Dame i gospodo narodni poslanici, nemam šta više da pričam o sportu i o tome o čemu je govoreno. Nadam se da će ono mafijaško klupko malo da se odmotava. Kada mi neko bude rekao da sme neko normalno da ode da sudi u Golubovce, ja ću onda da kažem da je sve u najboljem redu. Do tada, to vaše mafijaško klupko razmotavajte, a vidim kako ste ga zamotali i sve je zamršenije.
Što se tiče onoga - Vojvodina, Beograd, Šumadija, svako voli svoje - pa jeste. Izgleda da neko misli da što tiše govori, a onda što gore kaže o svom političkom protivniku, da je to nešto lepo. Evo, mislim da je Beograd najlepši na svetu, ali zato ne tražim da imam člana iz Beograda koji će da ima pravo veta po zakonu o radio-difuziji, a vi to tražite za Vojvodinu. Znači nije isto. To ne traži ni onaj iz Šumadije, pošto ste pomenuli Beograd i Šumadiju. To ne traži niko, ni iz jednog drugog dela Srbije. To ne traži niko iz Vojvodine, sem vas.
To ne tražite za Vojvodinu, to ne tražite za one koji su dobili više glasova od vas, nego tražite da jedan vaš član, vrlo loš član, poznat po korupciji, separatizmu i svemu drugome, ima mogućnost da radi šta hoće.
Pustite tu praznu priču o tome, jao, pa mi to za sve, volimo istorijske tekovine Vojvodine. Ovo nema veze sa istorijom, nego ima veze sa lopovlukom. Kakve veze ovo ima sa istorijom? Kakve veze ovo ima sa Svetozarom Miletićem, na primer? Čuj, Karadžić ovaj ima veze sa Svetozarom Miletićem, s kim ima? S kim iz istorije Vojvodine on ima veze, objasnite mi tu istorijsku tekovinu. Nema nikakve veze sa istorijskim tekovinama, ni sa čim, nego malo u nečije džepove, malo da mogu da kontrolišu etar, malo političke kontrole i ništa više.
Jer sve je to uvijeno onako u lepu priču, jao, mi to za našu Vojvodinu, mi se osećamo kao Vojvođani. E, ja se osećam i kao Beograđanin, i kao Vojvođanin, i kao Šumadinac, kao svaki deo Srbije se osećam. Pa, šta, da li je to način da jedan deo Srbije ima pravo veta, a da drugi deo Srbije nema. Da li ćete tako da pravite zidove unutar Srbije? Vi koji ste uvek hteli zidove unutar naše zemlje i unutar našeg naroda da pravite, koji tobože pričate o velikoj Evropi, o velikom svetu, širokom, a svaki put gledate da Srbiju nekako podelite na što je moguće šire, veće i deblje zidove.
Pa, pričate nam o Evropi od 2000. godine. Evo je, ljudi, 2005. godina, kraj, do kad to, dok vi ne uzmete sve što treba da se uzme na bilo kom nivou i od Beograda i od Vojvodine. Tu ste jednaki. Jednaku autonomiju za pumpe u Beogradu i u Vojvodini, i za mnoge druge stvari. E, to je ono što mora da se menja. To je ono zašto u Srbiji stvari moraju da se postave drugačije. U celoj Srbiji, i u Vojvodini i u Šumadiji, i na jugu Srbije, i u Pčinjskom okrugu i u Jablaničkom okrugu.
Ali i u Zlatiborskom okrugu i u svakom drugom, bez ikakve razlike, i to nema veze sa odnosom prema građanima Vojvodine, i to odakle su vam došli mama i tata, pošto ste već o tome pričali, zato što vam navodim mesta, a vi ne možete da mi navedete primer kada je to DS pobedila u Futogu ili Veterniku. Pa mi kažite taj primer. Podsetite me to. A, smeta vam način na koji akcentujem. I to vam smeta. Jeste li toliko netrpeljivi, gospođo Lakićević-Stojačić, pa hoćete da kažete u Futogu umesto u Futogu. Da li je to? I to vam smeta?
Lepo, gospođo Lakićević-Stojačić, pa da me izbacite vi iz vaše države, kao što izbacujete svakoga ko se suprotstavi vašem mafijaškom okruženju u sportskom društvu ili ne znam već ni šta vam je ono čemu pripadate.
