Dame i gospodo narodni poslanici, mi nećemo glasati za ovaj amandman, a predlažem i ostalim poslaničkim grupama da to ne čine. Koristim raspoloživo vreme, a s obzirom na događaje o kojima svakog trenutka čujemo prilikom javljanja iz Londona, smatram da ovaj visoki dom i mi narodni poslanici treba da osudimo terorističke napade u Londonu. Napadi se događaju u toku Samita Grupe 8, a neposredno po objavljivanju da je London domaćin Olimpijskih igara. Terorizam, varvarstvo i ekstremizam osuđujemo. Takvi ljudi neće uspeti. Ubijanje nevinih ljudi i materijalno uništavanje odlučno mora biti sprečeno.
Moramo reći da smo užasnuti napadima i da država i narod Srbije izražavaju solidarnost sa narodom Engleske i državnim organima. Ovakvi napadi pogađaju čitav civilizovan demokratski svet. Terorizmu se svi moramo odlučno odupreti.

Svakako svaki poslanik saoseća sa svim nevinim žrtvama i svakako ovaj visoki dom osuđuje svaki teroristički napad, posebno Srbija koja je osetila posledice terorizma na različitim delovima svoje teritorije. I, svakako će ovaj dom, na način na koji se to radi, u ponedeljak kada bude nastavak sednice iskazati poštu žrtvama u Londonu. Nadamo se da će te žrtve biti malobrojne, ne daj bože da ih bude više. Zahvaljujem se svima na profesionalizmu što nastavljamo da radimo svoj posao.
Na član 28. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Živkov.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Stefan Zankov.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 30. Predloga zakona o javnom dugu sa predlogom da se član 30. briše. Kada je u pitanju javni dug Republike Srbije, danas verovatno niko ne zna koliko on tačno iznosi. Ministar je govorio o određenoj sumi, izveo je neke računice po kojima ispada da smo prevazišli neke zemlje Evropske unije.
Ministra Dinkića, međutim, demantuju zvanični izveštaji priznatih međunarodnih ekonomskih instituta po kojima smo i dalje na dnu evropske lestvice, doduše, bolji smo od Albanije, ali ako naši eksperti još neko vreme nastave da čerupaju građane i privredu Srbije preuzećemo dno evropske lestvice.
U članu 30. Predloga zakona o javnom dugu predlagač se bavi licima koja raspolažu tzv. privilegovanim informacijama. Meni ovaj član liči na blago upozorenje svim licima koja su u situaciji da trguju pre svega informacijama koje su bitne drugim licima koja manipulišu državnim hartijama od vrednosti.
Ako ne predvidite konkretnu meru za prekršioce ovog člana, zaposlene kod emitenta, onda ste samo gubili vreme pišući i ovaj zakon, a i ovaj član. Prevideli ste sankcionisanje učesnika na primarnom tržištu, zatim učesnika koji se dogovara sa drugim učesnikom u nameri da utiče na visinu cene državnih hartija od vrednosti. Zašto niste predvideli da sankcionišete zaposlenog kod emitenta za pomenute stavke u članu 30? Niste, jer je to bukvalno nemoguće dokazati.
Predlagač je mogao da se pozabavi i situacijom da neko sa strane, npr. iz Vlade, ili možda sam direktor ili načelnik vrši pritisak na lica koja su zaposlena kod emitenta da pojedinim licima daju određene podatke koji se mogu tretirati kao privilegovane informacije. To je, opet, veoma teško dokazati, pa prema tome član koji se u suštini ne može sprovesti u delo je nepotreban, zato se amandmanom traži njegovo brisanje.
Ono što je osnovno i u ovom slučaju jeste da mora da postoji osećaj odgovornosti kod lica koja su u ovom poslu i od kojih zavisi sudbina Vlade, preduzeća i države, a i građana. Evo vam najboljeg i najsvežijeg primera kako je neko sa položaja doprineo da se posle telefonskog razgovora odgovorno lice nađe u Urgentnom centru usled jakog stresa. Setite se svi "Danonea", "Knjaza Miloša" i telefonskih ultimatuma predsedniku Komisije za hartije od vrednosti gospodinu Milku Štimcu. Milko Štimac se, posle verovatno "blagih" reči potpredsednika srpske Vlade Miroljuba Labusa, na očigled svojih kolega, srušio kao sveća, da bi završio zatim u Kliničkom centru. O tome je bilo reči i na skupštinskom Odboru za privatizaciju održanom odmah po izbijanju afere oko "Knjaza Miloša". Mediji su bili krcati informacijama o ovom skandalu.
Sada je pitanje koliko je takvih koji će se kao Milko Štimac odupreti pritisku odozgo. Toliko o onima koji preko dana govore o Srbiji u Evropi, a uveče prete onima koji rade svoj posao po zakonu.
