Zahvaljujem.
Replika, narodni poslanik Mika Vlaović.

Dame i gospodo, nemam nikakvog razloga da se dodvoravam. Narod je istinu kazao u septembru na izborima 2000. godine; da Vojislav Koštunica nije stao na čelo opozicije nikada se u Srbiji ne bi pobedilo.
Prema tome, nemam razloga da se dodvoravam. Ne bih ni da vodim dijalog gluvih, ja bih rekao: gospode, pomozi im, ne znaju šta rade.

Zahvaljujem.
Reč ima, po Poslovniku, narodni poslanik Nemanja Šarović.

Tačno je, gospodo, da je 2000. godine opozicija pobedila upravo zahvaljujući Vojislavu Koštunici. Upravo zbog toga treba da objasnite zašto ste lagali narod kada ste potpisali ugovor sa narodom i obećali da ćete u roku od mesec dana doneti zakon o denacionalizaciji. Slagali ste. Tada je Vojislav Koštunica bio najpopularniji političar u Srbiji, a Demokratska stranka Srbije najpopularnija stranka.
Godine 2003. ponovo ste obećali da ćete doneti zakon o denacionalizaciji, slagali ste drugi put. Posle te laži Vojislav Koštunica više nije najpopularniji, a Demokratska stranka Srbije ima 10 - 12% glasača u Srbiji. Godine 2005. treći put lažete narod. Ponovo ne donosite zakon o denacionalizaciji. Ovo je zakon o evidentiranju imovine, koja je odavno evidentirana. Zbog toga razmišljajte kako ćete proći.

