Poštovani potpredsedniče Anđelkoviću, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Anđelkoviću, molim vas da predsedniku Markoviću prenesete – on je uspeo samo za nedelju dana da zloupotrebi ovlašćenje koje smo mu dali u Poslovniku i da svaki dan produžava rad Skupštine. Kada je išao po poslaničkim klubovima rekao je da će to biti retko, samo kada treba, kada nam zafali itd., a on kada nema šta da radi kući, on ovde produžava sednicu.
Podneo sam amandman na predlog izmena Zakona o radu. Moj predlog je da se član 5. briše. Predložio sam da se ovaj član briše zato što ste predložili da se radnicima u Srbiji za minuli rad od 0,5% smanji na 0,4%. Kada se radniku obračunava plata samo je stavka za minuli rad radniku sigurna po zakonu. To što se zapiše u zakonu, to poslodavac ne može da menja, a sve ostalo – koliko ti da gazda.
Razumem ministra da ima pritisak sa strane da stranci neće kupovati preduzeća ako se ne usvoje zakoni po kojima radnici neće imati nikakva prava. Gospodine ministre, da li treba ja da branim radnike od vas, kada ste prethodni radni staž proveli na radu u sindikatima? Ovo niste smeli da predložite zbog poštovanja organizacije od koje ste primali platu, a možda i dobili neki stan, ili treba da vratite sindikatu. Do juče ste pričali jednu priču, štitili radnike, radnička prava i za to ste bili dobro plaćeni. Sada imate drugu priču, sada ste ministar, primate dobru platu u Vladi i zalažete se da se što više umanje radnička prava.
Dame i gospodo narodni poslanici, razumem i to što se sve stranke u kampanji izjašnjavaju i obećavaju da će raditi u interesu radnika, poljoprivrednika, dok se dobiju glasovi. Kada prođu izbori i dobije se vlast, onda nema veze program, zaborave se obećanja. I onda glasaj za manji procenat za radnike za minuli rad, onda glasaj da se smanji otpremnina radnicima, onda možeš da glasaš da poslodavac može da otpusti radnika kada hoće. Ako radnik dobije spor na sudu da je nepravilno otpušten, gazda nije u obavezi da ga vrati na posao.
Ovo što vi radite radnicima, to je već kod nas viđeno. Bilo je to tako pre 70 godina. Da li želimo da vratimo radnička prava na 1920. i 1930. godinu kada je gazda bio sve, a radnik ništa? Da li je to obećana Evropa?
Hteo sam samo da se vratim nazad i da podsetim radnike koja su bila obećanja na prošlim izborima.
Ne verujem da ćete radnike Srbije moći da prevarite na sledećim izborima. Glasajte za nas, a mi kada dođemo na vlast, onda ćemo prodati vaša preduzeća, a vi ćete ostati bez posla. To se dogodilo u praksi. Od prošlih izbora do danas na stotine hiljada radnika je otpušteno. Ovako ste se vi, gospodo, odužili vašim biračima.
Voleo bih da čujem da mi neko navede samo jedan član u nekom zakonu od svih zakona koje smo usvojili od 2000. godine pa do danas, koji daje veća prava radnicima od onih koja su imali.
Zbog toga molim sve poslanike koji se nalaze u sali da utiču i na one koji nisu u sali da u danu za glasanje obrate pažnju na član 5. Zakona o radu i glasaju za moj amandman. Nećemo mnogo pomoći radnicima, ali nećemo im ništa smanjivati od onoga što su imali. Nadam se da ćete podržati moj amandman i zbog toga se unapred zahvaljujem.

Zahvaljujem se, gospodine Periću. Preneću gospodinu Markoviću vaše stavove.
Gospodine Krasiću, nemate više vremena.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.
Gospođice Jovanović, pustio sam vas četiri minuta više nego što je bilo po Poslovniku. Žao mi je.
Izvolite, gospodine Bušetiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, ministre Laloviću, poslanik Hranislav Perić predložio je amandman po kome uvećanje zarade po osnovu minulog rada treba da ostane kako je u sadašnjem zakonu, znači 0,5% za svaku navršenu godinu radnog staža. To rešenje je bilo na snazi do 2001. godine dok je bio na snazi Zakon o radnim odnosima, a onda izmenom seta zakona u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva, pre svega izmenom Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, jer su se te odredbe nalazile u tom zakonu, pa i sve ove druge izmene dovele su do toga da nam se minuli rad obračunava za svaku navršenu godinu 0,4%. Naravno, obrazloženje je u to vreme bilo da je to vezano za način obračuna zarada plata i za činjenicu da je sada na snazi bruto plata.