Vi ste očigledno s namerom izostavili iz člana 30. kao moguće faktore koji mogu bitno uticati na nečuvanje privilegovanih informacija.
Da li je neko u Ministarstvu razmišljao koliko će se emitenata pojaviti u Srbiji, ako se uzme u obzir da će se moći zaduživati i lokalne samouprave i javna preduzeća na nivou Republike Srbije? Koliki je to broj lica koja će se direktno naći pod nerazjašnjenim, nedefinisanim nadzorom ministra finansija?
Ministar mora da osluškuje ko se sa kim dogovara oko trgovine hartijama od vrednosti. Osim što se ponaša kao onaj Ilija Čvorović, ministar je poznat po unapređenju špijunaže komšija, pijačnih prodavaca, prodavaca novina i kifli za tarifu od 500 dinara. Ovo će se malo teže dokazivati.
Što se tiče samog javnog duga, ova država treba da se zapita gde će naći sredstva da vraća dugove, a pogotovo od 2007. godine, kada Srbija mora izdvajati ogromne sume novca na ime otplate kredita sa kamatom, a sa kojom industrijskom proizvodnjom mi možemo da očekujemo priliv sredstava u državnu kasu. Sa ovom sigurno ne, a ona pokazuje da mi, u stvari, kao da nemamo privredu.
Na drugoj strani, ogroman je deficit. Skoro da se nešto malo izvozi izuzev izvoza Srba Haškom tribunalu koji za sada ovoj vladi najbolje ide od ruke. Poljoprivredni strateški proizvodi, od kojih je država izvozom dobijala značajna devizna sredstva, danas ovako odbrojavaju svoje poslednje dane. Znači, ostalo je da se uzima od građana, sitnih zanatlija, taksista, vlasnika kioska, penzionera, poljoprivrednika i drugih da bi se namirili oni koji su velikodušno posle 5. oktobra nudili pomoć kobajagi demokratskim snagama uz pristojnu kamatu.
Neki još nisu svesni da je politički linč započet 5. oktobra davno prestao i zamro. Ondašnji heroji lupanja u prazne kante i šutiranja kartonske kutije danas su bez posla i šetaju besciljno; očevi su im u toj "šerpa revoluciji" ostali i bez posla i bez fabrika, struju troše na kašičicu, a studiranje je postala skupa investicija.
Koliko je ministar finansija svojim zakonima, merama, taksama, svojim zakonom o fiskalnim kasama prihvaćen od građana Srbije, pokazuju sve ankete koje se bave istraživanjem javnog mnjenja. A da je toliko unapredio standard građana Srbije, kao što se hvali, danas bi njegova stranka imala poverenje 40%, a ne 2% građana Srbije, tačnije, uže familije članova stranke. Ovo – 40% se odnosi na poverenje građana u Srpsku radikalnu stranku, koja će posle narednih izbora preuzeti vlast u Srbiji, sviđalo se to nekome ili ne. Zahvaljujem.

Molim vas, gospodine Iliću, toliko sam potresen vašim dubokim razumevanjem problema da, po članu 98. stav 2, dajem pauzu do 17,00 časova da se pribavi mišljenje, a posle toga reč ima narodni poslanik Branislav Rankić po istom amandmanu. Hvala.
(Posle pauze – 17.05)

Nastavljamo rad.
Reč ima, po amandmanu na član 30. koji je podneo narodni poslanik Radiša Ilić, narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom ovog amandmana zato što član 30, nažalost, ne reguliše ono što je bila želja, a treba da se odnosi na zabranu korišćenja privilegovanih informacija. O čemu se radi? Stav 1. ovog člana glasi: "Niko ne može da kupuje državne hartije od vrednosti korišćenjem privilegovanih informacija". Ovo je potpuno dovoljno da ovaj član više ništa ne sadrži. Ovo je jedino što je trebalo da sadrži, ako je trebalo da sadrži.
Međutim, kad se krene u dalju razradu člana 30. dolazi se do stvari koje, praktično, mogu dovesti u zabunu i ovo što je rečeno u stavu 1. Naime, u stavu 2. se kaže: "Zabrana korišćenja privilegovanih informacija odnosi se naročito na lica koja raspolažu privilegovanim informacijama, kao što su: 1) zaposleni kod emitenta; 2) sva lica koja su u obavljanju svojih poslova saznala za privilegovane informacije; 3) sva lica koja su znala ili su mogla znati da su stekla privilegovanu informaciju."
