Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? Ne.
Po redosledu narodnih poslanika koji su se prijavili za reč u načelnom pretresu Predloga zakona prvi se za reč prijavio Milorad Belić, narodni poslanik iz poslaničke grupe SPO - Nova Srbija. Potom Dragor Hiber.

Dame i gospodo poslanici, posle usvajanja zakona kojim smo izjednačili prava boraca iz Drugog svetskog rata, mislimo na one borce koji su se borili protiv fašizma, smatram da je ovo drugi veoma značajan zakon, odnosno predlog zakona, koji će otkloniti velike istorijske nepravde, s obzirom da je svima nama poznato da su se ratni pobednici potrudili da posle Drugog svetskog rata obesprave veliki deo građana na ovim prostorima ili na prostorima bivše savezne države. Mislim da se ratni pobednici nisu samo starali da fizički uklone one koji su im predstavljali, kako su ih nazivali, reakciju, kulake, neprijatelje i tako dalje, nego su se potrudili svojski i da im oduzmu svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Čini mi se da ima više od 50 zakona i zakonskih propisa kojima su oni to u stvari i uradili. Bezbroj je dokumenata po istorijskim arhivama, koji potvrđuju na koji način je to rađeno. Veoma često možete doći u situaciju da pročitate da u tom dokumentu vlast predlaže da se što više i što brže obavlja proces nacionalizacije, odnosno konfiskacije, kako se ne bi, posle izrečene kazne nekom od državnih neprijatelja, reakcije, kulaka ili ratnih zločinaca, svejedno, ti pravni uslovi promenili.
Štampa i partijski bilteni su svakodnevno objavljivali čitave spiskove tih nesrećnika kojima je oduzeta imovina. Ali, nije oduzimana samo imovina u smislu nepokretne imovine – dakle, kuće, imanja, šume, po bilo kom osnovu, da li se radi o konfiskaciji, sekvestru, nacionalizaciji ili kasnije o onoj agrarnoj reformi, pa kolonizaciji – nego je oduzimano sve što se moglo pronaći u kući, čak možete naći i takve informacije i podatke u dokumentima koji nedvosmisleno potvrđuju ovo o čemu govorim, da su im oduzimane i poslednje šerpe ili inventar i tako dalje.
To je ono što je istorijski nepobitno, što je fakat i, naravno, ova vlada sada ima veliku obavezu, i moralnu, bez obzira što je u našim političkim programima jedna od glavnih odrednica svakako bila i neprikosnovenost privatne svojine, odnosno zaštita ljudskih, političkih, građanskih prava. Ne radi se samo o toj pukoj predizbornoj ili marketinškoj priči ili o ispunjavanju programskih obećanja; radi se, pre svega, o potrebi ove vlade i ljudi koji čine ovu vladajuću većinu da se ispravi ta istorijska nepravda.
Naravno, ima primedaba na površnost i čuli smo ovde i ozbiljne primedbe, ali i one koje bih svrstao samo u jednu ideološku matricu. Čini mi se da takav ton diskusije navodi na zaključak da se radi upravo o ljudima ili političkim partijama koje smatraju da ne treba ništa denacionalizovati, nego naprotiv, da bi još jednom trebalo izvršiti takav atak na privatnu imovinu. Mislim da je sasvim u redu što predlagač nije prejudicirao o kakvom obliku oduzimanja imovine se radi i što je upravo taj prvi član sasvim obuhvatio kompletno oduzimanje imovine bez pravične nadoknade.
Takođe, možda je jedna od argumentovanih primedaba zbog čega to građani da rade preko određenih obrazaca i zbog čega je to veoma kratak rok – 30. jun iduće godine, s obzirom da pretpostaavljam da država koja je izvršila oduzimanje imovine ima podatke kome je oduzeto, šta je oduzeto i u kom obimu. Međutim, to evidentiranje je svakako neophodno, jer moramo znati kome je šta oduzeto, ko su naslednici, pod kakvim uslovom je oduzeto i naravno, ono što je veoma bitno, koliko je to opterećenje za državu prilikom vraćanja, restitucije ili denacionalizacije, zavisi kako će to već država budućim zakonskim predlozima, odnosno zakonima regulisati.
