DESETO VANREDNO ZASEDANjE, 23.08.2005.

1. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

DESETO VANREDNO ZASEDANjE

1. dan rada

23.08.2005

Sednicu je otvorio: Vojislav Mihailović

Sednica je trajala od 10:10 do 17:30

OBRAĆANJA

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala, gospođo Silajev.
Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović, a neka se pripremi narodni poslanik Dragoljub Živković. Izvolite, gospodine Veselinoviću.

Milan Veselinović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama jedan sistemski zakon, veoma važan, za koji je zainteresovana naša javnost, zakon koga će se morati stotine hiljada mladih ljudi u budućnosti pridržavati, normalno ako bude prošao kroz skupštinsku proceduru.
No, problem je u tome što su ovaj zakonski projekat, kao i mnoge prethodne, napisali deo DOS-a koji je na vlasti, kao i onaj deo DOS-a koji je u opoziciji, uz asistenciju Evrope, ili nekoga iz Evrope.
Ili prepisuju neke zakone od zemalja koje su u tranziciji i koje se približavaju članstvu Evropske unije.
Tako je i ovaj zakon napisan, prepisan, naime on je došao i poslat je pre 2003. godine, još 2002. Okvirno je poslat bivšem DOS-u i normalno da se tada morao napraviti i uokviriti zakon koji će odgovarati delu Evrope, odnosno potpisivanju 2003. godine Bolonjske deklaracije.
Nije čudo što sinoć na Odboru za prosvetu na mnoga pitanja koja su postavili članovi Odbora, a i univerzitetski profesori, gospoda iz Ministarstva prosvete nisu znala da odgovore precizno i tačno, pa tako ovaj zakon donosi mnogo zabuna, mnogo nejasnoća, od samog načina studiranja, od samog načina organizovanja studija, redovnih studija, pa onda imamo prvog stepena, drugog stepena i zvanja trećeg stepena, pa do onog načina prenošenja evropskog sistema bodovanja.
Mi znamo da različitost postoji u svim zemljama na fakultetima i univerzitetima, pa i u našoj, i da je teško usaglasiti taj evropski sistem prenošenja bodova i bodovanja u jednoj zemlji od fakulteta do fakulteta, čak srodnih fakulteta, a kamoli na prostoru Evropske unije. No, oni koji potpisuju te deklaracije, koji daju potpise na evropske zahteve, izgleda ne razmišljaju o posledicama koje će zadesiti naše generacije i budućnost, no jednostavno što im se poturi to i potpišu.
Zato i ovaj zakon, u celini, kada je pravljen njemu nije u centru student, nego mu je u centru pridržavanje Bolonjskoj deklaraciji. To je centar ovog celog zakona. Zato možete videti da ovde ne samo što fakulteti gube svoju autonomiju i autonomnost, nego jednostavno želi se da preko asocijacije univerziteta bude centralizovana vlast nad celim visokim obrazovanjem.
Ta asocijacija univerziteta je šarolika i pitanje je koliko je ona čvrsta, ali verovatno se sada ovim zakonom želi učvrstiti, zato što će imati monopol ne samo na davanje akreditacije studijskih programa, nego i na finansije.
Zato mi srpski radikali imamo velike primedbe na ovaj zakon. Mi smo to iskazali u našim amandmanima, a ja ću se zadržati na nekim primedbama koje su ozbiljnog karaktera i koje su se morale izbeći. Ali, zbog vremena neću stići da kažem sve ono što sam zamislio.
Naime, prvo, ono što mi ne prihvatamo, to jeste formiranje Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Vama je poznato da smo mi samo pre nekoliko meseci izabrali Nacionalni prosvetni savet i tada se niko od vas nije setio, nije hteo da se seti, da smo mogli taj nacionalni prosvetni savet da obavežemo da on prihvati ingerencije i nad visokim obrazovanjem. Zašto to govorim?
To govorim iz dva razloga. Prvi razlog je naučnog karaktera, a drugi je finansijskog karaktera.
Naime, na onom nacionalno-prosvetnom savetu koji smo mi ovde izabrali, normalno uz primedbe SRS, jer mi smatramo da su ti nacionalno-prosvetni saveti eksponenti vlasti i Vlade Srbije, znači uz naše primedbe, vi ste uspeli većinom da izaberete taj nacionalni prosvetni savet i već kada ga imamo i on se finansira iz budžeta, znači ima svoje komisije i tela, zar nije mogao da uzme i nadležnost da vodi i kreira i politiku visokog obrazovanja.
To je moguće i zato što su u tom nacionalno-prosvetnom savetu od 42 čoveka uključene sve strukture našeg društva, znači i institucija i ustanova, počev od SANU, pa preko univerzitetskih profesora, profesora fakulteta, viših škola, srednjih, osnovnih, verskih zajednica, nacionalnih manjina i privrednih predstavnika normalno.
Znači, jednostavno imamo sve predstavnike koji su mogli mnogo bolje da obavljaju ovaj posao od ovog nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, koji ćete vi formirati i tako stvoriti još jedan birokratski aparat, koji će služiti normalno Vladi Srbije i centralizovati stvari u visokom obrazovanju, i normalno ovoj većini tj. ostatku DOS-a.
Posebnu primedbu upućujemo na deo vašeg zakona gde se smanjuje obim studija. Tu postoje velike nejasnoće. Na primer, tehnički fakulteti su do sada izučavani pet godina, medicinski šest, a sada se to smanjuje na tri i četiri godine. Ostaje i mnogo nedoumica oko specijalizacije, odnosno magistarskih studija, doktorskih disertacija i zvanja doktora nauka.
To je ono što zbunjuje mnoge studente, pa i roditelje. Normalno da će mnogo vremena trebati da se možda snađu sami univerziteti i fakulteti prilikom ove reorganizacije.
Druga bitna primedba jeste da fakulteti mogu zasebno, na osnovu svojih opštih akata, svog saveta, da propisuju školarinu. To je ono što potvrđuje da student nije u centru pažnje ovog zakona. Jednostavno, moralo se imati u vidu da prilikom plaćanja školarine, čak i kod srodnih fakulteta, postoje velike razlike i šarenilo. To se mora izbeći. Ovo je trebalo usaglasiti na nivou univerziteta ili fakulteta, da bar ta školarina bude izjednačena.
Na kraju, želim reći da SRS neće prihvatiti ovakav zakonski projekat koji ste vi napravili, zakonski projekat koji ide na štetu, pre svega, naših mladih generacija, a uopšte, i celini našeg društva. Mi smo učinili sve da našim amandmanima pokušamo da ispravimo i poboljšamo deo ovog zakona.
...
Demokratska stranka

