TREĆA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 13.04.2005.

12. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

TREĆA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA

12. dan rada

13.04.2005

Sednicu je otvorio: Predrag Marković

Sednica je trajala od 11:40 do 18:00

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Milan Marković

Demokratska stranka – Boris Tadić | Predsedava
Replika, narodni poslanik Miloš Aligrudić.
...
Nova Demokratska stranka Srbije

Miloš Aligrudić

Demokratska stranka Srbije
Replika na izlaganje gospodina Krasića, pomenuo je moje ime u diskusiji i mislim da je to učinio tako što me je pogrešno razumeo. Dakle, ja jesam reagovao sa mesta zbog toga što je gospodin Krasić strašno urlikao, vikao sa ove govornice. Na kraju krajeva, nije mu bilo dobro, počele su graške znoja da ga oblivaju. Nisam to uradio zbog toga da bih ga omalovažio, nego zbog toga što sam izrazio zaista brigu za njegovo zdravstveno stanje.
Znate, gospodine Krasiću, kada govorite o pravnim argumentima, vi i ja smo pravnici, nema potrebe za vikom, jer podizanje tona neće doprineti tome da budete u pravu, nego samo snaga argumenata koje iznosite.
Potpuno se slažem sa vama da vi imate pravo na stav da denacionalizacija nije potrebna. Mi imamo pravo na drugi stav i imamo minimum 131 poslanika da se usvoji zakon o povraćaju imovine kada za to dođe čas. Propis o kojem ste maločas govorili praktično je predvorje za donošenje takvog zakona, upravo zbog toga što smo svesni da donošenjem zakona o povraćaju imovine u ovoj zemlji ne može da se jednim ispravljanjem nepravde, koja je učinjena na žestok i grub način 1944, 1945. i 1946. godine i nekih kasnijih godina, učini još niz drugih nepravdi.
Upravo zbog toga tom problemu pristupamo izuzetno oprezno i ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu može da posluži kao jedan od elemenata tog opreza da bi Vlada Republike Srbije, Narodna skupština kasnije mogle da pripreme jedan valjan akt o denacionalizaciji.
Prema tome, nisam reagovao zbog toga što se sa vama ne slažem, nego zbog toga što me brine način na koji vi govorite. Vama na kraju nije bilo dobro, onda su počele graške znoja da izlaze sa lica.
...
Demokratska stranka

Milan Marković

Demokratska stranka – Boris Tadić | Predsedava
Možete po Poslovniku samo.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
Trudio sam se da uđem u političku i pravnu suštinu, međutim vidim da je ovde mnogo važniji stil. Verovatno vi u DSS-u imate nekog stilistu koji vodi računa o tome kako ćete da kažete.
Gospodine Aligrudiću, nema potrebe da se bunite. Vi kada čuvate lubenice, ja se ne mešam u vaš posao i nema potrebe da se mešate u moj posao. Znači, vama se ne sviđa stil. Ako vam se ne sviđa stil, neko drugo mesto je za takve primedbe, ali iznenadilo me to što prigovarate stilu, a izađete za govornicu i sve potvrđujete ono što sam rekao.
Znači, uopšte nije bilo potrebe da dobacujete. Da li ja vičem, da li urlam, kako ste rekli, nadam se da ne urlam i nadam se da razgovetno pričam, mada moram da vam kažem da je poprilično teško nekada ovde biti staložen, jer ovde je velika količina emocije prisutna po svaku cenu, pošto se sve vreme računa do Studije i od Studije, kao po Hristu. Nešto ste omanuli, ne slavite to.
Znači, budite spokojni, uživajte. Imate 131, imate stabilnu većinu, samo vozite sa tom većinom, ali bi bilo dobro da poneki put izađete na ulicu i pitate građane. Ne da pitate ove u Briselu, oni će da vam daju podršku za ovo što radite, ali izađite ispred zgrade pa na ulici pitajte građane, idite do Kalenić pijace, do nekog drugog mesta i pitajte građane – molim vas, šta mislite o ovim našim vizionarskim potezima kako mislimo da evidentiramo one moguće pretendente na povraćaj imovine? Neću da vam govorim glasno, niti da urlam, šta će da vam odgovore, ali nadam se da vam je poznato šta će da vam kažu.
...
Demokratska stranka