Sada vam moram reći nešto u vezi sa ovim: "koja su znala ili su mogla znati". Prvi put sam se u životu sreo sa ovakvom formulacijom čitajući optužnicu Haškog tribunala protiv gospodina Momčila Krajišnika. Parafraziraću, ali tamo se u jednom delu optužnice kaže, na primer: 18. juna u Zavidovićima ubijeno je dva Muslimana i/ili Hrvata, za koja je gospodin Momčilo Krajišnik znao ili mogao da zna. Ovo je potpuno nelogično, jer je vrlo teško dokazati da li je neko za nešto mogao da zna. To sam pročitao u optužnici i duboko sam ubeđen da ovo ne bi trebalo da stoji u zakonu. Zakon nije optužnica, zakon je nešto drugo.
U ovom zadnjem stavu se kaže: "Lice iz stava 2. ovog člana kome su dostupne privilegovane informacije ne sme ih saopštavati drugim licima, niti na osnovu njih preporučivati drugim licima da trguju državnim hartijama od vrednosti." Praktično, u ovom drugom stavu se samo lica pod rednim brojem 2) obavezuju da ne smeju saopštavati informacije. Čemu su onda navedena lica pod brojem 1) i 3), ako samo lica koja su u obavljanju svojih poslova došla do privilegovanih informacija ne smeju saopštavati nikome drugom? Lica navedena pod 1) i 3) potpuno su bespotrebno navedena u ovom zakonu, jer se na njih neće odnositi nikakve sankcije koje su propisane u kaznenim odredbama.
Sada ću vam na jednom primeru pokazati besmisao ove formulacije – za šta je neko znao ili mogao da zna. Recimo, ja sam možda mogao da budem pilot. Većini je poznato da nisam. Ako sutra štrajkuju piloti JAT-a, recimo, neko će mene da pozove na odgovornost. Ja im kažem da sa tim nemam ništa, da ja nisam pilot, a onaj ko me je pozvao na odgovornost kaže – nisi, ali si mogao da budeš.
Da li sam ja kriv zato što sam mogao svojevremeno da upišem neku školu koja bi me obrazovala da postanem pilot? Naravno da nisam. Govorim vam to zbog toga što je ovo bilo u jednoj optužnici i što ne bi nikad trebalo na ovakav način da se definiše materija koja se nalazi u bilo kom zakonu.
Dakle, ovaj član treba brisati, iz prostog razloga što je opterećen nepotrebnim stvarima i što će dovesti do velike zabune tumačenjem ovih lica navedenih pod 1), 2) i 3), kada se kasnije bude primenjivao član 31.
Pogledajte i videćete tamo da ministar odlučuje o tome kome će zabraniti u narednom periodu, recimo, od tri godine, trgovinu hartijama od vrednosti. On to može uraditi na osnovu toga što će neko nekoga potkazati da mu je dao informaciju, a nije dao, ili što će ministar pretpostaviti da je neko mogao da zna informaciju, a nije je znao. On ima ovlašćenja da propisuje kome će izreći zabranu. To je loše.
Ovaj član treba da se briše. Nije ga trebalo opterećivati. Da je ovaj zakon jednostavan, možda Srpska radikalna stranka ne bi podnosila na njega ovakve amandmane. Potpuno je bio dovoljan samo stav 1: "Niko ne može da kupuje državne hartije od vrednosti korišćenjem privilegovanih informacija", pogotovo zato što ste članom 2. ovog zakona propisali šta je to privilegovana informacija.

Još neko po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za finansije prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 31. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Janković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Branislav Janković.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 141. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, podneo sam amandman na član 31. Predloga zakona o javnom dugu, u kojem tražim da se pomenuti član briše.
Moramo reći da je Skupština Srbije u funkciji Vlade Srbije, pa se verovatno iz tog razloga zakazuju sednice tri dana pre održavanja, da bi se narodnim poslanicima onemogućilo da podnose amandmane i da bi, zahvaljujući kratkoći vremena, uspeli da provuku ovako loš predlog zakona.
Da bismo bili u prilici da sagledamo šta Srpskoj radikalnoj stranci u predloženom članu smeta, moraću da pročitam predlog člana 31, koji je represivnog karaktera: "Učesniku na primarnom tržištu može se izreći zabrana učestvovanja u kupovini državnih hartija od vrednosti na primarnom tržištu. Učesniku se može izreći mera zabrane učestvovanja u kupovini državnih hartija od vrednosti, u trajanju od jedne do tri godine, ako: 1) se ne pridržava ovog zakona i drugih akata kojima se uređuje emisija i primarna prodaja državnih hartija od vrednosti; 2) ne izvrši obavezu po osnovu podnete ponude za kupovinu državnih hartija od vrednosti; 3) se dogovara sa drugim učesnicima, u nameri da utiče na visinu cene državnih hartija od vrednosti; 4) kupi državne hartije od vrednosti na osnovu privilegovane informacije".