Mislim da bi korisna primedba predlagaču bila da građanima vrlo transparentno objasni gde mogu sve te relevantne podatke i dokumenta pronaći. Na primer, u Arhivu Srbije, gde se nalaze dokumenta i fondovi kojima je regulisano oduzimanje imovine, po osnovu agrarne reforme, od 45 hektara naviše, odnosno u Arhivu Jugoslavije, gde postoji poseban Fond državne uprave narodnih dobara, kojim je takođe posle stavljanja pod sekvestar ili oduzimanja izvršeno nasilno oduzimanje imovine. Trebalo bi to objasniti.
I, kada sam se već dotakao istorijske arhive, mislim da je neophodno, kada se radi o ona tri miliona, koliko je predviđena dotacija Republičkoj direkciji za imovinu, razmisliti i o adekvatnom opremanju, pre svega tehničkom opremom, tih istorijskih arhiva. Njih ima negde četrdesetak, ako računamo i teritoriju Kosova i Metohije i Vojvodine, a nadam se da još uvek računamo. Trebalo bi pre svega obezbediti sredstva za nabavku takozvanih fotokopirnih digitalnih aparata, jer je stanje tih dokumenata veoma loše, najčešće je tu vršen prepis ili su na neadekvatnom, tankom papiru i u značajnoj meri su oštećeni.
Znači, prosto apelujem na predlagača da preko sredstava informisanja obavesti građane gde mogu pronaći te svoje podatke, ali isto tako da se izađe u susret ovim značajnim kulturnim ustanovama, koje ne samo što kubure sa prostorom i sa niskim primanjima, moram i to da kažem, nego je sada veliki udar upravo na arhive; naravno, deo dokumentacije nalazi se u sudovima, katastru i tako dalje.
Završiću, u stvari, sa jednom konstatacijom, propustio sam da kažem – možda je trebalo razmisliti zašto je granica 9. mart 1945. godine, jer ima sasvim istorijskog i pravnog uporišta da ta granica bude pomerena i na 1941. godinu, pogotovo kada se radi o Sremu i činjenici da je tu bila endehazijska uprava i da značajan deo oduzete imovine posle toga, kako rekoh, ratni pobednici i nisu vratili onim pravim vlasnicima.
Na kraju, poslanička grupa SPO-NS zaista očekuje da će posle ovog roka za prijavljivanje u proceduru ući i jedan set sveobuhvatnih i kvalitetnih zakona kojima će se regulisati cela ova materija.

Reč ima narodni poslanik Dragor Hiber, koji nije tu, pa Tomislav Nikolić, pa Slavoljub Matić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je sudbina zakona koji brani ministar čije ministarstvo ga nije pisalo i zato dolazimo do iskrenog priznanja gospodina ministra da nije oduševljen. Mislim da on uopšte nije zadovoljan ovim zakonom i da je ovde izneo nekoliko svojih ideja koje bi sigurno ugradio u zakon da je učestvovao u izradi ovog predloga.
Imamo tu nesreću da govorimo o zakonu koji će uslediti posle ovog zakona. Mislim da niko od današnjih diskutanata nije spreman da se veže isključivo za ovaj predlog zakona zato što je to, u stvari, samo loš nagoveštaj jednog drugog zakona, koji će, po nama, isto tako biti loš, zato što se meša u nešto što je vreme prekrilo potpuno, u odnose koji su tako čvrsto stvoreni i utemeljeni da bi svako diranje u tu vrstu svojine bilo u stvari suprotno konsolidaciji prava svojine, za koje predlagač zakona kaže da će da bude obezbeđeno ovim i zakonom koji iza njega sledi.
Međutim, ovde je zanimljivo i to da se radi o zakonima koji su doneti posle 9. marta 1945. godine. Ovde vidim bar dve političke stranke koje su na putu da iznevere ideologiju svojih preteča, i tu mislim na SPS i DS, zato što su njihove preteče donosile ove zakone. U posleratnoj Skupštini Grol i komunisti su donosili zakone koji su proizveli vlasništvo nad imovinom koje sada želite da ugrozite. Toliko o tome šta ko, koju i kakvu ideju nastavlja.
