Dame i gospodo narodni poslanici, neuspeh jedne vlade i njenih ministarstava ogleda se u češćim izmenama i dopunama već donetih zakona. Takav je slučaj i sa Zakonom o radu. Ovaj zakon proglašen je 15. marta tekuće godine. On još nije ni zaživeo, a kamoli da se primenjuje, a naša Vlada i njeno Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku brže-bolje već predlažu njegove izmene i dopune. To se ne dešava ni ozbiljnoj mesnoj zajednici, a kamoli organima lokalne samouprave.
Srpska radikalna stranka i njeni poslanici su u ovom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije na već donet Zakon o radu upozoravali kroz predložene amandmane, koji nažalost nisu usvojeni, da nije dobar i da ne odražava potrebe i interese pre svega radnika i zbog toga su sve češći njihovi protesti i otpuštanja. Hteli bismo da znamo od naše Vlade koliko dnevno radnika širom Srbije ostaje bez posla? Koliko fabrika, po raznim oblicima svojine, ide u stečaj ili se njihove kapije zatvaraju? Ima li odgovornih za takvo stanje?
Nekada su naše zakone prepisivali po zemljama Evrope, a mi danas uvozimo evropske zakone koji se primenjuju na naše standarde, na naše životarenje, a ne po ekonomskim evropskim standardima.
Da li možda ovaj zakon i njegove odredbe nude odgovor na ova pitanja? Sigurno da ne. Siguran sam da ne poboljšavaju, nego još više pogoršavaju ionako tešku ekonomsku i socijalnu situaciju u Srbiji.
Iz tih razloga podneo sam amandman na član 9. Verujem da u Ministarstvu i Vladi sede školovani i obrazovani ljudi, pa je po mom radničkom mišljenju ovaj član suvišan, jer to isto piše i u članovima 8, 10. i 11. usvojenog zakona. Međutim, hajde da pišemo i komplikujemo, kada već ne možemo jednostavno i jasno. Želeo bih da dobijem stručno mišljenje iz Ministarstva, jer moji birači smatraju da sam u pravu.
Međutim, ovde je još jedan veći problem. Poslanici Srpske radikalne stranke na to stalno upozoravaju. Naime, Narodna skupština Republike Srbije postala je organ Vlade Republike Srbije, a ne obrnuto. Svakodnevno smo svedoci ovakve situacije. Vlada Republike Srbije zahteva da se sednice Narodne skupštine zakazuju suprotno odredbama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, sa ciljem da se narodni poslanici onemoguće da obavljaju svoj zadatak kroz podnošenje amandmana.
Poslanici Srpske radikalne stranke nikada nisu bili i nikada neće biti samo glasačka mašina u ovoj skupštini. Iza njih je najveće biračko telo u Srbiji i mi ga zbog toga nikada nećemo izneveriti. Mi branimo i štitimo interese građana Srbije i zbog njih smo ovde. Sve nas očekuju novi zakoni i nove izmene i dopune već donetih zakona, a nezadovoljstvo građana je sve veće. Umesto da o tim problemima i izlasku iz loše situacije vodimo raspravu i donosimo valjane odluke, nas Vlada tera da "kola vučemo unazad".
Naši ministri svojim ishitrenim izjavama preko raznih medija javno iznose neke stavove koji nisu u interesu građana, a da za tako nešto nas poslanike i ne pitaju. Zato se pitam – dokle će Narodna skupština biti uslužni servis Vladi Republike Srbije i njenim ministarstvima?
Zakon o radu koji je donet 15. marta ove godine, a i ove izmene Zakona o radu o kojima danas raspravljamo, pisali su oni, u to sam ubeđen, koji nikada ništa u životu nisu radili i od zanimanja nemaju ništa. Da bi neko mogao da predloži zakon o radu i njegove izmene, taj mora da je proveo najmanje 20 godina u fabrici ili da ga je fabrička kapija 20 godina udarala po leđima.
