Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuju 93 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Goran Knežević, Nataša Mićić, Dejan Rajčić i Ivan Živadinović.
Prelazimo na 33. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O DOPRINOSIMA ZA OBAVEZNO SOCIJALNO OSIGURANjE (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Gordana Pop-Lazić, Veroljub Arsić, Nataša Jovanović, Vjerica Radeta, Momir Marković, Milan Stevović, Božidar Koprivica, Jovan Todorović, Svetlana Stojanović, Vukosav Tomašević i Miroslav Janković.
Narodni poslanici Svetlana Stojanović, Vukosav Tomašević i Miroslav Janković pisanim putem su obavestili da povlače amandmane koje su podneli na član 4. Predloga zakona.
Primili ste amandmane Vlade Republike Srbije, kao i mišljenje Vlade o amandmanima podnetim na Predlog zakona.
Primili ste izveštaj Odbora za finansije, sa ispravkom, kao i izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Predlog zakona koji je danas na redu očigledno predstavlja usaglašavanje sa promenama koje su urađene pre nekoliko meseci u Zakonu o porezu na dohodak građana i drugim pratećim zakonima koji regulišu ne samo plaćanje poreza, već regulišu šta predstavlja osnovicu za poreze i doprinose.
Član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje odnosi se na član 13. zakona i definiše, praktično, osnovicu za izračunavanje visine doprinosa, a samim tim i za uplatu doprinosa.
Predlogom ovog zakona dodaje se novi stav 2, u kome se propisuje da je osnovica doprinosa za zaposlene i za poslodavce i premija za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje koju poslodavac plaća za zaposlene - osiguranike uključene u dobrovoljno osiguranje, u skladu sa zakonom koji uređuje dobrovoljno penzijsko osiguranje, iznad iznosa od 3.000 dinara mesečno. Na bazi ovog iznosa vidi se veza sa Zakonom o porezima na dohodak građana, jer do iznosa od 3.000 dinara postoji poresko oslobađanje.
U čemu se ogleda naša primedba, nezavisno od teksta amandmana koji je gospođa Pop-Lazić podnela povodom ove izmene u članu 13?
Očigledno je da u Srbiji sistem obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja svakim danom doživljava sve veću eroziju, iz prostog razloga što još uvek u sistemu obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja nije napušten taj srednjoevropski koncept, gde oni koji rade obezbeđuju uplatu doprinosa za one koji koriste prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja.
Sve dosadašnje promene propisa o penzijsko-invalidskom osiguranju, bez obzira na kategoriju osiguranika, imale su za cilj da uvedu neki red u plaćanju doprinosa da bi se povećala prihodna strana fondova penzijsko-invalidskog osiguranja i imale su za cilj da se na terenu prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja izvrši svojevrsna redukcija. U tom smislu je u vreme Gordane Matković donet nov Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, sa novim sistemom obračuna penzija, a po nalogu Evropske investicione banke došlo je do usporenijeg usklađivanja, odnosno pogrešnog usklađivanja penzija kao eminentno socijalnih davanja.
Kao posledicu svega toma imamo da opet nisu izbalansirane prihodne i rashodne strane naših fondova, pa država u obaveznom penzijsko-invalidskom osiguranju kao garant, i to Ustavom propisani garant prava, neotuđivih prava koja su stečena, često mora iz budžeta da interveniše. Sada imamo i ozbiljne primedbe iz inostranstva, makar tako čujemo preko ovih koji vode finansije, da se smanje ili da se kompletno izbace sve dotacije, donacije, premošćavanja koja idu preko budžeta Republike Srbije.
Ovo stanje neminovno ukazuje da je potrebna reforma penzijsko-invalidskog osiguranja u tom smislu da se uvede disciplina u nečemu što se zove obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje, da se stimuliše dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje i da se preko dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja formira jedan vrlo značajan, zašto ne reći, investicioni fond, ako je to naš put, naša neminovnost.
Verovatno je to neka kombinacija između američkog individualističkog koncepta i ovog socijalnog evropskog koncepta, tako da treba ići na jedan mešovit sistem, da se svakom zaposlenom omogućava da putem dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja preuzme i sam brigu o svojoj socijalnoj sigurnosti za vreme i situaciju kada više neće biti radno sposoban, jer neće moći putem tekućeg rada da ostvaruje svoju egzistenciju.
Da bi se krenulo, a to je naš neminovni put, u tom pravcu mora da ide reforma penzijsko-invalidskog osiguranja, potrebno je osnažiti fondove dobrovoljnog penzijskog osiguranja.
Svojevrsni oblik tog osnaživanja jeste da sve što se uplaćuje za dobrovoljno penzijsko osiguranje ne podleže plaćanju poreza. Mi danas imamo samo nešto što se zove pokušaj dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja. Nekoliko osiguravajućih društava u svojoj ponudi ima dodatno dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje, sa propisanim tablicama, mesečnim premijama, vremenskim periodom ulaganja i koliko bi po tom osnovu korišćenje prava, svedeno na novac, iznosilo i u kom periodu.
Naravno, sve je to vezano za ostvarivanje prava na penziju po osnovu obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja, kada se ispunjava uslov za isplate po osnovu dobrovoljnog osiguranja kod drugih osiguravajućih društava.