Milan Marković

Demokratska stranka – Boris Tadić | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Zlatan Jovanović.
...
Demokratska stranka

Dragoljub Živković

Demokratska stranka – Boris Tadić
Poštovani gospodine potpredsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, raspravu o novom zakonu o visokom obrazovanju obavljamo u senci jednog važnog procesa koji je u Evropi daleko odmakao, a poznat je pod imenom Bolonjski proces. On je otpočeo potpisivanjem Bolonjske deklaracije, kojom su se zemlje potpisnice obavezale da postignu ciljeve za koje je procenjeno da su od primarne važnosti za uspostavljanje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja.
Ti ciljevi su: prvo, prihvatanje sistema lako prepoznatljivih i uporedivih akademskih stepena i uvođenja diplome, tzv. saplement ili dodatka diplome; prihvatanje sistema utemeljenog na dva glavna ciklusa, dodiplomskom i poslediplomskom; treće, uvođenje bodovnog sistema, to je
ECTS, odnosno SPB sistem, kao prikladnog sredstva u promovisanju najšire razmene studenata; promovisanje mobilnosti prevladavanjem prepreka slobodnom kretanju; promovisanje evropske saradnje u obezbeđivanju kvaliteta i promovisanje potrebne evropske dimenzije u visokom školstvu, posebno u razvoju nastavnih programa, obuke i istraživanja.
Novi zakon o visokom obrazovanju treba da stvori uslove za ostvarivanje nabrojanih ciljeva, ali i ciljeva koji su u skladu sa našim razvojnim potrebama, a to su kvalitet, racionalnost i efikasnost. Novi zakon treba da omogući stvaranje pravnog okvira za ostvarivanje strategije razvoja visokog obrazovanja i ostvari stručne i naučne preduslove koji će obezbediti razvoj zemlje. Ovaj zakon treba da obezbedi povećanje kvaliteta i efikasnosti visokog školstva, kao i podizanje obrazovnog nivoa nacije.
DS smatra da Srbija ne može da postane međunarodno konkurentna ako nema primeren, tj. znatno viši obrazovni nivo svog stanovništva i ako njena privreda nema kreativne stručnjake sa savremenim znanjima. To je preduslov za njen civilizacijski iskorak u savremeno društvo, koje se zasniva na znanju i u kome je visoko obrazovanje primaran faktor razvoja, jer dovodi do stvaranja kadrovskih potencijala neophodnih za razvoj inovativnog društva, koje svoj opšti, a posebno privredni razvoj, zasniva na znanju i sposobnosti da se ono iskoristi za stvaranje konkurentnog proizvoda ili usluge.
DS smatra da Srbija mora da postane međunarodno konkurentna ne samo u investicionom smislu, već i po pojedinim specifičnim proizvodima i uslugama, u koje treba da ugradi svoju kreativnost i inovativnost. Srbija ne može da proizvodi masovno i jeftino jer je mala, ali može da nudi proizvode i usluge zasnovane na originalnim idejama i sopstvenom znanju, namenjene određenim ciljnim grupama kupaca.
Preduslov za to je intenzivni razvoj obrazovanja, posebno visokog, kao i razvoj stimulativnog ambijenta za istraživanje, tehnološki razvoj i transfer znanja i investicije u proizvodne, infrastrukturne i uslužne kapacitete, kao i u razvoj originalnih i inovativnih proizvoda u oblastima u kojima Srbija može da ostvari svoju komparativnu prednost.
Novi zakon o visokom obrazovanju bi trebalo da pruži pravni okviru za sveobuhvatnu reformu visokog obrazovanja, kako bi se stvorili uslovi za postizanje sledećih ciljeva.
Prvo, naš sistem visokog obrazovanja treba da se što pre i u punoj meri uključi u evropski prostor visokog obrazovanja, koji je definisan u napred pomenutom Bolonjskom, Praškom, Berlinskom i Bergenskom dokumentu. Ovo zahteva da se posebna pažnja posveti svim standardima definisanim u okviru ovog procesa, među kojima je na prvom mestu kontrola i osiguranje kvaliteta.
Drugo, pored revitalizacije i modernizacije postojećih, Srbija treba značajno da unapredi i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu mrežu visokoškolskih institucija, jer je Srbiji neophodan značajan porast stanovnika sa visokoškolskom diplomom. U tom smislu, Srbija mora znatno da poveća ulaganje u visoko obrazovanje, tako da ono bude na nivou visokorazvijenih zemalja Evrope, barem izraženo u procentima bruto društvenog proizvoda. To treba da bude investicija u budućnost Srbije, u društvo koje se oslanja na znanje.
Treće, naši univerziteti treba da budu otvoreni prema javnosti, društvenoj zajednici i korisnicima obrazovnih usluga. Univerziteti ne postoje sebe radi, već radi studenata i poslodavaca koji s pravom treba da budu u položaju da utiču na kvalitet kadrova koje treba da zapošljavaju. Takođe, univerzitet mora da pomogne društvu u rešavanju njegovih problema i ne može i ne sme da se samoizoluje.
Četvrto, visoko obrazovanje u Srbiji mora da zadovolji međunarodne standarde kvaliteta, da razvija kod studenata kreativno razmišljanje, analitičnost i sposobnost praktične upotrebe stečenog znanja. Pored akreditacije i evaluacije, neophodno je podsticati i konkurenciju među visoskoškolskim ustanovama, jer će ih ona prinuditi da nude što kvalitetnije obrazovne usluge.
