Zahvaljujem se, gospodine Bušetiću.
Da li još neki predstavnik poslaničke grupe, narodni poslanik koji nije iskoristio svoje vreme, želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanik Nikola Todorović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, malo je vremena prošlo od usvajanja Zakona o radu da bi se videli efekti tog zakona i da bi morale da uslede ove izmene i dopune ovog zakona.
Obrazloženje za izmenu člana 111. Zakona o radu, odnosno brisanje stava 3. nije ubedljivo, gospodine ministre. Radi poslanika, samo da ih podsetim šta piše u tom članu, i građane Srbije; u članu 111. Zakona o radu govori se o pojmu minimalne zarade, u njegovom stavu 1, gde kaže: "Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom". U stavu 2. govori se koliki je iznos te minimalne zarade. Stav 3. definiše u kom momentu se potpisuje ta minimalna zarada, odnosno ugovara minimalna zarada.
Brisanje tog stava 3, praktično, dovelo bi do konfuzije u samom Zakonu o radu. Ako pogledate član 104, gde je definisana zarada u pet stavova, gde počinje – zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje, u skladu sa zakonom, ugovorom o radu. Stav 2 – zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad, iste vrednosti, koji ostvaruje kod poslodavca. Stav 4. je posebno zanimljiv – odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nisu u skladu sa stavom 2. ovog člana, ništavi su.
Pogledajte u kom slučaju i kada će doći do toga da poslodavac i zaposleni ugovaraju minimalnu zaradu ako se to ne definiše nekim opštim aktom, ili na koji način. U zakonu su ranije postojala dva osnovna razloga kada poslodavac mora da ponudi zaposlenom ugovor po izmenjenim uslovima, a to je kada su poremećaji uslova na tržištu, bilo da je nabavka sirovine, repromaterijala, ili ako je problem plasman proizvoda, pa poslodavac nije u situaciji i nije u mogućnosti da isplati zaradu, onda može ponuditi ugovor po izmenjenim uslovima, smatra se opravdanim i zaposlenom treba isplatiti minimalnu zaradu.
Ovako se to neće videti. Poslodavac i zaposleni sklapaju ugovor o radu potpisivanjem ugovora o radu, praktično, stupanjem na posao; sve ovo drugo što se čini kao izmena praktično ide na ruku poslodavcu, gazdi. Ako je poslodavac, u našim uslovima posebno, u superiornom odnosu u odnosu na onog koji traži zaposlenje, znači, pregovaračka pozicija radnika koji traži zaposlenje nije takva da može ugovoriti neku zaradu koju poslodavac neće ponuditi, a najčešće se nudi minimalna zarada, veoma teški uslovi rada i ako država ne kontroliše to, onda praktično zaposleni nemaju nikakvu zaštitu u oblasti rada.
Samo primera radi da navedemo obaveze iz člana 121. i člana 122, da podsetim ministra da je zaposleni dužan da izda potvrdu o obračunatoj zaradi najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec, čak i ako mu ne isplati, da objasni razloge. To se do sada nije dešavalo.
Ili, u narednom članu, gde se govori o obavezi evidencije o zaradi, gde poslodavac mora zaposlenom da omogući da vidi obračun zarade, da potpišu i jedan i drugi da se to ne može menjati i da to ostaje kao dokument od trajne važnosti, to nijedan poslodavac danas ne poštuje. Podsetio bih vas samo da ste u kaznenim odredbama predvideli da su to velike kazne, od 600.000 dinara do milion dinara, i ako bi se to oštro primenjivalo praktično bi zatvorili sve poslodavce danas u Srbiji i oni ne bi mogli da rade, jer su to velike kazne, a slažem se, treba uvesti red u oblasti zapošljavanja, treba napraviti disciplinu.
Ono što je teško i vama i bilo kojoj vladi je da dojučerašnjeg samoupravljača, radnika koji je odlučivao u fabrici sada dovedemo u situaciju da bude najamni radnik, jer je daleko više onih koji traže zaposlenje u odnosu na one koji nude bilo kakav posao, i tu su teški uslovi.