No, nezavisno od svega, mi ćemo glasati za ovaj amandman, znači, SPS, po kome se obračun vrši – 0,5% za svaku navršenu godinu. Možda na prvi pogled ovo rešenje ne znači bogzna šta, ali ako uzmemo najelementarniju matematiku, za 20 godina radnog staža uvećanje bi bilo, ako bi se zadržalo sadašnje rešenje, 10%. Ako bi se izvršile ove izmene i dopune po vašem predlogu bilo bi 8%.
Na prvi pogled to ne znači možda ništa, ali u svakom slučaju, u ovom trenutku svaki dinar je za svakog zaposlenog veoma važan. Veoma je važan iz razloga što su naši poslodavci, naročito posle 5. oktobra, apsolutno bezdušni. Oni gotovo ništa ne poštuju.
Niti poštuju ugovor o radu, niti visinu plata, niti kako se isplaćuju doprinosi. Srbija je, kada je reč o tim novim poslodavcima, novim gazdama, kao na dlanu ista. Imamo brojne primere u Srbiji posle privatizacije kako se te gazde i ti poslodavci ponašaju.
Primera radi, evo novi vlasnik "Juhora" u Jagodini je odmah po kupovini ove firme smanjio plate svim zaposlenim radnicima za jednu trećinu. Tako se ponašaju i brojni drugi poslodavci, naročito novi tajkuni. Slična je situacija kada govorimo o Drakuliću. Kolike su plate u firmama gde je on vlasnik? Nijedna privatizacija u Srbiji nije urađena na pravi i valjan način. Sva preduzeća su prodata, takoreći, budzašto. Svuda, takoreći u svim firmama ljudi su otpušteni, plate su smanjene.
Danas kada govorimo o tim dobrim privatizacijama, nije dobra privatizacija "Sartida". Znate da se ministar Vlahović često hvalio, pa i svi drugi lideri DOS-a, da je to fantastična privatizacija, da su rezultati odlični. Međutim, činjenica je da se u "Sartidu" proizvodnja povećala pet puta, ali su se plate povećale samo dva puta.
Zato mi insistiramo da država garantuje što veća prava svim zaposlenim ljudima. Ovo je jedan sasvim mali korak, ali mislim da je u ovom trenutku i on veoma važan. Zato predlažem da se ovaj naš amandman usvoji.

Zahvaljujem se, gospodine Bušetiću.
Da li još neki predstavnik poslaničke grupe, narodni poslanik koji nije iskoristio svoje vreme, želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanik Nikola Todorović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, malo je vremena prošlo od usvajanja Zakona o radu da bi se videli efekti tog zakona i da bi morale da uslede ove izmene i dopune ovog zakona.
Obrazloženje za izmenu člana 111. Zakona o radu, odnosno brisanje stava 3. nije ubedljivo, gospodine ministre. Radi poslanika, samo da ih podsetim šta piše u tom članu, i građane Srbije; u članu 111. Zakona o radu govori se o pojmu minimalne zarade, u njegovom stavu 1, gde kaže: "Zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom". U stavu 2. govori se koliki je iznos te minimalne zarade. Stav 3. definiše u kom momentu se potpisuje ta minimalna zarada, odnosno ugovara minimalna zarada.
Brisanje tog stava 3, praktično, dovelo bi do konfuzije u samom Zakonu o radu. Ako pogledate član 104, gde je definisana zarada u pet stavova, gde počinje – zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje, u skladu sa zakonom, ugovorom o radu. Stav 2 – zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad, iste vrednosti, koji ostvaruje kod poslodavca. Stav 4. je posebno zanimljiv – odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nisu u skladu sa stavom 2. ovog člana, ništavi su.
Pogledajte u kom slučaju i kada će doći do toga da poslodavac i zaposleni ugovaraju minimalnu zaradu ako se to ne definiše nekim opštim aktom, ili na koji način. U zakonu su ranije postojala dva osnovna razloga kada poslodavac mora da ponudi zaposlenom ugovor po izmenjenim uslovima, a to je kada su poremećaji uslova na tržištu, bilo da je nabavka sirovine, repromaterijala, ili ako je problem plasman proizvoda, pa poslodavac nije u situaciji i nije u mogućnosti da isplati zaradu, onda može ponuditi ugovor po izmenjenim uslovima, smatra se opravdanim i zaposlenom treba isplatiti minimalnu zaradu.