Član 1. upućuje one koji će podneti prijavu kada imaju pravo, kada će steći po novom zakonu pravo, ali po kom osnovu im je oduzeta imovina, imaju li pravo da prijave oduzetu imovinu ili ne. Govori se o osvetnicima, ratnim pobednicima, a meni ovo takođe liči na osvetnički zakon, zato što zaboravljate, kada kažete da ćete vratiti konfiskovanu imovinu, da sada pretite pojedinim građanima Srbije ne samo važećim zakonom nego zakonom čiji je predlog u Skupštini Srbije i Crne Gore, a upućuje da će i ovde biti donet, zakonom kojim ćete konfiskovati imovinu lica optuženih pred Haškim tribunalom koja se ne predaju dobrovoljno.
Onda će kroz godinu dve, pet, 10, 50 godina neko u nekoj ovakvoj skupštini da sedi i da kaže – prijavite imovinu koja vam je konfiskovana po zakonu o raspolaganju imovinom lica koja se nalaze na haškim optužnicama, a nisu se dobrovoljno predala, zato što i za tu imovinu ova vlast ne obezbeđuje nikakvu, ne pravičnu nego nikakvu naknadu.
Ovaj zakon mi liči na Zakon o izboru narodnih poslanika kojim je omogućeno da se glasa u inostranstvu, efekti su bili nikakvi. Ovaj zakon liči na Zakon o izjednačavanju prava učesnika Drugog svetskog rata, prava četnika i partizana, efekti su nikakvi. Pitam one koji se pozivaju na ispravljanje te istorijske nepravde – koliko je četnika ostvarilo pravo na penziju i koliko će ih uopšte, po zakonu koji ste ovde u Skupštini usvojili, ostvariti pravo na bilo kakvu naknadu za svoje učestvovanje u ratu?
Član 3 – fizička lica ili njihovi naslednici, odnosno pravni sledbenici podnose prijavu oduzete imovine. Prijava se podnosi Republičkoj direkciji za imovinu Srbije na obrascu koji ste već ovde odštampali, ali to me previše ne interesuje. Koja fizička lica stiču pravo da podnesu prijavu, da li samo državljani Srbije, da li državljani Srbije i Crne Gore, da li strani državljani? Da li se zakon bavio time, kada se već bavi obavezom da se imovina prijavi do juna 2006. godine? Šta će biti ako vam se do 2006. godine ne prijavi nijedan stranac, hoćete li moći... A zaista mislim da je ovo pravni presedan.
Nije tačno, gospodine ministre, da ovaj zakon upućuje da će neka materija biti regulisana drugim zakonom; ovaj zakon upućuje kako će biti regulisana drugim zakonom. Velika je razlika između toga.
Ne postoji zakon koji može da obaveže budućeg zakonodavca, tim pre što će do juna 2006. godine biti prijavljivanje imovine, pa će trajati godinu dana procena te imovine, pa ćete imati redovne izbore, ako ne bude vanrednih parlamentarnih izbora. Hoćete li moći da obavežete neki novi sastav Skupštine da uopšte donese takav zakon, a ako se usudi da ga donese, da ga donese tako što neće prvo da stavi van snage neke odredbe ovog zakona?
Uvek kada je SRS imala prilike da se izjašnjava o ovakvom zakonu govorili smo da ne vidimo osnov, vremenski osnov, početni datum, dakle, od kog datuma vraćate imovinu. Vi ste ovde rekli 9. mart 1945. godine, a gospodin Aligrudić je govorio o 1944. godini, ali to ne piše u zakonu, a ja vas pitam kako ste došli do 9. marta 1945. godine. Zar nije posle Prvog svetskog rata bilo oduzimanja zemlje građanima Srbije, zar nije posle balkanskih ratova, zar nemaju Turci tapije na imovinu, skoro na celu teritoriju Srbije i te tapije čuvaju u svojim carskim arhivama?
Da li je imovina folksdojčerima, Nemcima proteranim iz Srbije, oduzeta pre 9. marta 1945. godine ili posle? Posle. Da li su već dolazili, otkako vi u ove tri ili četiri godine nagoveštavate ovaj zakon, da obilaze kuće i imanja – jesu. Da li su zbog njih popravljene pruge kojima vozovi odavno ne idu kroz Vojvodinu – jesu, jesu. Da li tačno znaju gde je ko stanovao, ko živi u tim kućama danas? Vi, draga deco, vaši roditelji, neki od vas su se uselili u te kuće i prvi put videli neke delove nameštaja za koje nisu ni znali ni da postoje. Kako ćete vi to da vratite, kako ćete da menjate strukturu stanovništva, kako ćete da menjate kulturu, većinsku veroispovest, koliko ćete evropskih konvencija da prekršite ako se usudite da uđete u ovako nešto?
Idemo dalje, članovima 8. i 9. direktno obavezujete i vezujete ruke budućoj većini u Narodnoj skupštini kako taj budući predlog zakona mora da izgleda, pa kažete da ponošenje prijave oduzete imovine ne predstavlja zahtev za povraćaj, već uslov da se taj zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom. Ima li većeg besmisla? Uslov u skladu sa zakonom koji će biti donet. Vi možete da ispunjavate uslove samo iz postojećih zakona, a ne uslove iz zakona koji će možda biti doneti i možda biti doneti u tekstu koji je komparativan sa ovim tekstom, sa tekstom ovog zakona.
Članovi 8. i član 9. direktno obavezuju novi zakon; stav 2: ″Zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu iz stava 1. ovog člana može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona.″
A onda i član 10. Mislim da ministar Parivodić nije video ovaj predlog zakona i nije došao danas da ga brani. Ne bi ovo vama prošlo, gospodine ministre, vi kažete ovako: ″Vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediće se posebnim zakonom.″
Pa, i vraćanje ove imovine urediće se posebnim zakonom. To je već nešto drugo. Vi sada upućujete da će biti dva zakona. Ako već piše da će vraćanje imovine biti uređeno posebnim zakonom, onda ne izdvajajte crkvu i verske zajednice. Sve što bude vraćeno biće vraćeno posebnim zakonom ili zakonima i posebnim zakonom može da znači više zakona. To znate i vi i pravnici koji se bave time.
Ova prijava oduzete imovine je tako štura, rubrike koje ćemo morati da poštujemo su tako male, pa kaže: vrsta (stan, kuća, poslovni prostor, zemljište i drugo) i površina u metrima kvadratnim, opština, mesto, ulica, broj, katastarska opština, naziv, odnosno ime lica koje poseduje nepokretnost.
Sada vas pitam, gospodine ministre, pošto ste samo tri miliona dinara predvideli u budžetu, i to dodatnih sredstava, pa mislim da zakon sa stanovišta Ustava nije usklađen, a šta ako se pojave stotine hiljada bivših vlasnika? Šta ako bude desetine, stotine hiljada prijava? Koja je to služba u Republičkoj direkciji za imovinu opremljena da to sve pregleda, da izvrši procenu imovine, svakog kvadrata?
Kažete da će biti regulisano posebnim zakonom. Sve dok ne bude donet poseban zakon nećete moći da procenjujete vrednost imovine, jer će zakon da kaže da li je to vrednost na dan oduzimanja, da li je to današnja vrednost i kako će se proceniti ulaganja koja je neko imao u tu imovinu. Pričamo o fabrikama, ne samo o stanovima i o zaštićenim stanarima.
Nisam siguran da je namera predlagača zakona da zakonom reguliše povraćaj imovine. Više mislim da je ovo priča, talasanje. Čuli ste da su neke druge države koje su ili na putu ili su primljene u Evropsku uniju izvršile restituciju imovine i sada da potrčimo i mi.
Nisam siguran da ovo može da bude osnova i da je ovo uopšte potrebno za bilo koji zakon o povraćaju imovine. Napišite predlog zakona o vraćanju imovine koji će da sadrži sve ove članove, koji će da ima deo u kome se prijavljuje imovina, deo u kome se procenjuje i deo u kome će da piše kako će imovina da bude nadoknađena.
Ovaj uvodni zakon nije ništa. Ovo posle može da bude uredba koja će da sledi iz zakona, uredba koju će da potpiše ministar, obrazac da potpiše ministar, a ne Republička direkcija za imovinu. Ovde je zakon već, kao svoj sastavni deo, predvideo obrazac prijave.
Previše je primedaba na ovaj predlog zakona da bi to izgledalo zaista ozbiljno. Zato vas molim da još jednom razmislite. Očigledno je da će biti dosta onih koji nisu za ovaj predlog zakona. Mislim da i u konstituisanoj većini ima dosta poslanika koji znaju da je ovo neizvršivo, da je neizvodljivo. Onda bi trebalo iskreno da kažete onima koji traže nazad imovinu koja je oduzeta njihovim očevima, dedovima, po bilo kom osnovu, da li je to uopšte moguće ili nije.
Što se nas tiče, nikada nećemo glasati za zakon kojim bi se promenili odnosi stečeni pre 60 godina, a i vas molim da obezbedite nekakvu pravnu sigurnost, da se ne desi da svaka promena vlasti poništava zakone i odnose stečene u vreme prethodne vlasti, jer onda nećete imati nijednog kupca, nijednog prodavca.
Danas smo čuli od vas ili od nekog predstavnika vladajuće većine da će biti donet zakon koji sprečava promet između nekih nepokretnosti koje će biti predmet nekog posebnog zakona. Hoće li biti ubrzane prodaje te imovine? Šta će kupac dok ne bude donet zakon, šta će ovaj koji ima u rukama tu imovinu, vidi da ćete mu zabraniti promet, hteo bi da je proda; samo neobavešten kupac, koji ne zna da pripremate neki zakon, pojaviće se i kupiti tu imovinu. Šta će onda biti? Pitam vas iskreno, u postupku privatizacije prodali ste mnogo fabrika koje su oduzete posle 9. marta 1945. godine, da li ste i o tome razmišljali?

Reč ima narodni poslanik Slavoljub Matić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo, spadam u grupu poslanika čiji je opis posla da se bavi upravo ovim temama, barem kroz članstvo u odborima koji tretiraju ovu temu. Mislim na Odbor za privatizaciju i Odbor za finansije. Moram da kažem da kao član ta dva odbora imam brojne kontakte, zajedno sa svojim kolegama, ne samo sa udruženjima koja se bave zaštitom privatne svojine i ligama koje pokušavaju da izvrše denacionalizaciju ili restituciju našeg društva što je moguće pre, već i sa brojnim građanima koji takođe imaju želju da se ovaj problem reši.
U opisu mog posla svojevremeno je bio razgovor sa brojnim investitorima koji su takođe želeli sređenost u ovoj oblasti kako bi bili istinski investitori u jednoj uređenoj zemlji koja bi završila jedan veliki posao tako što bi brojne nepravde koje su činjene nakon ili tokom Drugog svetskog rata ispravila zakonom o restituciji, denacionalizaciji i pre toga zakonom o rehabilitaciji.
Podsetiću takođe da je DSS krajem 2002. godine, da ispravim jednog od prethodnih govornika, podnela ovoj skupštini zakon o denacionalizaciji, koji je doživeo potvrdu od onih koji su ga čitali. Uz malo izmena i dopuna tog zakona mislim da bismo mogli da krenemo u ozbiljnu priču o denacionalizaciji ili restituciji, kako je kome draže. To bi, naravno, bio dobar uslov da nam se, uz jedan kvalitet više, dese preko potrebne investicije.
Nažalost, mi dobijamo danas Predlog zakona koji je, a ja ću sada kao član Odbora za finansije da kažem, po meni, volšebnom brzinom ušao u skupštinsku proceduru.
Iznenadio je mnoge poslanike, onemogućio ozbiljnu javnu raspravu i onemogućio čak podnošenje nekih mogućih amandmana koji će ispraviti nešto što u ovom zakonu ne valja, a sa druge strane i takvih amandmana koji neće sprečiti sprovođenje privatizacije u našem društvu, s obzirom da postoji jedan amandman koji bi stavio moratorijum na onu imovinu koja bi bila u nekom narednom periodu predmet privatizacije.
Dakle, to su sve hendikepi ovog zakonskog predloga i mnogo više bih voleo, kao narodni poslanik, da ovde pred sobom imam pravog predlagača, mislim na ministra Dinkića, a ne gospodina Parivodića, koji ovde samo vrši dužnost predlagača i ima jednu vrlo neprijatnu dužnost, po meni.
Ono što bi po meni bilo umesno, to je da možda dobar deo ovog zakona bude samo deo jednog ozbiljnog zakona o restituciji. Naravno da sama restitucija ili denacionalizacija obavezuje onoga ko to sprovodi da prvo popiše i vidi šta je potrebno denacionalizovati, kolika su sredstva potrebna.
Čuo sam od ministra Dinkića na Odboru za privatizaciju o kojim se sumama radi. Od prethodne vlade, od pokojnog premijera Đinđića takođe smo mogli čuti o sumama između 16 i 60 milijardi evra. Cifre koje su se čule od ministra Dinkića na Odboru za privatizaciju kretale su se od 6 milijardi do čak, pomenuću ono što je sam ministar Dinkić možda lapsusom izgovorio, 600 milijardi evra.
Znači, potrebno je evidentirati i mislim da je nepotrebno davati rokove, a posebno ako uzmemo u obzir da dobar deo naše dijaspore neće biti u mogućnosti da prijavi oduzetu imovinu do onog roka koji je ovde u zakonu propisan; mislim na rok 30. juni 2006. godine, po članu 6.
Takođe, manjkavost je što se ovim zakonom tretira samo ona imovina koja je oduzeta nakon 9. marta 1945. godine, kada dobro znamo da se NDH prostirala i do Zemuna i da dobar deo imovine može na jedan volšeban način takođe da se izgubi.
Takođe, ponoviću ono što je prethodnik rekao, po članu 3. prijavu oduzete imovine po odredbama ovog zakona podnose fizička lica kojima je imovina oduzeta primenom propisa iz člana 1. ovog zakona ili njihovi naslednici. Dakle, oni imaju prava podneti prijavu.
Pazite sad, u članu 4: "Odredbe ovog zakona ne odnose se na ranije vlasnike ili njihove naslednike, odnosno pravne sledbenike kojima je zakonom ili međunarodnim ugovorom, odnosno sporazumom utvrđeno pravo na naknadu za oduzetu imovinu na teret inostrane države."
Ovde se postavlja pitanje šta je sa folksdojčerima iz Vojvodine, šta je sa najmanje 30% vojvođanske imovine, da li oni imaju prava, da li je pokojni Josip Broz Tito sa Brantom načinio ugovor negde krajem sedamdesetih godina ili nije? Koliko mi znamo, nije.
Naravno, bilo je tu i nevinih, ali može nam se desiti da evidentiraju i oni koji su činili brojna zlodela u ovom narodu.
Dakle, sve su to pitanja koja moraju jednim ozbiljnijim zakonskim projektom da se regulišu. Naravno da smo mi juče načinili prvi korak koji će nas uvrstiti u krug evropskih zemalja i naravno da moramo osnovna načela da poštujemo. Želimo u Evropu, moramo da poštujemo evropska načela.
Šteta je što se o ovome nije razmišljalo s početka devedesetih godina. Da smo tada razmišljali na sličan način, makar i na ovakav, možda i pogrešan način, manje bismo problema imali kada pričamo o Kosovu i Metohiji, kada pričamo o imovini naših ljudi u Hrvatskoj i BiH.
Nažalost, nismo na vreme o tome razmišljali. Nikad nije kasno da o tome razmišljamo. Ono što je potrebno, to je zakon koji će biti primenjiv, koji će biti pravedan i koji će omogućiti da i oni koji dolaze u našu zemlju budu sigurni da ulaze u imovinu koja je apsolutno sređena.
Šta se čuje od kritičara? Čuje se – zašto je potrebno da građani podnose prijavu, zar tu evidenciju ne poseduje država? Nažalost, moram da potvrdim, a mislim da će o tome reći ponešto i ministar, da naša država nema sređenu dokumentaciju o imovini, da je u mnogim opštinama apsolutni haos u imovinsko-pravnom sektoru, da nemate sređen katastar, ni ono što je zapisno u zemljoknjižnim sudovima.
Dakle, nije moguće da sve to država uradi. Možda je u Vojvodini stanje sređenije. Verujte, što južnije, to tužnije. Dakle, potrebno je da građani sarađuju sa svojom državom kako bi znali o kojoj se imovini radi.
Čini mi se da ovde postoje dva pravca: ili da se ovaj zakon povuče ili da od predlagača - Republičke vlade čujemo jedno jasno obećanje da će se, u što je moguće kraćem roku, ovde doneti zakon ili predlog zakona koji će sva ova pitanja regulisati.
Predlažem da Republička vlada ozbiljno razmotri predlog zakona koji je DSS podnela Skupštini krajem 2002. godine. Od tog zakonskog projekta je krenuo i Odbor za privatizaciju. Poslanici iz različitih stranaka su voljni da od tog zakona i još nekih zakonskih projekata pokrenemo na pravi način pitanje restitucije i denacionalizacije, naravno, uz prethodno regulisanje pitanja rehabilitacije.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Stamenković, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić, ali ne znam da li će biti danas vremena, zavisi od vremena koje potroši gospodin Stamenković.

Uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, čestitam vam svima potpisanu Studiju o izvodljivosti i početak procesa stabilizacije i pridruživanja, a u tom procesu ćemo verovatno malo drugačije, pa i o ovom zakonu, razmišljati.
Malopre ste čuli gospodina Matića. Nažalost, i ja moram da kažem, kao i gospodin ministar, da sa mnogim rešenjima iz ovog zakona nisam zadovoljan. I, da je ovaj zakon trebalo da prođe kroz Odbor za privatizaciju, bio bi žestoko kritikovan i verovatno ne bi prošao.
Pripadam stranci koja se oduvek zalagala da se privatizacija ne može završiti pre izvršene denacionalizacije. Ne može se multiplicirati nepravda koja je u ovom društvu prisutna, evo, već 60 godina. Na ovaj način ova vlada preuzima na sebe nasledstvo tog nasleđenog prokletstva neizvršene denacionalizacije. Ovim načinom se to ne rešava.
Svi mi koji se bavimo pitanjima evropskih integracija znamo da ćemo veoma brzo u procesu stabilizacije i pridruživanja u onoj agendi usaglašavati veliki broj pitanja; znate li da među prva tri spadaju ljudska prava, a pravo na imovinu je jedno od osnovnih ljudskih prava. Mi ćemo u vezi sa tim morati najverovatnije do kraja ove godine da usvojimo i zakon o denacionalizaciji.
Ovaj zakon bi za mene, čak i ovakav, mogao da bude prihvatljiv, ali kao prva faza u okviru zakona o denacionalizaciji, odnosno povraćaju, i to samo u jednom delu.
Neozbiljna je država koja priznaje da nema nikakvu evidenciju o tome što je ta ista država radila, bez obzira što je to bilo pre pet, šest decenija, jer mi smo pravni sledbenici svih onih država koje su bile ispred nas. Ako znamo na osnovu kojih zakona, imamo u nekoliko predloga popis zakona na osnovu kojih je oduzimana imovina, onda imamo pristup preko sudskih arhiva i mogli smo da formiramo jedan pregled oduzete imovine, a da onda priznamo građanima – objavljujemo pregled svega onoga što je oduzimano, a za nedostajući deo (jer ga ima, znamo da su u Vojvodini cepane zemljišne knjige, da su spaljivani delovi arhiva) potrebno je prijavljivanje onih koji se ne nalaze na tom spisku. To bi bilo mnogo čestitije od jednog ovakvog predloga koji je pred nama.
S obzirom da mi imamo u Ministarstvu i Odeljenje za povraćaj imovine i ovde prisutnog gospodina Želimira Žunića, koji je načelnik Odeljenja, nažalost, moram da kažem da ako je to odeljenje napravilo samo ovaj predlog zakona nije zaradilo ni za vodu, a kamoli za so i hleb. Od tog odeljenja sam očekivao da napravi popis oduzete imovine i da već usaglašava predlog zakona o denacionalizaciji.
Takvih predloga, da vas podsetim, samo ja pred sobom imam veliki broj, od kojih su neki čak i od vlasti. Evo ga prvi preda mnom, iz avgusta 2001. godine – zakon o povraćaju imovine i obeštećenju, Ministarstva pravde i lokalne samouprave. Pokušaj je bio i od prethodne vlasti; predlog DSS-a iz 2002. godine. Imamo čitav niz predloga grupa građana.
Konkretno, šta zameram ovom zakonu? Prvo, vremensku odrednicu – 9. mart 1945. godine. Zašto? Čuli ste i od gospodina Matića, i NDH i ustaše su po Sremu otimale imovinu, a komunistima je to odgovaralo i nisu vratili. Nasleđujemo greh. Mnogo su pošteniji predlozi, kao što je predlog DSS-a, pa čak i one prethodne vlade, u kojima se uopšte ne postavlja vremenska odrednica, nego se samo popisuju zakoni na osnovu kojih je oduzeta imovina. To je mnogo čestitije od ovakvog preseka. A šta sa onom imovinom koja je oduzeta pre 9. marta 1945. godine itd?
Član 9, po meni, može ovoj državi samo da donese velike troškove. Zbog čega? Ovim zakonom se ne može oduzeti pravo na imovinu, a član 9. kaže da onaj ko se nije prijavio u određenom roku nema prava da se pojavi sa zahtevom. Šta to znači? To znači, ako zakon o denacionalizaciji preuzme odredbe ovog zakona da se ovim zakonom oduzima pravo na imovinu, da će svaki takav slučaj pasti u Strazburu, i to uz ogromne troškove za državu, to vam garantujem, jer znam kako međunarodni sud u Strazburu reaguje.
Prema tome, da skratim, naša partija pokušavala je i u prethodnom mandatu da izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji u članu 3, koji definiše predmet privatizacije, izuzme oduzetu imovinu iz prodaje sad, jer je to više nemoguće. Jednom sam ovde rekao da se u poslednjoj trećini utakmice ne menjaju pravila igre. Zaustavili bismo proces privatizacije ako bismo dirali po tom zakonu.
Međutim, ne znači da svu onu nepravdu koja je u prethodnim decenijama činjena i nagomilavana ne treba ispravljati. Privatizacija dodiruje deo imovine, a to je ona imovina koja je inkorporirana društvenim preduzećima. Mnogo je imovine koja nije obuhvaćena i neće biti prodata po tom zakonu. Neka tu i novčano obeštetimo, a ima mnogo imovine koja se može vratiti i u fizičkom obliku.
Samo još jednom da kažem, pojavile su se ideje, između ostalog i ovde spomenute, o nekom realnom ekonomskom modelu. O tome je govorio u prethodnom mandatu i tadašnji ministar Đelić kada je rekao doslovce – nemojte da prethodni vlasnici kojima je imovina oduzeta očekuju da će se naglo obogatiti, dobiće deo. Šta to znači? Gospodo, ili jesmo ili nismo pravični, ne može devojka da bude pomalo trudna.
Šta to znači? Čak i ako bismo ovim zakonom odredili vrednost oduzete imovine, pa utvrdimo da je to 60 milijardi, onda kažemo – možemo da vratimo samo šest. To nije dobro rešenje. Neka to bude jedan način, koji god hoćete, pa neka to budu vrednosni papiri koje će naši praunuci nasleđivati, ali ako se imovina vraća mora se vratiti u realnom obliku.
Prema tome, da završim, kao član poslaničke grupe poštovaću demokratsku većinu i odluku koju je donela. U suštini, mislim da ovaj zakon nije dobro rešenje.

Hvala vama. Nemamo više vremena za današnji rad. Sutra će prvi na redu biti narodni poslanik Boško Ristić, a potom narodni poslanik Nikola Milošević.
Završavamo danas i nastavljamo sutra u 10,00 časova. Hvala vam.