Danas imate situaciju da ako čovek želi da se dobrovoljno penzijski i invalidski osigura, on to mora da uradi preko svog poslodavca. Poslodavac zaključuje ugovor sa osiguravajućim društvom, preuzima obavezu da uplaćuje premiju i tako postaje svojevrsna transmisija. Naravno, on ima puno koristi kod osiguravajućeg društva, u zavisnosti od broja osiguranika koji su preko njega osigurani, jer preko njega ide uplata tog doprinosa za dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje.
Ali, imamo i situacije da pojedini poslodavci obavezuju svoje zaposlene na dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje upravo zbog toga što po tom osnovu imaju odgovarajuću beneficiju kod osiguravajućeg društva, jer verovatno se to zatvara na taj način što osiguravajuće društvo drži sredstva kod neke banke, pa toj banci nalaže da tom poslodavcu pod nekim drugim uslovima odobrava pozajmice, kredite itd.
Takođe, imamo kategoriju zaposlenih koji i kada bi hteli dobrovoljno da se osiguraju i da ostvare poresko oslobađanje, pa neka bude i prema ovim oktroisanim propisima za iznose premija do 3.000 dinara mesečno, oni ne bi mogli da ostvare pravo na poresko oslobađanje, a nijedno osiguravajuće društvo sa njima ne bi zaključilo ugovor, jer, praktično, taj zaposleni dva puta plaća doprinos; dva puta se plaćaju porezi.
Znači, problem je suštinske prirode, on mora principijelno da se reši. Ovo što se nudi u ovom predlogu zakona jeste samo jedno parcijalno rešenje koje uređuje jedan kvazisistem razvoja dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja. Za dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje je važno da su sredstva koja se daju po osnovu premije za to osiguranje uvek svojina onoga u čije ime su uplaćena. To je uvek privatna svojina. To je uvek jedna namenska, kako bih rekao, štednja i kasko osiguranje istovremeno.
Vrlo su značajni ti investicioni fondovi. Oni najbolje obaraju kamatnu stopu kod banaka. Oni garantuju stabilnost domaće valute, jer tom osiguravajućem društvu nije sasvim svejedno, kada dođe obaveza da krene isplata po partijama pojedinih osiguranika koji su došli u poziciju da koriste prava, da li će inflacija biti 3% ili 33%; da li će oni u međuvremenu da oprihoduju po osnovu skupljenih premija da bi bili u stanju da ispunjavaju svoju obavezu prema onome ko se dobrovoljno osigurao.
U tom smislu treba tumačiti ovaj član 2. Predloga zakona, gde se opet potencira poslodavac, a nigde nema pojedinca. Isto to pravo, doduše, uslovno rečeno, ovaj član definiše šta je osnovica za plaćanje doprinosa, ne tiče se poreza, ista ta logika mora biti primenjena i kod svakog zaposlenog koji želi sam da se osigura, a da to ne uradi preko svog poslodavca. Toga nema, takva mogućnost ne postoji. Nelogično je, ako su to uvek privatna sredstva tog lica koje se dobrovoljno penzijsko-invalidski osiguralo, zašto to ne bi bila ista situacija i kada bi on sam uplaćivao.
Ovo deluje poprilično futuristički ako se pogleda kakvo je naše faktičko stanje, gde je 99,9% celokupnog penzijsko-invalidskog osiguranja pokriveno obaveznim osiguranjem, koje je u pogledu doprinosa dvoglavo, na teret zaposlenog i na teret poslodavca, gde takođe postoje modaliteti namenskog korišćenja, čak i tih sredstava. Čak postoji varijanta da se i kod obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja ono što se isplaćuje na teret zarade zaposlenog u fondu vodi kao njegovo lično ulaganje i njegova lična svojina, a ono što ide preko poslodavca kao obavezno da bude izvor sredstava za socijalno ponašanje i regulisanje socijalnih odnosa između zaposlenih i korisnika prava.
Znači, postoje modaliteti, samo je potrebno da se sedne, da se osmisli sistem. Naravno, pre svega, sistem oživljavanja naše privrede. Ako se oživi privreda, ako se veći broj ljudi zaposli, onda se stabilizuju finansije obaveznih osiguranja, organizacija obaveznog osiguranja. Nažalost, imamo potpuno suprotnu tendenciju.
Imamo tendenciju da se naša preduzeća gase, da se stišava privredna aktivnost svim merama, moram da kažem, svim merama koje preduzima i ova, pa i ona prethodna vlada; ova i ona prethodna mogu da vode mrtvu trku ko je gori po rezultatima i po opredeljenju. Oni koji predlažu zakone kažu kakav je njihov sistem vrednosti. Ovo je loš sistem vrednosti.
Da ne biste imali velike dileme, usvajanje ili neusvajanje ovog amandmana ne može bitno da popravi situaciju, jer je ovde potrebno iz temelja menjati sistem. Za promenu tog sistema iz temelja nema raspoloženja u ovoj DOS-ovskoj vladi, užoj ili široj, sasvim je svejedno. Verujte, mislim da je poslednji voz odavno prošao, a mi smo morali da krenemo da razvijamo ovo, da obezbedimo stabilnost. Ovim rešenjima koja nudite ne popravlja se ništa, čak se ne olakšava ni poslodavcu, to moram da vam kažem, ne olakšava se ni poslodavcu.
Ovaj zakon koji je na dnevnom redu, a tiče se doprinosa za obavezno osiguranje, gotovo da je pripadak zakona iz seta zakona koji regulišu poresku politiku kada je u pitanju rad i obaveze po osnovu rada i kada je u pitanju poslodavac i njegove obaveze. Krenite u jednu ozbiljniju promenu. Ovo što radite je parcijalno i ne donosi rezultate.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Todorović.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, smatramo da je prethodno rešenje koje je regulisalo ovu materiju bilo bolje nego predloženo. Možda je bilo potrebno samo doraditi taj član 14. osnovnog zakona, a ne menjati član 14. na jedan ovakav način.
Po predloženom rešenju u članu 3, koji se odnosi na član 14. osnovnog zakona, reguliše se osnovica naših radnika koji su upućeni na rad u inostranstvo. Znači, ako neka naša firma, preduzeće itd. sklopi neki aranžman sa nekim stranim partnerom, ugovori nekakav posao, sa mehanizacijom, ljudstvom, otpočnu se ti radovi, kako uplaćivati doprinose za takve radnike?
Stari član 14. glasi: "Osnovica doprinosa za upućene radnike, ako nisu obavezno osigurani po propisima države u koju su upućeni ili ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, kao i za poslodavce je iznos zarade koju ti radnici ostvaruju za vreme rada u inostranstvu."
Znači, jedan vrlo korektan član: koliko je radniku isplaćeno, to će biti njegova osnovica i na taj način on ostvaruje svoja prava u vezi sa zdravstvenim osiguranjem. Međutim, predloženo je da se taj član briše. Možda ga je trebalo samo doraditi ovim stavom 2. novog člana 14, koji je predložen, da osnovica doprinosa iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od dvostruke najniže mesečne osnovice doprinosa iz člana 37. ovog zakona. Znači, to bi bila jedna korektna dorada ovog člana 14. i ne bismo na njega imali nikakve primedbe.
Međutim, kako je Vlada Republike Srbije predložila da glasi stav 1. novog člana 14. ostavlja mogućnost da neko na određen način može da zloupotrebi ovaj zakon, a najviše na štetu radnika koji bi bili upućeni na taj rad u inostranstvu. U predloženom članu 14. kaže se: "Osnovica doprinosa za upućene radnike, ako nisu obavezno osigurani po propisima države u koju su upućeni ili ako međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno, kao i za poslodavce je iznos zarade koji bi, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, ostvarili u Republici na istim ili sličnim poslovima."
Tu je problem regulisanja ove materije, jer sasvim je sigurno da radnici koji su upućeni na rad u druge države, u inostranstvo, i ako tamo nisu osigurani u skladu sa propisima te države ili u skladu sa nekim međunarodnim ugovorom, višestruko veću platu primaju dok su upućeni na rad u inostranstvo, nego da rade u zemlji. Na ovaj način su ti radnici oštećeni u korist poslodavca, bez obzira ko je on, da li je to neko javno preduzeće, društveno preduzeće ili je možda neko privatno preduzeće, jer će radniku biti uplaćivani manji doprinosi nego što mu se isplaćuje zarada. Tu jeste problem.
Zašto jednim ovakvim novim članom zakona omogućiti poslodavcu da na štetu svog radnika zarađuje? Zašto tog poslodavca staviti u povoljniji položaj nego druge poslodavce koji ne upućuju svoje radnike na rad u inostranstvo i koji svoju zaradu ostvaruju ovde u državi? Zašto? Zašto stvaramo nelojalne uslove, zašto stvaramo povlašćene firme? Ko će od toga imati korist? Isključivo poslodavac, niko drugi. Znači, ni država, ni radnik, ni budžet, ni zdravstveni radnici, isključivo poslodavac koji je sklopio nekakav posao.
Sada se postavlja pitanje motiva jednog ovakvog postupka Vlade Republike Srbije, odnosno pravog predlagača Mlađana Dinkića. Da li je ovaj član iznuđen pod pritiskom nekog lobija ili sam ministar učestvuje u jednom takvom lobiju?
Sve što ste do sada radili, kakvi god da su donošeni zakonski propisi u vezi sa fiskalnim davanjima, da li su to doprinosi za zdravstveno osiguranje, da li je to PDV, da li je to porez na dohodak građana, da li su to takse, carine, uvek je težnja predlagača bila da obuhvati što je god moguće više načina kako će da napuni budžet Republike Srbije. Čak i kada su u pitanju usluge, kao što su isporuka električne energije, kao što je obezbeđivanje naftnih derivata itd., uvek se išlo u pravcu da tamo gde je država većinski vlasnik postoji monopol i da se taj monopol koristi da bi ta javna preduzeća ostvarila neki dohodak državi, odnosno napunila budžet Republike Srbije.
To je do sada tako rađeno. Samo još niste uveli porez na sunce i na vazduh. Čak i na vodu ste uveli, sada se plaća na vodu, onu najobičniju, iz česme, porez na dodatu vrednost; ostali su samo još sunce i vazduh, i to je pitanje kada će nekom da padne na pamet. I, odjednom jedno ovakvo odricanje države od neke fiskalne zarade.