Ovako se to neće videti. Poslodavac i zaposleni sklapaju ugovor o radu potpisivanjem ugovora o radu, praktično, stupanjem na posao; sve ovo drugo što se čini kao izmena praktično ide na ruku poslodavcu, gazdi. Ako je poslodavac, u našim uslovima posebno, u superiornom odnosu u odnosu na onog koji traži zaposlenje, znači, pregovaračka pozicija radnika koji traži zaposlenje nije takva da može ugovoriti neku zaradu koju poslodavac neće ponuditi, a najčešće se nudi minimalna zarada, veoma teški uslovi rada i ako država ne kontroliše to, onda praktično zaposleni nemaju nikakvu zaštitu u oblasti rada.
Samo primera radi da navedemo obaveze iz člana 121. i člana 122, da podsetim ministra da je zaposleni dužan da izda potvrdu o obračunatoj zaradi najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec, čak i ako mu ne isplati, da objasni razloge. To se do sada nije dešavalo.
Ili, u narednom članu, gde se govori o obavezi evidencije o zaradi, gde poslodavac mora zaposlenom da omogući da vidi obračun zarade, da potpišu i jedan i drugi da se to ne može menjati i da to ostaje kao dokument od trajne važnosti, to nijedan poslodavac danas ne poštuje. Podsetio bih vas samo da ste u kaznenim odredbama predvideli da su to velike kazne, od 600.000 dinara do milion dinara, i ako bi se to oštro primenjivalo praktično bi zatvorili sve poslodavce danas u Srbiji i oni ne bi mogli da rade, jer su to velike kazne, a slažem se, treba uvesti red u oblasti zapošljavanja, treba napraviti disciplinu.
Ono što je teško i vama i bilo kojoj vladi je da dojučerašnjeg samoupravljača, radnika koji je odlučivao u fabrici sada dovedemo u situaciju da bude najamni radnik, jer je daleko više onih koji traže zaposlenje u odnosu na one koji nude bilo kakav posao, i tu su teški uslovi.
Vi ste pominjali u obrazloženju kada smo usvajali jedan od tih zakona da je bilo pomereno mnogo prema poslodavcu i hteli ste da ga vratite negde na sredinu; sada je praktično to klatno daleko otišlo na stranu poslodavca i zaposleni nemaju mogućnosti nikakve zaštite.
Poslodavac, gazda može da zaposli koga hoće i kada hoće, i to je njegovo pravo i to je nesporno. Može svakoga ko nije ostvario određene uslove na poslu, odnosno ne zadovoljava očekivanja da otpusti sa posla, i to je nesporno. Treba samo ispoštovati proceduru, da ne bude otkaz koji nije u skladu sa zakonom, pa dolazi do sporova itd.
Međutim, ove izmene kasnije koje ste doneli... Čak i to više nije sporno. Poslodavac ne mora da ispoštuje ni proceduru davanja otkaza. Može da da otkaz na najbrutalniji način. Radnik će zatražiti zaštitu na sudu, dobiće je, a poslodavac može da predloži da sud donese rešenje kojim se ne vraća zaposleni kod poslodavca i da mu se ne isplati naknada u duplom iznosu.
Zamislite poslodavca koji će na jedan bezobrazan način dati otkaz zaposlenom, ne vodeći računa ni o postupku procedure. Zaposleni će tražiti zaštitu na sudu, tužiće, poslodavac će priznati tužbeni zahtev i odmah će tražiti od suda i obećaće naknadu u duplom iznosu da se taj ne vrati kod poslodavca. Taj zadnji pokušaj zaštite zaposlenog je praktično otpao, i šta se dešava? Namerno sam rekao – obećaće naknadu u dvostrukom iznosu.
Pogledajte, evo domaćeg zadatka za vas: preko vaših saradnika u Ministarstvu po sistemu slučajnog uzorka iskontrolišite koliko se primenjuje važeći Zakon o radu i koliko poslodavci poštuju, bilo da je to državni sektor, da su javna preduzeća gde je osnivač Vlada ili lokalne samouprave, bilo da su to drugi privredni subjekti, vidite posebno ona preduzeća koja mi danas zovemo državna preduzeća ili gde je državni kapital u većinskom vlasništvu, koliko su dužni zaposlenima po raznim osnovama, po bilo kom osnovu, ili neisplaćenih zarada i zaposleni nije u stanju da naplati.
