivična dela koja im se stavljaju na teret čak i ne postoje u nekim zakonodavstvima, u nekim državama čak ni poternica ne važi. I pozivi na to da treba sve da prepustimo državnim organima mislim da su nedovoljni u ovom trenutku, kada još uvek ne možemo da kažemo da sve državne institucije funkcionišu u skladu sa Ustavom i zakonom, u situaciji kada još uvek ima političkih pritisaka na pojedine državne organe, a pre svega mislim na tužilaštvo i pravosuđe.
Dajte da mi pokažemo dobru volju i da kažemo - možete da se vratite, nećete biti predmet progona, to je vreme daleko iza nas, prošlo je vanredno stanje. Znamo kako su se kršila ljudska prava u to vreme, tada su oni i otišli iz zemlje. Bilo je onih koji su završavali i sa kesama na glavi, ali to je davno iza nas.
Ovde funkcioniše nezavisno pravosuđe. Niko od nas političara na njih neće uticati. Ono što treba da radi sud neka radi, tužilaštvo neka radi svoj posao, ali mi smo tu da vas zaštitimo. Ne znam zašto je to toliko teško, sem ako se nema u vidu da se radi samo o Slobodanu Miloševiću, protiv koga su 2000. godine ovde mnoge političke partije vodile takvu hajku, a ta hajka se i kasnije nastavila i u medijima i kroz sve institucije države. Radi se o čoveku koji je pritvoren, koji se nalazi u Hagu, koji brani interese ove zemlje i mislim da ne treba da nam bude mnogo teško da podignemo ruku za ovakvu rezoluciju.
Nažalost, evo ni ova atmosfera koja trenutno vlada u parlamentu, predsednik neprestano upozorava na tišinu, neki poslanici opet napuštaju sednicu, pokazuje da mi nismo dovoljno zreli da usvojimo jedan ovakav akt. To je naša stvarnost, ali što se nas srpskih radikala tiče, mi smo pokušali, nama je savest čista, mi ćemo se uvek staviti na stranu interesa države, ma šta vi mislili.
U prošlosti smo i mi mnogo štošta zamerali, uvek kada je trebalo, i dan-danas to radimo, kako uslovi nalažu. Zamerimo ono što treba, ali gledamo u budućnost i nije nas sramota da kažemo da u ovom trenutku treba omogućiti ne Karli del Ponte da sprovede svoj cilj, nego Slobodanu Miloševiću da se što bolje pripremi za dalji nastavak suđenja.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Mirčić.

Uvažene kolege poslanici, pažljivo sam pročitala tekst predložene rezolucije i smatram da je bilo logično da se u tom tekstu, osim opštih mesta, nalaze navedeni konkretni primeri i jasni argumenti o navodnom politički motivisanom progonu od strane nadležnih organa i zloupotrebi sudske i izvršne vlasti u političke svrhe, a protiv članova porodice Milošević.
Predlagač ili predlagači rezolucije nisu naveli niti jedan jedini dokaz o progonu, o kome se veoma uopšteno govori u samoj rezoluciji. Zato verujem da dokaza za takve progone apsolutno nema. Ne samo da dokaza nema u rezoluciji, nego kao građanka smatram da apsolutno nema nikakve reči o progonu i ne znam o čemu se zapravo u ovom tekstu govori. Ono što znam jeste da se protiv određenih članova porodice Milošević vode sudski postupci. Protiv sina gospodina Miloševića vodi se postupak u Požarevcu, protiv gospođe Marković vodi se postupak zbog zloupotrebe u aferi oko dodele stanova. Zatim, protiv Marije Milošević, ćerke Slobodana Miloševića, kao što vam je poznato, vodi se postupak zbog nezakonite upotrebe vatrenog oružja.
Kao što je, takođe, poznato svima, gospođa Marković je ovu zemlju napustila dobrovoljno. Kada je odlazila iz zemlje imala je kod sebe pasoš. Zaista ne znam o kakvom progonu onda ovde govorimo.
Smatram da je dužnost svakog građanina ove zemlje i svake normalne zemlje da, ukoliko je optužen za neko delo, ide na sud i da se tamo redovno pojavljuje, kao što je pravo i svakog građanina da tuži nekoga ukoliko je povređen ili oštećen, a obaveza države da vodi sudske postupke u skladu sa zakonom.
U rezoluciji bi se moralo navesti i šta nije u skladu sa zakonom, o kakvim je zloupotrebama državnih organa reč i da vidimo nabrojane tužbe od strane onih koji se osećaju progonjenim ili njihovih opunomoćenika, da se to zaista i prijavilo nekome, policiji. Nisam upoznata da se to u stvari i desilo. Na kraju, moram da dođem na poentu onoga što sam u suštini u ovom izlaganju htela da kažem , a to je da je sam tekst rezolucije sa svojim zaključcima pravno-formalno nemoguć i neprihvatljiv. Naime, Narodna skupština Republike Srbije apsolutno nema mandat, niti ovlašćenja da bilo šta nalaže državnim organima na način na koji se to traži ovom rezolucijom. Narodna skupština može, kao što je poznato, da postavi pitanje poverenja Vladi, da smeni sudije, ali apsolutno ne može da nalaže sudskoj vlasti šta treba da čini. To apsolutno nije u njenoj nadležnosti.
Takođe smatram da se članovi porodice Milošević mogu slobodno vratiti u Srbiju, ali da se prema sudovima moraju odnositi isto kao što je obaveza svakog drugog građanina u ovoj državi. Smatram da je prosto postao manir da svako ko je nešto politički predstavljao ili predstavlja, ukoliko ga sud pozove na odgovornost, sebe proglasi političkom žrtvom. Dalje smatram, to na kraju moram da kažem, da je ova rezolucija, i činjenica da o njoj ovde raspravljamo, u suštini jedan svojevrstan pritisak i na tužilaštvo i na sud, da se u suštini ovako javno preko parlamenta telefonira javnom tužiocu i istražnom sudiji da obustave postupke. Inače, ako već razgovaramo o progonima, o tome da bi ova država afirmativno trebalo da deluje da se zaštite prava svih građana od progona, onda bi bilo zanimljivo čuti šta o tome imaju da kažu porodice Ćuruvija, Stambolić, 19 porodica žrtava otmice u Štrpcima, žrtava Ibarske magistrale i mnogih drugih.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predstavnik predlagača.

Nemoralno je završavati govor na sednici Narodne skupštine optužbama o dnevno-političkim aferama i prebacivati to u insinuacijama na Slobodana Miloševića, a zalagati se za nezavisnost sudstva i za to da bude osuđen onaj za koga sud utvrdi da je kriv. Ima tu još jedna doza nemoralnosti na početku vašeg izlaganja, kada ste rekli da nema dokaza da se vrši politički progon porodice Milošević, a mi smo jednog čestitog čoveka udaljili sa mesta, mislim potpredsednika Vlade, možda sam i pogrešio, na osnovu vaših priča da vas je seksualno uznemiravao. Jesmo li mi tada tražili dokaze?
Da li su bili potrebni dokazi tada? Da li je to bio svojevrstan progon čoveka koji je ukazao na kriminal u redovima DOS-a?
Kada diskutujete o bilo kome, pođite od sebe, uvažena koleginice. Ima li dokaza da je Milošević organizovao ubistvo Slavka Ćuruvije? Dokle više? Ima li dokaza da je organizovao atentat na Ibarskoj magistrali? Zar nije zastupnik porodica ubijenih na Ibarskoj magistrali tužio Zorana Đinđića za isto to ubistvo? Imate li dokaza da je Milošević organizovao otmicu u Štrpcima?
Kakav je to način, kad god se iznese ovde neki podatak o tome šta radi aktuelna vlast ili šta radi vlast u kojoj ste direktno učestvovali, vi kao ono dete koje dobije jedinicu, ukazujete na neko dete koje tako ništa nije znalo, a dobilo je dvojku. Vama je sva odbrana - sve je to pre nas radio Milošević. Što je narod menjao Miloševića ako ste vi nastavili sve to isto da radite?
Ima dovoljno dokaza, ako vi hoćete da čitate te dokaze, objasnio sam ih u uvodnom izlaganju. Kada je DOS došao na vlast otpočeo je politički progon porodice Slobodana Miloševića; najpre Slobodana Miloševića, a onda i svih članova njegove porodice. Možda je to 2001. godine moglo da prođe pod firmom šta je on sve radio. Narod je očekivao da dokažete šta je to on sve radio, pa je zaslužio, i on, i žena, i sin, i snaha i unuče da budu prognani. Ali ne videh te dokaze, šta je to uradio Slobodan Milošević što vi niste zatrpali za godinu dana svojim delima.
Zbog toga se ograničite: ili ste za ili ste protiv. Znam da ste protiv i nisam ovo predložio zato što sam mislio da ćete vi biti za. Ali, kad god vam bude potrebna zaštita, kad god se na vas neko bude okomio, slobodno se obratite SRS. Imaćete našu zaštitu. Neću da gledam kojoj političkoj stranci pripadate i kom režimu pripadate.
Nemojte da pričate da je Mira Marković dobrovoljno otišla iz zemlje. To je bilo u akciji "Sablja". U akciji "Sablja" niko dobrovoljno nije išao ni ulicom. Ko god je išao ulicom gledao je da što pre pretrči ulicu, ko da je pod snajperskom vatrom.
Nemojte da pričate o tome da su to regularni sudski postupci. Ubedio sam vas da nisu. Ubedio sam vas da nema dela. Možda vi znate da postoje neka krupna dela koja su počinili članovi porodice Milošević. Ali, sud nema proces u kome bi sudio za ta teška dela. Jedini procesi protiv porodice Slobodana Miloševića su ovi koje sam vam sad naveo u uvodnom izlaganju.
Marko Milošević pretio motornom testerom, oštećeni kaže da nije bilo motorne testere. Mira Marković optužena za podstrekavanje u trećem kolenu. Marija Milošević optužena za upotrebu oružja. Četiri godine niste rešili taj slučaj. Želite da to traje 30, 40 godina, dok su živi.
Najbolje je tako, rasteraš iz zemlje, izdaš poternice i nema povratka, ovde ih neprekidno napadaš, a Milošević mora da se brani. To vama smeta, to što nema katarze, nego tzv. međunarodna zajednica prolazi kroz katarzu na suđenju u Hagu. Tamo se otkrivaju njeni zločini, a ne zločini srpskog naroda i Slobodana Miloševića.
Nemoj to da vam to smeta. Pravimo državu u kojoj nijednom građaninu neće smetati ako je država časna. Ono kako smo se mi borili da biste vi danas bili za ovom govornicom bilo je časno. Da se mi nismo borili, ne biste vi ni bili za ovom govoricom. Nažalost, to ostaje za one, što kažu ovi reformatori, reformatori prvi propadaju, branioci zemlje prvi propadaju. Čerčil je izgubio prve izbore posle Drugog svetskog rata. Svega smo mi toga svesni.
Vi ste šansu imali 2001. godine i pokazali ste se i ko ste i kakvi ste. Ta knjiga je zatvorena. Zato se ograničite na ovo što je predlog. Ne tražim od sudija da ne sude po zakonu, tražim da sude po zakonu. Ne tražim od njih da nekoga proganjaju, tražim da obustave progon. Nije to mešanje u sudsku vlast. Svaki građanin Srbije na taj način ima pravo da se meša u sudsku vlast. Svaki građanin sudiji na ulici ima pravo da kaže - prestani više da me proganjaš, ako si uzeo novac ili ako ti je vlast naredila. Svaki građanin ima pravo da traži da se spor završi. Tražim da se sporovi protiv porodice Milošević završe, okončaju.
Da se nismo u to umešali, Okružni sud u u Požarevcu nikad ne bi razmatrao slučaj Marka Miloševića. Šta bi da se zove Simon Simonović? Ne bi vam smetao. Zalagali biste se. Zbog toga vas molim, koncentrišite se i setite se kako je vama svojevremeno trebala zaštita i kako vam je Skupština tu zaštitu dala.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, replika.

Zaista sam se trudila da ovde govorim principijelno i da ne unosim višak političke strasti, niti ideologije. Naravno da imam potpuno drugačije mišljenje od predlagača, to je moje legitimno pravo, kao što je vaše legitimno pravo da predlažete ovo i, kao što vidite, nalazi se na dnevnom redu Skupštine.
Samo sam stavila primedbu. Nisam, niti zaista bilo ko ako čita ovu rezoluciju može da vidi konkretno navedene primere progona. Kažete da ti sudski procesi traju neprimereno dugo. Možda bi trajali kraće da su se pojavljivali oni koji je trebalo da se pojave, da sebe brane na tim postupcima. Takođe moram da kažem da veoma dobro znam šta znači proći kroz sudski maltretman u državi u kojoj sudstvo ne funkcioniše najbolje. Ružno je od vas što me prozivate na ličnoj osnovi, posebno ako znate da je sud posle tri godine mog pojavljivanja i dokazivanja u aferi Obradović, protiv čoveka za koga kažete da je čestit i nepravedno ovde smenjen, sud je presudio da je on bio kriv.
To što je on bio smenjen nije bila moja volja, nego je bila volja mandatara, koji nije želeo da Vlada bude opterećena takvom aferom. To je ono što je istina.
Kada pričamo o ovim stvarima, molim vas budite minimalno politički korektni, ne treba mi da budemo politički neprijatelji, nego politički neistomišljenici. Još jednom smatram da ako govorimo ovde o principu borbe protiv progona, ne možemo navesti ime i prezime jednog čoveka i njegove porodice, a pri tom prenebregnuti činjenicu da su ovde i dan-danas, kao i za vreme Miloševića, članovi mnogih porodica u situaciji da se osećaju progonjenim. I to treba da bude predmet borbe ove skupštine.
A Milošević je, kao predstavnik vrhovne vlasti tada, najodgovorniji čovek, ako nije lično naredio te stvari, objektivno je odgovoran za ono što se dešavalo, a dešavalo se mnogo toga, a i zato što ništa nije učinjeno da bi se rasvetlila pozadina tih događaja, nego je zemlja uvučena u mržnju i strahove koji su rezultirali svim onim čime jesu.
Hajde da pričamo principijelno, a ne da se iza principa sakrivamo, samo da bismo uputili poruku državnim organima da obustave procese protiv jedne porodice i njenih članova.