Peto, treba preduzeti sve neophodne mere u organizaciji i režimu studija, da bi se znatno povećala efikasnost studiranja, koja je sada nedopustivo niska, nažalost, već duže vreme.
Šesto, paralelno sa širenjem mreže visokoobrazovnih ustanova, potrebno je sprovesti reformisanje i racionalizaciju postojećih, kako bi se pratile potrebe društva.
Sedmo, kao i u drugim oblastima, samo u uslovima oštre konkurencije može se postići visok nivo kvaliteta, efikasnost studiranja i racionalnost u korišćenju raspoloživih resursa visokoškolskih ustanova.
Osmo, nivo ulaganja države u visoko obrazovanje treba povećati tako da obezbedi ispunjenje minimuma evropskih standarda u visokom obrazovanju i njegov neophodan dalji kvalitativan i kvantitivan razvoj. U nedostatku državnih sredstava, neophodno je podsticati ulaganje sredstava iz privatnih izvora za potrebe osnivanja i rada novih visokoškolskih ustanova.
Deveto, nema kvalitetnog visokog obrazovanja bez naučnog rada na univerzitetu. Naučni i nastavni proces moraju biti integrisani, naročito na doktorskim studijama, koje treba da se razviju tako da budu nosioci naučnog rada na univerzitetu.
Deseto, u uslovima brzog naučnog i tehnološkog razvoja znanja brzo zastarevaju. Neophodno je podsticati razvoj svih formi obrazovanja tokom čitavog života građana, čime se omogućava njihova dokvalifikacija, prekvalifikacija, specijalizacija i proširenje njihovih znanja, a u skladu sa njihovim potrebama tokom celog života.
Postavlja se pitanje, da li bi primena predloženog zakona o visokom obrazovanju doprinela ostvarivanju postavljenih ciljeva? Poslanički klub DS smatra da ne bi, uprkos dosta utrošenog vremena i energije, i da je skupštinska rasprava i rasprava na Odboru za prosvetu još jedna mogućnost da se predloženi tekst popravi, i poslanička grupa DS je činila i činiće napore da tako i bude.
Koje su najveće zamerke na predloženi zakon o visokom obrazovanju?
Prvo, mi smatramo da zakon ne definiše sistem, kriterijume i standarde finansiranja državnih visokoškolskih ustanova i odražava dosadašnji sistem i praksu. Smatramo da sistem finansiranja mora biti osmišljeniji, da mora obezbediti uslove za normalan rad i uvažiti razvojne potrebe visokoškolskih ustanova, posebno univerziteta.
Materijalni položaj državnih univerziteta je težak, male su plate, nedostaje novac za materijalne troškove poslovanja. U Predlogu zakona nema novina u finansiranju. Sve zavisi od odluke Vlade, tj. zakon ne obavezuje Vladu da obezbedi bar određeni minimum finansiranja koji bi obezbedio bolji materijalni položaj državnih visokoškolskih ustanova.
Očigledno je, dakle, da Predlog zakona ne donosi nikakve promene u odnosu na finansiranje državnih visokoškolskih ustanova. Možemo zaključiti da primena predloženog zakona ne obezbeđuje poboljšanje materijalnog položaja visokoškolskih organizacija.
Što se tiče obzbeđivanja kvaliteta visokog obrazovanja, članovi 9. do 23. u poglavlju 2 predloženog zakona su takvi da mi smatramo da postoji nedefinisanost normativa i standarda rada visokoškolskih ustanova. U Predlogu zakona predviđeno je da Nacionalni savet predlaže Vladi normative i standarde rada visokoškolskih ustanova, kao i standarde i postupak za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa.
Jasnije rečeno, mi smatramo da je i suviše slobode i prava dato Nacionalnom savetu, a i Komisiji za akreditaciju, koja predlaže standarde i postupak akreditacije nacionalnom savetu, što unosi veliku dozu neizvesnosti, jer mi u ovom trenutku ne možeo znati ni približno po kakvim pravilima će raditi visokoškolske institucije. Dakle, za bitne stvari, kao što je osnivanje visokoškolskih ustanova, zakon treba, barem mi tako smatramo, da odredi precizno većinu uslova da bi se eliminisala arbitrarnost u odlučivanju.
Treće, otežani su uslovi za osnivanje novih visokoškolskih ustanova, čime se ograničava konkurencija, jer su postavljeni, po našem mišljenju, teško ostvarivi početni uslovi za osnivanje. Osnivači privatnih fakulteta i škola destimulisani su, jer se od njih zahteva nejasno formulisana bankarska garancija za obezbeđenje studenata u slučaju prestanka rada visokoškolske ustanove. Ona može biti vrlo visoka, a to malo osnivača može da ispuni, osim ako nemaju svoju banku, kao neki osnivači.
Takođe, teško da će privatni osnivači prihvatiti da u savetu svojih ustanova imaju samo jednu šestinu svojih predstavnika, kako predviđa Predlog zakona, pri čemu savet bira dekana, određuje visinu školarine i donosi najvažnije poslovne odluke.
Što se mene lično tiče, ja se zalažem za tretman visokog obrazovanja kao javnog dobra od posebnog interesa i za princip visokoškolske ustanove kao neprofitne organizacije.