Da stvar bude još gora, ne vidi se ko od toga ima koristi u državi. Da li ima neki državni organ, da li ima korist budžet Republike Srbije? Nema. Isključivo korist ima poslodavac. Ko je taj poslodavac? Koji su motivi što se na jedan ovakav način pravi jedna poreska olakšica kada građani od toga nemaju korist?
Razumem kada se prave poreske olakšice, napravi se neki poreski zakon, vidi se da se preteralo, vidi se da ne treba u budžetu toliko novca, pa onda idemo malo da smanjujemo, malo olakšavamo, malo širimo neoporezovanu robu, vrste usluga itd, smanjujemo poreske i carinske stope itd. To razumem, od toga ima neko koristi. Imaju na prvom mestu građani i valjda je cilj svake vlade i ove Narodne skupštine da radi u interesu građana.
Ali, sada ovakva jedna poreska olakšica – od nje nema niko korist, osim pojedinci koji se zovu poslodavci. Ali, ne svi, jer kada bi bili svi izjednačeni i to bi bila neka korist za građane Republike Srbije, verovatno bi im davali veće plate. Ne, ovde je sada u pitanju isključivo jedan mali broj ljudi koji može da se izbroji na prste. Dokle će ova vlada da nastupa sa te pozicije i da pravi ustupke takvim lobijima?
Jer, u principu, sve ovo loše što se dešava od devedesetih godina naovamo jeste posledica rada tih lobija, pogotovo izraženog od 5. oktobra, pogotovo zato što su finansirali dolazak pojedinih stranaka na vlast, pa pojedine stranke izgleda imaju obavezu da im se oduže na jedan ovakav način, ali ovaj način nije dobar za građane. Dobar je isključivo za njih. Vodite o tome računa kada budete u danu za glasanje glasali o ovom amandmanu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Vlada Republike Srbije podnela je amandman kojim je predložila da se posle člana 4. doda novi član 4a.
Pošto je ovaj amandman prihvatio Odbor za finansije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnovno pitanje danas za poslanike u Narodnoj skupštini je ko doktoru pravnih nauka Vojislavu Koštunici, predsedniku srpske vlade, podmeće da potpisuje ovakva obrazloženja na amandmane koje su podneli narodni poslanici, kao što je ovo koje držim u ruci.
Taj neko ko je to uradio, da li je to sekretar Vlade Dejan Mihajlov ili republički sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo, onaj Balinovac, morao bi da snosi odgovornost, jer predsedniku Vlade podmeće pravne nebuloze, neutemeljene po svakom osnovu, po bilo kom zakonu.
To ćete zaista morati da rešite, jer ako predsednik Vlade prati ovu sednicu, mada ne verujem, 10.30 je, možda prati, morao bi da zna da ima posla sa lošim ljudima, u stručnom smislu, u svom okruženju i da je ovo što je on potpisao pravno neodrživo, a ja ću vam pročitati o čemu se radi.
Dakle, Vojislavu Koštunici je neko podmetnuo, jer ne verujem da bi on, kao doktor pravnih nauka, pristao da ovo potpiše, da se složi sa mišljenjem koje kaže da amandman koji sam ja podnela na član 5, odnosno osnovni tekst zakona člana 27, amandman koji je podneo gospodin Momir Marković na član 17. Predloga zakona, amandman koji je podneo advokat Milan Stevović, zamislite i njemu piše Koštunica da mu amandman nije pravno moguć. Inače, gospodin Stevović je predsednik opštine Požega i zato je danas opravdano sprečen da ovde dođe, ali bi se verovatno i on zgranuo kao pravnik. I, jednom od najboljih krivičara u oblasti pravne nauke, advokatu Božidaru Koprivici, takođe Koštunica piše da njegov amandman nije pravno moguć.
Moj amandman se odnosi na član 5. Predloga zakona, kojim se menja član 27. osnovnog zakona, na prihode od poljoprivrede i na intenciju Srpske radikalne stranke da u svakom pogledu, kroz sve zakonske predloge, i juče kada je bio Zakon o carini, kada je zakon o socijalnom osiguranju, penzijskom osiguranju, zaštitimo poljoprivredne proizvođače od ovakvog ponašanja i odnosa koji vladajuća garnitura ima prema njima.
U obrazloženju koje je podmetnuto predsedniku Vlade i koje je on potpisao samo je jedna stvar tačna, a to je da je ukinut porez na prihod od poljoprivrede, što i nije neka novost, s obzirom da je to bilo smanjeno još u prethodno DOS-ovsko vreme. Međutim, zaboravio je da kaže ovaj koji je pisao i rekao da moj amandman nije pravno moguć, a nije moguć zato što amandman zahteva da se briše novi stav koji predlažete, sa kojim se ne slaže SRS, a koji kaže: "Ako se, u skladu sa zakonom koji uređuje porez na dohodak građana, za određeni period ne utvrđuje i ne plaća porez na dohodak građana na prihode od poljoprivrede i šumarstva na katastarski prihod, osnovica doprinosa za taj period je najniža mesečna osnovica doprinosa iz člana 38. ovog zakona."
U članu 38. ovog zakona je definisano koja je to najniža osnovica i sa njom se ne slaže SRS, jer kaže da je najniža osnovica 40% prosečne mesečne zarade u Republici isplaćene u četvrtom kvartalu prethodne godine, prema objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike. "Iznos najniže mesečne osnovice iz stava 1. ovog člana svake godine objavljuje ministar nadležan za poslove finansija", što je još jedan skandal da to radi ministar, "a služi za obračun i plaćanje doprinosa počev od 1. januara godine za koju se doprinosi utvrđuju i plaćaju."