Vi ste pominjali u obrazloženju kada smo usvajali jedan od tih zakona da je bilo pomereno mnogo prema poslodavcu i hteli ste da ga vratite negde na sredinu; sada je praktično to klatno daleko otišlo na stranu poslodavca i zaposleni nemaju mogućnosti nikakve zaštite.
Poslodavac, gazda može da zaposli koga hoće i kada hoće, i to je njegovo pravo i to je nesporno. Može svakoga ko nije ostvario određene uslove na poslu, odnosno ne zadovoljava očekivanja da otpusti sa posla, i to je nesporno. Treba samo ispoštovati proceduru, da ne bude otkaz koji nije u skladu sa zakonom, pa dolazi do sporova itd.
Međutim, ove izmene kasnije koje ste doneli... Čak i to više nije sporno. Poslodavac ne mora da ispoštuje ni proceduru davanja otkaza. Može da da otkaz na najbrutalniji način. Radnik će zatražiti zaštitu na sudu, dobiće je, a poslodavac može da predloži da sud donese rešenje kojim se ne vraća zaposleni kod poslodavca i da mu se ne isplati naknada u duplom iznosu.
Zamislite poslodavca koji će na jedan bezobrazan način dati otkaz zaposlenom, ne vodeći računa ni o postupku procedure. Zaposleni će tražiti zaštitu na sudu, tužiće, poslodavac će priznati tužbeni zahtev i odmah će tražiti od suda i obećaće naknadu u duplom iznosu da se taj ne vrati kod poslodavca. Taj zadnji pokušaj zaštite zaposlenog je praktično otpao, i šta se dešava? Namerno sam rekao – obećaće naknadu u dvostrukom iznosu.
Pogledajte, evo domaćeg zadatka za vas: preko vaših saradnika u Ministarstvu po sistemu slučajnog uzorka iskontrolišite koliko se primenjuje važeći Zakon o radu i koliko poslodavci poštuju, bilo da je to državni sektor, da su javna preduzeća gde je osnivač Vlada ili lokalne samouprave, bilo da su to drugi privredni subjekti, vidite posebno ona preduzeća koja mi danas zovemo državna preduzeća ili gde je državni kapital u većinskom vlasništvu, koliko su dužni zaposlenima po raznim osnovama, po bilo kom osnovu, ili neisplaćenih zarada i zaposleni nije u stanju da naplati.
Onda ćete videti koji je to red veličina i koliko preduzeća duguju i način kako i kada možete, a država je gazda i poslodavac koji ne ispunjava svoje obaveze prema zaposlenom, kako ćete naplatiti od nekoga ko je zloupotrebio, iskoristio radnika, na najbrutalniji način ga eksploatisao, nije mu isplatio ni obećanu, ni zagarantovanu, nikakvu zaradu.
Usput da vam kažem, dobio sam dva pisma od gospodina koji se potpisao kao Vukašinović Željko, gde on praktično vrišti i kuka na odnos poslodavca u jednom preduzeću u Beogradu, to je Javno preduzeće "Garaža", gde traži od svih instanci vlasti u Srbiji da intervenišu, jer se žali na direktora koji je, usput kaže, član DS-a i ko god nije član DS-a gubi ovaj posao, dobija otkaz, smanjuje im se plata.
To je jedno od najgrubljih šikaniranja u tom preduzeću i pošaljite inspekciju i vidite šta se radi u tom preduzeću. Čovek se obraća i predsedniku Vlade i predsedniku Republike, svim institucijama, jer kaže da su kupili jednog sindikalca ovim Zakonom o radu i samo je sindikalni aktivista zaštićen i niko drugi.
Ono što se tvrdi, da je porodilja i majka koja ima malo dete zaštićena – normalno je da je zaštićena, jer poslodavac ne može da da njoj otkaz, nema potrebe, jer to država plaća dok je u tom statusu. Kada prestane taj status poslodavac uvek može da da otkaz, ali sindikalnom aktivisti ne možete da date otkaz. Jedini ko je zaštićen, to je sindikalni rukovodilac. Ako je on u sprezi sa direktorom ili poslodavcem, onda drugi radnici nemaju nikakvu zaštitu i zato ću vam ja ostaviti ovo pismo, pošaljite, koliko da vidite šta se dešava u JP "Garaža" u Beogradu i kakve su to zloupotrebe kada je u pitanju odnos poslodavca i zaposlenog.

Da li se još neko javlja za reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovaj član Predloga zakona, član 6, upravo pokazuje da je Vlada shvatila, ali sa zakašnjenjem i da kada smo im objašnjavali prošli put prilikom donošenja Zakona šta je kolektivni ugovor, šta je minimum prava koji se garantuje Zakonom o radu; oni sada menjaju to, ali ne menjaju na jedan kvalitetan način, već nešto parcijalno. I, ovo što se briše stav 3. člana 111. upravo to pokazuje, jer postalo je praktično apsurdno, ako se ovome doda postojanje saveta i postojanje posebnog zakona o mirnom rešavanju sporova.
Dakle, da je ova promena do kraja sprovedena kroz zakon, ne samo u onim odredbama koje se tiču kolektivnih ugovora, već i onim drugim odredbama, onda bi ovo što se predlaže članom 6. bilo moguće, ali pošto to nije do kraja, onda nas to upozorava da obratimo pažnju i da vidimo šta se u stvari krije iza ove parcijalne intervencije.
Znači, u članu 111. samo se briše odredba o opštem kolektivnom ugovoru, odnosno da se opštim kolektivnim ugovorom uređuju uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti minimalnu zaradu. Moram da vas vratim na vreme kada smo donosili Zakon o radu, minimalna zarada ne sme biti predmet ugovaranja. Ona mora da se propiše zakonom, mora da se definiše, mora da se odredi pod kojim uslovima se ona isplaćuje.
Stav 1. je prihvatljiv, nema tu neke zamerke, ali koje su to situacije kada se zakonom garantuje zaposlenom pravo na minimalnu zaradu? On je radio, ostvario standardne učinke, ima puno radno vreme. Šta je to sada što poslodavca opravdano sprečava da isplati onu normalnu zaradu, nego mora da ide na minimalnu?
To su verovatno ekonomski razlozi u kojima se nalazi poslodavac, tehnički, tehnološki i neki drugi koji se mogu svrstati u tzv. objektivne uslove rada u datom trenutku. To se ne rešava niti ovim članom, niti sledećim članom.
Prilikom usvajanja Zakona o radnim odnosima ideja je bila, pre svega predlagača, da se to uredi opštim kolektivnim ugovorom, a sada je kao obrazloženje zašto se briše stav 3. navedeno da opšti kolektivni ugovor obavezuje samo one koji su potpisali i pošto svi poslodavci to ne potpisuju onda se faktički zaposleni nalaze u neravnopravnom položaju, u zavisnosti od toga da li rade kod poslodavca koji je potpisnik opšteg kolektivnog ugovora ili nije. To je slobodna interpretacija obrazloženja uz Predlog zakona.
Ovde se praktično opet dokazuje da izostaje ideologija, izostaje koncepcija, već zbrda-zdola u Vladi Republike Srbije jedna jedina tačka koja je važna to je budžet, prihodi i rashodi budžeta. Druge tačke uopšte nisu interesantne za Vladu. To je nametnuo Dinkić, naravno uz Labusa, i pošto se sve vrti oko toga za druge teme nema u Vladi ni mesta, ni prostora, niti vremena da se suštinski pogleda i da se dubinski razmotri ne samo ovo pitanje, nego sva druga pitanja.
Tako je malopre povodom onog amandmana da li će ta vernost i dužina rada da se vrednuje za svaku godinu za 0,4 ili 0,5 i suštinski banalizovano ne samo u Predlogu zakona, nego, moram da kažem, i u 60% diskusija povodom onog amandmana. Pričalo se sve sa pozicija minulog rada. To je napuštena koncepcija. To je koncepcija koja je samo kod nas postojala i nigde više na kugli zemaljskoj.