Zakon o radu i njegove izmene od radnika prave najamnike u do juče njihovim fabrikama. Ovaj zakon o radu može se nazvati zakonom o prestanku rada ili zakonom koji ne vodi računa o hiljadama radnika u Srbiji koji svakodnevno ostaju bez posla i radnog angažovanja.
Dolazim iz Kruševca, koji je do 2000. godine bio između četvrtog i šestog mesta po bruto dohotku, a 2004. godine na 70 i nekom mestu; 2000. godine na birou za zapošljavanje u Kruševcu je bilo 5.000 radnika, a 2004. godine 30.000 radnika. Vidite kakav je Zakon o radu doneo bivši režim DOS-a, a znate kakvu je sudbinu doživeo DOS.
Zato vam predlažem da povučete ove izmene Zakona o radu, da donesete novi zakon o radu. Ako to ne uradite, čeka vas ista sudbina kao i DOS. Ova vlada mora da radi, a ne da razgrađuje. Hiljade ljudi su bez posla. Hiljade ljudi svakoga dana štrajkuje, besposlica je, a perspektiva se ne nudi. Svakoga dana se radnici iz Kruševca pitaju, iz "Župe", "14. oktobra", "Rubina" i drugi, pitaju se mladi, školovani i obrazovani – hoćemo li u Srbiju ili da, pored ove vlade, idemo u inostrane zemlje. Sa ovom vladom dalje se ne može. Građani Srbije se pitaju dokle ćemo tako. Ova vlada mora da se povuče i da podnese ostavku. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Duvnjak.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 10. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić i narodni poslanik Goran Cvetanović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, decembra 2003. godine, kada su bili izbori za Republičku skupštinu, sve političke stranke su kritikovale Zakon o radu i sindikalca Milovanovića, koji je u to vreme bio ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Doduše, bio je dobar kadar, večiti student i jedini razlog zbog čega je bio ministar je bio to što je bio rođak Đinđića.
Očekivali smo da će posle izbora doći do kvalitetnih promena, ali očigledno SDP predstavlja kontinuitet bivše i sadašnje vlasti. U to vreme su učestvovali u vlasti i bili u Vladi Republike Srbije i tada je gospodin Šabić Rodoljub bio istovremeno i poslanik i ministar lokalne samouprave, kao i sadašnji poslanik Slobodan Lalović, koji se zbunio kada je došao danas, seo je u pogrešan red, pa je, na sugestiju predsednika Skupštine gospodina Predraga Markovića, shvatio je da danas nije glasanje, jer on dolazi samo kada treba da glasa za pojedine amandmane, pa je seo na mesto koje mu je sugerisao gospodin Predrag Marković.
Doduše, smatram da je gospodin Lalović zaista zbunjen, jer u kratkom vremenskom periodu je nekoliko puta menjao ovaj zakon, verovatno zbog toga što je Nataša Milojević njemu stalno iza leđa i stalno pokušava da postane ministar umesto gospodina Lalovića. Valjda zbog toga ostavlja utisak da se stalno nešto u njegovom ministarstvu radi i da treba, jednostavno, da ostane na toj poziciji na kojoj jeste, a za svaki slučaj potrebno je da bude poslanik, jer u SDP-u da li nemaju kadrove, pa moraju da budu istovremeno i poslanici i ministri, ili jednostavno čuvaju sebi leđa; obavezno ministar mora da bude i poslanik. To je pravilo koje traje već pet godina.
Da se vratimo na član 10, koji je ogledalo Vlade Republike Srbije. U članu 191. dodaje se stav 4. koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu st. 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu".
Onda ministar daje obrazloženje zašto amandman ne može da se prihvati – izmene Zakona o radu su neophodne radi otklanjanja suprotnosti pojedinih rešenja u Zakonu do kojih je došlo usvajanjem jednog broja amandmana. Znači, amandmani koje su poslanici u republičkom parlamentu usvojili sada su problem pa moramo da menjamo zakon koji smo, između ostalog, pre nekoliko meseci usvojili.
