Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neophodno je ipak danas kada razgovaramo o amandmanima i uvek kada bude prisutan gospodin Lalović podsetiti javnost, Narodnu skupštinu i predsednika Narodne skupštine na svojevrstan skandal koji se desio prilikom donošenja Zakona o radu, a koji se odnosi na osnovanu sumnju da je izvršeno falsifikovanje određenih odredbi, odnosno promena volje narodnih poslanika prilikom slanja tog predloga zakona predsedniku Republike na potpis.
Vi znate da je predsednik Republike Boris Tadić odbio da potpiše tekst koji mu je poslat. Namerno kažem tekst, jer u formalnom smislu to nije bio zakon, nije prošao zakonsku proceduru. Nakon toga gospodin Lalović je dao sebi za pravo da u više intervjua na televiziji i putem drugih sredstava informisanja to nazove političkom propagandom. To nije bila politička propaganda, to je isključivo bio pokušaj da se zaustavi dalja erozija Narodne skupštine i institucija ove države i da se koliko-toliko da doprinos uspostavljanju pravne države u Srbiji.
Mislim da je među mnogim prekršajima ne samo parlamentarne prakse, nego i među mnogim aktima koji su narušili parlamentarizam i kompromitovali institucije sistema u Srbiji, a bilo ih je tokom poslednjih 15 godina mnogo, ovo možda jedan od najdrastičnijih primera. Nakon izjašnjavanja Ustavnog suda, koji će naravno najpre da se izjasni o tome da li je ovo bilo u skladu sa Ustavom, procedura, ili nije u skladu sa Ustavom, o tome će odlučiti verovatno i redovni sud i ispitaće se da li postoji nečija krivična odgovornost.
U svakom slučaju, ako ništa drugo, mislim da je politički bilo mudro ne činiti to, nego jednostavno, na Poslovnikom predviđen način, sačekati i izglasati Zakon o radu, kao što posle svega tri meseca mi o tom zakonu raspravljamo.
Dakle, kao potpredsednik Narodne skupštine i narodni poslanik u drugom mandatu osećam potrebu da na ovo ukažem i ovom prilikom, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga da ubuduće ne dozvolimo sebi, kao narodni poslanici, bez obzira kojim partijama pripadamo, da kompromitujemo ovaj visoki dom.
Najpre želim da izrazim zadovoljstvo činjenicom da je gospodin Lalović prisutan ovoj raspravi, jer smo mi kao narodni poslanici suočeni sa jednom vrstom arogancije ministara u Vladi Vojislava Koštunice. Kao što znate, prethodnih dana mnogi zakoni su bili na dnevnom redu, odnosno mnogi amandmani su ovde prošli, mi smo iznosili različite argumente, ali nijedan ministar nas nije udostojio svog prisustva i u tom smislu pozdravljam prisustvo gospodina Lalovića, ali odmah da naglasim – kao nešto sasvim normalno u jednoj demokratskoj državi.
Dakle, stvar se odnosi na član 10. koji je prihvatanjem amandmana kolege Omerovića donekle izmenjen, ali ja ću vam objasniti zbog čega smo reagovali na ovaj član 10. I, moram se složiti sa mojim prethodnikom, mislim da gospodin Lalović u svom ministarstvu ima izvesnih problema sa tumačenjem prava, sa pravnim propisima i sa pravnim sistemom naše države. Ovo nije prvi zakon gde mi imamo vrlo ozbiljne primedbe na zakonitost i ustavnost propisa koji nam se ovde nude.
Naime, u članu 10. predviđeno je da sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu. Inicijalno, dakle pre prihvatanja amandmana kolege Omerovića, ovo je doslovce značilo sledeće: bilo koji poslodavac u Srbiji iz bilo kog razloga da otkaz bilo kom radniku, radnik pokrene radni spor, poslodavac prizna tužbeni zahtev i kaže – da, nezakonito sam otpustio čoveka, nema problema, daću mu dvostruku platu, toliko je otprilike naknada štete za taj jedan mesec i doviđenja.
Znači, to je način prestanka radnog odnosa kako ga je zamislio gospodin Lalović, verovatno u skladu sa programom Socijaldemokratske partije, što naravno nema veze sa bilo kakvom socijaldemokratskom idejom. Dakle, inicijalno to je značilo to i voleo bih prosto da nam sam ministar objasni da li je to bila ideja ili je ovo prosto propust u pisanju ovog člana.
Dakle, ponavljam, po članu 10, kako je predloženo u ovom zakonu, svaki poslodavac u Srbiji može da otpusti radnika, da odmah prizna tužbeni zahtev kako bi ta šteta bila manja, ovaj dobije presudu na osnovu priznanja i sa tom presudom može da uzme dve koverte od možda 10.000 dinara i da ide kući ženi i deci da kaže – ja nemam više posao. Prihvatanje amandmana gospodina Omerovića donekle menja stvar, radi se o isplati veće naknade štete, ali to je opet nezakonit i protivustavan prestanak radnog odnosa.