Svuda i na svakom mestu svaki poslodavac izuzetno ceni ono što se zove vernost zaposlenog i dobar deo njegove zarade zavisi od tog faktora koliko je on veran svojoj firmi, svom preduzeću, a merilo vernosti jeste dužina vremena provedenog na radu kod tog poslodavca. Drastični primer dobre ocene vernosti jeste Japan, gde generacije rade kod istog poslodavca. Ako je pradeda radio i sada unuk radi, taj zaposleni ima svoj status po osnovu te vernosti, ali ta vernost je garancija da se radi o dobrom radniku i dobrog radnika svako ceni, poštuje i svako hoće da plati i mora da plati.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Rodoljub Gačević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Rodoljub Gačević.

Dame i gospodo narodni poslanici, za novi Zakon o radu može se slobodno reći da je manje human, da je manje motivisao rad, da predviđa manje humane uslove za rad i uopšte manje štiti interese i prava radnika. Ovaj predlog izmena i dopuna ovog zakona u suštini ne može bitnije i kvalitetno promeniti Zakon da bi se načinio boljim, naprotiv, čini ga još gorim i lošijim i kao takvog bolje ga je brisati i bolje je povući ovakav zakon, nego ga primenjivati i prihvatiti.
Član 7, koji predviđa isplatu otpremnina ako poslodavac otkaže ugovor o radu zaposlenom, očigledno ukazuje na to da nije bilo nikakvog socijalnog dijaloga između unije poslodavaca i zaposlenih, odnosno unije poslodavaca i sindikata. Iskreno da kažem, čisto se pitam zašto bi se tražilo mišljenje sindikata kada se zna da kako je koja politička opcija dolazila na vlast, tako je formirala i osnivala svoj sindikat.
Tako, kada je DOS došao na vlast, on je formirao Sindikat "Nezavisnost", nametnuo ga u mnogim preduzećima kao reprezentativan i proglasio ga reprezentativnim. Taj sindikat je praktično bio servis Vlade, odnosno davao amin na odluke Vlade za ukidanje, odnosno likvidaciju preduzeća i za proglašavanje radnika tehnološkim viškovima. Ovakav sindikat više je prednjačio od Vlade u davanju predloga za otpuštanje što većeg broja radnika, za ukidanje preduzeća i tako interes prava radnika skoro da nije ni zastupao.
Iz tih razloga smatramo da ovakve predloge zakona, pošto nisu kvalitetni i pošto nemaju neku prednost u odnosu na ona zakonska rešenja koja su bila pre, u odnosu na stari zakon, treba povući, odnosno predloge izmena i dopuna brisati, odnosno ukinuti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Hranislav Perić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam da se u članu 7. poslednji stav briše. Ovo sam predložio iz razloga što se predlaže novo rešenje koje je gore za radnike nego postojeće rešenje u Zakonu. U postojećem zakonu otpremnina ne može biti niža od trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu. Novim rešenjem predlaže se da se za prvih deset godina isplati jedna trećina, a svaka naredna godina jedna četvrtina. Opet se dešava stara praksa – nema kome da se smanji, nego radnicima.
Moram da kažem i to da neću glasati za zakone koji umanjuju prava radnika i poljoprivrednika. Kod ovog zakona je najteže što zakon predlaže ministar koji je bio poznati sindikalac. Kad to on radi, nije čudo što i neki drugi podržavaju ovakve zakone.
Moje obrazloženje kod ovog člana je isto kao kod člana 5. (Zoran Krasić, sa mesta: Šta kaže Čović?) Čović kaže da ne valja ništa ovaj zakon. Zbog toga neću da ponavljam prethodnu diskusiju, već predlažem radnicima Srbije da na sledećim izborima ne glasaju za stranke koje glasaju da se smanji procenat za minuli rad radnicima od 0,5% na 0,4% i da ne glasaju za stranke koje žele da im smanje otpremninu za minuli rad.

Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi ostajemo da podržimo rešenje koje je u sadašnjem zakonu. Nije to rešenje najbolje. Tu se za otpremninu predviđa jedna trećina zarade za svaku navršenu godinu radnog staža. To rešenje je bolje nego ovo što predlaže ministar, gde se na neki način pravi neka simbioza, pa se do 10 godina ide na jednu trećinu, preko 10 godina na jednu četvrtinu.