Prvo, šta tu ima pravno sporno, jer ako je predlagač izmena i dopuna ovog zakona, a moram da podsetim čitavu javnost, iako to poljoprivrednici veoma dobro osećaju na svojoj grbači, penzijsko je obavezno i niko ne može, to znaju svi poslanici SRS, jer su stalno u kontaktu sa seljacima, nijedan poljoprivredni proizvođač ne može da overi zdravstvenu knjižicu, iako je uredno platio socijalno osiguranje, ako nije ovo nametnuto penzijsko izmirio.
Zašto se mi sa ovim ne slažemo? Zato što je u članu 38, dakle, ništa nije pravno sporno, jer predlagač dodaje ovaj drugi stav koji sam pročitala u ovom osnovnom tekstu zakona; dakle, ako je ovo pravno sporno – da se briše i da ostane kao što je bilo ranije, onda je osnovni zakon koji vi menjate sporan. Sami sebi uskačete u usta i podmećete predsedniku Vlade da ovakva nebulozna obrazloženja i tekstove potpisuje.
Šta je sporno kod ovih 40% najniže osnovice koju utvrđuje Republički zavod za statistiku? Sporno je mnogo toga. Taj prosek koji se utvrđuje je onaj koji ne odgovara stvarnom stanju kakvo jeste, u sklopu kretanja cena i životnog standarda i zarada. I, sporno je to što mnogi poljoprivredni proizvođači ne razumeju zašto im je nametnuto obavezno penzijsko osiguranje, zašto im se ova osnovica iz člana 38, a sada vezana za član 27, utvrđuje na ovakav način, kada se ima u vidu da pored tog obaveznog penzijskog osiguranja... A inače, da bi izvršili overu zdravstvene knjižice moraju da imaju prijavljeno svoje registrovano domaćinstvo, i taj proces se uveliko završava po selima u Srbiji, po domaćinstvima.
Ali, problem je u tome što je takva osnovica od 40% visoka kada se ima u vidu kakav je standard poljoprivrednih proizvođača, zbog sveukupne ekonomske politike i zbog toga što oni, ako nisu registrovani kao poljoprivredno domaćinstvo, gazdinstvo, osim toga što ne mogu da izvrše overu zdravstvene knjižice, ne mogu da dobiju subvencije, ne mogu po povlašćenim cenama da dobiju naftu, koju inače teško i dobijaju, i oni koji imaju na to pravo ne mogu da ostvare nikakva svoja prava.
A, sa druge strane, plaćaju, iako su oslobođeni poreza na prihod od poljoprivrede, porez na dodatu vrednost za svoje poljoprivredne proizvode; imaju enormno visoke troškove u odnosu na ono što oni mogu sada da proizvedu. Suočeni su sa činjenicom da je nelojalna konkurencija prisutna apsolutno u svim sferama poljoprivrede na našem tržištu, sa činjenicom da država, od organa lokalne samouprave, preko Republičke vlade, ne daje dovoljno subvencija da bi se određene strateške grane poljoprivrede proizvele.
Kako vi sada možete na ovakav način da obavezujete poljoprivredne proizvođače i da im kažete da to nije tako strašno i da uzimate ovu osnovicu od 40% od prosečne zarade u Republici.
Zaista je pitanje, to je obavezno, koliko danas u ovakvim uslovima jedan srpski seljak može da proizvede?
Zamislite kakva je još kontradiktornost u tom obrazloženju da amandmani nisu pravno mogući, u našoj nameri da zaštitimo poljoprivredne proizvođače, tek prisutna kod amandmana ove dvojice pravnika, Stevovića i Koprivice. Oni su išli korak dalje, pa su, nastavljajući da intervenišu amandmanima na ovaj predlog zakona, želeli da kaznene odredbe za poreske obveznike koji nisu dovoljne platežne moći, nisu u stanju da izmiruju svoje poreske obaveze, na vreme da izdvoje, kroz te minimalne kaznene odredbe, a koje su primerene našem standardu i položaju u kojem su naši građani, od onih koji uopšte ne izmiruju svoje poreske obaveze. Oni su jasno napravili u prvom i drugom stavu diferencijaciju i rekli da se ta novčana kazna kreće od pet do 150.000 dinara, ili 2.500 do 50.000 dinara, ako se ne izvrši uplata poreza u zakonom propisanom roku, a vi ste odgovorili, odnosno predsednik Vlade je rekao da ni taj amandman pravno nije moguć.
Ovo je zaista jedno najgrublje poigravanje ne samo sa poljoprivrednicima, o čemu govori član 27. na koji sam ja podnela amandman, nego sa svim kategorijama stanovništva u našem društvu. Ovakav predlog zakona, kao što je to rekao gospodin Zoran Krasić, nema ni dobru nameru, jer ona se uopšte ne nazire u ovom predlogu zakona, već je očigledna namera da se građani Srbije, kako poljoprivrednici, kroz ovaj član 27, tako i svi drugi, dovedu u još gori, teži položaj, ne samo u socijalno-ekonomskom pogledu, nego što sada jesu; a da li može ispod toga, to se zapitajte sami, ja mislim da ne, jer je beda zakucala skoro na svačija vrata u Srbiji i ovo stanje je jednostavno neizdrživo.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 5. i amandman koji je podnela Srpska radikalna stranka da se ovaj stav 2. briše i odgovor Vlade na amandman jasno govori kakav je odnos Vlade Srbije kada je u pitanju Predlog zakona i ono što je osnovno i što bi svaki zakon trebalo da ima za cilj, dakle, da se uspostavi neka pravda, ravnoteža, da građani budu u istom ili približno istom položaju, sa svim pravima i obavezama.
Što se tiče obaveza koje poljoprivredni proizvođači, tj. seljaci treba da plaćaju za socijalno osiguranje, navođenje ove najniže stope koja je 40% od prosečnog ličnog dohotka u zadnjem kvartalu prethodne godine je sramno, imajući u vidu stanje sela i seljaka, njihove ekonomske moći da izvršavaju i mnogo manje obaveze, a kamoli obaveze po ovom osnovu.
Ja ću izneti jedan primer ili 150.000 primera seljaka koji primaju te ponižavajuće penzije od 1.800 do 2.500 dinara, sa zakašnjenjem od dve godine unazad. Obrazloženje prethodne i ove vlade je bilo da Fond za penziono osiguranje seljaka nema sredstava i da se ne može izmirivati redovno, a kamoli da te penzije budu iole dostojne da bi ti ljudi, koji su proveli radni vek na teškim i preteškim poslovima na njivama, u objektima, u štalama, tu starost proveli iole dostojno, kao što su i zaslužili.
Oni su stvarali i gradili ovu zemlju, ali, nažalost, država ili vlast, Vlada koja predstavlja državu i narod to ne žele da vide. Po pravilu, od tih 150.000 jedno je sa tim pravom da prima penziju, dok drugi član tog staračkog domaćinstva nema tu penziju, ali zato ima rešenje da uz porez na zemlju plati godišnje, do sada je bilo, od 12.000 do 15.000 za socijalno osiguranje. Imao sam sijaset tih primera u Kraljevu, da ti ljudi koji imaju preko 70 godina sa tim rešenjem dođu i postavljaju pitanje šta da rade. Nemaju nikakve mogućnosti da izbegnu tu obavezu, a nemaju ni mogućnosti da overe zdravstvenu knjižicu, niti da se pojave kod lekara, jer neće da ih prime tamo.
Ako država Srbija kroz budžet obezbeđuje 50% sredstava za isplatu penzija, da li država nema snage i mogućnosti da deo sredstava iz budžeta uplaćuje u penzioni fond seljaka i da oni dobijaju redovno penzije, a ne da im se sa ovakvim predlogom člana 5. nameće dodatni namet i da faktički i ono malo što prime, te penzije unazad za dve godine od 1.800 do 2.500 dinara, ne može da pokrije ni ove obaveze za socijalno osiguranje?
Ipak je ovo sramno što se predlaže i ovakvo obrazloženje dato od strane Vlade Republike Srbije. Da li je Vlada Republike Srbije, nadležno ministarstvo uopšte svesno situacije u kojoj se nalazi selo, seljaci, a da ne govorim o kategoriji koja je u takvom statusu da više nije u stanju da obrađuje zemlju, da gaji stoku, ali nema ni mogućnosti da te svoje staračke dane provede iole dostojno. To je odnos države i Vlade Republike Srbije prema preko 150.000 penzionera i seljaka u Srbiji.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Pošto je ovaj amandman prihvatio Odbor za finansije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, pre nego što počnem da govorim o ovom amandmanu i ovom zakonu, hoću da podsetim kolege koje sinoć nisu bile na kraju ove sednice, jer je bilo zaista malo prisutnih narodnih poslanika i kada je jedan od kolega to stavio kao primedbu na Poslovnik onda je predsednik Skupštine rekao – da, tačno je da poslanici nisu u sali, u skladu sa Poslovnikom, jer je u sali mnogo više poslanika nego što treba da ih bude. Ovo jednostavno ponavljam zato što nisam mogla sopstvenim ušima da verujem da je predsednik parlamenta to sinoć rekao. Ali, šta je tu je, Poslovnik je takav kakav je. Nama srpskim radikalima naravno ne smeta da radimo poslanički posao upravo onako kako građani Srbije od nas očekuju.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje je jedan od predloga, kako stoji u obrazloženju, datih u okviru daljih aktivnosti na sprovođenju fiskalne reforme, a u skladu sa ekonomskom i socijalnom politikom Vlade Republike Srbije. Naravno, mi srpski radikali imamo svoj stav i iznosimo uporno i redovno svoj stav o pogubnoj ekonomskoj i socijalnoj politici Vlade Republike Srbije. Uostalom, to građani Srbije znaju najbolje, znaju mnogo bolje nego mi sami, zato što mi poslanici ipak živimo bolje nego građani Srbije koje ovde predstavljamo.
U Predlogu ovog zakona (tačka koja govori o efektima predloženih mera) kaže se da se očekuje od ovog zakona da će imati pozitivne efekte na prihode organizacija za obavezno socijalno osiguranje, kao i za privredu. To možda jeste bila želja predlagača, ali ovo što je predloženo u ovom zakonu niti će imati te efekte, niti je dobro za građane, a čuli ste već od kolega koji su govorili o prethodnim amandmanima poseban osvrt na poljoprivrednike, i to zaista jeste problem o kojem bi Vlada Srbije morala da povede računa.
Ali, uopšte, koncept ovog zakona nije dobar, govorili smo to, mada je bilo malo vremena kada smo govorili u načelu, jer je ovo bio jedan od 12 zakona iz paketa Mlađana Dinkića, da je kaznena politika predviđena u ovom zakonu veoma rogobatno postavljena, zakon ne pravi razliku između poreskih obveznika koji svoje obaveze uopšte ne ispunjavaju i ne dostavljaju poreske prijave od onih koji zbog trenutne situacije ne plaćaju poreze.
Tako se stvara zaista jedno dodatno nezadovoljstvo među poreskim obveznicima i među građanima uopšte, a Vlada se ponaša kao da joj je upravo to cilj. Svaka normalna vlada čini poteze kojima će građani biti zadovoljni, a ova vlada, sadašnja Vlada Republike Srbije kao da svesno radi sve da se poveća nezadovoljstvo građana Srbije.
Ovi efekti koje predviđa Vlada u ovom zakonu nisu mogući, pre svega zbog člana 2, na koji smo takođe imali amandman, gde je predviđena osnovica za dobrovoljno penziono osiguranje od 3.000 dinara.
Naravno, nije prihvaćen naš predlog da to bude 5.000 dinara, jer se ta sredstva vraćaju u privredu i na taj način bi zaista ovaj zakon imao nekakav efekat. Zašto se olako prelazi preko toga i zašto se ne prihvataju amandmani Srpske radikalne stranke, kada su zaista smisleni, opravdani, ostaje nejasno, ali shvatićemo to za mesec ili dva dana kada se budu donosile izmene i dopune ovog zakona; evo, ja vas pozivam da zapamtite ovo, videćete da će to biti predloženo u novom zakonu.
Juče je neko govorio kako se predstavnici Vlade, a i skupštinske većine hvale velikim brojem donetih zakona u ovom parlamentu. Bilo bi dobro zaista u tim hvalospevima da se napravi jedna analiza, da se kaže koliko je doneto novih zakona, kompletnih zakona, a koliko smo ovde vremena proveli raspravljajući po šesti, sedmi, dvanaesti put o izmenama i dopunama nekih zakona. To govori o stručnosti, o kvalitetu i o namerama Vlade.
Znate, znamo mi, bar mi pravnici dobro znamo, da je zakon živa materija i da su zakoni podložni promenama, da treba da se menjaju kad god se primeti da je u zakonu izostavljeno nešto sa čim se u primeni zakona susrećemo, ipak, ozbiljan predlagač mora da vodi računa da napravi zakon koji će da traje bar onoliko koliko traje mandat predlagača. Mi do sada nismo ovde doneli takav zakon. Nijedan zakon nije takav, a da nije već promenjen, da može da se računa koliko traje predlagač da će da traje i zakon.
To je neozbiljno i to je neodgovorno prema građanima, prema ovom parlamentu. Znate, ako mi o izmenama jednog zakona raspravljamo 10 puta, to košta građane Srbije. Vi volite često da govorite o tome kako mi koji ovde govorimo trošimo pare građana Srbije, ali ja kažem da to nije tako. Mi ovde radimo, ali onaj ko nam podmeće škart zakone, loše prevode, taj je odgovoran za potrošeno vreme. Nikad ne kažem "izgubljeno vreme", kao što vi kažete, jer naravno, nije naše vreme izgubljeno, samo je potrošeno. U ovom slučaju i u ovakvim slučajevima, nažalost, uzalud potrošeno.
Član 8, na koji sam podnela amandman u ime poslaničke grupe SRS, odnosi se na član 39. osnovnog zakona, a taj član 39. glasi: "Kada je period za koji se obračunava doprinos kraći od mesec dana, a ispunjeni su uslovi za primenu najniže mesečne osnovice doprinosa, obračun doprinosa se vrši na srazmerni iznos najniže mesečne osnovice doprinosa."
Tu je dodat jedan novi stav: "Kada zaposleni radi sa skraćenim radnim vremenom po osnovu invalidnosti u skladu sa rešenjem nadležne organizacije za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a ispunjeni su uslovi za primenu najniže mesečne osnovice doprinosa po osnovu zarade i drugih primanja iz člana 13. ovog zakona, obračun doprinosa vrši se na srazmeran iznos najniže mesečne osnovice doprinosa."
U poslednjem stavu imate predlog jedne izmene: "Srazmerni iznos najniže mesečne osnovice doprinosa utvrđuje se od najniže mesečne osnovice doprinosa srazmerno broju dana, odnosno broju časova rada u mesecu za koji postoji obaveza obračuna doprinosa."
Pošto se ovaj član odnosi na invalide, na ljude koji rade sa skraćenim radnim vremenom zbog invalidnosti, najčešće se radi o tome da su ti ljudi invalidi postali kod poslodavca kod koga verovatno i danas rade, jer je veoma teško da neko ko je postao invalid kod nekog drugog poslodavca dobije posao kod novog poslodavca. Rekla bi čak da je to, s obzirom na naše zakonodavstvo, faktički nemoguće. I o tome smo govorili kada je to bilo na dnevnom redu.
Mi srpski radikali se uvek trudimo i pokušavamo da svojim predlozima zaštitimo te socijalno i ekonomski najugroženije slojeve stanovništva. Ako je neko postao invalid kod poslodavca kod kojeg sada radi, čak i kod nekog drugog poslodavca, smatramo da je mnogo humanije ovo što smo predložili u amandmanu na član 8, a to je: "Kada zaposleni sa skraćenim radnim vremenom po osnovu invalidnosti u skladu sa rešenjem nadležne organizacije za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, a ispunjeni su uslovi za primenu najniže mesečne osnovice doprinosa po osnovu zarade i drugih primanja iz člana 13. ovog zakona, obračun doprinosa vrši se na iznos najniže mesečne osnovice doprinosa."
Dakle, Vlada je, kao predlagač, rekla: "srazmeran iznos najniže mesečne osnovice doprinosa", a naš amandman je da nema nikakvog srazmernog iznosa, nego da se odnosi na najniži mesečni iznos osnovice doprinosa. Zaista smatramo da je to humanije, da to neće mnogo koštati ni poslodavca, državu pogotovu, i da poslodavac mora da vodi računa o ljudima koji su zaposleni a invalidi su, pogotovo ako su invalidi postali kod tog poslodavca.
Kada smo govorili o Zakonu o radu i još nekim zakonima pričali smo o poslodavcima, o odnosu poslodavaca i zaposlenih, i zaista ne možemo očekivati da poslodavac, ako ga zakon na to ne obaveže, bude iole human prema zaposlenom invalidu u svom preduzeću.
Naravno, ovo se ne odnosi apsolutno na sve poslodavce, ali svi mi dobro znamo kako se ponašaju poslodavci tajkuni, dobro znamo da, recimo, zaposleni u BK kompaniji kod Karića ne primaju ni zdravi i pravi redovno platu, a zamislite kakav je odnos prema invalidima. Takvih, nažalost, ima popriličan broj u Srbiji.
Mi moramo, kao parlament, da poučimo Vladu, da ubedimo Vladu, da nateramo Vladu da nam daje takve predloge da zakoni koji se donose u ovom parlamentu, pored toga što treba da vode računa i o budžetu, to je osnovno za Vladu Srbije, moraju da vode računa i o građanima Srbije.
Moraju da vode računa o svim kategorijama građana, a o invalidima na jedan poseban i human način, jer to kao ljudi moramo da obezbedimo, pre svega, a kao parlament svakako.
Pošto opet ovde nema ministra Dinkića, uz sve uvažavanje koleginica, one nisu ravnopravni sagovornici narodnim poslanicima, jer niti mogu da odgovore na naše pitanje, niti da daju neko objašnjenje. Pretpostavljam, čak sam ubeđena da uglavnom dele naše mišljenje, ali šta će, tu su drugim povodom. Zato i dalje mi insistiramo da kada se raspravlja o predlozima zakona, pogotovo kada se govori o pojedinostima, kada konkretno predlažemo određene izmene kroz amandmane, da je neophodno, da moramo da insistiramo, to očekujem od svih vas, da ovde sedi resorni ministar.
Ako je tu resorni ministar, onda zaista možemo da očekujemo da kada mu objasnimo neki naš amandman... Jer, kad podnosimo amandmane mi zaista dajemo vrlo kratka obrazloženja, ne zato što nećemo da napišemo sve što bismo ovde rekli, nego zato što je to prosto nemoguće. Setite se kako je ova sednica zakazana: tri dana pred početak, 45 tačaka dnevnog reda. Naravno da je bilo nemoguće da u obrazloženju amandmana posvetimo više pažnje našim argumentima, pa smo uglavnom pisali (to se odnosi na sve poslaničke grupe koje su eventualno imale amandmane) vrlo kratka obrazloženja, ubeđeni da će, kada govorimo o amandmanima, ovde sedeti ministar, pa ćemo da mu objasnimo.
Ako bi ministru došlo do svesti da izmena člana 8. na način kako smo mi predložili ne košta ništa državu, vrlo malo košta poslodavca, a mnogo čini jednoj kategoriji ljudi, a to su zaposleni invalidi – valjda je to kategorija ljudi kojima zaista treba pomoći, ne treba ih sažaljevati, nema potrebe, ali im pomoći onoliko koliko je u nadležnosti parlamenta i Vlade Republike Srbije – dakle, da je slučajno ministar Dinkić tu, ubeđena sam da bih ga uverila da su argumenti koje sam iznela ispravni i da bi u ime Vlade ovde prihvatio amandman.
Zato očekujem i od poslanika skupštinske većine da skrenu pažnju ministrima da je njihov opstanak u direktnoj vezi sa stavom ovog parlamenta, pa bi bilo lepo da to poštuju i da nas bar saslušaju i eventualno prihvate ono što im se učini da mogu da prihvate.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Završavam. Konkretno ovaj amandman niti koncepcijski nešto remeti Predlog zakona, niti koncepcijski remeti fiskalnu politiku Mlađana Dinkića. Jednostavno, jedan human gest. Očekujem da će kolege narodni poslanici, u odsustvu ministra, u danu za glasanje prihvatiti ovaj amandman.