Poštovani predsedniče, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo, danas je na dnevnom redu objedinjena rasprava o tri zakona: zakon o zaštiti konkurencije, zakon o oglašavanju, zakon o zaštiti potrošača i zakon o cenama.  U osnovi svi ovi zakoni, zapravo, definišu odnos, zaštitu prema potrošačima i odnos ove vlade prema građanima. Zato potpuno podržavam što se objedinjeno raspravlja o ova četiri tako srodna zakona.
Što se tiče zakona o zaštiti konkurencije, ovim zakonom se definišu uslovi za razvoj tržišne privrede Srbije, obezbeđuje se zaštita konkurencije i ravnopravnost učesnika na tržištu. Postojeći savezni zakon nije se mogao primenjivati zbog nepostojanja antimonopolske komisije. Ovaj zakon zbog toga najvažniju prednost ima, što je definisao komisiju za zaštitu konkurencije.
Ova komisija je nezavisna od državnih organa, privrednih subjekata i svih zainteresovanih lica, te je nepristrasna u odlučivanju i u cilju zaštite interesa potrošača.
Da bi zakon bio efikasan predviđene su zakonom kazne, novčane kazne, kao i privremene zabrane vršenja delatnosti. Zadatak antimonopolske komisije jeste sprečavanje zloupotrebe dominantnog položaja ili kolektivnog dominantnog položaja, kojim bi se u stvari definisale cene ili ograničavala proizvodnja ili pak nametali uslovi ugovaranja ili poslovanja.
Zakon o oglašavanju, koji je drugi po redu u ovoj današnjoj raspravi, uređuje uslove i prava oglašivača, prava oglašavanja i pravila oglašavanja, ali ono što je najvažnije štiti interese primalaca oglasnih poruka. Ovim zakonom se podstiče tržišna utakmica, pomaže se efikasna naplata poreza, ali istovremeno suzbija siva ekonomija. Principi oglašavanja poštuju slobodu oglašavanja, istinitost, zabranjuju diskriminaciju svih vrsta i zabranjuju povredu morala. Takođe zabranjuju zloupotrebu poverenja, povredu pravila konkurencije, a sa druge strane afirmišu zaštitu privatnosti, prava dece, autoritet škole i porodice i zdravog života.
Zabranjeno je neistinito označavanje i identifikovanje oglašivača, oglašavanjem kopirati drugoga. Zabranjeno je omalovažavati druga lica, porediti oglašivače i aludirati na druge. Zabranjeno je oglašavanje sa pornografskim sadržajem, osim, nažalost, u pornografskoj štampi. Zabranjeno je oglašavanje koje prikazuje dominaciju jednog pola nad drugim ili promoviše diskriminaciju bilo koje vrste. Ako oglasna poruka sadrži ime, lični podatak, zvučni zapis ili nečiju fotografiju ne sme biti objavljena bez pristanka tog lica.
Zabranjeno je oglašavanje i promovisanje duvana i duvanskih proizvoda u štampi, na televiziji i na radiju, na panoima, tablama, nalepnicama, u časopisima, na odevnim predmetima. Zabranjeno je distribuiranje besplatnih duvanskih proizvoda. Nije dozvoljeno oglašavanje i promovisanje alkoholnih pića, osim piva i vina koji se u malim količinama za sada smatraju prehrambenim proizvodima.
No, pivo i vino se ne mogu reklamirati u specijalizovanim programima za decu, u sredstvima javnog saobraćaja i na sredstvima javnog prevoza, u predškolskim ustanovama, školama i zdravstvenim ustanovama. Ne smeju se reklamirati na prostoru manjem od 100 metara od škola i ovih ustanova, u bioskopima i pozorištima u predstavama pre 20 časova, u parkovima i na igralištima.
Ovaj zakon, takođe, propisuje način oglašavanja, tj. dozvoljeni sadržaj medija kojima se oglasi predstavljaju i zakonitosti za svaki oblik oglašavanja.
Vreme trajanja TV oglašavanja ne može iznositi više od 15, odnosno 20 posto dnevno emitovanog programa za komercijalne TV stanice, a za javni radiodifuzni servis ne više od 10 posto ili ne više od šest minuta po satu.
Ukoliko se TV emisija sastoji od posebnih delova, sa pauzama poput poluvremena ili tajm-auta u sportskim prenosima, oglasne poruke se moraju emitovati u tim pauzama. Filmovi se mogu prekidati reklamama samo na svakih 45 minuta.
Dečije emisije mogu sadržati oglase koji se emituju na minimum 30 minuta. Naravno, ti oglasi mogu biti isključivo namenjeni deci. Dugočasovni prenosi, međunarodni sportski događaji mogu se prekidati najviše devet minuta po času ili maksimalnih 10 posto od ukupno emitovanog programa.
Oglašavanje na otvorenom prostoru mora obezbediti sigurnost pešaka, vozila i drugih učesnika u saobraćaju. Mora štititi i poštovati kulturno-istorijske spomenike, kao izgled delova grada ili gradske celine.
Postavljanje oglasa na javnim površinama odobrava nadležni organ lokalne samouprave, a u skladu sa zakonima i lokalnim propisima.
Nadzor nad primenom ovog zakona vrše nadležno ministarstvo, organi lokalne samouprave i to kroz svoje komunalne službe, inspekcijska služba ministarstva i inspekcija lokalne samouprave.
Za prekršioce ovog zakona zaprećena je novčana kazna od 100 hiljada do tri miliona i zaštitna mera zabrane obavljanja određenih delatnosti.
Zakon o zaštiti potrošača, zapravo, definiše kodifikaciju svih prava potrošača na jednom mestu i to tako da se standardima usklađuje sa zakonodavstvom i zakonima EU.
Pravo potrošača je jedno od osnovnih ljudskih prava i ostvaruje se uz visoku svest građana. Zato osnovni zadatak i treba da bude edukacija potrošača, kako bi konzumirali ovo pravo.
Nadležnosti ministarstva po ovom zakonu su: pravo uređenja ove oblasti, sprovođenje tipskih ugovora, predlaganje načina edukacije građana, saradnja sa međunarodnim institucijama.
Pri ministarstvu se obrazuje savet potrošača, koji predstavlja skup raznih organizacija sličnog karaktera. Vlada donosi program saradnje sa savetom potrošača.
Na lokalnom nivou formiraju se arbitražna tela. Posao za zaštitu potrošača je provera sigurnosti ambalaže, zaštita maloletnih lica, zabrana prodaje duvana i alkohola maloletnicima, označavanje i genetski modifikovanih proizvoda.
Takođe, provera obaveze izdavanja računa, garantnog lista, provera zakonitosti rasprodaje, kupovine na daljinu, poput kataloške kupovine i slično. Takođe, nadzor nad primenom ovog zakona vrši ministarstvo i inspekcijske službe svih nivoa.
Što se tiče predviđenih kazni koje su zaprećene za prekršioce, one se kreću u dijapazonu od 100 hiljada do tri miliona dinara i, takođe, uz mogućnost zabrane obavljanja delatnosti.
Zakon o cenama i uopšte problematika cena do sada su bili regulisani sa dva zakona: jednim saveznim iz 1989. i republičkim iz 1987. godine. Zbog njihove zastarelosti ovaj zakon smo zapravo svi jedva dočekali. Ovaj zakon uređuje način obrazovanja i praćenja cene proizvoda i usluga. Ministarstvo je nadležno za praćenje cena, za predlaganje mera stabilizacije cena, učestvuje u izradi kriterijuma formiranja cena, a zbog značaja uticaja cena na standard građana, Vlada ima obavezu da harmonizuje ekonomske prilike i usaglasi zakone sa zakonima EU.
Ovaj zakon nudi sledeća rešenja – slobodno obrazovanje cena, osim onih koje direktno utiču na najniži sloj, na nizak standard građana, a to su: struja, ugalj, nafta, PTT usluge, lekovi, narodni hleb i neke komunalne usluge. Ostaje, negde, oko 90 do 95 posto proizvoda koji su na slobodnom režimu.
Kontrolu nad sprovođenjem ovog zakona, takođe, vrši ministarstvo i odgovarajuće inspekcijske službe, a za prekršioce su zaprećene novčane kazne od 100 do 200 hiljada dinara i zaplena ostvarene koristi na nezakonit način.
Predlažem da u danu za glasanje poslanici podrže ove zakone. Po obrazloženju ove vlade, ova četiri zakona predstavljaju usaglašavanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Ali, po meni, ono što je mnogo važnije, uređuju domaće tržište prema meri potrošača, građanin, kupac, korisnik usluga, gledalac TV prenosa, svi oni su zapravo ti zbog kojih se i ovi zakoni donose. Hvala.

Hvala vama, gospođo Bošnjak.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS, gospodin Matić. Gospodine Novakoviću i gospođo Lalić, prema članu 103. i 104. upozoravam vas, nije neophodno prisustvovati načelnom pretresu, poštujem kolegijalnost i pomoć koja je pružena, ali nema potrebe za tim.
Izvolite, gospodine Matiću.

Gospodine predsedniče, kolege poslanici, čast mi je da branim zakone koje je predložio gospodin Bojan Dimitrijević, zbog toga što su to zakoni koji nedostaju našim životima jako dugo. Oni će uvesti neke standarde koji su preko potrebni, kako bi, ne samo naši potrošači, naši građani znali kakva prava imaju kada za skupe novce kupuju neko dobro ili uslugu, već kako bi pripremali našu privredu da se uklapa u svetske i evropske tokove.
Svi ovi standardi koji su propisani kroz ova četiri zakonska projekta, u stvari, iskazuju potrebu da se edukuje, ne samo potrošač ili građanin kako bi ostvario sva svoja prava, već i potrebu da se edukuju naši proizvođači, jer je jedina naša šansa da imamo proizvodnju koja će biti kompatibilna sa svetom i Evropom, kako bi bili kurentni.
S druge strane, zakon koji sprečava da monopolisti vršljaju tržištem kako hoće, takođe, omogućava da Srbija bude dobar poligon za buduće investitore, koji neće biti opterećeni prethodno stečenim monopolima nekih koji su to, naravno, sticali u vremenima kada nije bilo ovakvih zakona.
Pošto su govornici pre mene, počev od ministra, potom koleginica Bošnjak, izgovorili mnogo štošta što bih i ja rekao, želim da kažem da svako od nas, svaki građanin se suočava u običnom životu sa onim što regulišu ova četiri zakona. Od samog jutra, kada krenete u kupovinu osnovnih namirnica i novina, već ćete imati usput i pokoji bilbord koji će oglašavati na različite načine različite proizvode, imaćete usput, takođe, i radio-program koji će vas obaveštavati o koječemu, pa i o proizvodima koje valja kupiti, a pipnućete se i za novčanik kada pogledate cene, pa ćete videti čak i deklaracije koje su možda iskazale neke lažne karakteristike artikala koje treba kupiti.
Na kraju, pitaćete trgovca pod kojim uslovima možete pazariti robu, a on može da vas obmane i vrlo često se dešava da je ono što se kupuje na rate opterećeno vrlo visokim kamatnim stopama, a iza toga uslediće pitanje, zašto se sve to dešava, pa ćete najverovatnije zaključiti – zbog toga što u brojnim delatnostima u Srbiji danas imate na delu brojne monopole u oblasti mlekarstva, pekarske industrije, a da ne pričamo o javnim preduzećima koja mogu i te kako da naplaćuju, pa čak i ekstraprofit od građana Srbije.
Dakle, ovi zakoni to regulišu i mislim da su jako pozitivni. Mi smo svakodnevno suočeni, u svom običnom životu, sa potrebom da ovi zakoni te oblasti regulišu.
Pošto nam nedostaje antimonopolski zakon, mislim da je bilo krajnje vreme da dobijemo zakon o zaštiti konkurencije. Poslednji antimonopolski zakon donet je na saveznom nivou daleke 1996. godine.
Svi smo svedoci da se on na pravi način nikada nije ni primenjivao, on je i stvorio uslove za stvaranje određenih monopola. A, evo prilike da preko komisije, preko tela komisije, mislim na savet komisije za zaštitu konkurencije, i preko stručnih organa komisije utvrdimo na koji način, preko zakonskih rešenja, naravno, da sprečimo monopoliste i da zaštitimo konkurenciju koja je garant niskih ili ekonomsko-tržišnih cena.
To je jedini put. Model koji je Ministarstvo predložilo u ovom zakonskom predlogu, na koji način se formira savet komisije za zaštitu konkurencije je dobar. Da tu imamo nepristrasne ljude, eksperte iz različitih oblasti. Ministar to nije pomenuo ali imamo mogućnost da nam članove saveta komisije za zaštitu konkurencije predlažu i Advokatska komora i Privredna komora, Vlada, Savez ekonomista i slično. Dakle, jedan raznorodan, ali svakako ekspertski tim koji ima obavezu da bude iznad dnevne politike i interesa tržišnih takmaca.
O ostalim stvarima već su prethodnici govorili i ne bih to ponavljao.
Kada pričamo o zakonu o zaštiti potrošača, već smo pomenuli potrebu da svaki naš građanin bude na pravi način edukovan, kako bi ostvarivao svoja prava, ali ovaj zakon jasno definiše i poziciju trgovca, prodavca ili proizvođača, na koji način informiše kupca kako bi kupac ostvario sopstvena prava.
Naglasio bih još nešto još jednom, ovaj zakon prinuđuje našeg proizvođača ili našeg trgovca ili izvoznika da se uklapa u svetske standarde. To je jedna od najznačajnijih poruka kada je u pitanju čitav ovaj zakonski predlog.
Osnovna opredeljenja su takva da je zakon regulisao da je najbitnije zaštititi život, zdravlje i sigurnost potrošača i tu imamo već nekoliko članova koji bitno regulišu na koji način se štiti sigurnost i zdravlje, a o tome su pričali prethodnici. Sa druge strane imamo zaštitu ekonomskih interesa potrošača. To su dva najbitnija poglavlja i svako ko se bavi trgovinom, proizvodnjom, mora nužno pročitati na vreme sve ove članove i prikazati ih i kupcu sutradan.
Ono što je bitno za ove zakone, pošto imamo jedino dva nova tela, jedno je telo koje je u funkciji zaštite konkurencije, mislim na komisiju koja će se baviti tom problematikom, a s druge strane imamo savet potrošača koji će biti obrazovan pri Ministarstvu trgovine i turizma, koji će se baviti ovom problematikom o zaštiti potrošača, ovde je najbitniji deo kako kontrolisati sve ove odredbe – kako se primenjuju u samom životu i kako ih poštuju trgovci i proizvođači.
Naše Ministarstvo mora još jednom da sagleda svoje kadrovske resurse u tržišnim inspekcijama. Jako sam zadovoljan zbog toga što je danas ministar došao sa svojim prvim saradnicima i što oni, nadam se, na jasan način čuju poruke narodnih poslanika, ali, evo, čujte jednu poruku – čini mi se da je ostalo dosta starog u tržišnim inspekcijama.
One imaju obavezu da se ponašaju u skladu sa osnovnim opredeljenjima Vlade i nikakvi lokalni čauši ne mogu da budu iznad tržišnih inspektora i, prosto, molim ministre da čujete ove naše poruke i da ih uvažite.
DSS sa zadovoljstvom podržava ova četiri zakonska projekta. Čini nam se da su kvalitetni. Kada je zakon o oglašavanju u pitanju, dodao bih još samo jednu oblast, koja je takođe regulisana u ovom predlogu, a to je, oblast političke propagande. Jako je pozitivno i to pohvaljujem, da u ovom predlogu imamo mogućnost da se malo odmorimo od ove propagandne politike koja nas bombarduje sa svih medija, posebno, sa nekih medija, koja su u rukama nekih moćnika, koji su na nepravedan način stekli ogromnu imovinu, došli do medija, formirali političke stranke i onda, mimo izbornih kampanja, reklamiraju svoju političku poruku.
Mislim konkretno na "Pokret snaga Srbije" Bogoljuba Karića i na ono što radi BK televizija. Nadam se da će zakon o oglašavanju, koji sprečava da se vodi kampanja mimo izbornih kampanja, takav je predlog za one koji nisu čitali ovaj zakon, i za javnost, sprečiti da nam BK televizija čini svaki dan ono što nam čini. Zahvaljujem.

Hvala. Ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS, gospodin Radosavljević, ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, na samom početku želim da u ime poslaničke grupe DS istaknem nezadovoljstvo što danas imamo objedinjenu raspravu o četiri vrlo važna zakona.
Ponovo ćemo imati prilike da slušamo hvalisanja vladajuće grupacije, kako ovaj parlament radi hiperaktivno, donosi mnogo zakona, a imamo situaciju da ovako važnu oblast rešavamo na način da se pošto- poto to donese.
To nije dobro rešenje. Kada smo već kod efikasnosti želim da vas podsetim da je Predlog zakona o zaštiti konkurencije i Predlog zakona o oglašavanju više puta do sada povlačen iz procedure. To samo govori o tome da, ipak, neko ko planira tok sednice i rad Parlamenta to ne radi na valjan način.
A, isto tako da kažem da zakonodavna aktivnost Skupštine Srbije, bar što se tiče oblasti koju pokriva gospodin Dimitrijević, resorni ministar, nije baš na visokom i valjanom nivou. Da vas podsetim samo da, u toku prošle godine iz resornog Ministarstva za trgovinu i turizam nismo imali nijedan zakon koji je Skupština usvojila i to je bio jedan od razloga što je nadležni skupštinski Odbor za trgovinu i turizam, prilikom usvajanja godišnjeg izveštaja o radu, smatrao da ovo ministarstvo nije na valjan način radilo svoj posao.
Dakle, da se vratim na objedinjenu raspravu. Četiri zakona su pred nama. DS će o njima dati svoj stav.
Predlog zakona o zaštiti konkurencije reguliše oblast ponašanja na tržištu pre svega velikih firmi, koje svojom veličinom imaju uticaj na kretanja na tržištu. Ciljevi postojanja ove grane prava mogu se definisati u nekoliko pravaca.
Želim da pomenem samo neke, da je tu, pre svega, u interesu zaštita potrošača, što se postiže putem direktnog sankcionisanja preduzeća koja ovaj proces narušavaju.
Time se želi sprečiti prelivanje bogatstva iz ruku građana u ruke velikih preduzeća. Takođe, cilj je i povećanje ekonomske efikasnosti tržišta. U sistemima gde ne postoji zaštita konkurencije preduzećima je ostavljena puna sloboda da se među sobom dogovaraju o podeli tržišta, podizanju nivoa cena i slično, što sve dovodi do stvaranje nesigurnosti.
Još jedan cilj zakona je, za koji DS smatra da je zaista važan i značajan, u punoj meri ostvaren u članicama EU, a to je stvaranje jedinstvenog tržišta. Ako to gledamo iz našeg ugla, moramo da kažemo da gledamo kroz proces privatizacije, otvaranja privrede, kroz mogućnosti da koncentrisanje kapitala u rukama pojedinaca ne dovede do situacije da se pozicija iskoristi na štetu građana, odnosno krajnjih potrošača.
Zakon o zaštiti konkurencije predstavlja preko potrebno rešenje. DS veoma dobro zna značaj ovog zakona. Zato i čudi želja i ponašanje vladajuće grupacije da pošto-poto donese ovaj zakon na način na koji to danas imamo ovde, da on bude u objedinjenoj raspravi i da Parlament i poslanici o njemu raspravljaju na način na koji to danas radimo.
S druge strane, ako imamo činjenicu da je vladajućoj grupaciji stalno na pameti ili da su puna usta Evrope, to kroz ovakvu aktivnost i kroz raspravu o ovim zakonima nimalo ne potvrđuju.
Ali, znajući značaj ovog zakona DS je prišla jednoj pravoj analizi. Moram da konstatujem da ovaj zakon ima prilično nedostataka. On se odnosi, a to smo i u raspravi koja je tekla i na sednici Odbora za trgovinu i turizam rekli, pre svega na komisiju za zaštitu konkurencije.
Po Predlogu zakona komisija ima savet. Savet broji pet članova. DS smatra da taj predlog nije dobar. Ako pažljivije pogledate dalje članove, videćete i zašto. Savet broji pet članova, kvorum je tri i mišljenja smo da je u tom slučaju lakše vršiti uticaj na članove saveta, uz dužno poštovanje svih budućih članova koje će Skupština Srbije izabrati. Smatramo da je lakše vršiti uticaj na manji broj članova saveta, nego što bi to bilo po predlogu DS da se taj broj poveća, čime bismo napravili čvršću i jaču vezu.
Takođe, postoji mogućnost i da dođe do blokade rada saveta, u slučaju da tri člana saveta izgube status. Procedura za izbor članova saveta je prilično komplikovana ili vremenski dugo traje i to se može prolongirati čak i do šet meseci.
Dakle, mišljenja smo da bi broj članova saveta, po predlogu DS, morao biti veći i time, još jedanput podsećam, onemogućavamo i sprečavamo eventualnu blokadu rada saveta.
Predviđeno je i pravo predsednika da u slučaju jednake podele glasova odlučuje glas predsednika. Mislim da ćemo imati u ovom slučaju pravni presedan. Ovaj zakon predviđa da sednici prisustvuje četiri člana i da imamo jednak broj glasova, dva-dva, odlučuje glas predsednika. Mislimo da takvo rešenje nije dobro i nije utemeljeno u Ustavu. Smatramo da će nadležni ministar, s obzirom na to da DS ima amandman po ovim članovima zakona, uvideti značaj onoga što želimo da apostrofiramo i nadamo se da ćemo imati razumevanje i da će se prihvatiti naše rešenje.
Takođe, finansiranje komisije predviđeno je iz budžeta. Samo u prvoj godini rada predviđeno je finansiranje iz budžeta. Postavlja se pitanje njenog daljeg postojanja u narednim godinama, dakle, šta će biti u drugoj, trećoj i svakoj narednoj godini. Takođe, ostavljena je mogućnost finansiranja putem donacija, što i pored zabrane, koja je jasno naglašena u Predlogu zakona da privredni subjekti mogu biti, odnosno ne mogu biti donatori, ostavlja mogućnost prikrivene donacije preko drugih subjekata, čime se može ugroziti nezavisnost u radu komisije.
Predložili smo amandmanom da je bolje rešenje da se ostavi mogućnost da barem u naredne dve ili tri godine komisija ima nesmetano finansiranje iz budžeta Republike Srbije, barem dok ovaj institut ne zaživi na dobar način.
Najveća zamerka koja se odnosi na ovaj deo zakona jeste što komisija nema mogućnosti da izriče sankcije, čime se u priličnoj meri obesmišljava ideja zaštite sistema, koja se kroz ovaj zakon želi postići.
Dakle, DS smatra da je ovaj zakon dobra ideja, ali ako zaista želimo da imamo kvalitetan zakon, moramo sarađivati svi u ovom parlamentu. U tom smislu želim da verujem da će ministar imati puno razumevanje i shvatiti kao dobru nameru i želju DS da zaista imamo jedan kvalitetan zakon i da će u tom smislu ceniti amandmane koje smo na ovaj zakon podneli.
Što se Predloga zakona o oglašavanju tiče, pisci zakona kao i da nisu pokušavali da predvide mogućnost da elektronska pošta, internet stranice, ekrani mobilnih telefona postanu oglasni prostor. Najveći prostor su kroz ovaj zakon usmerili na uređenje već postojećeg stanja, naročito u oglašavanju putem televizije, štampi i na otvorenom prostoru kroz bilborde i plakate.
Želim da konstatujem da to svakako nije dobar znak, pre svega za one koji kroz jedan ovakav vid vide dobar poslovni prostor za sebe. Neuređenost neće biti privlačna za onoga ko želi da investira u ovu oblast, odnosno za one koji bi za sponzorstvo nekog sajta bili spremni da izdvoje priličan budžet i priličnu svotu novca.
Ovaj zakon neće regulisati pitanja, kao što su koliko nivoa, odnosno koliko linkova mora da postoji između medijskog sadržaja i direktnog linka, do duvanskih, alkoholnih ili pornografskih sajtova, koji se kroz ovaj zakon oglašavaju, zabranjuju.
Slično ograničenje moglo bi da se postavi i unutar samog sajta. Kroz ovaj zakon ne vidimo na koliko nivoa ispod naslovne strane ne sme biti linkova prema sajtovima, čije reklamiranje je zabranjeno i ograničeno. Takva rešenja postoje na Zapadu, takva rešenja nisu predviđena u našem Predlogu zakona.
Zakon nije dovoljno jasan ni kod oglašavanja elektronskom poštom, na to želim posebno da se osvrnem, odnosno zabrane širenja, odnosno slanja neželjenih reklamnih poruka.
Član 9. spominje da je zabranjeno upućivanje oglasne poruke onima, koji su oglašivaču jasno stavili do znanja da ne žele da ih primaju što, složićete se sa mnom, ne sprečava da svaku poruku dobijete barem jedanput.
Ovako definisana odredba pogoduje, pre svega, nesavesnim oglašivačima, jer im omogućava da bez prethodno pribavljene saglasnosti šalju veliki broj oglasnih poruka, smatraju da imaju saglasnost svih koji se naknadno nisu usprotivili zbog toga što su dobili oglasnu poruku na jedan ovakav način.