Zbog toga podržavam one ideje, inače prisutne u našoj javnosti, koje se zalažu uvođenje koncepta fondacije kao jedinog, pored države, ovlašćenog osnivača univerziteta ili visokoškolske ustanove. To bi mogao biti prvi korak kao dugoročnom uređivanju ove važne materije i prvi korak u okončanju sada vladajućeg stihijskog ponašanja. Fondacija kao osnivač visokoškolske ustanove treba takođe da obezbedi da se profit, ako se eventualno ostvari u visokoškolskoj ustanovi, kvalitetnom nastavom, istraživanjima i preduzetničkim aktivnostima, može potrošiti samo unutar te institucije. Dakle, nema izvlačenja profita iz toga, nego mora profit da se vraća u visokoškolske ustanove i da se samo tamo može i potrošiti.
Konačno, fondacije bi mogle da omoguće formiranje mešovitog kapitala, koga čine državni fondovi, fondovi lokalnih vlasti, sredstva indusije i privatni kapital.
Četvrto, predloženi zakon o visokom obrazovanju pojedine odredbe iz zakonodavstva zemalja zapadne Evrope preuzima, po mom mišljenju, nekritički, ne uvažavajući naše iskustvo i realne okolnosti u kojima se naše društvo nalazi. To se pre svega odnosi na odredbe zakona koje se tiču statusa saradnika u nastavi, to je član 71. i poslediplomskih studija koje se drastično skraćuju.
Pri tome, materijalni preduslovi i privredni ambijent predstavljaju veoma ograničavajuće faktore, nažalost. Da pojasnim, od saradnika u nastavi se očekuje da brzo napreduju kroz svoje sada diplomske studije, jer ranije je to bio nivo magistarskih studija, dakle, u Predlogu zakona, ali imam u vidu amandman Vlade, ostvarujući zapažene rezultate, a za to im se ostavlja malo vremena i obezbeđuje malo sredstava.
Prema predloženom rešenju, sve vreme diplomskih studija saradnici u nastavi izvode redovno nastavu, tj. auditorne i laboratorijske vežbe, rukovode izradom projektnih zadataka, ako ih ima na osnovnim akademskih ili osnovnim strukovnim studijama, sastavljaju i pregledaju zadatke, dežuraju na ispitima, kolokvijima, drže konsultacije. Rad u istraživačkom delu je povezan sa hroničnim nedostatkom sredstava i adekvatne laborotorijske opreme koja je neophodna za postizanje odgovarajućih rezultata. Ova se primedba tiče poslediplomskih studija odnosno doktorskih studija.
Zbog toga sam predložio amandman na član 71. kojim se predviđa da se ugovor o radu visokoškolskih organizacija za angažovanje saradnika u nastavi na studijama prvog stepena zaključuje na period ne od jedne već od dve godine, sa mogućnošću produženja ugovora za još godinu dana.
Peta primedba, Predlogom zakona uvode se četiri redovna ispitna roka, januarski, aprilski, junski i septembarski, a student kome je preostao jedan nepoložen ispit iz studijskog programa upisane godine ima pravo da taj ispit polaže u naknadnom ispitnom roku do početka naredne školske godine. Smatram, i poslanički klub DS smatra, da je pooštravanje režima studiranja i reduciranje mogućnosti prenošenja ispita u narednu godinu pozitivan element predloženog zakona koji će doprineti povećanju efikasnosti i kvalitetu studiranja.
U isto vreme, smatram da student treba da koristi sve redovne ispitne rokove bez ograničenja, ali kako su Vlada i Ministarstvo izašli u susret predlozima koji su izneti da student može dva puta pasti na ispitu, a to znači da koristi tri ispitna roka i još ovaj oktobarski, ako bi to bio poslednji ispit, ja sam odustao od svog amandmana.
Mislim da je nakon ovog amandmana Vlade koji je prihvaćen, gde je bilo nekoliko predloga različitih poslaničkih grupa, sada ta oblast uređena, i to je moje mišljenje.
Šesto, način izbora nastavnika praktično se ne menja. Nije predviđeno da se naučni rad ocenjuje na jedinstveni način na nivou Republike. Motivacija i potreba da se intenzivnije radi u nauci, dakle, znatno bi porasla ako bi se po posebnoj proceduri vrednovao naučni rad kandidata za nastavničko zvanje.
Jedan od nedostataka je što nisu definisani uslovi i obaveze visokoškolskih ustanova u odnosu na organizaciju doktorskih studija. Nije definisan ni položaj studenata doktorskih studija koji bi stalno boravili na fakultetu radi studiranja i istraživanja. Nije definisano ko plaća njihovu školarinu, stipendije i slično.
Poslanički klub DS smatra da su nakon amandmana Vlade na član 29. predloženog zakona unete određene nepreciznosti, ali gajimo nadu da će na Odboru za prosvetu te nepreciznosti da budu otklonjene i da će se dovesti u red.
Na kraju, poslanici DS, uvažavajući potrebu za donošenjme novog zakona o visokom obrazovanju i pored nedostataka koje sadrži Predlog zakona, podržavaju ovaj zakon u načelu. Naše izjašnjavanje o zakonu u celini zavisiće od odnosa skupštinske većine prema našim amandmanima, koje smo podneli u dobroj nameri i sa iskrenom željom da popravimo predloženi tekst, svesni odgovornosti koju Narodna skupština ima za unapređenje našeg sistema visokog obrazovanja i razvoj Srbije. Hvala.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik dr Nikola Milošević.

Zlatan Jovanović

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo poslanici, posle briljantnog izlaganja predstavnika poslaničke grupe SRS, profesora Poskurice, obratiću svoju i vašu pažnju na nekoliko konkretnih pitanja, odnosno na nekoliko mesta koja smatram problematičnim u ovom zakonu, sa namerom da dođemo do kvalitetnijeg teksta od ovog koji je ponuđen od strane Vlade.
Prvi problem jeste problem Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, odnosno pitanje formiranja ovog tela, koje po ovom predlogu ima zadatak i nadležnost da uređuje mnoga pitanja iz oblasti visokog obrazovanja. Stav poslaničke grupe SRS jeste da je ovo trebalo, sve ove nadležnosti, preneti Nacionalno-prosvetnom savetu koji je osnovan Zakonom o osnovama sistema obrazovanja, jer smatramo da je to telo kvalifikovano da obavlja i ove poslove, pošto tamo u sastavu Nacionalno-prosvetnog saveta imamo 15 ili možda i više članova koji su članovi Srpske akademije i nauka ili su profesori univerziteta.
To je više od ukupnog broja članova ovog Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Takođe, imamo jednu malu dozu sumnje u način i proceduru izbora članova Nacionalnog saveta, ako se to usvoji, a očigledno da je volja većine da će to tako i biti, jer imamo jedno iskustvo koje je loše sa Nacionalnim prosvetnim savetom, gde je izbor tog tela trajao skoro godinu dana.
Ukoliko usvojite u ovakvom obliku, onda bi trebalo povesti računa da se i rokovi koji su zakonom predviđeni ispoštuju i da se procedura ispoštuje, mada mnoga pitanja, sada nemam vremena da zalazim u detalje, ovde nisu potpuno precizno definisana i trebalo bi to precizirati, kako bi to proteklo u skladu sa idejom i namerom predlagača.
Po Predlogu zakona članove ovog nacionalnog saveta, malo ću govoriti o njemu, s obzirom da je volja većine da to tako i ostane kako je predlogom predviđeno, predlažu Konferencija univerziteta i Konferencija akademija strukovnih studija. Na isti način se predlažu, odnosno slično i članovi Komisije za akreditaciju, i njih predlaže, za razliku od prethodnog, samo Konferencija univerziteta.
Nije mi jasno zašto predlagač vrši diskriminaciju visokoškolskih ustanova. Zašto nisu predviđene i ostale visokoškolske ustanove, da i one imaju učešća u ovom predlaganju i zašto zakonom nije predviđeno osnivanje konferencija i ostalih visokoškolskih ustanova.
Naime, Zakon nameće obavezu osnivanja Konferencije univerziteta i Konferencije akademija strukovnih studija, ali se nigde u zakonu ne pominje i osnivanje konferencija ostalih visokoškolskih ustanova, visokih škola i visokih škola strukovnih studija. One su ravnopravne, odnosno one su takođe visokoškolske ustanove predviđene ovim zakonom.
Takođe, nije mi jasno zašto se ovde sprečavaju lica koja su članovi organa političkih stranaka da budu u sastavu ovih tela. Bez obzira na njihovo političko opredeljenje, u našim političkim strankama ima mnogo kvalifikovanih stručnih ljudi koji mogu kompetentno da učestvuju u radu ovih tela.
Kada smo kod Komisije za akreditaciju, predviđeno je Predlogom zakona da se rad ove komisije finansira od naknade koju će komisija dobijati za akreditaciju. Naknadu propisuje Savet i postavljam pitanje, da li će ta naknada, s obzirom da ova komisija ima veći broj članova, da ima i neka svoja radna tela, biti dovoljna za redovno finansiranje ove komisije, s obzirom da je obaveza visokih škola, odnosno visokoškolskih ustanova da se akreditacija vrši jednom u pet godina. Ili će iznos naknade biti srazmerno visok, odnosno mislim da će biti previsok, da mnoge ustanove neće moći da isfinansiraju tu naknadu.
Sledeća stvar na koju želim da obratim pažnju jeste obim studija, koji je propisan članom 29. ovog predloga zakona, gde stoji da osnovne akademske studije imaju 180 do 240 bodova, odnosno da traju od 3 do 4 godine, ako je minimum za ove studije 60 bodova u jednoj godini.
Nije mi jasno zbog čega predlagač ide na degradaciju nekih studijskih programa koje danas imamo po važećem zakonu, čije će se trajanje smanjiti, odnosno skratiti za godinu ili dve. Ne znam da li ćemo na ovaj način zadržati kvalitet studija koji smo do sada imali.
U članu 31. predviđeno je prenošenje ovih bodova između različitih studijskih programa, ali mi nije jasno zašto je to predviđeno da se vrši sporazumom između različitih visokoškolskih ustanova.
Znači, ako student želi da pređe sa jednog programa na drugi on mora da čeka da li će te dve ustanove između kojih želi da izvrši prelazak potpisati takav sporazum. Ako takvog sporazuma nema, student ne može preći na neke druge studije na koje bi želeo da pređe. Mislim da ovo pitanje treba regulisati na neki drugi način, odnosno da to reguliše ovaj Nacionalni savet za visoko obrazovanje, da se ne ostavlja na volju pojedinim ustanovama da se one same opredeljuju da li će sa nekom drugom ustanovom potpisati sporazum ili neće. Mislim da time sprečavamo donekle slobodu kretanja studenata kroz različite studijske programe.
Visokoškolske ustanove, član 32; osnovna intencija ovog zakona u stvari jeste, ono što je gospodin Knežević pričao, da Univerzitet ima autonomiju, a da fakulteti tu autonomiju koju su do sada imali izgube u korist univerziteta. Međutim, ovaj zakon je ostavio mogućnost fakultetima da budu pravna lica. Fakultet koji ima tri studijska programa ima mogućnost da ima svoj žiro račun i da posluje kao zasebno pravno lice, pa mi nije jasno da li se odstupilo od one osnovne ideje ili ne.
Takođe, sledeća stvar jeste član 52, sastav Saveta. Sinoć je na Odboru gospodin Rankić upozorio da taj član nije dovoljno preciziran i molim samo da se ovo poboljša, da izbegnemo neke moguće nedoumice i probleme u praksi, da obratite pažnju na ovaj član i eventualno nekim amandmanom popravite da bi se ovo moglo u praksi i sprovesti bez nekih problema.
Dalje, pravila studija, član 87; sinoć sam na Odboru postavio pitanje i ponovo postavljam pitanje. Student koji se sam finansira mora da pohađa nastavu iz predmeta kojima ostvaruje minimalno 37 bodova. Molim vas, student koji 4 godine studira, sam se finansirajući, ostvariće ukupno po ovom vašem predlogu 148 bodova. To je manje od minimalnog broja bodova, bilo za strukovne, bilo akademske studije. Nisam čuo sinoć odgovor, želeo bih da ga čujem bar danas.
Dalje, ono što je možda poenta mog izlaganja jesu pravila studija, odnosno jeste broj ispitnih rokova i neka prava studenata koji treba da u toku jedne godine polože sve predmete koji su obavezni, i one izborne, da bi ostvarili onaj minimum od 60 bodova ako su studenti na budžetu.
Predlagač je predvideo ovde četiri redovna ispitna roka i predvideo je da student polaže ispit odmah nakon predavanja, i da posle toga može koristiti još samo jedan ispitni rok za isti predmet. Amandmanima je intervenisano, nekoliko poslaničkih grupa, pa je predlagač prihvatio još jedan ispitni rok oktobarski i prihvatio je da student ima pravo još jednom, odnosno treći put da polaže isti predmet.
Opravdanje za ovo jeste da je cilj zakona i države da se efikasnost studiranja poveća, odnosno da imamo kvalitetnije studije, odnosno manji prosečan broj studiranja i ja se sa tim slažem. Međutim, mislim da je pristup pogrešan i lično se zalažem za to da se studentima ostavi mogućnost da polažu ispite u svih pet rokova, ako je to pet ispitnih rokova, a da se na drugoj strani, u članu 94, gde se govori o prestanku statusa studenta, izvrši promena.
Ako želite da skratite studije, odnosno da povećate efikasnost studiranja, zašto ostavljate status studenta da traje dva roka, odnosno dve dužine godina trajanja studijskog programa. Znači, ako je studijski program četiri godine, vi ostavljate da student ima status studenta osam godina, dopuštate to, a na drugoj strani uskraćujete pravo polaganja ispita više od dva ili tri puta u toku jedne godine.
Studenti su zrele ličnosti, ostavite im mogućnost da iskoriste svih pet rokova kako oni znaju i umeju, oni će se vrlo brzo u svemu tome snaći, pa će rasporediti svoje vreme i obaveze, a sa druge strane, ako je tendencija da svi ispiti budu jednosemestralni, polovina tih ispita biće u drugom semestru, u letnjem semestru, pa će imati mnogo manje vremena na raspolaganju, imaće samo tri roka na raspolaganju.
Studenti će sami rasporediti svoje vreme kako bi mogli da očiste godinu, jer po ovom zakonu više nema prenošenja ispita, što prihvatam u smislu povećanja efikasnosti, ali ovaj deo zakona i ovaj drugi deo oko statusa studenata nije korektan, trebalo bi član 94. promeniti, a u prethodnom članu gde se govori o broju ispitnih rokova takođe promeniti, da student ima svih pet rokova u jednoj godini, a da status studenta ne traje dvostruko duže od trajanja školovanja, već da traje 50% duže od toga, da bismo skratili prosečno vreme studiranja.
Još jedna rečenica oko prigovora studenata na ocenu. Ostavljen je rok od 36 sati za prigovor, što je kratko vreme, ali bez obzira na to nije precizirano da li ponovo ispit polaže pred profesorom istim, pojedincem, ili pred komisijom. Mislim da je neophodno da polaže ispit pred komisijom, ako se prigovor studenta uvaži.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Reč ima narodni poslanik prof. dr Nikola Milošević, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Nikola Milošević

Demokratska stranka Srbije
Poštovani gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovana gospođo, izgleda da su se najzad sve poslaničke grupe u ovoj skupštini u nečem složile, jer sudeći po broju prisutnih ni jedna poslanička grupa nije posebno zainteresovana za raspravu o ovom predlogu. Nisam siguran da nam je baš ta vrsta nacionalnog konsenzusa najneophodnija, ali šta je tu je.
Sada mi dozvolite da nešto kažem o samoj temi. Nemam nameru da dovodim u pitanje Predlog zakona u celini, ali mi je želja da skrenem vašu pažnju na dve ozbiljne slabosti što ih taj predlog ima, o kojima do sada, na moje veliko iznenađenje, niko nije prozborio ni jednu jedinu reč.
Prva takva ozbiljna slabost tiče se uslova za sticanje nastavničkih zvanja. Predviđa se zvanje profesora strukovnih studija i onaj ko stekne to zvanje izjednačen je sa onim nastavnikom koji ima zvanje redovnog profesora, pa u članu 65. kaže se "lice izabrano u zvanje profesora strukovnih studija i redovnog profesora stiče zvanje i zasniva radni odnos na neodređeno vreme".
Međutim, u članu 64. za profesora strukovnih studija se kaže da može u to zvanje biti izabrano lice koje ima "naučni naziv doktora nauka, odnosno doktora umetnosti". U zvanje redovnog profesora može biti izabrano lice, koje pored uslova iz stava 6 – to su sledeći uslovi: više naučnih radova od značaja za razvoj nauke u užoj naučnoj, odnosno umetničkoj oblasti objavljenih u međunarodnim ili vodećim domaćim časopisima, sa recenzijama, originalno stručno ostvarenje itd – ima i veći broj naučnih radova koji utiču na razvoj naučne misli u užoj oblasti, objavljenih u međunarodnim ili vodećim domaćim časopisima sa recenzijama. Pored toga, veći broj naučnih radova, saopštenja na međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Pa je onda sasvim logično i prirodno pitanje, kako mogu biti izjednačeni u pravima profesor strukovnih studija, za koga se samo traži da ima doktorsku titulu, i redovan profesor za koga se traže svi ovi uslovi koje sam ovde iščitao.
Ne samo to, dozvolite mi da vam pročitam šta se traži za zvanje docenta. Pored uslova iz stava 3, to je doktor nauka, to je uslov i za profesora strukovnih studija, docent mora imati naučne, odnosno stručne radove objavljene u naučnim časopisima ili zbornicima, sa recenzijama. Još više od toga traži se za zvanje vanrednog profesora, to vam neću čitati da ne bih zloupotrebljavao vaše dragoceno vreme, ali pitam. a mislim da pitanje uopšte nije suvišno, kako profesor strukovnih studija, od koga se traži manje nego čak za docenta, može biti izjednačen sa onim ko je u rangu redovnog profesora.
Isto to pitanje može se postaviti kada je reč o onome ko ima zvanje predavača. "U zvanje predavača može biti izabrano lice koje ima akademski naziv magistra i stručni naziv specijalista". Prema naknadnoj ispravci u amandmanu to se neće zvati magistar, ali za samu stvar to sad nije bitno. E sad, vidite, član 72, za asistenta se traži da bude student doktorskih studija, što se za predavača ne traži, pri čemu predavač ima pravo da drži predavanja, a asistent to pravo nema.
Drugo, u zvanje docenta može biti izabrano lice koje ima i naučne i stručne radove, što se za predavača ne traži. Čak se za predavača ne traži ni da ima doktorsku titulu. Sada pitam, kako je moguće da sastavljači ovog teksta tj. predloga, kojima se sigurno ne može osporiti sposobnost za ligičko mišljenje i kojima se zasigurno ne može osporiti to da imaju neka elementarna pravna zvanja, kako je moguće da sebi dozvole ovakvu jednu vrlo ozbiljnu slabost u ovom predlogu.
Ja u takvim slučajevima imam samo jedno objašnjenje, tj. jednu metodološku preporuku, koja je ovde vrlo efikasna. U takvim slučajevima morate da iskoračite izvan kruga tzv. imanentne analize i da potražite neki interes, ko je zamutio sposobnost logičkog rasuđivanja i poštovanja pravnih normi u ovom slučaju. Nije teško pogoditi koji je to interes. To je interes onih koji osnivaju privatne fakultete i univerzitete.
Da ne bude nikakvih nesporazuma i da se to ne shvati kao moj pledoaje protiv privatne inicijative, ja sam možda poslednji čovek koji je protiv toga, ali sama suština privatne inicijative, to je njen duh, podrazumeva ravnopravnost u takmičenju na bilo kom preduzetničkom polju. Bilo kakav monopol, bilo kakva privilegija, ukida sam duh privatne inicijative i zapravo to pretvara u svoju suprotnost.
Razumem potrebu onih koji osnivaju privatne fakultete i univerzitete da na lak i brz način dođu do tzv. kadrova koji će im zadovoljiti potrebe nastave, ali ne mogu nikako da razumem da se Predlogom jednog ovakvog zakona izlazi u susret takvoj jednoj, isključivo "privatnoj", dakle jednoj tendenciji koja nije privatizacija nego privatizovanje, jer se na ovaj način nastava ne može unaprediti, može se samo unazaditi.
Cilj takmičenja u bilo kojoj preduzetničkoj oblasti, pa dakle i u ovoj obrazovnoj, jeste da se poslovanje u toj oblasti unapredi a ne da se unazadi.
Ja ću biti slobodan da skrenem vašu pažnju na još jednu, kako mislim, ništa manje ozbiljnu slabost ovog predloga. To je član 23, pod naslovom "Ministarstvo", gde se pod brojem 4 kaže – "izdaje dozvolu za rad visokoškolskih ustanova". Nemam nikakav prigovor, to tako i jeste. Ako je ministarstvo jedne vlade, jedne zemlje koja je republika, odnosno država, u onom značenju u kome se reč republika koristi, onda Ministarstvu ovo pravo pripada.
Uzgred budi rečeno, u tom broju 4 nigde se ne dovodi u pitanje izričitost ove odredbe. Dakle, nema nigde usputne, uzgredne napomene kojom se dovodi u sumnju izričitost ovog prava. Međutim, i to je sada ta nevolja. U članu 108. pod naslovom "Poveravanje poslova AP Vojvodini" kaže se: "Na teritoriji AP Vojvodine poslove utvrđene u članu 23. stav 1. tačka 4) obavlja preko svojih organa AP Vojvodina". Da opet ne bude nekakvih nesporazuma, ne želim da ulazim u raspravu oko toga da li Pokrajina Vojvodina treba da postane republika ili ne - lično o tome imam sopstveno mišljenje, mislim da ne, ali to nije predmet rasprave.
Predmet rasprave mora biti nešto drugo. Ako je, prema postojećem Ustavu, Vojvodina autonomna pokrajina, a nije republika, onda se njoj ne može predlogom bilo kog zakona davati ovlašćenje koje spada u nadležnost republike. Molim, izglasajmo, odlučimo se za to da pokrajina postane republika, nema nikakvih problema da se ovaj član ovde zadrži, zašto da ne. Međutim, ako postojeći Ustav to ne predviđa, onda se postojeći Ustav na ovaj način dovodi u pitanje, a to tako ne bi smelo da bude.
Nezavisno od svega toga, kako sa logičkog tako i sa pravnog gledišta, nije održivo da u istom tekstu istog predloga budu dva člana koja se međusobno isključuju. Ne možete jednom rukom dati ono što ćete drugom rukom oduzimati u istom tekstu.
Znači, rekli ste da Ministarstvo ima isključivo pravo da daje neke takve dozvole, znači da to Pokrajina ne može imati. Ali, ako kažete da Pokrajina to pravo može imati, niti je to logički, niti je to pravno održivo.
Gospodin ministar je bio u prilici da ove moje prigovore već čuje na sastanku poslaničkog kluba DSS. Inače, to je i za mene bila jedina prilika da o tome nešto prozborim. Mogu samo da se uzdam u jednu izreku Artura Šopenhauera. Šopenhauer kaže da je sa raspravom kao sa lekovitim vodama, kaže da one deluju posle izvesnog vremena. Međutim, možda je taj znameniti filozof ipak pogrešio i možda sa raspravom i nije onako kao sa lekovitim vodama, pa one ni posle izvesnog vremena ne deluju.