Dozvoliću sebi da gospodinu Laloviću kažem i to da su radni sporovi jedini sporovi gde vi, ukoliko u tužbenom zahtevu ne navedete vraćanje na posao kao vaš zahtev, pa čak i u presudi, kada prepisuje sudija vaš tužbeni zahtev, pa u izreci presude kaže, stav 1 – obavezuje se itd, čak i ako izostavi da se poslodavac obavezuje da vas vrati na posao podrazumeva se vraćanje na posao. To je jedini slučaj kada se vraćanje na posao podrazumeva, u izreci presude. U svim drugim slučajevima, šta piše u izreci presude, to je; ni gore, ni dole. Ovo je jedino gde je uvek pravo veće od onoga što piše u izreci presude. Nije to slučajno. To je upravo zbog toga što je pravo na rad jedno od osnovnih prava čoveka i Ustavom garantovano pravo.
Dakle, ukoliko smo želeli da omogućimo poslodavcima da lakše raskidaju radni odnos, onda je to trebalo ovde otvoreno reći. Ali, na ovaj način predvideti da jedan nezakoniti akt o raskidu radnog odnosa, koji može imati manjkavosti različite vrste, bude konvalidiran isplatom određenog novca, praktično, podmićivanje tog radnika, ne samo što je nemoralno ili možda nekorektno na taj način izaći pred narodne poslanike i pred javnost, nego je prosto nezakonito i ozbiljno dovodi u pitanje radni odnos.
Pogledajmo svakog narodnog poslanika ovde, koji je, naravno, pre nego što je postao narodni poslanik, bio zaposlen bilo gde. Radio je pošteno, puno radno vreme, sve ocene na poslu bile zadovoljavajuće, nikada nije nijedan prekršaj radne discipline napravio, možda je bio najbolji radnik u tom preduzeću, a ima privatni sukob sa poslodavcem. Sada, kada se usvoji ovo što predlažu ministar Lalović i Vlada Republike Srbije, taj najbolji radnik u preduzeću, ukoliko bilo šta njegov šef ima protiv njega, dobiće otkaz, dobiće 36 plata i završiće svoju radnu karijeru, bar u tom preduzeću. U Srbiji naći posao... možda on ima 40 ili 50 godina, u tim godinama da nađe ponovo neki posao, to je veliki problem.
Prema tome, mislim da vi treba da odustanete od ovog člana zakona, mislim da Narodna skupština treba da prihvati ovaj amandman, da Narodna skupština ne sme da dozvoli da se ovo utvrdi kao pravilo kod nas, jer ćemo imati masovno otpuštanje radnika po različitim osnovama, koje nemaju veze ni sa radnom disciplinom, ni sa radnim učinkom i da će ti ljudi dobijati neku svoticu novca.
Zamislite da ste poslodavac u preduzeću gde je prosečna plata 10.000 dinara, znači nešto preko 100 evra, i kažete – upravo ovaj gospodin iz te i te partije mi se ne sviđa, ne sviđa mi se što je član te partije i evo njemu otkaza. On ode na sud, pokrene radni spor, mi pošaljemo našeg pravnika i pravnik kaže – priznajemo tužbeni zahtev, nezakonit je otkaz, ali ne želimo da ga primimo na posao, evo tebi 3.600 evra, pa ti vidi sa svojom ženom i decom gde ćeš, ali posao više nemaš. To je smisao ovoga što predlaže gospodin Lalović, SDP i Vlada Vojislava Koštunice.
Dakle, ostajemo pri tome da ovaj član, bez obzira na popravku tim amandmanom, ne može da se prihvati. Smatramo to neustavnim, nezakonitim i, u krajnjem slučaju, opet kažem, nemoralnim i neprimerenim u situaciji u kojoj se naša država nalazi.
Na kraju, da ne bi bilo sve kritika, pored toga što pozdravljam prisustvo gospodina Lalovića na ovoj raspravi, želim da se zahvalim na odgovoru na poslaničko pitanje koje sam postavio pre nepunih 10-15 dana. Zadovoljan sam odgovorom na poslaničko pitanje, mada smatram da nije neophodno da jedan ministar ima 10 pomoćnika, ali ukoliko su sektori podeljeni na taj način, u krajnjem slučaju, sama organizacija Vlade je stvar Vlade, stvar premijera i ministara, ali onda nemojte govoriti da je to najekonomičnija vlada, jer ćemo doći u situaciju da ta vlada ima, u stvari, više stotina funkcionera.
U svakom slučaju, na kraju apelujem na poslanike vladajuće koalicije da prihvate amandman gospođe Snežane Lakićević-Stojačić i odbiju ovakav predlog izmene i dopune Zakona o radu.

Reč ima ministar Lalović.
Inače, radnici su odlazili kući i posle Matkovićevog zakona iz 2001. godine.

Prokomentarisaću nekoliko stvari. Mislim da je rečena suština u vezi sa kritičkim primedbama na predložene izmene Zakona. Kada je u pitanju davanje krvi, o čemu je bilo dosta priče, kada razgovaramo na nivou argumenata, onda primedba da nije dobar naš predlog i da treba da ostane tri dana ne stoji, iz nekoliko razloga. Naime, takvo rešenje nećete naći nigde, sem u ovoj zemlji iz vremena socijalističkog samoupravljanja. Pošto se te okolnosti i vreme menjaju, moramo menjati, po meni, i te institute koji su zastareli.