Naravno, sva ova rešenja su daleko od onih rešenja koja su bila do 2000. godine, u vreme vlasti SPS-a. Samo da podsetim, u to vreme su ljudi koji su ostali bez posla, koji su bili tehnološki višak, preko 30 godina staža, mogli da budu na Zavodu za zapošljavanje do iznalaženja adekvatnog posla. Preko 25 godina staža je bila novčana naknada 24 plate. To su bila prava socijalistička rešenja, rešenja koja su bila u duhu potreba svakog čoveka koji ostaje bez posla.
Naravno, ovde je jedno rešenje u sadašnjem zakonu solomonsko, bolje nego ovo što ministar predlaže, ali ceo problem jeste u tome što se sva prava iz dana u dan, iz meseca u mesec smanjuju, a poslodavci su, kako rekoh u svom prvom obraćanju, stvarno bezdušni, niti vode računa o interesima radnika i zaposlenih, niti poštuju svoje ugovore koje su potpisali, ne poštuju čak ni ono kada su kupovali preduzeća. To je u Srbiji svuda, kao na dlanu, isto.
Privatizacija je bila pljačkaška. Mislim da je najvažniji zadatak ove skupštine da učini sve da dođe do revizije svih privatizacija. Jednostavno, danas u Srbiji od 1.300-1.400 privatizacija, bar je 1.000 izvršeno na taj način da je došlo do pljačke, do otpuštanja radnika, da svi ti ljudi koji su sada na ulici nemaju nikakvo rešenje.
Boraveći pre nekoliko dana u Rumi kolega Obradović i ja smo saznali kako je došlo do pljačke te opštine i najvećeg kombinata "Agroruma". Taj ugledni i značajan kombinat, gde je bilo 1.000 radnika, gde je bila mehanizacija, gde je bilo nekoliko desetina hiljada utovljenih svinja, goveda itd., Batić, Čović i Mihajlović su sve to pokupovali.
Mi smo u tom razgovoru sa građanima Rume... Bilo je malo neverice da su baš tako otvoreno išli. Rekli su za Čovića da nije on kupio taj deo farme, nego je kupila njegova žena. Kad je reč o Batiću i Mihajloviću, to su potvrdili. Kažu da je ministar često dolazio noću, ne znam zbog čega, valjda da uzme te tovljene svinje. Kada je reč o Batiću, kažu da je i on često tamo gost, naročito se druži sa predsednikom Trgovinskog suda.
Jednostavno, svi ti građani, a njih je bilo stotinu na tom skupu, rekli su kako je Ruma opljačkana. Prvo agrokombinat, ali i sve druge firme. Govorili su i o tzv. dobroj privatizaciji, o kojoj govori Vlahović, to je privatizacija "Rumagume". To je firma koja je prodata za 500.000 dolara, a kažu da je samo bilo 1.500.000 dolara. Gazda je odmah otpustio polovinu radnika. Tu je takva situacija.
Jednostavno, kakva je Ruma, takva je cela Srbija. Na primer, takva je i mala opština Rekovac, odakle ja potičem. Prodata su dva kombinata, odnosno dve firme su postojale sa 100 radnika i obe su prodate. Danas tamo niko ne radi, niko ne prima platu, jedna beda, jad, očaj, ali upravo iz tih razloga mislim da je veliki zadatak ove skupštine i svih političkih partija da se poništi privatizacija svuda gde se može, a može se na mnogim mestima, a po mom dubokom ubeđenju, reč je o takoreći hiljadu preduzeća i firmi.
Sada dolazimo, upravo zbog toga, do toga da je sada na dnevnom redu tranzicija. Ti lideri DOS-a su često govorili, a i danas govore neki da je bolna tranzicija, da je teška tranzicija, da treba izdržati. Pa, njima je lako. Ako su samo u ovoj privatizaciji uradili ono što su uradili u Rumi, onda možemo da znamo kakav je njihov položaj, kakva sredstva imaju, kakav kapital imaju, a kako je narodu.