Predrag Marković

G17 Plus | Predsedava
Hvala, gospodine Miloševiću. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi gospodin Svetislav Krstić.
...
Srpska radikalna stranka

Vjerica Radeta

Srpska radikalna stranka
Nije replika, ali mi je drago da je gospodin Milošević primetio pogubno delovanje vašeg restriktivnog Poslovnika Narodne skupštine, koji za posledicu ima skoro praznu salu kada se ovde govori o veoma važnom zakonu, odnosno Predlogu zakona o visokom obrazovanju.
S obzirom na primedbu koju je gospodin Milošević izneo, moram da kažem da jeste činjenica da vrlo malo poslanika SRS danas u sali, ali to je zbog toga što su svi naši poslanici u poslaničkom klubu, gde gledaju direktan prenos suđenja iz Haga, gde naš predsednik, gospodin Šešelj, svedoči kao svedok odbrane u predmetu Slobodana Miloševića.
Dozvolićete, bez obzira na važnost ovog posla ovde, posle činjenice da dva meseca nismo bili u prilici da čujemo svog predsednika, niti da znamo šta se s njim dešava, naši poslanici su se odlučili za taj deo posla.
Što se tiče Predloga zakona o visokom obrazovanju, ministar nam je ovde rekao, pohvalio se čovek, kako je ovaj zakonski tekst uobličen za tri meseca, nakon raznih konsultacija sa raznim relevantnim ljudima i institucijama. Osim toga, rekao je da se on ne obraća narodnim poslanicima već se obraća javnosti - ministre, onda nije trebalo da obmanjujete javnost Srbije.
Nije tačno, i vi znate da nije tačno, da je ovaj zakonski tekst uobličen za tri meseca i nije tačno da ste konsultovali sve relevantne faktore. Nemate za ovaj tekst saglasnost ni Pravnog fakulteta u Nišu, ni Pravnog fakulteta u Novom Sadu, ni Konferencije pravnih fakulteta Srbije. Sve to dobro znate, jer ste dobili pismene primedbe svih ovih institucija, kao što su dobile sve poslaničke grupe u ovom parlamentu.
Mi koji ozbiljno radimo ovaj posao i koji smo ozbiljno u politici znamo i sećamo se da je ovakav tekst zakona trebalo da bude ponuđen Narodnoj skupštini još 2001. godine, ali se, ministre Vuksanoviću, ni Zoran Đinđić nije usudio da sa ovakvim zakonom izađe pred narodne poslanike.
Sećamo se svi, u toku 2001. godine čitali smo visokoumne izjave tadašnjeg ministra, gospodina Gaše Kneževića, da zakon nije donet, nije stupio na snagu, ali se on primenjuje. To je Gašo Knežević koristio u vreme kada je sa Pravnog fakulteta isterivao gospodina prof. dr Vojislava Šešelja zato što je, takođe smo bili u prilici da čitamo, sebi zadao domaći zadatak - on ili ja. Dakle, još tada je nezakonito i neustavno primenjivano ono čime se vi danas dičite, a nemate razloga da se dičite, da je vaš ručni rad, da ste vi to uradili u tako kratkom roku.
Takođe znamo da je ovaj zakon više puta bio predložen parlamentu i da je više puta povlačen iz procedure, da je uvek bio predmet nekakvih dogovora i ucena.
A vi, ministre, morate da kažete narodnim poslanicima i javnosti Srbije, jer ste rekli, i u redu je, da se obraćate i javnosti Srbije, da objasnite jednu od tih šetnji Predloga zakona između Vlade i Narodne skupštine. Od Nemanjine ulice, gde je zgrada Vlade, do Kralja Milana, gde je zgrada ovog parlamenta, u odnosu na Vladin predlog pojavilo se 12 novih članova teksta zakona.
Morate da nam kažete. Gospođo (obraća se ministrovom saradniku), pričam o onom što znam da je tačno. Znam šta je pisalo u tim članovima. Znam koji su to članovi. Znam ko je to osujetio, ali tražim da to ministar ovde kaže - ko je između zgrade Vlade i zgrade parlamenta dodao 12 članova zakona. Ko vam je signalizirao, pre nego što se podeli narodnim poslanicima, da ga brže bolje vratite u Vladu i da izbrišete tih 12 članova. Šta ste vi to za tri dana mogli da uradite, jer je toliko trajala ta procedura.
To ste dužni i zahtevam da to objasnite narodnim poslanicima.
Što se tiče ovog predloga zakona, čuli ste zaista relevantna mišljenja univerzitetskih profesora iz SRS, ali svakome od nas, koji smo čitali ovaj zakon, jasno je da je Predlog zakona namenjen privatnim univerzitetima, privatnim fakultetima, koji dobijaju potpuno odrešene ruke, dok se društvenim fakultetima ruke potpuno vezuju ovim predlogom.
S obzirom da imamo malo vremena za našu poslaničku grupu, koliko imamo potrebe da govorimo o ovom predlogu, podneli smo veliki broj amandmana i o amandmanima ćemo da govorimo u pojedinostima, ali još bih vas nešto ministre pitala.
Da li znate da Soroš gradi univerzitet u Pećincima? Da je potpuno protivpravno jedna sekta iz Novog Sada, koja je locirana u Novom Sadu, kupila 13 hektara zemljišta od mesne zajednice Pećinci, koja ne može da raspolaže tim zemljištem. Ako to ne znate, onda ne možete da budete ministar. Morate da podnesete ostavku. Ako to znate, a ćutite i odobravate, onda morate u zatvor.
Morate da nam kažete šta se dešava sa tim budućim univerzitetom u Pećincima, koji se gradi na utrinama i pašnjacima, a utrine i pašnjaci su vraćeni selima na korišćenje i zakonom na osnovu koga su vraćene još 1993. godine zabranjena je bilo kakva gradnja na tim utrinama, osim gradnja ribnjaka. Univerzitet valjda nije ribnjak.
Nažalost, u načelnoj raspravi raspodelili smo tako vreme u poslaničkoj grupi da više ne mogu da govorim, ali čućete mnogo toga u raspravi u pojedinostima.