Druga važna stvar, zbog skupštinskog odbora koji je imao raspravu o ovome, pošto je bio razgovor – ako se to smanji neće ljudi davati krv, uzeo sam podatke od pet meseci iz 2004. godine i pet meseci iz 2005. godine, od kada je usvojen ovaj "sjajni", "širokogrudi" amandman od tri dana. Znači, mogu da obavestim narodne poslanike i javnost Srbije, ako neko ovo gleda, da je smanjeno davanje krvi u periodu kada je ovaj "sjajni" član koji je ovde usvojen, od tri dana odsustva, u primeni. Znači, nema nikakve neposredne veze i hvala bogu da nema, jer oni koji daju krv to rade iz sasvim drugih pobuda, a ne da bi dobili neke dane.
Ono što je rekao kolega, da piše da nije bolest, pa je ismejavao, ono što hoće da se kaže u tome jeste da je onaj ko daje krv zdrav čovek. Ti čuveni dani, ovde su svi navikli na puno dana, to je nešto što je potpuno nenormalno, ali iako je to sve nenormalno, naglašavam zbog javnosti, jer to će sve zajedno biti relativno brzo ukinuto, ceo taj pristup, kako god vi o tome govorili. Jednostavno, to je stvar koju će na sebe država preuzeti, a ne poslodavci sa slobodnim danima, da takvu stvar oni konvalidiraju i plaćaju, to je potpuno nenormalno.
Imajući u vidu ovo što je ovde pričano, mi smo postigli dogovor da prihvatimo da to bude dva dana, što je na skupštinskom odboru prihvaćeno kao neko međurešenje, ali obaveštavam javnost da će ta celokupna priča relativno skoro biti promenjena i da toga uopšte neće biti.
Ovo sam želeo da kažem, da to nema nikakve veze zbog ovih srceparajućih izjava. Znači, nikakve veze nema između broja dana i broja davalaca krvi. Mislim da je problem sasvim druge prirode i mnogo dublje prirode. Ako ćemo da govorimo o tome zašto nema dovoljno davanja krvi, onda treba da govorimo o solidarnosti, o sistemu vrednosti u Srbiji, šta se poremetilo, a ne o broju dana koliko treba čovek da ode kući kada da krv.
Dakle, obaveštavam javnost da smo na skupštinskom odboru prihvatili da to bude dva dana, a ne nijedan ili tri, ali kažem šta će sa tim dalje biti, da znamo, da se ne zavaravamo oko toga.
Što se tiče priče oko porodiljskog odsustva, takođe srceparajućih priča ovde, svojevremeno, kada je ovaj zakon razmatran u Skupštini, pokazao sam egzaktno podacima da u vreme kada je ta odredba postojala devedesetih godina, o tom davanju za treće, četvrto dete toliko i toliko godina, nažalost, bitno se smanjio broj takvih slučajeva u periodu kada je ta "sjajna" odredba i ta "sjajna" olakšica bila prisutna. Nažalost je tako.
Znači, tu je problem sasvim druge prirode i ne bi trebalo na ovaj način koristiti tu priču zbog javnosti, a nema nikakve veze sa realnošću Srbije i sa pojavom bele kuge u Srbiji. Nažalost, time što dajemo te godine ništa ne poboljšavamo. Egzaktni podaci govore da se, nažalost, smanjuje broj takvih slučajeva.
Kao što znate, u Srbiji je vrlo prisutna bela kuga. Vlada Republike Srbije, za razliku od ovakvog pristupa koji je ovde delimično prisutan, jednog demagoškog pristupa, jer nema veze sa realnošću, to zovem demagogijom, mi predlažemo niz mera, uključujući i izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici, koji će stvarno postići efekte da pokušamo da zaustavimo belu kugu u Srbiji. Jer, ako se ovako nastavi, za 20-30 godina ćemo rešiti biološki problem nezaposlenosti i druge probleme, jer neće biti naroda i neće biti ljudi. Ali, tome neće pomoći demagogija, nego stvarno nešto da uradimo i Vlada Republike Srbije u tom smislu i radi.
Još samo da dodam, zbog javnosti Srbije, da je Vlada prihvatila amandman pododbora na Odboru za rad o tome da ovo pravo na odsustvo dve godine imaju zaposlene majke i za svako naredno dete posle četvrtog deteta. Prihvatili smo to za peto i šesto dete. Nažalost, to pravo će imati malo ko da koristi. Lepo zvuči. Upoznajem javnost sa tim da je na Odboru Vlada prihvatila amandman da se to pravo odnosi na svako naredno dete posle četvrtog deteta.
Što se tiče ovog "preminulog" rada koji je ovde pominjan, tu se slažem sa jednim kolegom poslanikom koji je rekao da je to kategorija iz prošlosti karakteristična za društvenu svojinu. Sticajem neverovatnih okolnosti, govorim slobodno kako ja to vidim, ovde je u martu ove godine vraćena ta preminula kategorija u zakon; nažalost je vraćena, a pretpostavljam da će relativno skoro to i nestati iz pravnog sistema, jer je nemoguće da postoji kategorija koja je prirodna društvenoj svojini i čitavom onom ludilu koje smo imali.