Onda ćete videti koji je to red veličina i koliko preduzeća duguju i način kako i kada možete, a država je gazda i poslodavac koji ne ispunjava svoje obaveze prema zaposlenom, kako ćete naplatiti od nekoga ko je zloupotrebio, iskoristio radnika, na najbrutalniji način ga eksploatisao, nije mu isplatio ni obećanu, ni zagarantovanu, nikakvu zaradu.
Usput da vam kažem, dobio sam dva pisma od gospodina koji se potpisao kao Vukašinović Željko, gde on praktično vrišti i kuka na odnos poslodavca u jednom preduzeću u Beogradu, to je Javno preduzeće "Garaža", gde traži od svih instanci vlasti u Srbiji da intervenišu, jer se žali na direktora koji je, usput kaže, član DS-a i ko god nije član DS-a gubi ovaj posao, dobija otkaz, smanjuje im se plata.
To je jedno od najgrubljih šikaniranja u tom preduzeću i pošaljite inspekciju i vidite šta se radi u tom preduzeću. Čovek se obraća i predsedniku Vlade i predsedniku Republike, svim institucijama, jer kaže da su kupili jednog sindikalca ovim Zakonom o radu i samo je sindikalni aktivista zaštićen i niko drugi.
Ono što se tvrdi, da je porodilja i majka koja ima malo dete zaštićena – normalno je da je zaštićena, jer poslodavac ne može da da njoj otkaz, nema potrebe, jer to država plaća dok je u tom statusu. Kada prestane taj status poslodavac uvek može da da otkaz, ali sindikalnom aktivisti ne možete da date otkaz. Jedini ko je zaštićen, to je sindikalni rukovodilac. Ako je on u sprezi sa direktorom ili poslodavcem, onda drugi radnici nemaju nikakvu zaštitu i zato ću vam ja ostaviti ovo pismo, pošaljite, koliko da vidite šta se dešava u JP "Garaža" u Beogradu i kakve su to zloupotrebe kada je u pitanju odnos poslodavca i zaposlenog.

Da li se još neko javlja za reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovaj član Predloga zakona, član 6, upravo pokazuje da je Vlada shvatila, ali sa zakašnjenjem i da kada smo im objašnjavali prošli put prilikom donošenja Zakona šta je kolektivni ugovor, šta je minimum prava koji se garantuje Zakonom o radu; oni sada menjaju to, ali ne menjaju na jedan kvalitetan način, već nešto parcijalno. I, ovo što se briše stav 3. člana 111. upravo to pokazuje, jer postalo je praktično apsurdno, ako se ovome doda postojanje saveta i postojanje posebnog zakona o mirnom rešavanju sporova.
Dakle, da je ova promena do kraja sprovedena kroz zakon, ne samo u onim odredbama koje se tiču kolektivnih ugovora, već i onim drugim odredbama, onda bi ovo što se predlaže članom 6. bilo moguće, ali pošto to nije do kraja, onda nas to upozorava da obratimo pažnju i da vidimo šta se u stvari krije iza ove parcijalne intervencije.
Znači, u članu 111. samo se briše odredba o opštem kolektivnom ugovoru, odnosno da se opštim kolektivnim ugovorom uređuju uslovi pod kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovoriti minimalnu zaradu. Moram da vas vratim na vreme kada smo donosili Zakon o radu, minimalna zarada ne sme biti predmet ugovaranja. Ona mora da se propiše zakonom, mora da se definiše, mora da se odredi pod kojim uslovima se ona isplaćuje.
Stav 1. je prihvatljiv, nema tu neke zamerke, ali koje su to situacije kada se zakonom garantuje zaposlenom pravo na minimalnu zaradu? On je radio, ostvario standardne učinke, ima puno radno vreme. Šta je to sada što poslodavca opravdano sprečava da isplati onu normalnu zaradu, nego mora da ide na minimalnu?
To su verovatno ekonomski razlozi u kojima se nalazi poslodavac, tehnički, tehnološki i neki drugi koji se mogu svrstati u tzv. objektivne uslove rada u datom trenutku. To se ne rešava niti ovim članom, niti sledećim članom.