U daljem tekstu u stavu 3. se kaže: "Ministar finansija donosi rešenje o zabrani učestvovanja u kupovini državnih hartija od vrednosti na primarnom tržištu". Na kraju, pojašnjenje u kojem se kaže: "Rešenje iz stava 3. ovog člana je konačno i protiv njega se može voditi upravni spor. Rešenje iz stava 4. ovog člana objavljuje se u ′Službenom glasniku RS′."
Potpuno je jasno da nama najviše smeta stav iza tačke 4), u kome se kaže da ministar finansija donosi rešenje o zabrani učestvovanja u kupovini državnih hartija od vrednosti na primarnom tržištu, jer smatramo da je diskreciono pravo koje se daje ministru, a znamo koji je to ministar, preveliko ovlašćenje, podložno raznim zloupotrebama i malverzacijama, što je za nas dovoljan razlog da tražimo brisanje pomenutog člana.
Što se tiče pojedinih napisa u dnevnoj štampi, kao i diskusija za skupštinskom govornicom, gde se žalite da radikali podnose amandmane na sve članove svih predloga zakona sa željom da iskoriste puno vreme za obrazlaganje svakog pojedinačno, pitanje glasi: da li je to u skladu sa Poslovnikom ili poslanici Srpske radikalne stranke svojim radom možda krše vaš novousaglašeni restriktivni Poslovnik?
Drugo pitanje: da li vi smatrate da su građani Srbije glasali za SRS sa željom da u Skupštini Srbije samo sede, primaju dobre plate i ne rade ništa ili da istrajnim radom ukažemo domaćoj javnosti da su vam predloženi zakonski predlozi loši, jer činjenica je da je Vladi važniji kvantitet nego kvalitet predloženih zakona.

Sve neobaveštene podsećam da je zakon koji razmatramo ušao u skupštinsku proceduru 8. aprila 2005. godine. U odnosu na njega poslanici su davali različite amandmane pre zakazivanja dnevnog reda. Svi amandmani su usvojeni, uračunavajući i one, po Poslovniku, po odboru, a oni koji nisu usvojeni danas se razmatraju.
Naravno, koristeći poslovničko pravo, obrazlažu ih oni koji su ih predložili, članovi njihove poslaničke grupe. Mislim da oko toga ne bi trebalo da ima dileme.
Još neko po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Srđo Komazec.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Lazar Čavić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 33. amandman je podneo moj kolega Srđo Komazec. On predlaže da se član 33. briše. Zaduživanje lokalne samouprave i naše države je veliko zlo koje će nas dovesti u ropski položaj, ako MMF želi da nam omogući kredite i da time sami sebi stavimo omču oko vrata, što znači da javna preduzeća, preduzeća lokalne samouprave mogu da se zaduže samo ako im garant bude Republika Srbija. Svi ti krediti su zlo, bez prave proizvodnje, uposlenosti u javnim preduzećima i preduzećima lokalne samouprave.
Mi smo ove dugove i garancije do sada potkivali rušenjem nekog režima, a kako će dalje, to je bolno pitanje i za nas i za generacije koje dolaze. Danas ne znamo koliko smo dužni, kao ni svaki građanin; kada bi to znali, verovatno bi navala za te kredita bila slabija.
Nas predstavljaju tamo neki obavezni eksperti, koji su danas ovde, a sutra ko zna gde, taj film smo gledali u zemljama u okruženju. Setite se samo onog američkog eksperta Saksa, koji nas je u crno zavio sa njegovim formulama. Danas Narodnu banku Srbije vodi čovek koji nema nikakve obaveze prema Srbiji. Čak ne želi da da građanima banalne odgovore na njihova pitanja – odakle ti, gospodine, tolike pare. Sami znate da danas seljak nateže kraj s krajem, a gospodin guverner Narodne banke se širi u vili vrednoj milion i po evra.
Kako Ministarstvo može da pribavi takvo mišljenje da, na primer, opština želi veliki kredit, a spada u red nerazvijenih, odnosno devastiranih sredina? Opština iz koje ja dolazim, opština Pećinci je jedna od najnerazvijenijih opština u Vojvodini. Pitanje je da li će uopšte moći da dobije kredit za neke projekte koje želi da radi. Ko može MMF-u da bude garant, pa ni Ministarstvo ne može, ako nisu obezbeđena sredstva u tom fondu. Mi ne možemo da živimo ni u jednoj oblasti bez kredita. Ko će to i kada da vrati?
Da li će taj rok da bude 10 ili 15 godina? Tu leži ceo problem. Zamislite Evropu, odnosno MMF za 15 godina. To je zaista teško zamisliti.
Nadam se da će narodni poslanici u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman koji je podneo Srđo Komazec.