U ovom trenutku je takva situacija i mi smo predložili da se definiše nivo prava koji je ovde bio prisutan godinama kada je to postojalo, a to je u stvari 0,5 od neto zarade. To je pretvoreno 2001. godine u 0,4 od bruto, jer je to bilo pretvaranje, isti je bio novčani iznos. Mi tu ništa drugo ne radimo, samo definišemo nivo prava koji je inače bio godinama u Srbiji prisutan.
Što se tiče minimalne zarade i priče oko minimalne zarade, Zakonom i međunarodnim konvencijama je definisano koji su elementi koji se uzimaju u obzir kada se definiše minimalna zarada. Prema Zakonu o radu i prema međunarodnim konvencijama koje to regulišu, mi tripartitno, znači predstavnici Vlade, predstavnici sindikata i predstavnici poslodavaca svakih šest meseci pregovaraju, dogovaraju i definišu nivo minimalne zarade. Nedavno je definisana minimalna zarada za period do kraja godine u visini od 41 dinar po radnom času. To je pre nedelju dana dogovoreno.
To je prosto u skladu sa određenim međunarodnim standardima, gde se uzima u obzir više elemenata, od nivoa nezaposlenosti, preko nivoa društvenog proizvoda, do nivoa zarada u jednoj zemlji. Znači, ima niz elemenata koji, u skladu sa međunarodnim konvencijama, služe nama ovde da kroz tripartizam, a u skladu sa Zakonom o radu, utvrdimo minimalnu zaradu svakih šest meseci. Sada je, kao što sam rekao, 41 dinar po radnom času. Sledeća će se ugovarati u januaru 2006. godine, odnosno pri kraju decembra, za narednih šest meseci i to je mehanizam kada govorimo o minimalnoj zaradi.
Ono što je ovde takođe bilo prisutno, a sada posebno u ovim komentarima o članu 10, dakle, mi smo u međuvremenu usvojili amandman kolege Omerovića, gde sada na celovit način regulišemo tu materiju. Kada kažem celovit, to znači sledeće: dakle, stvaramo pravnu mogućnost da kada se vodi spor pred sudom između radnika i poslodavca radnik može da kaže i da traži, znači on to mora da traži, od suda da kada sud donese odluku i ako sud definiše da je otkaz bio nezakonit, da istovremeno ako to sud smatra zahtev radnika usvoji da se ne vrati na posao. To sud usvaja ili ne usvaja. Ako sud usvoji takav zahtev i predlog radnika, onda je, prema usvojenom amandmanu kolege Omerovića, poslodavac dužan da mu isplati do 18 zarada. To je jedna strana medalje.
Druga strana medalje je: isto tako traje spor, poslodavac se obrati sudu i treba da da osnovane razloge da uveri sud da postoje tako jaki razlozi da ako sud odluči da je otkaz nezakonit da onda može doneti odluku ili usvojiti zahtev poslodavca da se radnik ne vrati na rad, a u tom slučaju da mu se isplati najviše 18 puta dva, 36 zarada. To je celovito rešenje koje je ovde usvojeno kroz amandman. Tome, naravno, prethodi ono što je ovde dosta neuspešno pokušalo da se komentariše. Naravno da ostaje režim – ukoliko ni jedan ni drugi, ni poslodavac ni radnik, ne traži od suda tako nešto da važe prethodni stavovi, da će sud doneti odluku, vratiti radnika na rad, definisati naknadu štete i sve to završiti.
Ovo što mi predlažemo ovde, i što se nadam da će Skupština usvojiti, u skladu je sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada, koju je pogrešno pomenula gospođa Snežana Lakićević-Stojačić.
Ona je citirala Konvenciju i baš to što je citirala jeste zapravo osnov za ovo što smo uneli u Zakon, a njoj je to bio osnov da ospori ovo što smo uneli u Zakon. Dakle, prosto bih sugerisao, kada se komentariše nešto da se pažljivo pročita. To je minimum koji mislim da treba tu da bude prisutan.
Dakle, ovo rešenje koje je izazvalo toliko reakcija i rasprava je nešto što je sasvim normalno, uobičajeno u svim normalnim zemljama ili u 95 posto normalnih zemalja. Ovaj predlog koji smo ovde dali takođe sugeriše da zainteresovana lica pogledaju uporedno iskustvo kako se to reguliše u drugim evropskim zemljama, pa da onda eventualno daju određene komentare ili određene vrednosne sudove da iznose.
Ono što je suština u ovom rešenju – to jeste novo i kao novo rešenje za nas uvek izaziva otpore, sve što je novo izaziva otpore – jeste jedna jednostavna ideja. Zašto to postoji u tim zemljama? Zato što su u praksi videli, u životu, mi tek sada taj sistem pravimo. Oni su, hvala Bogu, imali taj sistem decenijama ili vekovima iza nas, a mi smo imali nakaradni sistem više od pola veka.
Šta su oni videli? Da jednostavno postoji niz situacija kada radnik, jer nije u njegovom interesu, neće da se vrati kod tog poslodavca, jer ako se vrati kod tog privatnog poslodavca, ovaj će ponovo da ga maltretira, ponovo da ga otera ili već šta će biti. Jednostavno, to je jedna situacija u praksi koja postoji i zato u tim zemljama postoji mogućnost da radnik kaže – neću da se vratim na posao, ali ako ja neću da se vratim na posao, onda imaš da mi isplatiš toliko i toliko para, što je mnogo više od realne isplate, što je ovde lepo prokomentarisano od strane pojedinih poslanika da je onda moguće da se prizna tužbeni zahtev za 15 dana i ta je sugestija u redu. Zato smo intervenisali ovde i da se onda isplati 30 dana. Ovde smo precizirali jasno, jer se radi o 18 zarada.
