I ovo je jedan u nizu amandmana koji ima za cilj da popravi ovo što je predloženo od strane Vlade, a tiče se Zakona o carinskoj tarifi, ovo se konkretno odnosi na tarifne oznake. Pošto većina ne prati koje su tarifne oznake u pitanju, radi javnosti, moram da kažem da se to odnosi na Glavu 2. – Meso i drugi klanični proizvodi za jelo. Ove konkretne tarifne oznake odnose se za razne vrste konfekcioniranog mesa, gde je Vlada predložila da carinska stopa bude 30%, a SRS predlaže da ta stopa bude 50%.
Znači, praktično, radi se o gotovim proizvodima koji se uvoze. Jedna kategorija može i kasnije da se obrađuje, ali u suštini, radi se o gotovim proizvodima. Nije u pitanju, znači, sirovina, već je u pitanju roba, viši stepen obrade i kao takva, koja se, takođe, proizvodi u zemlji, nameće se potreba da se carinska stopa odredi i da bude viša od ove koja je predložena. A koji su razlozi? Razlozi su vrlo jednostavni. Carina, pre svega, ima za cilj da zaštiti domaću proizvodnju i ukoliko carinskom politikom ne štitimo domaću proizvodnju, onda nije čudo što je ovakav životni standard.
Skrenuo bih pažnju i na pojedine članove Predloga zakona o carinskoj tarifi, pogotovo na član 3. i 4.
Član 3. poslednji stav glasi: "Vlada usklađuje nomenklaturu Carinske tarife, na nivou širem od šestocifrene numeričke oznake, sa Kombinovanom nomenklaturom Evropske unije i propisuje jedinice mere za nove tarifne stavove uz zadržavanje propisanih stopa carine". To znači da Vlada pod određenu carinsku stopu može da prevede i neki drugi proizvod na bazi neke nove šifre, nove nomenklature.
A na Zapadu se pojavljuju i takvi proizvodi koji ne mogu da se razvrstaju u neku od postojećih tarifnih stavki, pa onda ima potrebe da se ta tarifna stavka širi kod nas, pošto je ta nomenklatura tarifnih stavki nešto manja nego u ujedinjenoj Evropi, onda je Vlada za sebe zadržala ovo pravo da praktično ne tumači, nego propiše podzakonskim aktom gde pripada jedan proizvod.
Ono što stoji u članu 4. poslednji stav: "Carinjenje proizvoda iz stava 1. ovog člana vrši se na način koji propiše ministar nadležan za poslove finansija". Radi se o nesastavljenim proizvodima.
To je ranije bio put zloupotrebe ( pre svega, odnosi se na industrijske proizvode), kada neki sa zvučnim imenima: "Lale", "Cile", "Mile", itd, u uslovima kada, recimo, kod nas ne postoji neka proizvodnja ili je nekada postojala, pa je to neko ugasio, oni uvoze pojedinačne komponente koje su po određenim tarifnim brojevima razvrstane sa nižim carinskim stopama zato što se radi o poluproizvodima, repromaterijalu, zašto ne reći i rezervnim delovima.
Onda, kada to sve lepo skupe, oni naprave nov frižider, nov televizor, naprave potpuno nov proizvod. On, kao takav, kada bi se kojim slučajem uvezao, imao bi daleko višu carinsku stopu. Mlađan Dinkić se baš uhvatio za ono gde postoji mogućnost malverzacije. To stoji u ovom predlogu zakona, član 4. odnosi se na stav 1. i 2. Niko to ne prigovara. Neki, koji se malo razumeju, skrenuli su nam pažnju da je to ostalo u rukama pojedinca.
Da bi se shvatio kompletan stav SRS povodom ovog dela carinske tarife koji se pretežno odnosi, do sada što smo razmatrali, na živu stoku, meso i mesne prerađevine, skrenuo bih vam pažnju, a preskočiću ovaj deo koji se tiče naših obaveza prilikom ulaska u EU, odnosno ispunjavanja uslova za ulazak u EU, hoću da vam kažem, sa ovim problemom nekontrolisane liberalizacije, koja je krenula, bukvalno rečeno, od novembra 2000. godine, kada nova vlast nije imala nameru da pogleda u carinske tarife i da vidi kako se štite naši proizvodi, nego je jednostavno otvorila naše tržište, dala ga na poklon strancima.
I da bi ga dala na poklon strancima, morali su da naprave masakr sa carinskim tarifama, da to harmonizuju, prilagođavaju, pa čak su išli toliko daleko da su pričali o nekim standardima Svetske trgovinske organizacije i one rotarijanske organizacije. Pročitaću jedan deo jednog teksta, koji je nekada napisan, prošle godine, a tiče se dileme šta mi sve to treba da preživimo i kakva su iskustva drugih država istočnog bloka, koje su pre nas krenule u tu fazu ulaska u EU, a tiče se, naravno, i ovoga što je danas na dnevnom redu.
Često u našoj javnosti slušamo fraze o državama koje su nekada bile iza nas, a sada su u EU ili samo što nisu ušle. Međutim, konkretni podaci o njihovom položaju nisu tako idilični, posebno u poljoprivredi. Radi vašeg saznanja preko 40% propisa EU odnosi se na poljoprivredu. EU ima ekonomsku snagu i ove potencijale zato što je obezbedila prehrambenu sigurnost država EU rigoroznim propisima, standardima i zaštitila svoje tržište, učinila ga je nedostupnim ostalim državama van ovog sistema i čuvajući poljoprivredu oni, praktično, obezbeđuju sebi dobre uslove za industrijski razvoj.