Građani Srbije hoće da žive u normalnoj zemlji, da niko više ne pravi razlike između njih. Građani i Futoga i Futoga hoće da žive u Srbiji.
A neće da ih neko odvaja i da ih neko pravi boljim ili gorim zato što su severno od Save ili zato što su istočno od Dunava, ili ne znam ni ja gde već. Ne. Građani Vojvodine hoće da imaju jednaka prava kao i svi ostali građani Srbije, ne više, a ne ni manje. Kao što i građani Beograda i građani Šumadije to isto hoće.
E, zato, prekinite sa tim kako ste samo vi zaštitnici posebnosti Vojvodine, istorijskih tekovina. Molio bih da mi objasnite kakve veze taj nesrećni Karadžić ima sa istorijskim tekovinama Vojvodine. Zbog gledalaca, zbog ljudi koji ne znaju, nije reč o Vuku Karadžiću. Reč je o ovom Karadžiću što je bio tamo neki direktor, glavni urednik televizije, koja je u crno zavila sve, a nije ni Radovan, nego neki tamo što je trpao u svoje džepove i šakom i kapom na sve načine, poznat kao istaknuti kadar Nenada Čanka i DS, i jedino mu je to ono po čemu je prepoznatljiv u Srbiji.
I sada je zbog njega neko nešto ugrozio u Vojvodini. E izvinite, to je nešto što vam neće poverovati niko u Srbiji i to je nešto zbog čega sam apsolutno siguran da građani jedva čekaju te izbore, ali ovog puta vas nećemo pobediti za ovoliko koliko smo prošlog puta, nego ćemo mnogo više da vam ni Karić, ni Čanak, ni Kasa zajedno ne mogu da pomognu. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tehničari bi rekli - ovo je bila topla proba. Ovde je neko probao da kroz jedan amandman delegira jedno par ekselans državno i političko pitanje, u formi amandmana.
Da oslušne na koji način narodni poslanici i građani Srbije reaguju na nešto što jeste bio predmet postavljenog političkog i nacionalnog angažovanja, koje su neki ranije nazivali homogenizacijom u Srbiji ili Srbije.
I rasprava koja teče ovih nekoliko sati samo o ovom pitanju pokazuje da će to uvek biti veoma, veoma ozbiljan problem za sve one koji na ovoj političkoj platformi pokušavaju da se politikom u nekim drugim oblastima bave naizgled bezazlenim amandmanom.
Da bi građani Srbije razumeli o čemu se ovde tačno radi, govorile su uvažene kolege danas ovde o tome. Mene ne čudi Zakonodavni odbor iz 2002. godine, koji je rekao da je ovakav, tj. onakav zakon o radiodfuziji pravno moguć, pa je kao takav, u načelu, propušten u proceduru u Skupštinu Republike Srbije.
Mene čudi ovaj Zakonodavni odbor, koji bi morao imati drugačiju strukturu i drugačiju većinu, koji je rekao da je pravno moguć ovaj amandman, koji nije ustavan. Važno je to pitanje.
Podsećam i kolege narodne poslanike, članove različitih odbora, da svuda i na svakom mestu jesu dužni da zastupaju pre svega one interese koji jesu državni i politički interes Srbije, koji je uokviren Ustavom Republike Srbije kao najvišim pravnim aktom.
Već su rekli i gospodin Tomašević i gospodin Lazarević, ovaj amandman je suprotan i članu 26. Zakona o radio-difuziji, koji tačno i precizno definiše šta su obaveze članova ove agencije. I pošto nismo mala deca, pošto mi svi predstavljamo i zastupamo i određeno političko stanovište, i zastupamo jedan broj ljudi u ovom parlamentu, da mi samo nazivamo sve stvari pravim imenom.
Nemoguće je da neko ima više ovlašćenja, a da pri tom onaj ko je s njim kolega, ko je član u istoj organizaciji, u istom organu, ima manja ovlašćenja. To nije normalno i nije moguće.
Što se tiče posebnosti koje ima Vojvodina, ovde su se razne kolege danas deklarisale u tom smislu. Čak 1890-i neke godine se jedna lepa Milja udala za jednog Šumadinca u Takovu. To je bila moja prababa Milja, pa sam i ja Novosađanin. Ona je bila iz Novog Sada, ako je to važno. Vidim da je to danas ovde bilo važno.
Mi smo imali državu u kojoj su svi građani ove zemlje, naročito u Vojvodini, mogli na maternjem jeziku da imaju vaspitača, da završavaju osnovnu i srednju školu, da dobijaju diplome akademskih zvanja, da magistriraju i doktoriraju, da imaju postdoktorske specijalizacije na maternjem jeziku. To je nezamislivo za Srbe u bilo kojoj državi u okruženju.
Govorilo se o sportskim rezultatima. Mi smo imali državu koja je na poljanicama napravila igrališta i sportske dvorane, u kojima je sport finansiran iz narodnih fondova, iz budžeta, u kojima su plaćani instruktori i profesionalci koji su radili sa amaterima. Mi danas ubiramo plodove jednog koncepta u sportu.
Danas je sport postao mafijaški, a sport je bio opštenarodni. On to danas nije. Danas se živim ljudima trguje u sportu, a to niko ne uzima kao nikakvu mogućnost da je to zloupotreba, da je trgovina ljudima i ne znam šta drugo.
I da se vratim na ovo što je tema amandmana. Nećemo mi zaštititi nikog na taj način što ćemo nekom drugom dati više prava. Mi ćemo svakog građanina ove zemlje zaštititi ukoliko su članovi jednog organa, iza koga je stala Narodna skupština Republike Srbije, a izabrala je te ljude na zakonom propisan način i ubuduće daje legitimitet ovom organu, ravnopravni.
Sada su se neki ovde, narod bi rekao, izuli posle broda, sada govore ono što je suprotno Zakonu o radio-difuziji, da, zaboga, neko, Petar ili Pavle, zastupa jednu grupaciju i jedan narod, ili jednu regiju.
Iako smo zakonom rekli da svako od njih, po sopstvenoj savesti, nahođenju, znanjem radi ovaj posao. Da smo to znali u vreme kada smo ih birali ne bi dobili naš glas.
U načelu sam govorio, za mene je važnije pitanje ko je ukrao i sakrio tri nacionalne frekvencije u ovoj zemlji. Prošli put mi niko nije odgovorio. Sada bacam svakome rukavicu u lice ko se time bavi. Gde su dve frekvencije Radio-televizije Srbije i gde je jedna frekvencija Televizije Novi Sad? Ko ih je sakrio i koga one čekaju? To je urađeno u vreme kada je Rade Veljanovski pisao zakon, kada je gospodin Korać bio predstavnik Vlade zadužen za tu oblast i kada je DOS ovde imao većinu. Ko je obećao bez javnog konkursa nekome frekvencije koje mogu da pokriju celu državu? Na koji način će to biti ubuduće regulisano treba da se, između ostalog, pita i ovaj savet o kojem danas govorimo.
Da zaključim, svako ko je rođen u Šumadiji ne mora da objašnjava da li je Srbin. Ja sam rođen u Takovu kod Savinca, tamo je 99,7% Srba, ima nešto malo Crnogoraca i nekih drugih. Čačak i Moravički okrug su u tom smislu etnički najčistiji u Srbiji, ali to ne daje ni meni za pravo, ni bilo kom drugom da uzima više ili manje prava od ovih ili od onih.
Mi valjda imamo načela za koja se zalažemo, principe za koje se zalažemo, pa valjda princip treba da bude da svaki građanin Srbije, gde god da živi, treba da ima dostupan javni radiodifuzni servis i na srpskom jeziku i na jezicima onih naroda koji ovde žive, a koji podsećam – po jednom zakonu koji je u saveznom parlamentu usvojen jednoglasno pre nekoliko godina i nama je čast da živimo u takvoj državi, a to je Zakon o manjinama – mogu da ostvaruju svoja prava i da sa tim u vezi one druge ne boli glava.
Ali ću se suprotstaviti svakome ko traži da manjinska prava budu na višem stepenu od prava Srba u ovoj zemlji. To nije normalno i na to nikada ne bih mogao da pristanem, i niko valjda to od nas ne očekuje. Ukoliko bi tako bilo, mi ne bismo odgovorno radili onaj posao zbog kojeg su nas građani ovde poslali.
Podigla se velika prašina oko Zakona o radio-difuziji zbog toga što on nije donet onako kako je trebalo da bude, zbog toga što je ovo druga ili treća prepravka, što će verovatno biti još nekih, zbog toga što odgovornost za taj zakon nosi DOS iz 2001. i 2002. godine, zbog toga što ga je napisala jedna nevladina organizacija, čiji je najistaknutiji predstavnik bio Rade Veljanovski, koji je žestoko plaćen da napiše taj zakon, što je platio ovaj narod, a narod o tome nije obavešten, i zbog toga što je jedan veliki broj narodnih poslanika tada za taj zakon dao glas, a nije o njemu mislio kao o odgovornom i dobrom zakonu, već je to bilo pitanje DOS-ove partijske discipline.
Prepravljaćemo ga i dorađivaćemo ga sve do onog stepena koji građanima Srbije može da garantuje odgovoran zakon i odgovorno ponašanje onih koji se u skladu sa tim zakonom biraju da obavljaju važne državne poslove.
Pitanje podele frekvencije nije tehničko pitanje u Srbiji. To je pitanje velikog biznisa, velikog političkog uticaja. To je pitanje, na kraju krajeva, prestiža za mnoge od ovih televizija koje se finansiraju na ovaj ili onaj način, ali to je i pitanje da li će one televizije koje imaju veliku spoljnu podršku dobiti nacionalne frekvencije, da li će ono što danas rade nelegalno ubuduće raditi na zakonom propisan način.
Veliki je izazov pred Srbijom u radio-difuziji, u etru je velika gužva, veliki su problemi, ogroman novac se vrti i valjda je red da imamo na zakonom propisan način, da imamo ponašanje koje će obezbediti da makar svi ti pod jednakim uslovima funkcionišu, a ne da se unapred nekome garantuju koncesije za ono što ničim ne zaslužuju.
Zašto ovde nije bilo velike galame i velike priče u vezi sa tim da li je prostor Kosova i Metohije pokriven radiodifuznim servisom, da li imamo tamo dopisništva, može li se odande na srpskom jeziku emitovati ovo ili ono. Nažalost, to samo u tragovima postoji i ako je država negde odgovorna, onda je odgovorna zbog toga.
To što danas u Srbiji svako ko ima 20 hiljada evra može da napravi televiziju na bilo kom jeziku, sa bilo kojim programom, to valjda ne isključuje pravo onima na Kosovu i Metohiji da pod istim uslovima imaju pravo da slušaju makar ono što zovemo servisnim informacijama iz svoje matične zemlje.
Sasvim na kraju, bilo je ovde o mobilizacijama i o ratovima. Ova se zemlja raspala zbog toga što je na neustavan način jedina legitimna oružana sila u ovoj zemlji, JNA, proglašena okupatorskom, što su se na neustavan način otcepile Slovenija i Hrvatska, što su ih neke strane države priznale mimo svih pravila i normi i zbog toga što je promenjen Ustav Hrvatske u kojoj Srbi nisu bili konstitutivni element.
Mi smo, ova zemlja je matica srpskog naroda gde god oni da žive i nikada nećemo pristati da Drina bude granica, nego kičma tog naroda. Ko to ne razume to je njegov legitimni stav i njegovo legitimno pravo, ali mi nemamo pravo da na taj način, mi koji zastupamo drugačije stanovište, to ovde ne iznesemo, jer kako god da se te stvari završe, istorija će, nadam se, ipak svakome odrediti mesto. Bojim se da će jednog dana bunjište biti premaleno.

Da li se još neko javlja za reč o amandmanu? (Ne.)
Vlada Republike Srbije podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 2. doda član 2a.
Odbor za kulturu i informisanje prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 3. amandman je podneo Aleksandar Lazarević.
Predstavnik predlagača i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 5. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Predrag Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 6. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za kulturu i informisanje prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, ministar Dragan Kojadinović, želi završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Poštovani narodni poslanici, pošto je Narodna skupština obavila raspravu o svim tačkama dnevnog reda, na osnovu člana 85. stav 3. Poslovnika, određujem utorak, 30. avgust, u 10,00 časova, kao dan za glasanje o svim tačkama dnevnog reda Desetog vanrednog zasedanja Narodna skupštine Republike Srbije u 2005. godini. Zahvaljujem se, vidimo se sutra u deset.