Znači, to je razlog zbog čega moramo ponovo da zasedamo i da stavljamo na dnevni red Zakon o radu, jer ćemo ovako da otklonimo nepotrebne administrativne procedure i uskladićemo i preciziraćemo obim pojedinih prava zaposlenih. Hajde da vidimo na koji način ćemo ta prava zaposlenih da regulišemo i rešimo.
Članom 10. se u članu 191. Zakona propisuje mogućnost da poslodavac, u postupku pred sudom zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, zahteva da sud odbije zahtev zaposlenog da se vrati na rad, uz obavezu poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete na ime izgubljene zarade, kao i drugih primanja u dvostrukom iznosu. Opet se vraćamo na ono prvobitno – da je upravo ovaj član zakona ogledalo vlasti.
Ako sud donese pravosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito (ponavljam, nezakonito) prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad ako to zahteva. Ali, po ministru Laloviću nema pravo. Jer, u članu 191. je bilo definisano da je, pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade, kao i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu, ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.
Sada ministar Lalović dodaje nov stav gde definiše da ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u dvostrukom iznosu. Zaista veliki iznos! Uopšte nije jasno zbog čega. Nama je jasno da nema potrebe, po vama, da bude zasedanje republičkog parlamenta, jer jednostavno izvršna vlast sve definiše. U vašem liku sve je definisano – poslanik, ministar, apsolutno sve, jedino je problem što niste i sudija, jer kada biste bili sudija mogli biste sve da završite apsolutno sami bez vaših kolega.
Jer, ako sud donese određeno rešenje zašto je onda potrebno da mi definišemo da li je to u redu ili nije? Ako je sudstvo nezavisno, postoji proces, radnik koji je izgubio posao žali se sudu, sud definitivno pravosnažno rešenje dostavi čoveku koji se žalio. Šta mi na kraju dobijamo? Nezavisno od toga, poslodavac koji je otpustio radnika kaže – bez obzira što sam nezakonito to uradio, bez obzira što nije po zakonu i po Ustavu, ne želim više tog radnika da primim nazad na posao, nego jednostavno, isplatiću mu dvostruki iznos i to je u redu.
Gospodine ministre, pitam vas da li je to u redu? Siguran sam da niko od poslanika, i pozicije i opozicije, ne može da kaže da je ovako nešto u redu. Ako je vaša naknadna pamet za ova tri meseca pokazala da je to u redu, molio bih vas da izađete i da obrazložite na koji način mislite da ovaj član zakona branite.
I da čovek koji je izgubio posao (lepo se potencira – nezakonito mu prestao radni odnos), ma koliko da je bio bez plate trebalo je da se snađe, trebalo je egzistenciju svoje porodice da obezbedi, da se snađe za taj vremenski period, dobije pravosnažnu presudu i pored toga šta dobija – dobija dvostruki iznos. Da li je to dovoljno, da li je to pravedno?
Ako je milion ljudi izgubilo posao zbog nepoštene privatizacije, zbog reforme u bankarstvu, vojsci, očigledno je da će na ovaj način biti svi zadovoljni. Ali, ako je SDP činio bivšu vlast, čini i sadašnju vlast, siguran sam da buduću sigurno neće da čini, pa makar mu došli i ovi ljudi, i članovi bivšeg SPS-a koji vam sada ojačavaju vašu jaku kadrovsku strukturu. Hvala.

Hvala vam, gospodine Cvetanoviću.
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić, zatim gospodin Đidić, gospodin Milan Marković, gospodin Zoran Krasić, Aleksandar Đorđević i Momir Marković.
Obaveštavam sve da mikrofoni rade i možete slobodno koristiti mikrofon prilikom izlaganja.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, ponovo ću iskoristiti priliku da kažem da se zaista ne pamti da je za ovako kratko vreme jedan zakon dva puta bio pred poslanicima Narodne skupštine. Ne pamti se da smo za manje od dva meseca raspravljali o istom zakonu, o izmenama i dopunama tog zakona.
Isto tako smo se nadali da će, kada smo dobili izmene i dopune, Vlada priznati svoju grešku i u ovom predlogu ispraviti činjenice koje su menjane na nedozvoljen način. Podsetiću vas, te nedozvoljene izmene odnosile su se na čl. 105, 108, 118. i 188. Nažalost, to se nije dogodilo. Vlada se odlučila na set izmene onih članova koji su nastali kao posledica nedisciplinovanog ponašanja pojedinih članica koalicije na vlasti, kao i očiglednih grešaka i površnosti iz Predloga zakona o radu koji je ova skupština usvojila pre nešto više od dva meseca.
Mi smo predložili, kao poslanička grupa DS, da se član 10. briše. Prema članu 191. Zakona o radu, zaposleni, na osnovu pravosnažne sudske odluke kojom je utvrđen nezakonit prestanak radnog odnosa, ima pravo, kada to zahteva, da se vrati na rad, kao i pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja.
Brisanje člana 10. Predloga zakona se predlaže iz razloga što je u suprotnosti sa Konvencijom MOR-a broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, u delu kojim se uređuje postupak po žalbi zbog prestanka radnog odnosa.
Odredbama čl. 8 - 10. Konvencije utvrđena su ovlašćenja suda kao nepristrasnog tela da ispita razloge prestanka radnog odnosa i da pri oceni nezakonitosti prestanka radnog odnosa samostalno odluči o vraćanju zaposlenog na rad i utvrđivanju obaveze isplate naknade štete. U sprovođenju ovog postupka, nacionalnim zakonodavstvom poslodavac može samo da se obaveže da snosi teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa.
Ovim članom se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati, kao što sam već rekla, naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja u dvostrukom iznosu. Sada, tokom rasprave, prihvaćen je amandman da se radniku isplaćuje 36 zarada ukoliko poslodavac ne želi da ga vrati na rad.
Mišljenja smo da ovakav predlog nema nikakvo opravdanje iz najmanje tri razloga. Prvo, na ovaj način se derogira osnovno pravno pravilo da otklanjanje nezakonitosti uzrokuje povraćaj zakonitosti, odnosno povraćaj u stanje koje je postojalo pre nastupanja nezakonite radnje. Drugo, na ovaj način se ne poštuje jedno od osnovnih ustavnih prava, pravo na rad, i pokušava da se ono supstituiše sa pravom na novčanu naknadu. Treće, otvara se mogućnost poslodavcima za značajne manipulacije i smanjenje radne snage na nezakonit način.
Iz najmanje tri razloga koje smo napomenuli smatramo da je potpuno opravdano da se član 10. briše, da ne bi nastupila mogućnost niza zloupotreba. Dakle, iz razloga što ukoliko ne možete na osnovu socijalnog programa da otpuštate radnike, to možete da uradite kroz činjenicu da ih otpustite, iako za to ne postoji pravni osnov, da sud donese pravosnažnu presudu, da radnik ne želi dobrovoljno da odustane od svog prava na rad i onda mu pripada određena naknada od 18 plata po amandmanu koji je prihvatila Vlada, nego poslodavac kaže – ne, ja tebe ipak neću na radu, iako si dobio pravosnažnu sudsku presudu.
Ne može poslodavac da menja pravosnažnu sudsku presudu, ne može niko da je menja. Ukoliko presuda postoji, poslodavac ima obavezu da radnika vrati na rad. Jedina mogućnost da se radnik, iako postoji pravosnažna presuda, ne vrati na rad jeste njegova izjava u toku postupka da ne želi da se vrati, nego da prihvata novčanu naknadu u iznosu, koliko sam obaveštena što se tiče prihvaćenog amandmana, od 18 plata.
To je jedan od razloga koji, nadam se, odnosno mislim da će poslanici ovog parlamenta prihvatiti, jer nemoguće je i ne postoji nijedan pozitivni propis koji može da derogira to osnovno ustavno pravo – pravo na rad. Ne može poslodavac isplatom od 36 prosečnih plata da jednostavno poništi ono što stoji u Ustavu, da automatski poništi pravosnažnu sudsku presudu i da se postavi kao vrhovni komandant iznad svih institucija koje u državi Srbiji postoje.
Nadam se da će poslanici, kao i nekoliko puta do sada, iskoristiti demokratski kapacitet svog mandata i odlučiti da se ovaj amandman koji je podnela Demokratska stranka prihvati. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić.

Gospodine predsedniče, uvaženi ministre, poštovane kolege poslanici, članom 10. se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, ali mu se ostavlja mogućnost da mu poslodavac u vidu naknade štete isplati neki novčani iznos, ali ono što je bitno, radnik gubi posao. Ono što se danas jako teško dobija na vrlo lak način može da se izgubi i zato je Demokratska stranka predložila da se član 10. briše.

Postoji nekoliko razloga, a o njima je govorila moja prethodnica gospođa Snežana Lakićević-Stojačić, ali ću ja ponoviti te razloge, jer smatram da su oni jako bitni i čini mi se da mogu da utiču na poslanike vladajuće koalicije da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman DS-a.

Dakle, ono što je najvažnije, Ustavom je zagarantovano pravo na rad, a na ovaj način to pravo na rad se stavlja praktično van snage i mislim da je ovo protivustavna kategorija i da će, ukoliko bude ovako usvojeno, Ustavni sud imati posla i da će on morati da poništi ovaj član. Dakle, osnovno pravo jeste pravo na rad. Na ovaj način omogućava se poslodavcu da u svakom momentu kada mu se neko ne sviđa jednostavno kaže radniku – doviđenja.

Drugi razlog jeste što je ovo nezakonita odluka, a ta odluka ne može ni odlukom suda da se vrati u neki povraćaj zakonitosti, a upravo to jeste cilj sudskog postupka, da se ispravi nezakonitost koja je očigledna. Na ovaj način, nažalost, to nije moguće, jer poslodavac radniku iz bilo kog razloga isplatom nekog novčanog iznosa može da da otkaz, a to je danas pravo koje se jako teško stiče.

Treće, otvara se mogućnost za poslodavca da raznim manipulacijama jednostavno radniku da otkaz bez ikakvog obrazloženja, jednostavno mu se više ne sviđa da taj radnik radi, hoće da dovede mlađeg radnika ili bilo koji drugi razlog.

Čini mi se da ova vlada nema sposobnosti, mogućnosti i rešenja da danas reši jedno od najtežih pitanja u Srbiji, a to je pitanje velikog broja nezaposlenih radnika. Preko milion ljudi danas čeka na posao i umesto da se Vlada bavi time kako da omogući radnicima da što pre dođu do posla, ona omogućava da radnici što pre ostanu bez posla. To je intencija ove vlade. Ministar pripada SDP-u i tu mogu da obradujem radnike. Dakle, ako želite da dođete do posla, učlanite se u SDP, lakše ćete doći do posla i za to postoje primeri.

Sa druge strane, ukoliko imate direktore koji nisu članovi SDP-a, a ljudi odlično obavljaju svoje poslove, ili će se učlaniti u SDP ili neće moći da budu direktori, bez obzira koliko kvalitetno radili svoj posao, ali će zato onaj ko se učlani u SDP, pa makar bio i pripravnik, postati direktor važnih državnih institucija. Za to imam iks primera i ne želim sada ovde da prozivam i da navodim imena, ali u mom gradu Kruševcu to se jako dobro zna, ljudi su vrlo lako postajali direktori samo zato što su se učlanili u SDP.

Verujem da ćemo, kada dođe dan za glasanje, izglasati da se ovo briše, jer je to u interesu većine ljudi u Srbiji, ali takođe verujem da neće doći do toga da od momenta kada se usvoji amandman u Skupštini Srbije do momenta dok ne ode na potpis predsedniku Srbije dođe do "pravno-tehničke redakcije" pa se izmeni suština zakona i umesto onoga što smo mi ovde usvojili predsedniku na potpis ode sasvim drugi tekst zakona. Ja verujem da se ovog puta to neće desiti i da će predsednik Skupštine o tome voditi računa.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a zatim narodni poslanik Milan Marković.