Ovo pričam da bi naši shvatili da poljoprivreda nije "mačji kašalj" i da poljoprivreda ne može da se prepusti tako neodgovornim osobama, kao što su ove koje već nekoliko godina vode poljoprivredu.
Evo jednog primera, ja sve na bazi analize podataka koje je objavila dosovska vlast preko svojih instituta u periodu 2001-2004. godina.
U Mađarskoj su protekcionističke mere EU dovele do orijentacije tamošnjih poljoprivrednih proizvođača na Rusiju. Kada je ministar Jožef Torgijan i regionalni razvoj pokušao 1999. godine da poveća subvencije u proizvodnji žitarica, ubrzo je uvideo da su najosnovniji delovi, najunosniji delovi poljoprivrede u stranim rukama i da je napravio grešku, koja ga je koštala položaja. Dok je u 19. i 20. veku Mađarska bila izvoznik žita, mleka, mesa, ćurana itd, poslednjih godina raste uvoz poljoprivrednih proizvoda, od 25% na 44%.
Udeo poljoprivrede u bruto nacionalnom proizvodu je opao od 1990. do 2000. godine sa 12,5% na 8,3%. Mađarska nije imala oružane sukobe na svojoj teritoriji. Pad zaposlenosti u ovom sektoru iznosi 50%. Poljoprivredna proizvodnja posle uspešnog puta (pod navodnicima) ka EU je 29% manja nego 1990. godine. Ovi podaci su naročito iznenađujući, imajući u vidu reljef Mađarske. Prisetimo se da nisu imali ni rat, ni sankcije. Oko 4.000 na izvoz orijentisanih jedinica je prema kriterijumima EU sposobno za konkurenciju. Njih velikim delom vodi strana ruka preko tzv. zakupaca, koji su ih zakupili od državnih agencija za privatizaciju i holding kompanija.
Sa ovim stranim sektorom u Mađarskoj poljoprivredi treba da se takmiči 1,2 miliona sitnih seljaka. U proizvodnji jestivog ulja, piva, duvana 90% su sitni poljoprivrednici. Prema procenama mađarskih privrednih komora 2001. godine 60.000 hektara se de fakto nalazilo u rukama austrijskih državljana. Unija iz Brisela nastoji da legalizuje ove protivzakonite ugovore o zakupu. Godine 2001. došlo je do spora između mađarskih poljoprivrednih radnika i austrijskih seljaka koji poseduju zemlju.
Poljska je u sličnoj situaciji kao i Mađarska. Prehrambena industrija je u stranom vlasništvu. Godine 1989. 30% Poljaka je živelo od poljoprivrednih proizvoda dobijenih na svojim imanjima. Godine 2002. taj procenat je pao na 18%. Francusko mleko, nemačke, holandske svinjske polutke su osvojile poljsko tržište.
Jedini jeftini krediti koje su uzimali poljoprivrednici su poskupeli, kada su dospeli za naplatu. Četiri do osam miliona poljskih poljoprivrednika nemaju pravo na subvencije koje imaju francuski, nemački i austrijski seljaci. Agrarni viškovi se iz zapadne Evrope plasiraju na poljsko tržište. Tako se socijalni nemiri i štrajkovi poljoprivrednika izbegavaju na Zapadu i premeštaju na Istok.
Subvencije omogućavaju da dva seljaka u Holandiji proizvedu istu vrednost dobara kao 25 seljaka u Poljskoj. Redovno se javljaju sukobi između poljoprivrednog sindikata "Samoodbrana" i poljske policije i blokade puteva. Preko ugovora o zakupu inostrani vlasnici su stekli posed i nad poljoprivrednim zemljištem. Cena zemljišta je do 13 puta niža, nego u Nemačkoj. Poljski seljaci su 1999. godine blokirali granične prelaze u bezuspešnom pokušaju da spreče jeftin uvoz iz EU. Godine 2002. komesar EU za agrar, Franc Fišler, je bio izviždan u poljskom Parlamentu.
Na sastanku u prvoj polovini januara 2005. godine predstavnici prehrambene industrije Slovenije su ocenili da se nalaze u teškoj krizi koja će eskalirati ove godine. Glavni razlog za to je nemogućnost prodaje svojih proizvoda na tržište EU.
U prvih 10 meseci 2004. godine uvoz hrane je povećan za 8%, a izvoz smanjen za 10%. Najviše se uvozilo stranog mleka, mlečnih proizvoda, alkoholnih pića, bezalkoholnih pića i šećera. Najveći problemi se očekuju u klaničarskoj, mlečnoj i mesnoj industriji, preradi žita i proizvodnji bezalkoholnih pića.
Zemlja u kojoj se najviše izvozi slovenačke hrane nije članica EU. To je Hrvatska. Godine 1991. slovenačka prehrambena industrija je zapošljava 36.000 radnika i ostvarivala 5% bruto nacionalnog proizvoda. Danas zapošljava 19.000 radnika i ostvaruje 2,38% bruto nacionalnog proizvoda.
Od 1. januara 2004. godine Slovenija nema pravo da proizvodi kranjsku kobasicu, jer ima više vode nego što je propisano. Slovenački seljaci su po ulasku u EU izgubili pravo na subvencije koje su se mogle meriti sa olakšicama u starim članicama EU. Zabranjeno je, 30. decembra 2002. godine u Kopenhagenu, da nove članice imaju više od 25% subvencija u odnosu na subvencije koje EU daje starim članicama.
U periodu od 1986. do 1999. godine u EU je rasla podrška poljoprivredniku. Istovremeno, u Češkoj i Mađarskoj je pala sa 66% na 25%. Godine 1997. državne subvencije su pale na 9%. Godine 1991. Češka je imala suficit od 120 miliona dolara u trgovini poljoprivrednim proizvodima, a 1999. godine zabeležila deficit od 430 miliona u odnosu na EU. Neprozirni ugovori o zakupu masovno postoje i u Češkoj, uglavnom sa nemačkim seljacima.
Slično je i u Slovačkoj, slično je i u drugim državama, vreme ističe, nemam razloga da vam ovo čitam, to su izvori vaši, vaši podaci su "Proširenje na istok" knjiga autor Hans Hofbauer, "Privredni pregled" i "Bela knjiga" u izdanju Ekonomskog instituta.
Znači, put nam je trasiran ovom vladom, ovo nema veze sa harmonizacijom i usklađivanjem, ovo samo ima veze sa uništavanjem srpske poljoprivrede, srpskih poljoprivrednih proizvođača svim merama, a danas je na dnevnom redu jedna mera, to je Carinska tarifa, to su stope carina koje se propisuju. Kao što vidite ide se sa nižim carinama da, što jeftinije ili po datim cenama sa još malom carinskom stopom, dolazi roba iz inostranstva i tako guši našu proizvodnju.
Zato SRS podnosi ove amandmane, traži da se povećaju stope carina, da bi se zaštitilo naše tržište. Moram da vam skrenem pažnju, zbog jedne insinuacije koju sam malopre čuo sa ove govornice, ovo nije naš put i oni koji su glasali o evropskom putu nisu glasali da se carine ovako nisko postave da bi se uništila naša proizvodnja.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na Odeljak I Glava 2. amandman je podneo narodni poslanik Tihomir Đuričić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Tihomir Đuričić.

Dame i gospodo narodni poslanici,  podneo sam amandman SRS na Odeljak I. Predloga zakona o Carinskoj tarifi, koji se odnosi na – Žive životinje; proizvode životinjskog porekla i Glava 2. – Meso i drugi klanični proizvodi za jelo.
Ovaj amandman se odnosi na visinu carinske stope – ja sam predložio da se ta stopa sa 30, kako je Vlada predložila, zameni na 50%. Zbog čega? Da se ne bi desilo kao i u prethodnom periodu. Otprilike, kada je pomenuta ovde firma Industrija mesa "Matijević" iz Novog Sada, ona je uspela da preko svojih prijatelja iz Vlade donese čak i uredbu u svoju korist.
Naravno, zakon nije rekao da se te tarife u toj visini odnose na uvoz sirovog mesa i žive stoke. Ja sam imao prilike to meso i da vidim. Naime, radi se o mesu uvezenom iz Italije, starom više desetina godina; u saznanju da su robne rezerve stajale otprilike dvadesetak godina po hladnjačama u Italiji, a Italijani su čak i plaćali i ko bi to meso odneo iz njihove države, pošto nije vredelo ničemu.
To meso je uz pomoć Vlade uvezeno ovde, a na taj način je umanjena vrednost žive stoke, što je apsolutno uništilo stočni fond u Republici Srbiji. Međutim, hajde što je uništen stočni fond, to nije mala stvar, ali preko uništavanja stočnog fonda, vršila se priprema za privatizaciju klaničnih industrija. Mnogi giganti poput "Karneksa" iz Vrbasa su u to vreme prodavani, "Mitrosa" iz Sremske Mitrovice i da ne nabrajam ostale koji su prodati za sitne pare.
Znači, prvo je uništen stočni fond, klanice su ostale bez posla i za sitan novac su privatizovane naše fabrike, koje su bile ne samo jugoslovenski, već i evropski giganti i poznate na evropskom tržištu.
Naime, Vlada ovde nije prihvatila ovaj amandman, ali to nije ni čudo, jer za ovu sednicu SRS je podnela ukupno oko 500 amandmana i nisam primetio da je ijedan amandman prihvaćen od strane Vlade. Mislim da to nije dobro i nije ispravno, nemoguće je da od 500 podnetih amandmana, nijedan nije dobar. Mislim da se ipak mogao naći bar neki od tih amandmana kao dobar. Međutim, očigledno je šta se hoće ovim zakonom, a na nama je obaveza da građanima Republike Srbije ukažemo na nepravilnosti i na ono šta hoće Vlada da uradi u narednom periodu.
Sa ove govornice se više puta pominjalo poređenje vlasti, recimo, kada su srpski radikali bili u suvlasti sa SPS. Međutim, gospoda koja su to izgovarala sa ove govornice neka ne zaborave da se oni nalaze poslednje tri godine na vlasti i da nam kroje sudbinu iz dana u dan – da ovu privredu uništavaju, odnosno da je uništiše skroz. Naime, razlika u toj vlasti, kada smo mi učestvovali u vlasti i sada kada vi to radite je ogromna! Bez obzira što vi tvrdite da smo učestvovali u vlasti, niste nijednu aferu otkrili, niti smo vam mi iza sebe ostavili.
Za ove tri godine, pogotovo ljudi koji su zagovarali sa ove govornice i njihove stranke žestoko su umešani u sve moguće afere u Republici Srbiji, pa čak i njihovi ministri.
Malopre je ovde kolega pomenuo kako svaka roba ima svoju cenu. Tačno je, prođite bilo kojom ulicom Beograda i videćete po izlozima, sva roba je sa istaknutim cenama: na obući, na svakom artiklu stoji cena. Međutim, ne znam koliko je gospodin upoznat, u Vojvodini je žetva u punom jeku, a pšenica još nema svoju cenu. Verujem da je to sa razlogom, samo ne znam da li ste se dobro preračunali. Kiše koje neprekidno padaju već pet dana u Vojvodini, mislim da će znatno umanjiti prinose pšenice i da će ti prinosi biti mnogo manji od planiranih.
Naime, vas to nije briga kolika je cena pšenice. Napraviću samo jednu paralelu: prošle godine ako se sećate onih štrajkova i blokada puteva od strane seljaka, kada su seljaci preko zadruga pokušavali da pregovaraju sa Vladom i da postignu neki dogovor oko visine cene pšenice.
Čini mi se da je kolega Mašić i predsednik Odbora za poljoprivredu, rekao, u nekoj priči u načelu, da je bila na ovom odboru dogovorena cena za pšenicu da iznosi 8,5 plus 1,5 premije. Ali, vaš potpredsednik Vlade, gospodin Labus i predsednik stranke, uspeo je bukvalno da se nagodi sa pregovaračima iz tih zadruga, koji su predstavljali seljake, i da im ponudi cenu od 7,5 dinara, koja nije do današnjeg dana isplaćena.
Ta cena se odnosila na prvu klasu pšenice, plus odbici, prljavština, vlaga i ono što sledi, pa se ispostavilo posle da neka (na teritoriji Bačke, mislim na pšenicu), nije imala dovoljnu energetsku vrednost i da je mogla samo da služi za stočnu ishranu, pa je njena cena bila i po pet dinara u međuvremenu.
Naravno, vi još niste utvrdili cenu nove pšenice, nije Vlada dala predlog, a na Pokrajinskoj skupštini isto tako gospoda koja se previše brine o Pokrajini Vojvodini i stalno zagovaraju kako je Vojvodina oštećena, izišli su sa nekim predlogom prema Skupštini Republike Srbije, da cena pšenice bude 8,60 dinara.
Naime, ako je prošle godine bila 7,5 dinara, a Odbor za poljoprivredu je ponudio Vladi da to bude 10 dinara, mislim da nema razloga da cena pšenice bude manja od pomenutih 10 dinara. Prošle godine za vreme žetve evro je iznosio 72 dinara. Danas je evro oko 84 dinara, što iznosi 12 dinara po jednom evru.
Ako napravimo paralelu, kilogram pšenice će se izgubiti samo u rastu evra, u inflaciji koju smo pretrpeli u ovom periodu za godinu dana.
Mislim da Vlada ne radi svoj posao i da apsolutno ne vodi brigu o seljaku i poljoprivredi Republike Srbije.
Ovde se stalno zagovara kako sa velikom brigom razmišljate o tome da usvojite što pre ove zakone, jer radi se na brzinu, a danas je predsednik Skupštine produžio rad Skupštine posle 14,00 časova, sa razlogom, da bi samo što više progurao amandmana i da bi što pre završio ovu priču kako građani Srbije ne bi slušali srpske radikale šta iznose za ovom govornicom i kako argumentovano brane ove zakone i amandmane koje smo predložili.

Na Odeljak I Glava 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, tarifni sistem koji nam je podneo Mlađan Dinkić, u ime Vlade Republike Srbije, nije samo puko usklađivanje nomenklature sa članicama EU, već je zaista jedan najperfidniji mogući metod uništavanja srpske privrede i zaštite uvozničkog lobija koji je toliko jak, od dolaska pučista na vlast posle 5. oktobra, da je produkovao spoljnotrgovinski deficit u iznosu od 12 milijardi evra. To je nešto što je neizdrživo za srpskog seljaka i za srpsku industriju, za prehrambenu industriju.
Amandman koji sam podnela na Odeljak koji tretira žive životinje; proizvode životinjskog porekla, odnosno Glava 2. – Meso i druge klanične proizvode za jelo, gde u ime SRS tražim da stopa za uvoz bude viša za 20%, da, umesto 30%, bude 50%, je opravdan, s obzirom na to da su svi pokazatelji, pa i oni koji su urađeni od strane Komisije za procenu stabilizacije i pridruživanja, (a kada će to biti, što bi rekli naši Srbi – "ne lipši magarče do zelene trave", 2024. ili 2026. godine i kada se raspadne EU) je došla do nepobitnih činjenica vezanih za strateške poljoprivredne proizvode, odnosno za proizvode iz oblasti stočarstva i njihovog odnosa prema domaćem tržištu, a misli se na cene, mogućnosti izvoza i obima izvoza u periodu od 2001. do 2004. godine. Ti rezultati su poražavajući.
Oni su naveli, u tom svom planu za preferencijale i potpisivanje ugovora o slobodnoj trgovini za neke od proizvoda, kako su zainteresovani za srpsku prerađivačku industriju i za proizvode od mesa i mesne prerađevine, ali da ih nema dovoljno na našem tržištu, da su niskog kvaliteta proizvodnje, zbog loše tehnologije – pa im je onda mnogo lakše da preko srpskih tajkuna (onih koji su bliski vlasti, naročito, onih koji su bili bliski DS u periodu od 2000. do 2003. godine,) da za džab-džabe kupe komplekse poljoprivrednog zemljišta, srpske klanice, srpske proizvodne pogone. I, da oni sa tim vrućim kapitalom, odnosno novcem, dođu na naše tržište, a uz to radnici ostaju bez posla i u toj celoj propasti se dalje ne vidi kraj.
Liberalizacija cena u periodu od 2000. do 2003. godine, zapravo od januara 2001. do 2003. godine izvršena je za 99,9% proizvoda, osim za neke vrste usluga. Mada je njihova liberalizacija kasnije otpočela 2003. godine, a naročito je bila izražena kada je u pitanju cena onoga što je osnovni životni proizvod, ali samo u domenu uvozničkog lobija i onoga što njima odgovara da diktiraju svoj tempo na tržištu. To se jasno pokazuje kroz uvoz onoga što se u Srbiji mnogo bolje proizvodilo decenijama, ali sada nema gde da se proizvodi.
Ako vidite ukupnu strukturu, pored ove kampanje Ministarstva da kupujemo domaće, u bilo kom supermarketu, bilo kojoj prodavnici videćete da je mnogo veće učešće strane robe, pa i kada su u pitanju i mesne prerađevine, nego ove domaće.
Vi se vrlo dobro sećate, neki iz ranog detinjstva, neki iz mladosti, da je nacionalni brend, pa i brend one bivše Jugoslavije bila pašteta koja se proizvodila u Mesnoj industriji "Crvena zvezda" Kragujevac.
Ako se sada pitate ili ako ne znate šta je sa jednim od takvih proizvoda, koji su bili izuzetno visokog kvaliteta, izuzetno zastupljeni na našem i na svetskim tržištima, a posebno tržištu koje gravitira oko Evropske unije, pa i onih zemalja koje nisu i ako to uporedite sa onim što je ta fabrika doživela, (a opstajala je i proizvodila za vreme sankcija, i u periodu DOS vladavine) doći ćete do toga da je odlukom tadašnjeg ministra za privatizaciju i tadašnje Vlade fabrika otišla pod stečaj; potpuno razvučena i pokradena oprema za proizvodnju, radnici ostavljeni na ulici i već dve i po godine se vodi spor pred nadležnim trgovinskim sudom.
Jedan od uslova tog tzv. vašingtonskog sporazuma, kome stremi Evropska unija i Svetska trgovinska organizacija, liberalizacija cena, formiranje slobodnog tržišta navodno i privatizacija. Kada imate u vidu da je izvršena takva bezočna pljačkaška privatizacija u periodu od tri godine i da je Fabrika "Crvena zvezda", dakle jedna od najpoznatijih mesnih industrija, ne samo kod nas nego i na Balkanu, sistematski uništena i pitanje je da li će ikada da se oporavi, o čemu vi onda da pričate i kako da pregovarate sa onima do čije vam je harmonizacije stalo. I, šta da im ponudite? Oni sami kažu da toga nema dovoljno ni za naše tržište i ne znam kakve preferencijale da vam daju šta da im izvezete. Da pitate jednog srpskog seljaka koji se možda u ovo doba (dok polovina od vas drugi, treći put ruča, ide na kolače i na kafu,) vraća sa pijace, koja je danas cena prasića na tržištu, dobićete odgovor da je 120,00 ili 130,00 dinara u zavisnosti od toga na kojoj je stočnoj pijaci u Srbiji taj seljak bio. Da ga pitate da li mu se to isplati i koliko mu je potrebno da uhrani jedno prase do 25, 30 kilograma. Dobićete odgovor da je to mnogo, da su koncentrati skupi, da je stočna hrana izuzetno skupa, da su njemu porezi sve veći i veći.
Pored toga što je potpuno uništen stočni fond i sistematski uništavan u periodu od 2000. do 2003. godine, vrši registracija poljoprivrednih domaćinstava, ali ne više sa prosečnim stočnim fondom kakav je nekada bio zadovoljavajući u Srbiji, nego je to par prasića, eventualno dve krave ili jedna junica, doći ćete do podatka da oni jedva imaju za prostu reprodukciju. Kako onda da računate na to da će klanice i one koje su opstale u Srbiji moći po povoljnim cenama da otkupe ili da proizvode. Kako je moguće da mislite da ćete imati dovoljno za izvoz kada se na takav način uništava stočni fond i kada nema dovoljno subvencija.
Vidite, vi ste se kroz ovaj predlog zakona i kroz sve one zakone o kojima smo pričali ovih dana, usko vezali za tu i takvu politiku koja je donela izuzetno negativne efekte u mnogim zemljama koje su se priključile Evropskoj uniji.
To vam je taksativno nabrojao gospodin Zoran Krasić i za politiku koju diktira MMF. Niste se zapitali da li je normalno da sve to slepo prihvatate na račun uništenja srpskog seljaka i srpske poljoprivrede, kada se ima u vidu da MMF u zemljama koje su po njihovim kriterijumima visoko razvijene izuzetno subvencioniše poljoprivredu.
U pregovorima i aranžmanima koje ima sa, uslovno rečeno, siromašnim i nerazvijenim zemljama kakva smo mi sada zemlja (zbog pogubne ekonomske politike), nažalost, ne daje mogućnost da se vrše iz budžete veće subvencije za poljoprivredu i nema ih ni u ovom budžetu, ni u onom od prošle godine, ni u jednom od 2001. godine.
Iako promovišu kroz taj vašingtonski sporazum i kroz politiku Svetske trgovinske organizacije slobodnu trgovinu ili liberalizaciju cena, oni veoma dobro znaju da štite svoju privredu, a o tome nedvosmisleno govori jedan podatak. U čeličnoj industriji u koju su uloženi veliki kapitali u SAD dve decenije nije bilo nikakvih investicija.
