Poštovani poslanici, svi mi koji imamo svoju decu, volimo svoju decu. Oni koji imaju unučad, oni obožavaju svoju unučad. Slobodan Milošević obožava svog unuka, ali nažalost ne posećuje ga.
Slobodan Milošević obožava i svoju ženu. On je jako voli i mi to znamo. Jednom na glavnom odboru, omaklo mi se, pa sam rekao - Slobodan voli svoju ženu jako i u te odnose ne vredi se mešati. Kod nas Srba nije uobičajeno da budemo zaljubljeni u svoju ženu 60 godina, ali Slobodan nije običan Srbin, nego izuzetnih vrednosti i kvaliteta, pa je i neobičan što se toga tiče.
Znači, za odbranu Slobodana Miloševića je jako važno da mu Mira Marković dolazi u posetu, jer ona ga inspiriše, ona ga nadahnjuje i verovatno bi on još bolju odbranu imao da ima tu posetu. U stvari, pošto ovo građani slušaju, treba da znamo zašto je raspisana međunarodna poternica za Mirom Marković. Kada se raspiše međunarodna poternica, u pitanju su ubice, kriminalci najvećeg formata.
Zamislite zašto je protiv Mire Marković raspisana međunarodna poternica i optužba. Mira Marković je nagovorila sekretara tadašnje Vlade, Kneževićku, da ona nagovori Baneta Ivkovića da on dodeli stan spremačici koja je radila kod njih. Praktično, ona je nagovorila, smešno je to uopšte i pričati, znam kakav je Bane Ivković bio poltron, Mira nije trebala preko bilo koga da ga nagovara i zamerio bih joj da se nije izborila, kakav je uticaj imala, za svoju spremačicu da dobije stan.
Bio sam 30 godina direktor doma zdravlja. Kad god sam bio u prilici nekoj sirotinji da dam stan, dao sam. Koliko je kadrovskih stanova podeljeno u Beogradu, sad je dobila jedna spremačica i to je motiv da se raspiše međunarodna poternica za Mirom Marković, jer je nagovorila Kneževićku da nagovori Baneta Ivkovića.
Ako bi neko i trebalo da odgovara ovde, onda je to Bane Ivković, jer je on dodelio stan, ali pošto je Bane Ivković, kada je DSS izašao iz DOS-a, podržao Vladu Đinđića i zahvaljujući njemu su opstali skoro tri godine, sa još pet jajara iz SPS, koje su kupili. Prema tome, to je suština toga.
Što se tiče Marka Miloševića, protiv njega, jer je navodno nekom testerom jurio, a posle je ispao da je taj momak rekao - nije baš tako i promenio iskaz. Tu je advokat Jojić pa nek' kaže da li je to istina. Eto zbog čega su međunarodne poternice protiv porodice Slobodana Miloševića pokrenute.
Što se tiče Slobodana Miloševića, znate li datum kada je Slobodan Milošević proglašen ratnim zločincem – 24. maj 1999. godine. Posle dva meseca besomučnog bombardovanja Srbije, kada je Madlen Olbrajt shvatila da neće Srbija kleknuti, onda su ga proglasili ratnim zločincem.
Znate li da su Slobodan Milošević i Karadžić bili u Dejtonu, tada je bio završen rat i u Bosni i u Hrvatskoj, skoro dva meseca su bili tamo. Što ga nisu hapsili ako je bio ratni zločinac? Zbog zločina u Bosni mu se sudi. On je bio u Dejtonu. Onda nije bio ratni zločinac. Karadžiću su obećali Amerikanci, ako se povuče iz politike, da ga neće ganjati. Obećali i slagali ga, kao što obično rade.
Hoću da kažem, šta je praktično Hag? Stalno pričamo o Hagu. Neki dan sam slušao kada su generala Strugara osudili na osam godina robije, ne zato što je bombardovao Dubrovnik, kao istorijski grad, nego što nije sprečio bombardovanje. Šta je Dubrovnik, u pogledu istorije, prema Bagdadu?
Tamo između Tigra i Eufrata je nastala svetska civilizacija. Bagdad ima hiljade godina tradiciju. Svaki kamen u Bagdadu je kulturna baština ovog sveta. Sravnjen je sa zemljom. Oni muzeji koji govore o hiljadugodišnjoj kulturi naroda ove svetske civilizacije su uništeni. Da li će iko odgovarati za to? Naravno da neće, jer moćnici vladaju ovim svetom.
Hag, pogledajte, osude generala Blaškića na 43 godine zbog ratnih zločina, pa ga posle tri godine puste kući. Kakav je to sud? Gde u svetu može neko da bude tretiran kao Krajišnik, šest godina sedi u zatvoru, a nije pokrenut postupak protiv njega. To nema veze sa sudom. Naravno da je sud u Hagu u stvari alibi za ono što su činili našem narodu, jer su ubijali decu i to nazivali kolateralnom štetom.
Što se tiče ovih ubistava, kad čovek to gleda sa strane ne može da shvati. Recimo Stambolić, dugo sam političar, bio mi je čak i simpatičan, i kada je on ubijen, bio sam zaprepašten. Ali kad gledate neke istorijske činjenice, konvencija DOS-a je napravljena 7. jula 2000. godine i Vojislav Koštunica je utvrđen kao jedinstveni protivkandidat opozicije Miloševiću. Dve nedelje posle toga je ubijen Stambolić. Niti je bio kandidat, niti je bio politički aktivan, niti je bio ikakav protivnik Miloševića. Koji je motiv da ga Milošević ubije u početku svoje kampanje?
(Predsednik: Vreme.)
Hoću da završim samo jednom rečenicom. Jako želimo da se istina o Stamboliću dokaže, a nju je rekao i Legija kad su ga uhvatili, rekao mu je Šiptar, Dušan Spasojević: ubiše Stambolića da bi Milošević izgubio izbore. To je stravična istina. Videćete da će se to na kraju i dokazati, jer nije bilo nikakvog motiva.
Ali, nažalost, pogledajte. Kada je Đinđić izgubio glavu? Onog momenta kada je počeo da priča da je Kosovo neotuđivi deo Srbije.
(Predsednik: Molim vas, vreme.)
Posle toga se to desilo. Pre toga nije bio problem. Prema tome, hoću da vam kažem, priča o Miloševiću, to će istorija da kaže, ali ono što je nepobitno, prvi put sam slušao profesora Šulovića kada mi je rekao - kolega, znate li zašto nas katolici mrze; kaže - katolička religija došla do Filipina, nikad Drinu nije prešla. Prvi put u istoriji srpskog naroda je napravljena srpska država preko Drine. Po tome će se Milošević pamtiti, a ne po ovim pričama.