Evo, ja ne znam, ministre, ko vam je pisao ovo, ali onaj ko je pisao, ako je iz Ministarstva, slobodno mu dajte otkaz. Nećete da pogrešite, ovo je krunski primer neznalice.
U našoj teoriji, i ne samo našoj, već i u onoj koja važi u Evropskoj uniji i u drugim zemljama, kada su u pitanju radni sporovi postoje dva sistema. Jedan je sistem gde se u sudu i u sudskom postupku ceni zakonitost akta nadležnog organa poslodavca, pa kao posledica toga što je sud utvrdio da je akt nezakonit po logici stvari ide ono što Ustav i zakon garantuju kao ljudsko pravo – pravo na rad. Moram da kažem da postoje sistemi gde su ovakvi sporovi ona druga vrsta sporova, gde tužilac traži da sud tuženog, odnosno poslodavca obaveže na neku činidbu.
Vi ste uspeli nešto nemoguće, da u stavu 1. postojećeg člana izmešate i prvu i drugu koncepciju koje su međusobno suprotstavljene. Nikada se nije desilo u našem zakonodavstvu da jedan član počne sa ovakvim nebulozama: "Ako sud donese pravosnažnu odluku", ne znam koji bi drugi organ vršio sudsku vlast nego sud, a samo pravosnažna odluka obavezuje, proizvodi dejstvo. Dalje kažete: "kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos..." Znači, spor o zakonitosti akta. Šta ide dalje – "zaposleni ima pravo da se vrati na rad", on je to tražio, njegov tužbeni zahtev je da se vrati na posao, "ako to zahteva." Gde je onaj Albijanić? Da li vi još testirate? Testirajte ovo.
Kruna ovog nebuloznog člana jeste poslednji stav. Zamislite sada koja inverzija.
Kaže se: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad", iako je u prvom stavu dokazano ili već utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos, znači, nezakonito se ceni kao đuture, može, ne može, "s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu." Opet ste pobrkali dve teorije.
Vi ste sada pravo izbora sredstva izvršenja dali budućem dužniku, poslodavcu, a ne poveriocu, zaposlenom koji je vodio postupak i dobio spor. Zaposleni koji je vodio spor i dobio sudsku presudu treba da se vrati, on može da bira sredstvo izvršenja. Ne, vi ste dužniku dali pravo da bira sredstvo izvršenja i od toga jedno pravo je činidba, a drugo je ljudsko pravo.
Ne znam šta radi onaj Balinovac. On mora ovo da pocepa. Da li ste kontaktirali Ministarstvo pravde? Zašto niste pitali Rasima Ljajića? On jeste da je zubar, ali bolje zna ljudska prava nego ovi što su vam pisali ovo. Ovo je nešto nemoguće. Uzmite i onog Zorana Ivoševića, vašeg sudiju, on bi vam se smejao kada bi pročitao šta ste napisali.
Postoje dve koncepcije kada je u pitanju rad i radni odnos: postoji ovaj socijalno socijalistički koncept o ljudskim pravima i postoji koncept gde se rad tretira kao input, kao trošak, kao nešto što ulazi u proizvodnju, i u zavisnosti od toga koja se država opredelila za koji koncept diktiraju se pravna rešenja i daje se pravni značaj i pravna priroda pojedinih rešenja i tako definiše pravno dejstvo određenih odluka.
Vi ste sve izbrkali na bazi onog prvog zakona kada se menjao 2001. godine, ono iz Soluna kada se glasalo, to je bio neki predlog zakona iz 1848. godine. Nemojte, molim vas. Zašto niste pitali nekog u Vrhovnom sudu da li je ovo moguće? Zašto niste pogledali stavove Vrhovnog suda Srbije povodom prestanka radnog odnosa, o pravnom značaju odluka suda, o pravnom dejstvu odluka suda. Zašto to niste uradili? Sada ste ovo sveli na neko potraživanje gde alternativni izbor pada na dužnika, a ne na poverioca. Smislili ste potpuno nešto novo, što pravna teorija ne može čak ni da istrpi.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković.