Sada na izlaganje gospodina Stanimirovića replika, a sve vas opominjem da u skladu sa diskusijom koja je bila, nemamo razloga da vređamo dostojanstvo Skupštine, niti da predstavljamo lažne rezultate za prošlu godinu, niti da tvrdimo da je mumija nešto u zavoju. Dakle, mumija je zavoj. Izvolite, gospodine Vučiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, pogrešio je gospodin Stanimirović, nisu to bili ti izbori. Ono su bili parlamentarni izbori, gospodine Stanimiroviću, nisu bili predsednički izbori, ali to je vama sasvim svejedno.
Kada je gospodin Tadić ima incident sa gospodinom Cimplom, prva izjava gospodina Nikolića je bila, mene možete da krivite, a ne gospodina Nikolića, ali očigledno ne pratite, gospodin Nikolić je rekao - u pitanju je predsednik Republike, treba da sačekamo i vidimo šta se dogodilo.
A ja sam rekao, pošto sam saznao, imao sam druga koji je bio očevidac, sasvim slučajno, da, i ja sam rekao da je bilo sve potpuno drugačije i nikada niko nije hteo do kraja da mi objavi to što sam rekao.
Naime, tom čoveku je bio ugrožen život. On je preko bankina prebačen od strane automobila obezbeđenja Borisa Tadića. Vi ste čoveka koji je jedva preživeo, kome je život bio ugrožen zbog bezobrazluka tih iz obezbeđenja, i inače vrlo bezobrazno voze svakog dana, ne baš svakog dana, ali često ih srećem na beogradskim ulicama, znate, stalno sam na beogradskim ulicama i nije to ni neko čudo, što je i prilično uobičajeno, i ne sporim mu pravo ni na obezbeđenje, i mora predsednik Republike da ima obezbeđenje itd, ali treba da se ponašaju manje bahato, manje oholo, manje osiono.
O tome je pričano. Jeste, to je suština. To je ono što svi građani osuđuju i to je ono što svi građani vide.
Nisam vam razumeo ovo - da vas nismo videli cele. Svaki dan otkrivamo nešto novo i vidim da smo mnogo toga do sada propustili da znamo. Tako i ta priča o ovih dva miliona, koji su dati posle 5. oktobra, da bi se nečija sloboda kupila. Ali, kada ste već kod tih anegdota i viceva, evo da vam i ja ispričam jednu anegdotu ili jedan vic.
Vi vidite koliko u njemu ima istine. Prepričava se po čitavoj Srbiji. Imate nekog iz DS, lopova, imate nekog iz DS poštenog, i imate Deda Mraza, i sede u jednoj sobi, u jednoj prostoriji.
Kolač nasred stola. Ugase svetlo, nestade kolač. Nagradno pitanje je - ko je uzeo kolač? Nije Deda Mraz, nije ni demokrata pošten. Demokrata lopov, jer pošteni iz DS i Deda Mraz su fikcija, nepostojeći likovi, ali to vam je samo ono što se priča po Srbiji.(Aplauz.)

Ovo se ne odnosi ni na jednog poslanika, je l' tako gospodine Vučiću?

Tako je, gospodine Markoviću, kako god, ja sam ispričao jednu anegdotu, nešto što se priča po Srbiji, kao i gospodin Stanimirović. Sada, da li je to istina ili nije neka građani procenjuju.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi samo o jednoj stvari moramo da vodimo računa. Naša prepucavanja, šta ćemo jedni drugima da kažemo, ko će koga da nadgovori, normalna su stvar. Da li je ovaj ovome rekao bolje, ili je ovaj drugome rekao bolje, to je sve politička igra, politička utakmica i nemam ništa protiv toga. Siguran sam da nemate ni vi. Niti ćete vi nama da oduzimate pravo na repliku, niti mi vama.
Ali, ima jedna stvar oko koje ne smemo da se igramo, a to je ona priča - neko bi da ugrožava multikulturalnost, multikonfesionalnost, multinacionalnost u Vojvodini. To ne želi niko da ugrožava. Samo želimo da imamo jednu zemlju, jednu državu, jednu otadžbinu, jednu Srbiju, a da svi u njoj imaju jednaka prava, i da onaj u Kragujevcu nema veća prava od onoga u Novom Sadu, ali i da onaj u Novom Sadu nema veća prava od onoga u Kragujevcu.
To je suština, to je smisao politike SRS, i zbog toga smo ponosni na to što imamo samo jednu kuću, i nikome sa strane ne damo da nam se petlja u tu jednu kuću, ali ćemo jednako da se pitamo i za potkrovlje, i za prizemlje, i za terasu, kao i za sve što toj kući, takvoj, našoj, lepoj kući Srbiji pripada. Hvala.

Hvala vama. Izvolite, narodni poslanik Dušan Proroković, po ovom amandmanu.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poslanička grupa DSS neće podržati ovaj amandman, odnosno neće podržati rešenje iz prethodnog zakona.
Pokušaću ukratko da obrazložim zašto nećemo. U prilog obrazloženju ovog amandmana spominju se dve reči - decentralizacija i autonomija. Prvo, kada govorimo o decentralizaciji, jesam veliki pobornik decentralizacije, ali oni koji pričaju o decentralizaciji za tri godine nisu uradili ništa osim omnibus zakona, koji, složićete se, nije baš najbolji način niti za decentralizaciju, niti za spuštanje određenih ingerencija sa republičkog na pokrajinski i lokalni nivo.
Međutim, kada govorimo o decentralizaciji treba imati u vidu da ovaj zakon nije jedini koji tretira pitanje decentralizacije.
O njoj će biti svakako mnogo više reči na sednicama Ustavne komisije, odnosno Odbora za ustavna pitanja i njegovih pododbora, jer treba uvažavati neka iskustva iz okruženja.
Ne znači decentralizacija samo davanje ingerencija pokrajinskoj i lokalnoj samoupravi, nego znači i preuzimanje određenih obaveza, pogotovo finansijskih, od strane lokalnih samouprava i regionalnih samouprava. Nije malo slučajeva iz okruženja gde se sa velikim entuzijazmom krenulo u proces decentralizacije, a onda se on posle četiri ili pet godina menjao, jer, prosto, neke lokalne, pa čak i regionalne samouprave u pojedinim državama, nisu bile održive. Dakle, niti su bile funkcionalne, niti su finansijski i politički mogle da izdrže taj teret.
Tako da samo obrazloženje da u prilog decentralizaciji ide ovaj amandman automatski otpada. Što se tiče veznika "i", decentralizacija i autonomija, moram reći da decentralizacija i autonomija imaju malo dodirnih tačaka.
Jer šta podrazumeva autonomija. Postoji nekoliko vrsta autonomija. Recimo, Madeira je autonomna u odnosu na ostatak Portugalije, ne zbog finansija, ne zbog privrede, niti zbog međuetničkih problema, nego prosto zbog toga što je to ostrvo hiljadama milja udaljeno, nije deo teritorijalne celine i njegovo funkcionisanje u sastavu jedne države je trebalo nekako uobličiti.
Kada se daje pravo veta, kako se u ovom amandmanu predlaže, onda se radi o rešavanju političkog problema. Dakle, Vojvodina nije niti teritorijalno udaljena od Srbije, pa Srbija ne može da funkcioniše kao jedna celina, niti imamo problem finansija. U ovom slučaju imamo prosto želju da se, na jedan politički način, sistem u kojem funkcioniše Vojvodina i medijsko informisanje u Vojvodini odvoji od ostatka Srbije.
Malo je slučajeva u Evropi da postoji pravo veta jedne autonomne oblasti u odnosu na celu državu. Uglavnom se uvode saglasnosti, dakle po onom pitanju po kojem može da odlučuje baskijski parlament potrebna je saglasnost španskom parlamentu da bi se ta odluka sprovela. Ali, oni nemaju pravo na veto, nemaju pravo na 100% opovrgavanje jedne odluke.
Da li postoji politički problem u Vojvodini koji treba tretirati na ovakav način? Mislim da ne postoji. Mislim da neko želi da ga napravi i pozivam sve poslaničke klubove da takvu politiku ne podržavaju.
Čini mi se da iza ovakvih inicijativa, a slušajući neke zagovornike autonomaške i separatističke politike u Vojvodini, neko želi da naš javni servis nazove radio-televizija Srbije i Vojvodine. To nećemo dozvoliti, isto kao što nećemo dozvoliti da se potpuno sebično, uskogrudo od strane pokrajinskih organa tretiraju sve ostale teme.
Navešću samo jedan primer, svedoci smo toga da se sada priča kako je Vojvodini nešto oduzeto zato što se daje koncesija na autoput od Horgoša do Požege. Ne, oni hoće sebično da se daje koncesija na autoput od Horgoša do Nove Pazove, a Požegu i ostatak Srbije čini mi se da pojedini političari tretiraju kao da je u pitanju Segedin, Bratislava ili bilo koja druga oblast u bilo kojoj državi, i zato pozivam sve poslanike pojedinačno i poslaničke klubove da takvu politiku ne podržavaju. Srbija je jedna i Radio-televizija Srbija kao javni servis jeste jedno.

Izvolite, gospodine Tomaševiću, po istom amandmanu.

Gospodine predsedniče, uvažene kolege, očito da zbog nečije želje da zaradi jeftine političke poene moramo ponovo da radimo već urađen posao. Mi smo naime neki dan u načelnoj raspravi najviše vremena posvetili upravo ovom pitanju, pa smo ovde ukrstili argumente za i protiv, i mislim da je nedvosmisleno zaključeno da argumentacija za ukidanje ovog prava je dominantna.
Dakle, DSS ne može da podrži amandman gospodina Petrovića i moramo da podržimo rešenje da se briše postojeći stav iz zakona iz najmanje tri razloga.
Prvi razlog je pravni. Ova odredba u zakonu, koja daje veća prava članu iz Vojvodine, jeste protivustavna. Na to su ukazali svi ozbiljni pravnici u vreme pripreme ovog zakona, u trenutku njegovog usvajanja, a i u protekle tri godine njegove primene. To smo rekli neki dan i niko nije izašao iz Demokratske stranke da ospori to. Dakle, nedvosmisleno je da je ovaj stav protivustavan i da se njegovim ukidanjem ovaj zakon mora privesti Ustavu.
Druga stvar je ono što mene brine. Gospodin Petrović, kao šef poslaničke grupe DS, podnosi amandman i brani nešto što je protivustavno. Meni to govori da gospodin Tadić, šef njegove stranke, hoće da aminuje nešto što je protivustavno.
Druga stvar, ova odredba kojom se daje veće pravo članu iz Vojvodine direktno je suprotna članu 26. zakona kojim se definišu prava članova Saveta. Prvi stav glasi - Članovi Saveta ne predstavljaju u Savetu organe ili organizacije koje su ih predložile, već svoju dužnost obavljaju samostalno, po sopstvenom znanju i savesti, u skladu sa ovim zakonom.
Statut Republičke radiodifuzne organizacije, koji smo neki dan usvojili na Odboru za kulturu i informisanje, daje još decidniju odrednicu pa zabranjuje članovima Saveta da u svom radu zastupaju bilo čiji pojedinačni, grupni ili kolektivni interes, a vi sada tražite da ovaj član iz Vojvodine ima veća prava i da zastupa interese Vojvodine. Nema to pravo po ovom stavu.
Dalje, u Savetu postoji član sa Kosova i bira se po jednoj posebnoj proceduri u odnosu na ostalih osam članova. Njega predlaže ovih osam, pa Skupština glasa. Mora da bude sa Kosova, da živi na Kosovu. Uprkos tome što se bira na poseban način nema nikakva posebna prava u svom radu. On ne da nema pravo suspenzivnog veta nego nema nikakvo drugo pravo u odnosu na ostalih osam članova. Prema tome, ne može imati pravo ni ovaj iz Vojvodine, jer ako ovaj sa Kosova nema, ne može da ima ni ovaj iz Vojvodine. Kosovo je još uvek Autonomna pokrajina u sastavu naše države ili možda vi, gospodo demokrate, mislite da nije više Kosovo to.
Na kraju, kada nađete pokriće za svoju autonomašku i separatističku politiku u Vojvodini vi potežete multietničnost i potežete decentralizaciju. Stalno predstavljate kao da multietničnost postoji samo u Vojvodini. Već je rečeno neki dan, a evo i danas sa ove govornice, Beograd je u svakom pogledu više multietnička sredina nego Vojvodina, pa niko ne traži posebna prava, ni zaštitu posebnih prava nacionalnih manjina u Beogradu.
Dolazim iz Raške oblasti, gde je procentualno sastav stanovništva mnogo više multietnički nego u Vojvodini, pa niko ne traži zaštitu prava za taj deo države. To iz razloga što ne postoji, ali zaista ne postoji, svi dobro znamo, to zna javnost, ne postoji nijedna ozbiljna politička snaga u Srbiji koja je protiv zaštite manjinskih prava.
I svi ponavljamo sa ove govornice da što se tiče prava manjina, hvala bogu, Srbija je dominantna po tom pitanju u regionu. Ni u jednoj zemlji na Balkanu, ni u okruženju manjinska prava nisu tako zaštićena kao u Srbiji. To kažu ljudi iz Evrope u više navrata i to svi podržavamo, svi podržavamo mehanizme za zaštitu tih prava. U celoj Srbiji, a ne samo u Vojvodini. Zašto samo u Vojvodini, a ne i u celoj Srbiji. Ne postoji razlog.
Nije mi jasno zašto vi, gospodo iz Demokratske stranke, niste tražili zaštitu prava svojih koalicionih partnera Bošnjaka u Raškoj oblasti. Vi ste zajedno izašli na izbore, na vašoj listi su dva poslanika Bošnjaka i zašto onda ne tražite zaštitu bošnjačkih prava u Raškoj oblasti, nego tražite samo zaštitu prava manjina u Vojvodini.
Nije decentralizacija samo autonomija Vojvodine. Decentralizacija je nešto drugo, mora se odnositi na sve delove države, a ne ono što vi stalno pogrešno tumačite i proturate kao tezu, da će Srbija biti decentralizovana što je veći stepen autonomije Vojvodine. To je potpuno pogrešno i to nikada nećemo prihvatiti, niti je to održivo ni teoretski, ni praktično.
Na kraju, uzeću pravo da dam jedan savet predsedniku Republike, pošto je danas i na tu temu otvorena rasprava.
Predlažem gospodinu Tadiću da hitno u toku dana primi gospodina Andriju Mandića, predsednika Srpske narodne stranke u Crnoj Gori. Njemu je Milo Đukanović preksinoć zabranio da sa zastavom Srbije uđe u sportsku dvoranu u Podgorici. Evo, gospodo, cela strana danas, alarmantni izveštaj o tome.
Gospodin Mandić je predsednik najveće srpske stranke u Crnoj Gori, poslanik u Skupštini Crne Gore. To je stranka koja autentično zastupa interese 33% stanovništva Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi i 65% stanovnika Crne Gore koji govore srpskim jezikom. Takvom čoveku se ne dozvoljava da prisustvuje jednoj javnoj priredbi u Crnoj Gori i, po mom dubokom ubeđenju, to je i te kako problem iz domena predsednika Republike Srbije i zbog toga gospodin Tadić koliko danas hitno mora da primi gospodina Mandića i da sa njim razmotri ovo pitanje. Ukoliko nema adresu i telefon, odmah ćemo da mu stavimo na raspolaganje.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Lazarević, pa narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, posle dva sata rasprave koja je o svemu bila, osim o amandmanu, dočekasmo da počnemo da pričamo o onome što je na dnevnom redu.
Mogli smo da čujemo kako predsednik radi i šta ne radi, i šta radi na ulicama. Mogli smo da čujemo i kako predsednički kandidat radi, mogli smo da čujemo i o novim izborima koje ste ovde raspisali i o rezultatima tih izbora koje ste ovde raspisali, međutim, imate jednu stvar koja će prosto da vas razuveri. Građani Srbije će da se pitaju ko će i na kakav način zastupati njihove interese kada bude došlo do izbora, da li će to biti vanredni parlamentarni ili u redovnom roku, nije na vama da odlučujete.
Nažalost, dva sata smo pričali i zamajavali građane Srbije pričom o tome što se zove politikanstvo. Postoji druga priča, šta su državni interesi, šta su državna pitanja. I jedno od državnih interesa i državnih pitanja je pitanje radiodifuzije i razvoja radiodifuzije, i jedno od državnih pitanje je način i amandman koji će rešavati tu oblast.
Amandman kojim DS traži da ostane isto kako je bilo u zakonu iz 2002. godine koji je ona donela, znači da će jedan član u odnosu na osam članova Radiodifuznog saveta koji je ova skupština izabrala imati veća prava. To nije logično. Ne samo što nije u skladu sa Ustavom, nego nije u skladu sa zdravom logikom.
Od devet članova ukupno koje je izabrala Narodna skupština, za šest članova Radiodifuznog saveta su glasali članovi opozicije i članovi DS, koji ovde proizivaju i kažu - ali će biti ugrožena prava. Šta to znači?
Da su tih šest, koje ste izabrali ovde i vašim glasovima, ljudi koji su nacionalisti, ljudi koji neće uvažavati multietničnost i multikonfesionalnost Vojvodine. Naravno da ne, naravno da postoji jedna tema koja će se rešavati na državnom nivou, a to je pitanje razvoja radiodifuzije u ovoj zemlji. Naravno da će oni raditi, pošto su izabrani.
Moramo da se podsetimo šta znači kada damo nekome pravo i mogućnost da radi u ime države, u ime nas. Ovlastili smo ih da budu ljudi koji su nezavisni od politike. Ovlastili smo ih da ne možemo da vršimo uticaj na njih, jer verujemo da će raditi u interesu razvoja radiodifuzije u ovoj zemlji.
Naravno da verujem da će uvažavati multietničnost i Vojvodine, jer G17 plus se uvek uvažavala i zalagala za multietničnost Vojvodine, za prava nacionalnih manjina, pa tako i u svojoj stranci, u svojim redovima sede ljudi koji predstavljaju nacionalne manjine i ne vidim da je tu išta epohalno i išta veliko. Ali je normalno da će ti ljudi u Radiodifuznom savetu uvažavati interese radiodifuzije ove zemlje, pa samim tim i stanovnika Vojvodine, i stanovnika Dimitrovgrada, Bosilegrada, i da ne nabrajamo dalje. Radiodifuzija je nešto što je zajedničko za sve i ne postoji radiodifuzija za nacionalne manjine i radiodifuzija za one koji su većinsko stanovništvo.
Ali postoji uvažavanje interesa nacionalne manjine i zakon je tu jasan. Javni servis mora da uvažava interese nacionalnih manjina. Javni servis Vojvodine će imati dva kanala i pretpostavljam da će po zakonu, a i mogućnosti koje će se dati postojanjem ta dva kanala, uvažavati na najbolji mogući način interese nacionalnih manjina.
Dakle, čini mi se da ovde stoji politički interes da radiodifuzija u ovoj zemlji ne profunkcioniše na pravi način.
Ako date jednom članu, uopšte ne ulazim u to kako se zove, ali date mogućnost da blokira time što neće glasati, i izdavanje dozvole, usvajanje strategije, oduzimanje dozvola, ako neko krši zakon, to je anarhija, to je nešto što ide u pravcu nesređivanja te oblasti. Ako se svi deklarativno zalažemo za to da se ova oblast sredi, onda je potpuno jasno da ovaj amandman ne može da opstane.
Na kraju, podsetiću vas opet na zakon. Kolega iz DSS je tačno rekao - u zakonu jasno piše da članovi Radiodifuznog saveta ne predstavljaju predlagače, pa tako po toj ligici stvari i predstavnik koji je iz Vojvodine ne predstavlja Skupštinu Vojvodine koja ga je predložila. Predstavlja razvoj radiodifuzije i radi po svom ličnom ubeđenju i po svojoj savesti. To je suština.
To što on zna više o radiodifuziji i problemima radiodifuzije u Vojvodini, to je olakšavajuća okolnost za rad Radiodifuznog saveta. To će imati u vidu sve ono što treba da odrede, da na pravi način premere i na pravi način donesu određena rešenja.
To ne znači da on zastupa Skupštinu Vojvodine. Ne znači da nijedan od izabranih zastupa organizaciju koja ga je predložila.
Vratimo se malo na smisao i suštinu zakona. Radiodifuzni savet je nezavisno telo kome je ova skupština dala, preko izbora od strane ovlašćenih predlagača, pravo da uređuje u ovu oblast u ovoj zemlji. Da li to znači da će vojsku ili strategiju odbrane u ovoj zemlji posebno da se određuje za teritoriju Srbije, a posebno za neke druge teritorije. Naravno da ne. Postoji nešto što je od interesa države.
Razvoj radiodifuzije i sređivanje ove oblasti je od interesa države i ne vidim nijednu mogućnost, nijednu šansu da će neko biti uskraćen time, ne vidim ni tu opasnost da će biti zloupotrebljeno ili da će prava nacionalnih manjina biti uskraćeno. Vidim samo šansu da se na tome dobijaju politički poeni i da se govori svojim biračima: vidite, mi vodimo računa o vama, a ovi zli ne vode.
Ne, naprativ. Vodimo računa o svima u ovoj zemlji i trudimo se da svi budu pravilno zastupljeni i trudimo se da ne napravimo grešku kada predlažemo neke stvari, ali takođe se trudimo da budemo i državotvorni. Lako je pričati tome da neko ugrožava neka prava ili da neko manje voli neke ljude, a da neko voli više druge ljude, ako ćemo od toga dobijati političke poene.
Ili ćemo dobijati političke poene ili ćemo raditi u interesu građana Srbije, pa makar to ne bilo ni popularno, makar to ne donosilo onoliko glasova koliko bi neko smatrao da tareba da donese. Raditi državotvorno, raditi u interesu građana Srbije znači donositi zakone koji imaju i logike i koji su u pravnom smislu dobro uređeni.
Te tako poslanici G17 plus neće podržati ovaj amandman jer smatraju da nije ni logičan, da nije u skladu sa pravom i smatraju da sve ono što ima veze sa vođenjem države na pravi način uvek će imati podršku G17 plus, a sve ono što je politikanstvo imaće osudu ove stranke.