I, naravno, i druga strana medalje: ima situacija, iako znam da niko za ovom govornicom to neće priznati da bi stekao nekakve političke poene, kada takođe postoje potpuno osnovani razlozi zašto poslodavac nekoga ne bi trebalo da vrati na posao. U toj situaciji, i ako je to urađeno, neki propust napravljen, ovde se kaže da to sud ceni sve vreme. Znači, ne može o tome poslodavac da odluči, kao što ne može ni radnik da odluči da neće da se vrati, nego treba da da ubedljive razloge sudu i ako je sud uveren da su ti razlozi ubedljivi i osnovani, onda on može u svojoj odluci kojom odlučuje u sporu reći takođe da se ovaj ne vraća, ali da onda dobija duplu naknadu štete 18 puta dva, 36 zarada i slično tome. Dakle, to je prosto logika člana.
Naravno, legitimno je osporavati. Ja samo ukazujem na potrebu kada se nešto komentariše da nije loše da se malo ljudi upoznaju sa praksom, sa tim kako se to radi u drugim zemljama, kako je regulisano u drugim zemljama.
Pošto uglavnom do kraja ne bih rekao da ima nekih ozbiljnih amandmana, samo još jednu stvar bih hteo da kažem. Ovde se opet, što je legitimno, koristi govornica za napade na Vladu, za opštu političku priču itd. To je uobičajena, kao što vidim, praksa ovde.
Dakle, ipak bih želeo da naglasim sledeće: ova Vlada Republike Srbije je za svog mandata, što se tiče pozicije Srbije kao države, ostvarila – govorim na tom međunarodnom planu, tamo gde je to nešto nepristrasno, druga je stvar gde mi među nama šta pričamo – znači, obezbedila je za ovu zemlju pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, obezbedila je za ovu zemlju da u oktobru mesecu počinju pregovori o zaključivanju ugovora o asocijaciji i stabilizaciji sa EU, obezbedila je, što se u javnosti iz raznoraznih razloga prećutkuje i vrlo je zanimljivo da su iz oba pravca razlozi interesantni, na primer, da srpska privreda, koja ima veliki spoljni deficit, može u SAD da izvozi 4.600 proizvoda bez carine, što stvara prostor da smanji spoljnotrgovinski deficit, ali bih na još jednu stvar ukazao.
Ti rezultati koji su postignuti u tom delu takođe poboljšavaju međunarodnu poziciju Srbije u vezi sa nekoliko ključnih pitanja. Jedno je pitanje Kosova i Metohije, drugo je pitanje Crne Gore i sudbine državne zajednice. To su pitanja i problemi koje, zahvaljujući poboljšanom međunarodnom položaju Srbije, imamo šansu da rešimo u našem najboljem interesu. Ako se sve to zajedno na neki način ignoriše, tu ja ne mogu ništa reći, sem da bi bilo dobro da građani Srbije, zbog svog interesa i svojih razloga, znaju šta se zapravo događa i šta se realizuje u ovoj zemlji.
Mislim da ti uspesi, koji su za ovu zemlju i ovaj narod od kapitalnog značaja, jesu nešto što je u svakom slučaju u najboljem interesu građana i kada pričamo o nekim drugim stvarima dobija se sasvim jedna druga dimenzija. Dakle, Srbija jednostavno nema alternativu, nego da ide prema Evropskoj uniji, da se uđe u Evropsku uniju.
Sve ovo što radi Vlada Republike Srbije jeste zapravo na tom putu. Mislim da su sve druge priče koje se vode o tome deplasirane priče. Govorilo se o problemu nezaposlenosti, otpuštate, ne otpuštate, to se vezuje za Zakon o radu. Nemojte ponovo da se vraćamo na istu priču – kada je u ovoj zemlji ostalo bez posla 700.000 ljudi, u kom periodu. U periodu koji je vama svima poznat.
Dakle, ono što mi radimo jeste da stvorimo uslove u kojima će taj najveći srpski problem, a to je nezaposlenost, biti rešavan. Kako će on biti rešavan? Tako što ćemo stvoriti propise i uslove u Srbiji da dođe do porasta direktnih investicija u srpsku privredu. Svako ko deluje, i kroz zakonodavstvo, suprotno tome, radi zapravo suprotno interesima svih građana Srbije.
Koji su to standardi i propisi? Nemojte da se pravimo da ne znamo – to su standardi i propisi koji znače standardizaciju sa propisima Evropske unije. To radimo, to ćemo raditi i siguran sam, bez obzira na očekivanja druge prirode, da ćemo uspeti da napravimo odlučujuće korake ka učlanjenju Srbije u Evropsku uniju, želeo to neko ili ne. U tom sklopu su i ove izmene Zakona o radu, kao i niz drugih zakona koje ćete dobiti u narednom periodu. Hvala.

Naravno, ministre, potpuno se slažem sa vama, kada se komentariše treba pročitati zakon, ali i kada se komentariše treba birati reči.