Prilikom usvajanja Zakona o radnim odnosima ideja je bila, pre svega predlagača, da se to uredi opštim kolektivnim ugovorom, a sada je kao obrazloženje zašto se briše stav 3. navedeno da opšti kolektivni ugovor obavezuje samo one koji su potpisali i pošto svi poslodavci to ne potpisuju onda se faktički zaposleni nalaze u neravnopravnom položaju, u zavisnosti od toga da li rade kod poslodavca koji je potpisnik opšteg kolektivnog ugovora ili nije. To je slobodna interpretacija obrazloženja uz Predlog zakona.
Ovde se praktično opet dokazuje da izostaje ideologija, izostaje koncepcija, već zbrda-zdola u Vladi Republike Srbije jedna jedina tačka koja je važna to je budžet, prihodi i rashodi budžeta. Druge tačke uopšte nisu interesantne za Vladu. To je nametnuo Dinkić, naravno uz Labusa, i pošto se sve vrti oko toga za druge teme nema u Vladi ni mesta, ni prostora, niti vremena da se suštinski pogleda i da se dubinski razmotri ne samo ovo pitanje, nego sva druga pitanja.
Tako je malopre povodom onog amandmana da li će ta vernost i dužina rada da se vrednuje za svaku godinu za 0,4 ili 0,5 i suštinski banalizovano ne samo u Predlogu zakona, nego, moram da kažem, i u 60% diskusija povodom onog amandmana. Pričalo se sve sa pozicija minulog rada. To je napuštena koncepcija. To je koncepcija koja je samo kod nas postojala i nigde više na kugli zemaljskoj.
Svuda i na svakom mestu svaki poslodavac izuzetno ceni ono što se zove vernost zaposlenog i dobar deo njegove zarade zavisi od tog faktora koliko je on veran svojoj firmi, svom preduzeću, a merilo vernosti jeste dužina vremena provedenog na radu kod tog poslodavca. Drastični primer dobre ocene vernosti jeste Japan, gde generacije rade kod istog poslodavca. Ako je pradeda radio i sada unuk radi, taj zaposleni ima svoj status po osnovu te vernosti, ali ta vernost je garancija da se radi o dobrom radniku i dobrog radnika svako ceni, poštuje i svako hoće da plati i mora da plati.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Rodoljub Gačević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Rodoljub Gačević.

Dame i gospodo narodni poslanici, za novi Zakon o radu može se slobodno reći da je manje human, da je manje motivisao rad, da predviđa manje humane uslove za rad i uopšte manje štiti interese i prava radnika. Ovaj predlog izmena i dopuna ovog zakona u suštini ne može bitnije i kvalitetno promeniti Zakon da bi se načinio boljim, naprotiv, čini ga još gorim i lošijim i kao takvog bolje ga je brisati i bolje je povući ovakav zakon, nego ga primenjivati i prihvatiti.
Član 7, koji predviđa isplatu otpremnina ako poslodavac otkaže ugovor o radu zaposlenom, očigledno ukazuje na to da nije bilo nikakvog socijalnog dijaloga između unije poslodavaca i zaposlenih, odnosno unije poslodavaca i sindikata. Iskreno da kažem, čisto se pitam zašto bi se tražilo mišljenje sindikata kada se zna da kako je koja politička opcija dolazila na vlast, tako je formirala i osnivala svoj sindikat.
Tako, kada je DOS došao na vlast, on je formirao Sindikat "Nezavisnost", nametnuo ga u mnogim preduzećima kao reprezentativan i proglasio ga reprezentativnim. Taj sindikat je praktično bio servis Vlade, odnosno davao amin na odluke Vlade za ukidanje, odnosno likvidaciju preduzeća i za proglašavanje radnika tehnološkim viškovima. Ovakav sindikat više je prednjačio od Vlade u davanju predloga za otpuštanje što većeg broja radnika, za ukidanje preduzeća i tako interes prava radnika skoro da nije ni zastupao.
Iz tih razloga smatramo da ovakve predloge zakona, pošto nisu kvalitetni i pošto nemaju neku prednost u odnosu na ona zakonska rešenja koja su bila pre, u odnosu na stari zakon, treba povući, odnosno predloge izmena i dopuna brisati, odnosno ukinuti.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Hranislav Perić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić.