Uvažena gospođo ministre, članovi Ministarstva, poštovani predsedavajući, drage kolege, zakon o semenu o kome danas raspravljamo treba da zameni dosadašnji važeći Zakon o semenu i sadnom materijalu, koji je donet 1993, odnosno 1994. godine i koji je jedinstveno regulisao ovu problematiku, znači i semena, i sadnog materijala, i poljoprivrednog i šumskog bilja.
S obzirom na to da postoje značajne razlike u proizvodnji semena i sadnog materijala, poljoprivrednog i šumskog bilja, nametnula se potreba da se ovo reguliše sa dva različita zakona. Do sada smo usvojili, kako smo do sada čuli, Zakon o šumskom reproduktivnom materijalu, Zakon o sadnom materijalu voćaka, vinove loze i hmelja i sada nam je na redu zakon o semenu.
Potrebu za donošenje ovog zakona naravno nameće i proces integracije naše zemlje u EU kojoj težimo i usaglašavanje sa njihovim propisima i direktivama. Srbija je prepoznatljiva, za sve one koji ne znaju, kako u Evropi, tako i u čitavom svetu, po bogatstvu, mnoštvu genetičkih resursa koje posedujemo, tako da je ovaj zakon preko potreban iz dva najvažnija razloga: prvi, da domaćim proizvođačima semena omogućimo bolji pristup međunarodnom tržištu i savladavanju konkurencije; drugi, naravno ništa manje značajan, da obezbedimo seme boljeg kvaliteta domaćim potrošačima, što bi se odrazilo na što uspešniju i bolju poljoprivrednu proizvodnju.
Zašto je značajna proizvodnja semena? Za proizvodnju semena možemo komotno reći da je u strateškom interesu naše zemlje iz dva razloga: najpre, da je to jedan od retkih domaćih proizvoda, koji ima gotovo neograničene mogućnosti izvoza i donosi značajan devizni prihod našoj zemlji – samo hibridi sa novosadskog ratarskog instituta seju se na 42 miliona hektara u svetu; drugi razlog, o kome svaka odgovorna država mora da vodi računa, a to je, omogućavanje samodovoljnosti proizvodnje i obezbeđivanja nacije vrhunskim sortnim semenom poljoprivrednog bilja, što je pretpostavka za uspešno zadovoljavanje ishrane svog stanovništva.
Dakle, stvaranje novih sorti je zaista jedan dugotrajan, neizvestan, skup i mukotrpan posao. Da bi se proizvela jedna nova sorta potrebno je mnoštvo naučnih saznanja iz više oblasti, i znanje i iskustvo vrhunskih stručnjaka, odnosno oplemenjivača sorte.
Ovaj zakon, kao što smo čuli i pročitali, uređuje kompletnu materiju, kako proizvodnju, doradu, korišćenje, promet, uvoz, ispitivanje kvaliteta semena poljoprivrednog bilja, rasada poljoprivrednog bilja, tako i micelija jestivih i lekovitih gljiva.
Ovim zakonom takođe se reguliše i priznavanje sorti i upis u registar. To je jedan veliki i pozitivan napredak, jer zakon o semenu, zakon o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja i upis u registar sorti čini jednu logičnu celinu, koju ne može i ne treba razdvajati.
Šta su novine u zakonu? Novina je i način obeležavanja semena u prometu, tako da svaka kategorija ima svoj poseban tip etikete. Takođe je ujednačeno obeležavanje etiketa na vreći, kao što je to i u međunarodnom prometu. No, potkrala se jedna greška, nažalost nismo ni amandmanima na to reagovali, u članu 4. za predosnovno seme umesto roze boje, kako piše, treba da stoji "ljubičasta boja", da bi bilo ujednačeno sa OECD. Možda to pravno-tehničkom redakcijom može da se ispravi.
Kao što sam rekao, uvođenje registra proizvođača, dorađivača i prometnika semena je usaglašeno sa odredbom EU, što omogućuje kontinuitet praćenja semena od proizvođača do krajnjeg kupca. Kao što je ministar naglasio, zakon propisuje obaveznost sprovođenja postkontrolnih testova od strane nacionalnog tela. Nažalost, to nacionalno telo još nismo formirali, tako da tu ulogu preuzima Ministarstvo, nezavisno od proizvođača, odnosno vlasnika semena.
Ima jedan od zahteva, takođe OECD, bez koga nema punopravnog članstva. Proizvodnja semena u drugim zemljama takođe je regulisana ovim zakonom. Za račun domaćeg naručioca, to do sada nije bilo regulisano zakonom, već se to rešavalo tako što se u Ministarstvu podnosio zahtev od slučaja do slučaja. Naravno, otvaralo je mesta za određene sumnje i dobro da je to sada konačno zakonom regulisano i jasno definisano.
Jasno je definisana i odgovornost ako seme ne ispunjava uslove u pogledu deklarisane sorte, vrste, kvaliteta i svega ostalog što nosi seme. Znači, nema više prebacivanja odgovornosti u lancu, nego je jasno da je odgovoran dorađivač semena za slučaj domaćeg semena i uvoznik za slučaj uvoznog semena.
Pitanje etiketa je izazvalo dosta polemika, kako smo čuli danas, na Odboru za poljoprivredu, pošto su određene kolege iz drugih poslaničkih grupa smatrale da etiketu treba da izdaju oni koji proizvode seme.
Zakonom je regulisano da etikete izdaje stručna organizacija koju ovlasti ministar, a za sitna pakovanja može uvoznik. Zašto je to bitno? Iz prostog razloga što ne sme da dolazi do sumnje u bilo kakvo mešetarenje. Jednostavno, mora se sprečiti zloupotreba, tako što će se jasno definisati da onaj koji prati proizvodnju semena, kontrolisanu proizvodnju i doradu, taj mora da ima i kontrolu na izdate etikete, na količinu i vrstu etiketa.
Zatim, regulisano je pitanje uvoza. Seme može da se uvozi samo u originalnom pakovanju. Naturalno seme može da se uvozi samo sortno i ako je proizvedeno za račun domaćeg naručioca.
Ispitivanje kvaliteta je jako bitna stvar u lancu proizvodnje, ono je definisano i to isključivo mogu da obavljaju akreditovane laboratorije. To je tako regulisano u EU i nikako drugačije ne može da se rešava. Znači, uvođenjem akreditacije, kao uslova za obavljanje i ispitivanje semena, obezbeđujemo da se rezultati jedne laboratorije moraju vrednovati, poštovati u čitavoj državi, i da nema potrebe za nekim sumnjičenjem, odnosno dopunskim ispitivanjem.
Da bi se obezbedila objektivnost tj. da sve sorte u postupku priznavanja imaju jednak tretman, i njihovo ispitivanje, kako na oglednim poljima, tako i u laboratorijama, radi se pod šiframa, da ne bi bilo nikakvih privilegija. To nije sporno i niko oko toga nije pravio pitanje.
Ono pitanje koje se poteglo na Odboru za poljoprivredu, nažalost, nismo imali većinsko mišljenje, to je pitanje koliko treba da traju ispitivanja na oglednim poljima. Zakonom je predviđeno da to traje dve godine. U EU taj period je od dve do pet godina.
Ima dosta zagovornika koji smatraju da taj period treba produžiti na barem tri godine za ratarske biljne kulture, a dve mogu da ostanu za povrtarske. Ako se zna iz prakse da se veća sigurnost u utvrđivanju postojanosti neke osobine sorte postiže u dužim vremenskim ogledima, kada nema nekog racionalnog objašnjenja zašto bi ovaj period trebalo da se skrati na baš onaj minimum koji je predviđen u EU, zašto ga ne bismo makar malo produžili.
Postoje čak i mišljenja u nekim stručnim krugovima, koja naravno nisu pismeno izneta, ali su sugerisana u određenim poslaničkim grupama, da se ovom odredbom čine čak i neke određene usluge nekim multinacionalnim kompanijama koje se bave semenskom proizvodnjom.
Zbog toga smo mišljenja da bi ipak trebalo razmisliti i možda ovaj period produžiti na tri godine. Postupak deklarisanja, odnosno sertifikacije je potpuno obuhvaćen i tu nema ništa da se doda. Dakle, to su bile samo neke od novina i dobrih stvari koje su ovim zakonom regulisane.
Šta je to što je propust, odnosno što ne bi trebalo da bude uključeno u ovaj zakon, i šta nije uključeno? Zakon ne bi trebalo da obuhvati problematiku micelija jestivih i lekovitih gljiva. To bi trebalo da bude definisano nekim drugim zakonskim aktima. Nije ništa strašno, ali možda bi trebalo razdvojiti, ali ako je ovako predviđeno neće smetati.
Zatim, zakon ne treba da reguliše, odnosno da rešava pitanje fitosanitarne kontrole, odnosno izdavanje fitosertifikata, jer je to rešeno Zakonom o zaštiti bilja, kao ni pitanje zdravstvenog stanja semena, jer je to takođe rešeno ovim zakonom.
Ono na šta je takođe bilo puno primedbi i sugestija je pitanje nacionalnog instituta za priznavanje i zaštitu novih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja. Mišljenje je da je ovaj institut neophodan, da treba da postoji i da treba da ga formira Ministarstvo, kao i da brine o njegovom radu. Dakle, da bude direktno podređen Ministarstvu, ali da to ipak bude jedan nezavisan institut.
Navodi se da takve vrlo uspešne institucije već postoje u našem okruženju, mislim na Mađarsku i Hrvatsku, i trebalo bi koristiti njihova pozitivna iskustva. Na ovaj način možda bi se otklonile one primedbe koje smo čuli, a koje se iznose u nekim krugovima, da je po ovom zakonu većina aktivnosti koncentrisana na ministarstvo i da je na taj način malo skrajnuta nauka, marginalizovana domaća struka, strukovne organizacije itd. Postoji mišljenje da je donošenje ovog zakona trebalo biti uslovljeno formiranjem tog nacionalnog instituta za priznavanje i zaštitu novih sorti, tu mislim na poljoprivredno i šumsko bilje. To su stvari koje se mogu u hodu popravljati izmenama i dopunama ovog zakona, onako kako praksa bude nalagala, i to ne bi trebalo da bude veći problem.
Šta je najveći problem u ovoj materiji, kome se za sada se ne vidi rešenje, mada sam u razgovoru pred ovu sednicu sa ministrom dobio uveravanja da će to ipak ići u dobrom pravcu. To je proces stvaranja i priznavanja sorti, i mora da se prati njihova zaštita. O tome je već bilo govora. Kada bi se zakonu o semenu priključio i zakon o zaštiti sorti, dobili bismo jednu proevropsku regulativu, koja bi objedinjavala kako proces stvaranja sorti, tako proces priznavanja i, na kraju, proces zaštite.
Zaštita sorti je vrlo važna operacija i segment u semenarstvu. Ako nema zaštite, vrlo lako može doći do krađe intelektualne svojine oplemenjivača, može da dođe do krađe nekih naših nepriznatih sorti. Naš legendarni oplemenjivač, profesor Škorić, na Odboru za poljoprivredu javno je izneo sumnju da je već nekoliko linija izneto iz naše zemlje, što ne može da nas raduje i ne može da nam služi na čast.
Postavlja se pitanje šta je sa ovim predlogom zakona o zaštiti novostvorenih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja, koji treba da bude usaglašen sa konvencijom UPOV-a, i o tome je već bilo reči, dakle, to je jedna unija za zaštitu biljnih sorti. Pitamo šta je sa tim, jer oni koji se bave ovom problematikom znaju da je taj predlog zakona uvršten u skupštinsku proceduru državne zajednice Srbije i Crne Gore još 2002. godine.
Nažalost, zbog političke nestabilnosti u formiranju i funkcionisanju države, do današnjeg dana on nije usvojen. Bez ovog zakona ne možemo postati članica ove unije, a time ni naše sorte ne mogu biti zaštićene, jer se ne priznaje vršenje DUS testova bez kojih nema zaštite sorti.
Ova unija insistira da se ovaj zakon može doneti isključivo i jedino na nivou državne zajednica Srbija i Crna Gora, a nikako na nivou njenih članica. Nikakvi zakoni Republike Srbije za promenu tog stava nisu do sada urodili plodom, a dobili smo uveravanja od ministra da je zaista mnogo činjeno i još uvek se čini.
Sada se postavlja pitanje zašto je to tako. Sigurno je da našoj konkurenciji u svetu nije u interesu da što brže postanemo punopravni članovi ove unije, jasno je da na taj način određene lobi grupe eliminišu sebi konkurenciju i po tom pitanju mi ne možemo puno da učinimo. Postavlja se pitanje, u čijem interesu rade svi oni koji opstruiraju izgradnju državne zajednice Srbija i Crna Gora i poštovanje Ustavne povelje; za čiji interes rade svi oni koji zagovaraju razgradnju ove državne zajednice, kada je iz ovog primera evidentno da svi građani Srbije trpe ogromne ekonomske štete i da svi kao društvo nazadujemo.
DSS će, i pored manjkavosti koje smo izneli, podržati ovaj zakon o semenu, jer to je jedan dobar zakon, neophodan je našem agraru i tu nema nikakve dileme, ali isto tako ćemo se boriti za poštovanje Ustavne povelje i njeno očuvanje, jer je to dugoročno i najbolje rešenje za srpski narod u celini i za sve građane Srbije.