Nije se investiralo u novu tehnologiju, već je ona tako stagnirala punih 20 godina i ta njihova industrija je postala nekonkurentna, baš kao i naša u mnogim segmentima zbog toga što se u nju ne investira, baš kao i naša poljoprivredna proizvodnja i stočarska proizvodnja. Tada je američka Vlada kao super sila uprkos članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, uprkos tim proklamovanim metodama i navodnim principima iz tog sporazuma i preko MMF odlučila da jednostavno uvede carine na uvoz čelika.
Kako se ponaša Vlada, ova čiji vi kontinuitet u načinu vladanja, (kada je ekonomska sfera) nastavljate, onda DOS preko ove sada, imamo prilike da vidimo i kroz ovaj predlog carinske tarife, ne samo za meso, mesne prerađevine, već za ono što je najveća boljka onog zdravog dela srpske privrede danas kada je u pitanju metalurgija, kada je u pitanju kompletna naša industrija, kada su u pitanju sve prerađivačke grane i nije vam, (to vam opet ponavljam i rekla sam vam prilikom rasprave u načelu) dovoljno što ste pritiskom na zeleni taster, (a mi vas u tome nismo ni ometali) usvojili rezoluciju kada je u pitanju srpski tekstil, kada ništa niste uradili, niti je to uradila ova vlada da se izvrši pomak u toj nekada najprofitabilnijoj privrednoj grani u našoj zemlji.
Očigledno, da, kroz jačanje uvozničkog lobija i kada je taj segment u pitanju sistematski se uništava srpska privreda.
Vi hrlite ka tome da izvršite harmonizaciju sa Evropskom unijom i nomenklaturu na način na koji oni to traže. ni ova Vlada Vojislava Koštunice, baš kao i prethodna Zorana Živkovića, nije još uvek u stanju da do kraja izvrši korespondenciju carinskih tarifa i carinskih stopa sa drugom republikom članicom državne zajednice.
Uprkos postojanju tzv. Akcionog plana i procesa harmonizacije carinskih stopa, koji traje skoro tri godine i uprkos nastojanjima onda Demokratske stranke, preko velikog privrednika i poznavaoca te oblasti Čedomira Jovanovića, da se izvrši harmonizacija kada su u pitanju poljoprivredni proizvodi, vi niste bili u stanju da to uradite. Naravno, zbog toga i zbog činjenice da slabo vladate i da ne možete da se suprotstavite takvoj politici koju u drugoj republici vodi separatistički režim Mila Đukanovića, koji je jednostranom odlukom, izrazito političke prirode, jednoga dana obustavio odlazak vode iz Srbije u Crnu Goru, ne možete onda da ubedite srbijansku javnost da ste u stanju da zaštite od nelojalne konkurencije i od uvozničkog lobija našu poljoprivrednu, odnosno stočarsku proizvodnju.
Vidim da je nekima mnogo interesantnije da se domunđavaju, gurkaju i da pričaju o svemu i svačemu nego o tome kako danas živi srpski seljak, koja je cena žive stoke na srpskim pijacama i koliko treba da se ona prehrani. Ali sve će to pre ili kasnije vama da se obije o glavu, mislim pre, zato što će po onoj narodnoj da radi "kuka i motika" jer ovaj jadni srpski seljak (koji je danas došao sa pijace i koji mora da proda prase po ceni od 120 dinara žive mere, a ko zna koliko mu treba da ga proizvede,) neće više moći da trpi ni Dinkića, ni Koštunicu i sve ostale koji su pokupovali i naše klanice i poljoprivredna gazdinstva, sve za džab-džabe a ljude ostavili bez posla, a novim nametima i ovakvim carinskim tarifama nastavljaju da uništavaju srpsku privredu.
Jednostavno, protiv toga nećete moći. Tenzije zbog bede i siromaštva i zbog toga što je prihvatanje takve politike i takvih diktata pogubno za srpsku poljoprivredu i za privredu uopšte, skupo će da košta vas u političkom smislu. Jedva čekam, jer dolazi vreme srpskih radikala, ali dotle će, nažalost, jadni narod da strada, a ponajviše srpski seljak.

 Zahvaljujem se. Da li se još neko javlja o ovom amandmanu? (Ne.)
Na Odeljak I. Glava 2. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Gospodine predsedavajući, amandman koji sam podneo na Predlog zakona o carinskoj tarifi odnosi se na poljoprivredne proizvode.
Kada se pažljivije pogleda ceo zakon i kada se analiziraju postupci od 5. oktobra vladajućih stranaka naovamo, otkad ste otvorili granice, ali samo u jednom smeru, a to je, da svako može kad god hoće, šta god hoće i šta god mu padne na pamet da uvozi u Srbiju.
Ono što se najviše uvozi jeste roba niskog kvaliteta i niske cene. Da stvar bude još gora, ta roba široke potrošnje uglavnom su poljoprivredni proizvodi, kakvih ima na domaćem tržištu.
Problem ove vlade i svih vlada od 5. oktobra, a dve su za sada bile, na ovamo, jeste taj da ne postoji ozbiljan plan i program šta ćemo sa našom poljoprivredom i kako ćemo da osposobimo našu poljoprivredu da ravnopravno učestvuje u toj tržišnoj utakmici, makar na domaćem terenu. Za početak i to nešto znači.
Domaći poljoprivredni proizvodi već duže vremena se nalaze u izuzetno nepovoljnoj situaciji zbog uvozničkog lobija koji, čini mi se, ima uticaja i na rad ove vlade. To se vidi po Predlogu ovog zakona, po tome što još 2002. i 2003. godine, kada je bilo usaglašavanje nekih carinskih tarifa i stopa, jedan broj poljoprivrednih proizvoda uopšte nije usaglašen sa drugom republikom članicom.
Postavlja se pitanje zašto? Druga republika članica, odnosno Crna Gora tvrdila je da njoj nije u interesu i da, zarad zaštite njihovog stanovništva i njihove privrede, carinske stope, koje je predlagala Republika Srbija, ona ne može da prihvati. Međutim, problem je, kada se čovek malo bolje zamisli, sasvim druge prirode. Problem je, što toj drugoj republici članici ne odgovara visoka carinska stopa na poljoprivredne proizvode iz razloga što robu, (poljoprivredne proizvode) uvozi. Samo jedan deo plasira na sopstvenom tržištu a najveći deo završi na tržištu u Republici Srbiji.
Sada se vidi po Predlogu ovog zakona da uopšte niste ostali dosledni u tome da se zaštiti poljoprivreda i prihvatili ste ucene režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori, kada su u pitanju carinske tarife i stope na poljoprivredne proizvode. Omogućili ste jednom mafijaškom lobiju, koji vlada u Crnoj Gori, da kraducka, bogami prilično, i građane Srbije i poljoprivredne proizvođače u Srbiji.
Niste se zapitali odakle, na primer, stiže južno voće u Srbiju. To je najlakše da proverite tako što bi neko od vas seo u auto, otišao na Kvantašku pijacu, gde se ono najčešće distribuira i videće šlepere i kamione, uglavnom sa tablicama iz Crne Gore, 90%. Koga ugrožavaju? Koga ugrožava taj uvoz? Ugrožava domaće proizvođače voća.
Imali ste prilika, pogotovo u 2003. godini, da domaće proizvode viđate pored autoputa bačene, jer je otkupna cena bila niska, pošto je domaće tržište bilo preplavljeno takvom robom iz Španije, Grčke, ko zna odakle sve.
I sada je slična situacija kada je u pitanju uvoz ovih artikala. Carinska politika je izuzetno nepovoljna za domaćeg proizvođača, kada je u pitanju voćarska industrija.
Kada je u pitanju stočarstvo, a to je viši oblik poljoprivredne proizvodnje, tu je situacija još gora. Još je gora zato što se stočarstvo može podeliti u dva dela – onaj deo koji se bavi uzgojem stoke, sitne ili krupne, radi mesa i onaj drugi, radi mleka. I jedan i drugi su povezani međusobno, a izuzetna je tendencija, bar kada je mleko u pitanju, kao i mlečni proizvodi, da se to opet uvozi sa strane. Uvozi se opet nižeg kvaliteta i opet po nižoj ceni.
Počeli smo da uvozimo mleko iz Slovenije, a videćemo odakle će sada sve da stiže. Pitanje je uopšte koliko je takva roba ispravna. Hajde da kažemo da verujemo nadležnim republičkim organima koji prate ispravnost te robe, da kažemo da je ta roba ispravna za upotrebu, ali se sada postavlja pitanje zašto to dozvoljavamo.
Neko reče, mislim da je to predsedavajući (onaj koji je bio u tom trenutku,) da mi moramo takvu carinsku politiku da vodimo zato što nas ograničava EU, izgubićemo povlastice prilikom izvoza.
Postavio bih jedno drugo pitanje – šta smo mi to izvezli u zemlje EU? Neko kaže 40%. Hajde da poverujemo da 40% robe ide u zemlje EU. Ali, neka mi neko podeli tu robu na sirovinu, poluproizvod i proizvod, koliko smo mi u zemlje EU izvezli gotovih proizvoda? Možda tri-četiri posto. Uglavnom smo izvozili ili sirovinu ili poluproizvod, a kasnije vraćali to preko uvozničkog lobija, kao gotov proizvod. To je spoljnotrgovinska razmena sa EU.
Ne kažem da treba ići protiv EU u nekoj spoljnotrgovinskoj saradnji. Prvo treba da budemo svesni da moramo da napravimo strategiju kako ćemo da osposobimo našu poljoprivredu, našu poljoprivrednu industriju. za početak, na domaćem terenu, da ih barem ovde osposobimo, da donesemo takve carinske tarife i stope koje će da omoguće našem poljoprivrednom proizvođaču, da ne propada i da se priprema da uđe u jednu zdravu tržišnu utakmicu, kada država neće biti iza njega, nego će biti oni ekonomski pokazatelji koji diktiraju jedan takav tempo.
Mi nismo uopšte brinuli o tom poljoprivrednom proizvođaču. Ovih pet godina o njima niko ne brine. Evo, čak je bio jedan rebalans budžeta prošle godine, gde su subvencije za poljoprivredu smanjene, za otkup pšenice, za otkup mleka. Gde je otišao taj novac, verujte, ne znam, ali se išlo sa tim da se subvencije u poljoprivredi smanje. Iznos subvencija za 2005. godinu nije ništa veći nego onaj smanjeni iznos iz 2004. godine.
Evo, sada je počela žetva pšenice. Pod kojim uslovima? Da li je ista otkupna cena pšenice? Niko ne zna koja je. Neko kaže da je čak i manja. Da li je ista cena goriva? Gorivo je prošle godine bilo 42-43 dinara, a sada je 62 dinara dizel-gorivo. Koliki je paritet cena u odnosu na veštačko đubrivo, u odnosu na sredstva za zaštitu bilja, u odnosu na semensku robu? Sve ide na štetu domaćeg poljoprivrednog proizvođača.