I u tom socijalističkom samoupravljanju o kome govorite bilo je skoro dva miliona zaposlenih i milion stanova je podeljeno, sviđalo se to nekome ili ne. Vi napravite sada novi sistem u kome će biti dva miliona zaposlenih u Srbiji i milion stanova podeljenih, pa onda recite da to nije ludilo nego da je ono bilo ludilo. Dok novi sistem ne podeli milion stanova i ne zaposli dva miliona ljudi... A tada je narod dobro živeo i neće da prihvati da je tada bilo ludilo. Ako je vama bilo ludilo, nije trebalo da živite u toj zemlji.
(Poslanik Cvetković, sa mesta: Šta je ludilo?)
Šta znači ludilo? Gospodine Cvetkoviću, po Poslovniku predsedavajući ima obavezu da onoga ko diskutuje, a upotrebljava reči koje nisu dostojne ovog parlamenta upozori. Ja sam bio korektan da ne prekinem ministra nego da to kažem posle njegovog izlaganja, da se reči "ludilo" i slične ne mogu upotrebljavati u Skupštini.
Zahvaljujem, gospodine Cvetkoviću, na upozorenju.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Imate tri minuta.

Javio sam se u ime Srpske radikalne stranke za repliku, jer je ministar više puta upotrebio reč demagogija, jasno asocirajući na SRS i na naše amandmane.
Meho, ja te razumem, imaš tvog ministra, pa ti on kaže, ti napišeš amandman i on to usvoji i Skupština i ne zna da ste se dogovorili. To samo može u socijaldemokratiji.
Ovde je na uvredljiv način upotrebljena reč "demagogija". Prvi put je upotrebljena povodom inicijative koliko treba da traje odsustvo po osnovu dobrovoljnog davanja krvi. Ministar je izašao i rekao da podaci iz 1993, 1994, kada ih je uporedio, pokazuju da nije došlo do povećanja broja davalaca krvi zbog ovog zakona. Mi nismo ni tvrdili da se zbog ovog zakona povećava broj dobrovoljnih davalaca krvi. Rekao je da je to nešto beznačajno. Ako je beznačajno, zašto ne prihvatiš? Ako je tako beznačajno, zašto tolike godine to nije smetalo?
Drugi primer demagogije je kada je upoređivao porodiljsko odsustvo i odsustvo za negu deteta za treće, četvrto i svako sledeće dete, gde je ranije bilo propisano dve godine.
Pa je rekao da nije došlo do povećanja nataliteta i da je to beznačajno. Ako je beznačajno, zašto se opire? Zar to nije demagogija, opirati se povodom nečega što je beznačajno?
Vrhunac njegove demagogije je – i jedno i drugo pravo treba da izađe iz zakona o radnim odnosima i da bude u nekom drugom propisu, ali oni to još kriju, nisu spremni da to predlože. Zašto niste to predložili? Onda se niko ne bi služio demagogijom, u bilo kojoj varijanti. To je stvarno neverovatno. On ima neverovatnu sposobnost da sve okrene.
Videli ste i sami, završio je studijom o ispunjenosti uslova, o pridruživanju, bla, bla, bla i na kraju je rekao nešto za šta ne možete naći u Srbiji čoveka koji bi to potvrdio. On je pričao o nekom ludilu, a zaboravio je samo da kaže da je u tom periodu Međunarodna organizacija rada onu bivšu SFRJ stavljala na prvo mesto, kao državu koja vodi najviše računa o ljudskim pravima i pravima zaposlenih. Zašto nije rekao istinu? Ceo svet je to priznao.
Ja shvatam situaciju kada se iz jednog društveno-ekonomskog sistema prelazi u drugi, ali ne mogu da shvatim da oni koji vrše vlast nemaju viziju kako to treba da izgleda. Nemaju viziju koliko to košta. Nemaju viziju koliko je to bolno za neke kategorije ljudi, pa nam se drže neka predavanja o tome što su se on i Meho dogovorili da li će naknada biti 17 ili 34 plate. Šta nas to interesuje šta ste se vi u vašoj Socijaldemokratiji dogovorili? Što se nas tiče, vi ne morate ni da postojite. Ali ovi disonantni tonovi u odnosu na vladajuću koaliciju samo pokazuju da ste spremni i dalje na ono ponašanje koje je bilo prisutno 2003. godine, znači vi ipak odlazite.
Vi ćete verovatno sada na kraju balade da zabodete nož u leđa ovoj koaliciji, kao što ste i onoj prethodnoj, i vi i Čović. Opet su se skupili isti igrači. Evo ga, Čović je sada postao najveći patriota u Srbiji. Promenio je ploču već januara ili februara 2004. godine, a setite se, svi koji su upozoravali da su prava Srba pogažena na Kosovu i Metohiji, on je rekao da su to ekstremisti ili psi rata, a sada on koristi te reči. Prvi put je govorio da moraju da idu svi na izbore, a prošli put je rekao – ne, nisu ispunjeni uslovi za izbore. To su ti konvertiti. To je ta Socijaldemokratija. Svađamo se kao socijaldemokrate, po tome su oni poznati u Zapadnoj Evropi.