Milan Marković

Demokratska stranka – Boris Tadić | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dragor Hiber.
...
Demokratska stranka

Dragor Hiber

Demokratska stranka – Boris Tadić
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Demokratska stranka - Boris Tadić i ja lično smo za reprivatizaciju, odnosno obeštećenje kada povraćaj imovine u naturalnom obliku nije moguć ili nije celishodan. To je stav koji smo zastupali pre 5. oktobra 2000. godine, koji smo zastupali nakon toga i koji zastupamo i danas.
Nismo doneli, dok je bilo skupštinske većine, zakon o reprivatizaciji i obeštećenju zato što je donošenje takvog zakona, istina je, veoma komplikovano da se zadovolje svi interesi i svi uslovi. U ekspozeu, kada je predstavljao novu vladu, pokojni premijer dr Zoran Đinđić je denacionalizaciju stavio kao jedan od prioriteta, ali je kao prioritet stavio i donošenje novog ustava Republike Srbije.
Jedan od razloga što još uvek nema propisa o reprivatizaciji je što postoje ustavne barijere, npr. za građevinsko zemljište, koje je potencijalno važan objekt reprivatizacije, rezervisana je državna ili društvena svojina po Ustavu, pa reprivatizacija formalno nije moguća. Tako posmatrano, ako predloženi zakon predstavlja nameru ove vlade da uđe u postupak regulisanja i sprovođenja reprivatizacije i obeštećenja mi ga pozdravljamo. Da li je to dobar prvi korak, to je sasvim drugo pitanje.
Naime, ovde ima poslanika koji su narodni poslanici jako dugo i možda se sećaju 1991. godine. Tada jedinstvena Demokratska stranka, dakle pre nego što je stvoreno krilo za DEPOS i pre nego što je stvorena Demokratska stranka Srbije, podnela je Narodnoj skupštini Republike Srbije predlog zakona koji je predviđao evidenciju, ali i zabranu raspolaganja oduzetom imovinom.
Tada je takav predlog imao smisla. Stanovi koji su nacionalizovani nisu bili otkupljeni, privatizacija je bila tek na pomolu i nije još bilo masovne radničke privatizacije. Bilo je uslova da se spreči prodaja ili drugi oblik otuđenja onoga što je bilo oduzeto i da se uđe u valjanu denacionalizaciju. Volje za usvajanje takvog zakona nije bilo, on je čudnim poslaničkim igrama na dnevni red Skupštine stavljen tek juna 1995. godine, da bi bio odbijen.
Danas Vlada ponavlja takav predlog, ali sa jednom bitnom razlikom: predlaže evidenciju, a ne predlaže zabranu raspolaganja. Naravno da je evidencija neophodna u postupku obeštećenja i denacionalizacije. Izvesno je i da nema dobrog projektovanja tog postupka i donošenja, pripremanja zakona ako Vlada ne zna koliko toga treba da vrati i da obešteti, da bi projektovala sredstva za obeštećenje ili visinu obeštećenja. Evidencija je vladin posao. To je nešto što ona mora da uradi da bi pristupila ovome.
Ovim zakonom, evidencija se stavlja na teret potencijalnih korisnika denacionalizacije. Tu nastaju brojni problemi, paradoksi i za mene potpuna nerazumevanja problema.
Počeću od kraja. Pitam predstavnike Vlade – šta je posledica nepoštovanja obaveze na evidentiranje? To što zakonodavac u ovom zakonu preti potencijalnim korisnicima denacionalizacije, odnosno obeštećenja da im neki drugi zakon neće dati to pravo. Gospodo, vi hoćete da narodni poslanici sada, usvajajući ovaj zakon, odrede narodnim poslanicima, istim ili nekim drugim, da donesu zakon određene sadržine. Zakon o donošenju zakona, to je smisao ovoga što ste predložili. To nije moguće.
Ova obaveza neće nikoga obavezivati. Da li će Narodna skupština odlučiti, donoseći zakon o reprivatizaciji i obeštećenju, da je uslov sadašnja evidencija, prijava po ovom zakonu ili nije, to je stvar volje skupštinske većine koja bude postojala u momentu donošenja tog zakona. Ova odredba je retorička, izvinjavam se kolegi Parivodiću, zajedno smo radili na Pravnom fakultetu, naprosto smešna. Smešno je da zakon obavezuje buduće zakonodavce. To ne priliči zakonu. To pokazuje suvišnost ovako definisanog zakona o evidentiranju.
Znam da vam evidencija treba. Znam da se mora videti šta je to čiji se povratak očekuje, koliko para treba za obeštećenje, ali ovo nije dobar put da se do toga dođe. Ovo neće zadovoljiti ni potencijalne korisnike reprivatizacije i obeštećenja. Uvereni da je prema njima učinjena i da i dalje stoji i opstaje nepravda, oni traže mnogo više; u najmanju ruku, ako ne odmah povraćaj i obeštećenje, onda zabranu budućeg raspolaganja.
Koliko god da je zakasnela, ako se donosi neki propis unapred, onda mora i ta zabrana. Znam da je zakasnela, znam da takva zabrana sada krnji načelo jednakog postupanja, jer je mnogo toga već otuđeno, otkupljeni su nacionalizovani stanovi, privatizovane su mnoge druge stvari, ali makar i zakasnelo, ako hoćete ovo, onda zabranite i raspolaganje ili nemojte ništa.
Treće, u načelu mislim da je zakonodavac ušao u opasne vode kada je definisao poluprecizno, polutaksativno slučajeve na osnovu kojih je oduzeta imovina, a da bi iz toga ishodila prijava, evidencija, pa sledeći ovaj zakon i mogućnost buduće reprivatizacije i obeštećenja. Navedene su pravne ustanove: nacionalizacija, agrarna reforma, eksproprijacija, sekvestar, konfiskacija. Za svaki od ovih pojmova, sa gledišta poštovanja prava na mirno uživanje imovine, kao međunarodno priznatog ljudskog prava, sa gledišta univerzalne zaštite svojine u unutrašnjem pravnom poretku, mogu stajati veoma različite stvari.
Konfiskacija je bila kazna u pravnom poretku kada je izricana. Konfiskacija je jedino izricana po različitim zakonima, nekada neprihvatljivo, sada prihvatljivo. Zaista vredi razmišljati o dekonfiskaciji kada je konfiskacija činjena po Zakonu o suzbijanju špekulacije, u kome je stajalo da će se imovina konfiskovati trgovcu, profesionalcu koji proda robu skuplje nego što je nabavio. To je bilo smešno rešenje jednog smešnog doba.
Ali, konfiskacija onima koji su zaista činili zločine sarađujući sa okupatorima, a takvih je bilo, legitimno je i legalno vršena, izvršena i definitivno završena, na primer, u Francuskoj, u Norveškoj i još nekim zemljama čija demokratičnost i pravni sistem ne dolaze u pitanje.
Zbog toga bih predložio predlagaču da razmisli da li da ovaj zakon povuče i doradi ili da pak pokuša, prihvatanjem jednog broja amandmana koji su dati, da stvori nešto što ima izvesnog pravnog značaja. Kada bi se ovako usvojilo, to bi bila prilika da predlagači budu optuženi da zamajavaju bivše vlasnike donoseći propis bez ikakvog značaja ili, pak, jedna pravna i ustavna greška koja ne priliči onima koji vode računa o Ustavu i pravu, a to je pokušaj obavezivanja budućeg zakonodavca.
Najzad, imajte u vidu, pošto ste se pozvali, po meni opravdano, i na pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1. Prvog protokola, uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, i novu praksu strazburškog Suda za ljudska prava, kada je o denacionalizaciji reč. Pre deset dana doneta je presuda, po zahtevu jedne grupe bivših vlasnika iz bivšeg DDR-a, iz koje proizilazi da država nema obavezu na potpuno obeštećenje, ali da je neki povraćaj prava na mirno uživanje imovine nužan.
(Predsednik: Izvinite, gospodine Hiber, hoćete li i drugih 10 minuta da koristite?)
Završavam. Dakle, Demokratska stranka će odlučiti da li će ovaj predlog podržati, zavisno od stava o onim ključnim amandmanima.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? Prvo ministar, pa potom narodni poslanik Branka Bošnjak, pa Zvonimir Stević.

Milan Parivodić

Dame i gospodo, dva dobra pravnika su govorila pre mene, pa sam se osetio stimulisanim da raspravimo neka pitanja, da i njima i svima vama bude jasnija i moja pozicija i pozicija Vlade.
Prvo, hoću da kažem da su i gospodin Krasić i gospodin Hiber puno istine rekli. Nisam pisao ovaj nacrt i nisam oduševljen njime, da vam bude jasno.
Predavao sam građansko pravo i dobro znam šta je denacionalizacija, šta je svojina i veliki sam zagovornik denacionalizacije, tako da spadam u one koji nisu sasvim zadovoljni i koji bi voleli više i brže.
Ovde su i profesor Hiber i gospodin Krasić govorili o vraćanju zemljišta. To je nešto što je nama apsolutno potrebno, jer ćemo imati samo jedan hotel sa pet zvezdica ako ostane ovakva situacija. Moramo pod hitno da rešimo pitanje privatizacije zemljišta i pitanja ustavnog ograničenja, o čemu je govorio profesor Hiber.
Što se tiče stanova koji su u privatnoj svojini, a koji je trebalo još 1993. godine, po Zakonu o stanarskom pravu, da budu oslobođeni, smatram da je pravo rešenje da se sazidaju dva-tri bloka i da se oni ljudi koji stanuju u tim stanovima, a koji, nažalost, nisu imali pravo da otkupe stanove, presele u te stanove koji će biti odgovarajuće veličine i da vlasnici uđu u svoje stanove.
Svi su gubitnici u toj priči – i vlasnici i oni koji su živeli u tim stanovima, a nisu mogli da ih otkupe zato što njihova prava nisu izjednačena sa pravima onih koji su bili u društvenim stanovima. Za to ima rešenja i za to ću se živo zalagati.
Što se tiče zabrane raspolaganja, potpuno se slažem sa profesorom Hiberom da je to odavno trebalo da se uradi i mislim da je bolje ikada neko nikada. Bolje je učiniti pola nepravde nego kompletnu nepravdu. Verujem da će Vlada Srbije izaći sa jednim predlogom u vezi sa zabranom raspolaganja koji će biti tako formulisan da onemogući raspolaganje tamo gde ono može da bude zabranjeno, a sa druge strane, da ne dovede do blokade procesa privatizacije. Moramo da nađemo odgovarajući kompromis, da zaštitimo pravo svojine, a s druge strane da nam ne stane proces privatizacije.
Što se tiče komentara profesora Hibera da se ne može jednim zakonom urediti da će se doneti i drugi zakon, s tim se ne bih sasvim složio. Imamo mnoge zakone koji kažu da će se drugim zakonom nešto urediti. Navešću npr. Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji kaže da će se posebnim zakonom urediti pitanje statusa svojine određenog u članu 2. Znači, mnogi zakoni uređuju mogućnost da se drugim zakonom nešto uredi.
Član 1. je napisan namerno na način da obuhvati svu onu imovinu koja je oduzeta bez odgovarajuće tržišne naknade. To je osnovni kriterijum – da nema odgovarajuće naknade i da je time izvršena nepravda, i cilj je da se ta nepravda otkloni. Da smo išli na kazuistički metod rešenja, uvek bi postojala mogućnost da smo nešto propustili. Upravo smo zato išli na jednu opštu normu koja exempli causa, znači primera radi, navodi osnove za oduzimanje, ali otvara i druge osnove.
Što se tiče konfiskacije, sigurno je da je bilo slučajeva legitimne konfiskacije; ne bih sasvim poredio sa Francuskom i Norveškom, jer mi nismo imali ni Lepena ni Kvislinga u našoj zemlji. Naši ljudi su se borili protiv nemačke okupacije i malo je bilo kvislinga u našoj zemlji, a mnogo je više bilo situacija kada je mera konfiskacije izricana kao dopunska mera uz kaznu koja je izricana, kako bi se sprovela konfiskacija. Smisao krivičnog gonjenja nije bilo kvislinško ponašanje, već naprotiv, smisao je bio da se oduzme imovina. Time ću stati. Hvala lepo.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Reč ima ovlašćeni predstavnik G17 plus Branka Bošnjak, pa ovlašćeni predstavnik SPS Zvonimir Stević. To je izazvalo zabunu, pretpostavljam. Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Branka Bošnjak

Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre, uvažene drage kolege, pred nama je zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Ovaj zakon predstavlja prvi korak ka ispravljanju istorijske nepravde i jedan je od dokaza demokratizacije postojećeg političkog sistema i vraćanja poverenja u državu.
Vlada se odlučila da ceo proces denacionalizacije i restitucije reši u dva koraka. Ovaj zakon zapravo predstavlja prvi korak i on omogućava svim zainteresovanim, bilo bivšim vlasnicima, bilo zakonitim naslednicima ili pravnim sledbenicima, da prijave imovinu i da zapravo budu evidentirani. Drugi korak u pravcu rešenja problema restitucije i nacionalizacije će zapravo predstavljati zakon o vraćanju oduzete imovine i pravednom obeštećenju za oduzetu imovinu.
Cilj ovog zakona je zapravo da se u prvom koraku proceni vrednost oduzete imovine i, naravno, na osnovu toga donese jedan realan, ekonomski moguć model po kome će se imovina vraćati, bilo tako što će se vraćati u naturi, bilo tako što će se ljudi koji ostvare pravo na povraćaj imovine obeštetiti materijalno ili na nekakav treći način, u vidu akcija, obveznica ili drugih hartija od vrednosti.
Stranka G17 plus je u svom programu predvidela da jedan od prvih zakona koje će ponuditi ovoj skupštini i koje ova skupština mora da usvoji zapravo treba da bude zakon o restituciji i denacionalizaciji. Restitucija zapravo predstavlja povraćaj oduzete imovine i ona se obavlja na tri načina: tamo gde je moguće, naravno u prvom koraku, imovina se vraća odmah vlasniku, a neophodno je da se taj prvi korak uradi; drugi model restitucije biće kroz finansijsko obeštećivanje i treći – kroz razne hartije od vrednosti.
Sam proces denacionalizacije je proces koji će pravno definisati stare vlasnike i definisati ko su titulari oduzete imovine.
Obveznik, naravno, u povraćaju bilo nekretnina, bilo pravedne nadoknade mora da bude država. Pravo na povraćaj imovine će ostvariti vlasnici, naslednici i pravni sledbenici.
Analizirajući ovaj kratki zakon i stranka G17 plus je došla do zaključka da možda on treba da ima neka poboljšanja. Analizirajući neke amandmane koji se nalaze pred poslanicima smatramo da bi zakon o evidentiranju zapravo trebalo da bude popravljen amandmanima u segmentu obustave prava prometa nekretninama koje će biti evidentirane. Smatramo da je to jedan od principa kojim će se dodatno vratiti vera starim vlasnicima da će zapravo imovina koju su nekada posedovali bilo oni, bilo njihovi preci njima biti i vraćena.
Ukoliko dođe do izvesnih poboljšanja ili ukoliko od Vlade dobijemo garancije da će na neki drugi način ovaj zakon o evidentiranju biti korigovan, stranka G17 plus će glasati za ovaj zakon. Hvala.