Kako vi sad očekujete, pod klimom o kojoj država mora da se stara, niko drugi nego država, da on može da se uhvati u jednu zdravu tržišnu utakmicu sa stranim proizvođačima koji imaju povoljnije uslove u svojoj zemlji, koji su rasterećeni PDV, jer naš seljak mora i to da plati, koji imaju visoku tehnologiju, doduše, koja smanjuje kvalitet proizvoda itd. Kako ste mislili da zaštite tog našeg domaćeg poljoprivrednog proizvođača?
Carinske tarife i stope na koje sam podneo amandman, odnose se na ovčije ili kozje meso, sveže, rashlađeno ili smrznuto. Da ne nabrajam koji su sve to delovi: trupovi, polutku itd, ne bih u to da ulazim. Sada postavljam pitanje, da li je moguće da je srpska poljoprivreda, zahvaljujući nebrizi DOS stranaka, dospela na to da se u Srbiju uvozi jagnjeće i ovčije meso. Srbija, koja je bila jedan od najvećih izvoznika u ovom delu Evrope, sada mora da uvozi. Možda i ne mora, nego je to meso iz uvoza jeftinije, ali je nižeg kvaliteta. Za građane neće biti, nego samo za onoga ko bude uvozio i koji bude plasirao na tržište. Naš seljak će da propada, građani će da uzimaju robu lošijeg kvaliteta, a uvoznički lobi će da se bogati. Dame i gospodo poslanici, to postižete kada izglasate jedan ovakav Predlog zakona o carinskoj tarifi.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na Odeljak I Glava 2. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Milajić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na Odeljak I Glava 2. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Radić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Ima reč narodni poslanik Ivan Radić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na Predlog zakona o carinskoj tarifi, na Odeljak I – Žive životinje; proizvodi životinjskog porekla, Glava 2. – Meso i drugi klanični proizvodi za jelo, u tarifnim oznakama pod tim i tim brojevima, kako je već navedeno u tekstu amandmana, predlažem da se carinska stopa 30 zameni carinskom stopom 50.
Ovaj amandman, kao i svi amandmani poslaničke grupe SRS, ide u pravcu zaštite domaćih poljoprivrednih proizvođača od nekontrolisanog uvoza poljoprivrednih proizvoda i propadanja poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Konkretno, moj amandman se odnosi na kozje meso u svežem i rashlađenom stanju, sa i bez kostiju.
Mnogi su razlozi zbog kojih bi predlagač zakona trebalo da usvoji ovaj amandman. Navešću samo četiri najbitnija. Prvo, to je podsticanje proizvodnje, odnosno ovog vida stočarstva koje može biti izuzetno atraktivno, a kod nas nije baš toliko razvijeno. Zašto kažem da može biti atraktivno? To su pokazala iskustva mnogih, pa i razvijenih evropskih zemalja, da je ovo jedno od najkvalitetnijih mesa; da su mlečni proizvodi na izuzetno visokoj ceni u zemljama EU i ostalim zemljama Evrope, van Evropske zajednice.
To bi moglo da omogući domaćim poljoprivrednim proizvođačima da im se, stvaranjem povoljnih uslova za obavljanje ovog vida stočarske proizvodnje, reši egzistencijalno pitanje, pre svega, što kvalitet ovih proizvoda omogućava izuzetno visoke cene na svetskom tržištu, tako da to može postati veoma interesantno za naše poljoprivredne proizvođače.
Drugi važan razlog je onaj koji se proteže kroz sve amandmane, a to je zaštita od nekontrolisanog uvoza, o čemu su mnogi poslanici SRS govorili, tako da se neću ponavljati.
Treći bitan razlog je taj što bi se prihvatanjem ovog amandmana dovelo do stabilizacije cena poljoprivrednih proizvoda, odnosno što se tiče ovog amandmana, konkretno, kozjeg i jarećeg mesa. To se odnosi i na sve ostale poljoprivredne proizvode, jer bez stabilne cene, bez unapred određene cene, jako je teško motivisati poljoprivredne proizvođače da uopšte uđu u neku proizvodnju, jer apsolutno nemaju nikakvu sigurnost, šta ih očekuje i kakva je briga države.
Četvrti bitan razlog je taj što je očigledno da država nema dovoljno sluha ili sredstava ili ne znam čega da subvencioniše poljoprivrednu proizvodnju. To je velika prepreka za naše poljoprivredne proizvođače, jer sve ozbiljne zemlje koje ulažu u poljoprivredu i koje od poljoprivrede imaju izuzetno veliki profit, subvencionišu poljoprivrednu proizvodnju. To im je izuzetno jak adut u međunarodnoj trgovinskoj razmeni. Kažem, ova vlada očigledno nema sredstava da tako nešto čini. Sa poljoprivrednim kreditima jako kilavo ide, tako da jedino ovaj način – povećavanjem carinske stope, može naš poljoprivredni proizvođač da se stavi u ravnopravan položaj sa ostalim svetskim poljoprivrednim proizvođačima.
Uostalom, šta reći o brizi ove vlade, ("na čelu sa potpredsednikom", kako smo čuli od nekog poslanika) o poljoprivrednim proizvođačima, kada je ova vlada, mislim, prva u istoriji, dozvolila da u jeku žetve nema dizel-goriva. Svaki komentar je suvišan i mi ovde nemamo o čemu da govorimo, kada je ovo pitanje na dnevnom redu.

Zahvaljujem se gospodinu Radiću.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu?
Na Odeljak I Glava 2. amandman je podneo narodni poslanik Vitomir Milošević.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Da.
Reč ima narodni poslanik Vitomir Milošević. Izvolite.