Najveći dokaz te demagogije je to što je ministar pobegao. Imamo još tri amandmana, podsetite ga neka se vrati. Ako je nervozan, ako ne voli da sluša ovu diskusiju, to je njegov problem, ali ako hoće da izađe neka izađe sa činjenicama da ospori neki amandman, a ne na ovaj način da se bezobrazno ponaša.

Zahvaljujem se gospodinu Krasiću. Imali ste tri minuta, ali pošto ste koristili repliku i ta tri minuta, ja sam dozvolio pet minuta, tako da sam vodio računa o tome.
Reč ima gospodin Marković.

Nije u redu što je gospodin ministar izašao. Nije u redu, zato što je imao jedno duže izlaganje i u tom izlaganju se poslužio nekim neistinama i poluistinama.
Dakle, ponovo želim da kažem, ministar nije objasnio šta je to vodilo njega i Vladu Republike Srbije da predlože ono što je predloženo u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o radu, u članu 10. Pitali smo ministra da li je to stav Vlade Republike Srbije i njegove partije ili je u pitanju greška.
Podsećam, zbog građana i vas poslanika, po članu 10. koji je predložila Vlada bilo je dovoljno nekome dati otkaz, priznati tužbeni zahtev, dati mu dve plate i izbaciti ga na ulicu. Po amandmanu Mehe Omerovića iz Socijaldemokratske partije, koji je prihvatila Vlada Republike Srbije, to isto je moguće, ali se daje 18 do 36 plata.
Mi tražimo odgovor na pitanje da li je to ideja Vlade Republike Srbije i kako će se rešavati socijalni problemi kada na hiljade ljudi bude otpušteno na taj način što će dobiti 18 ili 36 plata, oko dve do tri hiljade evra, i otići kući i ženi i deci reći – ja više nemam posao. To je suština ovoga što Vlada Republike Srbije predlaže.
Umesto toga, ministar se u svom odgovoru bavio nekim drugim pitanjima. Bavio se međunarodnim položajem Srbije. Reći ću vam nešto – i Slobodana Miloševića je međunarodna zajednica tapšala kada je neke stvari radio koje su njima bile odgovarajuće, ali je završio u Hagu. Međunarodni položaj Srbije je mnogo lošiji nego što je bio za vreme vlade DOS-a i to svi vi znate.
Što se tiče Kosova, ne znam iz kog razloga to ministar pominje. Politika Vlade Republike Srbije na Kosovu je promašena onoga dana kada je Vojislav Koštunica pozvao Srbe da ne izađu na izbore na Kosovu i Metohiji. Svi to znate. Svi znate da danas niko ne zna kako da se izvučemo iz gliba u koji smo zapali povodom neučestvovanja u privremenim institucijama Kosova i Metohije.
(Predsedavajući: A to ima veze sa ovim zakonom?)
Gospodine Anđelkoviću, siđite večeras za govornicu pa nešto recite. Kakav je to način, vi kao predsedavajući sve vreme diskutujete odozgo. Siđite ovde, govorite šta želite, neka vas neko zameni.
(Predsedavajući: Samo želim da vas vratim na temu, gospodine Markoviću.)
Tema je i odgovor na sve ono što je ministar rekao.
Dakle, ministar pominje Srbiju i Crnu Goru. Kakvi su uspesi Vlade Republike Srbije u odnosu Srbije i Crne Gore, osim daljeg zaoštravanja odnosa, kvarenja odnosa sa Crnom Gorom, neki inat ili ne znam šta treće.
Ministar je spominjao Studiju izvodljivosti. Tu Studiju izvodljivosti ima čak i Albanija. To treba reći ovom narodu. I Albanija ima Studiju izvodljivosti. Ko god da je bio na vlasti u poslednjih godinu i po dana, dobili bismo Studiju izvodljivosti. Nije Studija izvodljivosti dobijena zbog toga što je Vojislav Koštunica onu "devetu rupu na svirali" okrenuo i počeo da duva naopačke u tu istu sviralu, pa mu je sada Hag postao prva "rupa na svirali". Nije zbog toga dobijena Studija izvodljivosti. Dobijena je zbog svega onoga što je učinjeno od 2000. naovamo, zbog toga što je interes međunarodne zajednice i Evrope da se Srbija integriše u EU. Zbog toga je dobijena Studija izvodljivosti.
Još jednu stvar da vam kažem: kada ste dolazili na vlast nije vas mnogo bila briga za međunarodnu zajednicu, niste se sekirali ni za Hag, SAD, ni za šta. Ali, sada kada u Srbiji imamo pad društvenog proizvoda, kada imamo inflaciju koja će preći 15%, kada imamo pad životnog standarda, sada se o tome ne priča. Kada imamo korupciju i kriminal, o tome se više ne priča. Imamo Studiju izvodljivosti. Nije Studija abolicija za lošu politiku.
Prema tome, molio bih predsedavajućeg da zamoli gospodina ministra, ako već želi da replicira poslanicima u ovoj sali, neka bude dostojanstven i sačeka naš odgovor na ono što je rekao.
Još jednom ponavljam, nismo dobili kvalitetan odgovor vezano za amandman na član 10. kojim tražimo da se član 10. briše. Kako će ministar objasniti onima koji sutra dobiju otkaz zbog političke nepodobnosti, zbog nekih ucena koje mogu biti neprincipijelne, kako će objasniti ljudima kad im se da 2.000 evra u ruke i kaže – idite kući. To ministar treba ovde da objasni. Kako je uveo takav sistem davanja otkaza u Srbiji?

Hvala, gospodine Markoviću, dozvolio sam vam 4,10 minuta.
Da li još neko želi reč, a da nije iskoristio pravo, od poslaničkih grupa? (Ne.)
Na član 10. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Meho Omerović.
Pošto su ovaj amandman, sa ispravkom, prihvatili Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman, sa ispravkom, postao sastavni deo Predloga zakona.
Zahvaljujem se, gospodine Omeroviću.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Igor Bečić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Ovaj član 11. Predloga zakona je interesantan i pozivam sve one koji se bave profesionalno ljudskim pravima, znači, sudije, tužioce, političke stranke, profesore, da protumače ovo što je Vlada predložila.
Član 11. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu glasi: "Zaposlena žena koja je započela korišćenje porodiljskog odsustva u skladu sa članom 94. Zakona o radu ...", to je onaj pre tri meseca što je posle neuspelog falsifikata potvrđen ponovo, "do dana stupanja na snagu ovog zakona", kada ga budete izglasali, "nastavlja da koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta u skladu sa odredbama tog člana". To je ono za treće, četvrto dete.
Znači, one žene koje su se porodile u periodu od, verovatno znate neki datum, čini mi se da je 25. mart 2005. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona koriste pravo prema članu 94, a to pravo se priznaje i ocu. One porodilje, odnosno žene koje se porode nakon stupanja na snagu ovog zakona nemaju to pravo do 31. decembra ove godine.
Znači, pošto ćete ove zakone da izglasate u petak (ovde ste stavili – narednog dana od dana objavljivanja), teoretski je moguće da u ponedeljak stupi na snagu ovaj zakon i one žene koje su u radnom odnosu, koje se u utorak porode i dobiju treće dete nemaju pravo. Razlika je samo u tome što se u 2005. godini jedna žena porodila posle stupanja na snagu ovog zakona, a druga pre nego što je ovaj zakon donet.
Ovako nešto ne može. U pitanju su ljudska prava. Da je kojim slučajem u pitanju neko materijalno davanje, neko potraživanje, pod određenim uslovima ova odredba bi mogla da postoji, ali i to je pitanje, ukoliko se radi o nekom novom viđenju prava koje ne remeti stečeno pravo. To je vrlo interesantno. Ova odredba je pravno nemoguća.
Ustavni sud bi morao da po službenoj dužnosti, odnosno sam, ako ovaj član prođe ovako, pokrene inicijativu, donese rešenje, pokrene postupak i izvrši ocenu člana 11. ovog predloga zakona. Jer, niko ne može da objasni u čemu se ogleda ta razlika.
Zašto? Zato što se Vladi nije dopalo to što su poslanici odlučili marta meseca ove godine; ona menja taj zakon, pa onim koji su ostvarili pravo po tom zakonu to pravo ne dira, a ovim izmenama zakona to pravo je dato u okviru člana 94a, ali primenjuje se tek od 1. januara sledeće godine.
U čemu je razlika? Ako ste ovim zakonom potvrdili to isto pravo koje je postojalo po zakonu od marta meseca, zašto pravite ovaj period od nekoliko meseci da biste uskratili pravo nekim ženama koje će se u ovom periodu poroditi, dobiti treće ili četvrto dete i ispuniti uslove za ovo pravo? Ovo nije human član, to moram da vam kažem. Ovaj član nije human, jer pravi razliku. Objasnite svakom iole pismenom čoveku, objasnite ženama koje rade u istoj kancelariji, jedna se porodila danas, a druga u utorak; i jedna i druga dobile su treće dete; ova, zato što se tri dana ranije porodila, koristi pravo na porodiljsko odsustvo od dve godine, a ova ne može.
Ova odredba člana 94a se primenjuje tek od 1. januara sledeće godine. Znači, važi za one žene koje od januara dobiju treće ili četvrto dete. Zašto su ove žene kažnjene? Zašto su kažnjene one trudnice od ponedeljka, ne znam koji je to datum, do 31. decembra? Znači, sve one koje su zaposlene, koje rode treće ili četvrto dete od 18. jula do 31. decembra su kažnjene. Od koga? Kažnjene su od Lalovića, Koštunice, Mlađana Dinkića. Zašto? Jer su ljuti, pošto je Narodna skupština donela jedan zakon, Marković nije mogao tu odredbu da falsifikuje i oni svoj bes iskaljuju. Prema kome? Ovamo pričaju o nekoj našoj tobožnjoj demagogiji. Objasnite mi, molim vas, koji um je ovo mogao da smisli.
Ako ste u ovaj zakon ugradili član 94a i kažete da je on po sadržini potpuno isti i sadrži sve ono u postojećem članu 94. i to ste pravno-tehnički uredili, zašto diskriminišete jednu kategoriju zaposlenih? Niko vas nije ovlastio da vršite diskriminaciju. Moram da kažem poslanicima da su svi akti diskriminacije zabranjeni. Ukoliko ne usvojite ovaj amandman, vi ste učinili diskriminaciju prema jednoj kategoriji stanovnika u ovoj zemlji. Vodite računa šta radite.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.