Da li se još neko javlja povodom amandmana?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka, odnosno koleginica Gordana Pop-Lazić podnela je amandman na član 2. i tražila da se taj član 2. briše. Naravno, poslanici Srpske radikalne stranke za ovom govornicom govore sa argumentima. Sviđalo se to vama iz vladajuće koalicije ili ne, to je tako. Vi nama predlažete ovde zakonske predloge koji nisu precizni, koji neće ništa dobro doneti građanima Srbije, a naravno, građani Srbije žele da žive bolje.
Ako ste napravili koaliciju, danas ne uživate više od 20% glasova, sve te stranke koje pripadaju vladajućoj koaliciji, o čemu onda vi pričate za ovom govornicom? Možete da veličate vaše političke vođe koliko hoćete, mi čekamo i veoma smo zadovoljni vašim istupima ovde i što pričate da ste ne znam šta to uradili i očekujemo da ćete što pre da prihvatite taj politički rejting koji imate, pa da ga povećate sa ovakvim predlogom zakona.
Ovaj predlog zakona ne znači ništa novo, samo jednu brojku među onim brojevima koje ste spominjali, kao i predsednik Skupštine, koji se hvalio kako ste doneli u toku prošle godine preko 80 zakona, a zakoni su vam neprecizni. Na kraju krajeva, i ovaj zakon neće doneti ništa dobro građanima Srbije. Ovo je vaša prazna priča. Pokušavate da vratite politički rejting, ali vi ste već odavno politička prošlost Srbije i to ćemo da vidimo i jedva čekamo te naredne izbore u Srbiji.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, prethodnik iz DSS-a, kolega poslanik koji je govorio o opravdanosti donošenja ovog zakona, načinio je nekoliko grešaka pominjući pri tome da su lokalni moćnici donosili zakone. Nisu mogli lokalni moćnici da donose zakone, nego je zakone donosila FNRJ, a oni su samo mogli da ih primenjuju. E, sad, kako su ih oni primenjivali – primenjivali su ih na raznorazne načine.
A, što se tiče vradžbina, da li se vrača ili ne vrača oko procene imovine, koliko šta vredi, nema vračanja. Zna se da je vrednost oduzete imovine preko 60 milijardi dolara. Tvrdnja da će to vrlo malo opteretiti poreske obveznike ili neće, ili ovu državu, apsolutno je netačna, jer država nema svojih para.
Država ima samo pare od poreskih obveznika. Znači, koliko poreza ubere od svojih državljana, od svojih podanika, toliko para ima. Imovinu koju ima sticala je godinama, decenijama od svojih državljana. Ona, ako vraća, može samo da vraća na osnovu para koje bude uzela putem poreza i doprinosa od svojih državljana.
Vraćanje se vrši uglavnom na dva načina: naturalno, u onom izvornom obliku kako je uzeto, ili rekompenzacijom, znači preko hartija od vrednosti. To znači da država mora da štampa obveznice, dugoročne obveznice, hartije od vrednosti kojima će vraćati u novčanom iznosu, preko hartija od vrednosti kada dospeju za naplatu, onim ljudima kojima je oduzeta imovina.
E, sad, kako će isplaćivati te ljude? Pa, tako što će povećati poreske stope, opteretiti građane dodatnim porezima da bi namirila te obaveze. Nema drugih para. Država nema svoje pare, nego dolazi do para preko budžeta, a budžet se puni preko poreza i doprinosa. Ne postoje neke pare sa drveta, tako da priča o tome da to neće opteretiti građane, ili da će vrlo malo opteretiti, ne pije vodu.
Drugo, ministar je u svom uvodnom izlaganju pričao o nekoj konsolidaciji prava svojine. Upotrebio je baš taj termin – konsolidacija prava svojine. Šta to znači, ne znam. Šta to znači – konsolidacija prava svojine? Akti agrarne reforme, nacionalizacije, eksproprijacije u principu su revolucionarni akti i oni korenito zadiru u svojinske odnose i menjaju strukturu vlasništva.
Denacionalizacija je, otprilike, kontrarevolucija u imovinsko-pravnim odnosima. Svaka revolucija je, po prirodi stvari, nepravična i nanosi određenu nepravdu, jer vrši nagle promene. S obzirom da se ovde radi o imovinsko-pravnim odnosima, znači da vrši nagle i korenite promene u strukturi i vlasništvu imovinsko-pravnih odnosa.
Šta znači kontrarevolucija ili denacionalizacija? Pa, opet jednu vrstu nepravde. Opet neko drugi treba da plati zbog toga što je država pre 60 godina nanela neku nepravdu određenoj kategoriji ljudi. Sada treba tu nepravdu da isprave građani, poreski obveznici koji nemaju apsolutno nikakve veze sa tim, niti su se rodili tada, odnosno ogromna većina građana Srbije se nije ni rodila tada kada je ta nepravda učinjena. Znači, jedna nepravda vuče drugu nepravdu.
Zašto vezivati za datum 9. mart? Hajde da ispravljamo nepravdu koja je učinjena još za vreme Turaka.
Carskim Turcima je oduzimana zemlja od 1833. godine; Hatišerifom je još dozvoljeno da im se oduzima zemlja, isplaćivana im je neka smešna naknada i oni su seljeni za Tursku.
Još nismo bili nezavisna država Srbija, ali smo imali određena autonomna prava, pa je Hatišerifom dozvoljeno da se otkupljuje zemlja od carskih Turaka, isto po nekim cenama koje su bile iznad realnih vrednosti, i oni su bukvalno proterivani u Tursku.
Hajde da se vratimo na 1833. godinu da i njih obeštetimo.
Šta ćemo sa onima kojima je kralj Aleksandar oduzeo dva miliona hektara zemlje? Dva miliona hektara zemlje je kralj Aleksandar, ujedinitelj, oduzeo, a od toga dobar deo oduzeo je crkvi. Crkva se zalaže da ih vrati, ne znam iz kojih razloga. Pa, veću štetu im je naneo Aleksandar Karađorđević ujedinitelj, nego Tito. Tito im je manje zemlje uzeo nego što im je uzeo Aleksandar Karađorđević.
Tito je uzeo posle Drugog svetskog rata, agrarnom reformom, 1.566.000 hektara zemlje. Aleksandar Karađorđević – dva miliona. Jeste, to su egzaktni podaci, 600 hiljada agrarnih interesenata je podelilo tih dva miliona hektara zemlje.
Agrarna reforma je trajala deset godina, a Tito je sproveo agrarnu reformu u tri godine. Uzeo je 1.566.000 hektara zemlje putem agrarne reforme i naselio je tu zemlju, a bilo je otprilike 300 hiljada agrarnih interesenata. To je po osnovu agrarne reforme.
Bilo je još postupaka po eksproprijaciji i konfiskaciji, ali to je opet priča za sebe kako je vršena eksproprijacija, prema zakonu iz 1953. godine, gde je poljoprivredno zemljište odlazilo u Fond opštenarodne imovine.
Drugo, vršena je i konfiskacija imovine po obaveznom otkupu, po uredbama od 1945. do 1950. godine, gde je bio obavezan otkup. Pa su posle, po kaznenim odredbama Zakona o suzbijanju špekulacije i privredne sabotaže, izricane, pored kazni zatvora, kao sporedne mere i kazne konfiskacije imovine.
Međutim, to je druga priča. Samo hoću da kažem da je ovaj zakon pun nedostataka i rupa i da je ministar u svom uvodnom izlaganju, kada je obrazlagao predlog ovog zakona, sam upotrebljavao termine koje ni on do kraja ne razume, kao što su: konsolidacija prava svojine, revolucionarna demokratija ili proces pomirenja između države i građana. Kako to da se izmirimo, ne znam. Ne znam ko se sa kim tu svađao i ko bi tu trebalo sa kim da se miri.

Da li se još neko javlja za reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Vlada i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije, a Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, šteta što je narodni poslanik Vjerica Radeta odsutna, jer mi se čini da bi ona najbolje odbranila ovaj amandman, međutim, pokušaću da i ja pripomognem ne biste li shvatili, a mislim na vladajuću koaliciju, koliko je ovaj zakon bespredmetan, pa da zajedno donesemo odluku na kraju rasprave o amandmanima da se ovaj zakon povuče, jer nikakve koristi od njega, čak i da ga usvojite, neće biti.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta, a on glasi – SRS dosledno zastupa stav da je protiv denacionalizacije. Republička direkcija za imovinu Srbije ima jasno propisanu nadležnost Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije. Kada smo formirali Direkciju za imovinu Republike Srbije jasno smo joj zakonom propisali šta ona treba da radi, kao pomoćno telo Vlade.
Ovim zakonom proširujemo nadležnosti i ingerencije Direkcije za imovinu. Dovodimo je na nivo katastra. Dovodimo je na nivo drugih institucija koje u ovoj državi inače postoje i ne zna se kako je to Vlada zamislila da njen punomoćnik – Direkcija vodi evidenciju o licima i imovini eventualnih budućih vlasnika, pa još i o imovini fizičkih lica, koja su danas vlasnici te iste imovine.
U obrazloženju zašto se amandman ne prihvata Vlada kaže – amandman se ne prihvata zbog toga što se članom 3. predloženog zakona ne prejudicira nijedno pitanje vezano za denacionalizaciju, već se u stavu 1. ovog člana navodi ko ima pravo da podnese prijavu po ovom predlogu zakona, što ne znači da se time iscrpljuje krug lica koja će imati pravo na povraćaj oduzete imovine itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo u raspravi u načelu i u raspravi o pojedinostima sada bar u ova tri amandmana jasno stavili do znanja i vama i srpskoj javnosti koliko je ovaj zakon apsolutno nepotreban.
Kada je jutros gospodin Aleksandar Vučić izašao i rekao vam je da je sada goruće pitanje za Srbiju pitanje Kosova, maltene ste se ovde smejali, pojedini. Donosimo ovakve zakone dok nam Kosovo i Metohija polako klizi u samostalnost. Sada je i po članu 2. i po ovom članu 3. jasno zašto je 9. mart, zašto ne 7. mart i zašto ne dalje.