Elektronska oglasna poruka mora da sadrži ispravnu elektronsku adresu, broj telefona, čijim korišćenjem primalac može da na jednostavan način, bez dodatnih troškova, uputi zahtev za obustavljanje daljeg slanja poruke. To ovim predlogom zakona nije definisano.
Obaveza oglašivača je da pre slanja oglasne poruke poseduje prethodno pribavljenu saglasnost primaoca i ona je sadržana kroz član 13. stav 1. Direktive Evropskog parlamenta i Saveta o privatnosti i elektronskim komunikacijama.
Sudeći prema Predlogu zakona, naročito će biti problema sa medijima i to želim posebno da istaknem. Kod komercijalnih televizijskih stanica predviđeno je da televizijsko oglašavanje i televizijska prodaja tzv. Telešop, po ovom predlogu zakona može uzeti 20 procenata od dnevno emitovanog programa.
Od toga, televizijsko oglašavanje sme da zauzme 15% od ukupno dnevnog emitovanog programa. Pre ove sednice imali smo izmene Zakona o radio-difuziji, i mogu reći da ovo nije u skladu sa Zakonom o radio-difuziji. Naime, on definiše da je određeno da 20% dnevno emitovanog programa sme biti namenjeno oglašavanju.
Za javni radiodifuzni servis dopušteno je da televizijsko oglašavanje i televizijska prodaja smeju da zauzimaju 10% ukupno od dnevnog emitovanog programa.
U slučaju da javni radiodifuzni servis prenosi sportske manifestacije od nacionalnog značaja, da li su to olimpijske igre, evropska ili svetska prvenstva, sasvim je svejedno, onda je taj procenat veći, odnosno može se po satu emitovati devet minuta reklame, s tim da emitovanje ne sme preći 10% od ukupne dnevne minutaže.
Član 18. Predloga zakona o oglašavanju za DS je, u najmanju ruku, neshvatljiv i pravno neutemeljen, jer nameće Radiodifuznu agenciju kao relevantan organ u definisanju koji su to međunarodni sportski događaji od nacionalnog događaja.
Ovim predlogom Republička radiodifuzna agencija direktno utiče na tržišne uslove. Ovakvo rešenje je neprihvatljivo. Još jedanput koristim priliku da zamolim ministra, s obzirom na to da postoji amandman po tom pitanju i s obzirom na to da su kolege iz Odbora za trgovinu i turizam prihvatili predlog DS i uputili kao amandman Odbora, da ministar ima puno razumevanje za jedan ovakav član i da prihvati našu argumentaciju i da ovaj član bude brisan iz Predloga zakona.
Takođe, čini nam se da će biti problema ako komercijalna TV stanica kupi TV prava, a sve smo češće u prilici da budemo svedoci takvih situacija. Da li onda oni mogu da povećaju minutažu koja je namenjena za prodaju oglasnog prostora? To nije jasno definisano. Verovatno ne.
Ovde treba pomenuti da ćemo odskoro, kako je to ministar rekao, od 1. oktobra, imati TV pretplatu, odakle će se finansirati javni radiodifuzni servis. To znači da će javni radiodifuzni servis u ovakvim slučajevima od strane građana biti finansiran, biti finansiran iz budžeta i biti finansiran i sa treće strane, a to je od oglašivača. Poređenja radi da uzmemo Bi-Bi-Si, finansira se samo od pretplate građana. Ne treba govoriti o tome šta je i ko je Bi-Bi-Si.
Nemojte misliti da je DS protiv javnog radiodifuznog servisa. Rekli smo svoj stav o tom servisu. Takav servis je neophodan, preko potreban je za državu, ali mislim da na ovaj način favorizujemo javni radiodifuzni servis u odnosu na ostale privatne komercijalne TV stanice, smatramo da nije dobro rešenje.
Interesantno je pitanje emitovanja reklama koje tokom serijskih programa, u ovom zakonu nije eksplicitno pomenuto, tako da možemo da očekuje da će serije biti prilično dugo, s obzirom na to da je ministar na početku rekao da ćemo imati zakon koji će sada ići u susret gledaocima i da će ih osloboditi kilometarskih ili višesatnih prekida zbog oglašavanja. To na ovaj način, Predlogom zakona, barem što se serija tiče, one su jako popularne, neće biti na valjan način definisano.
Ako film sme da se prekine tek u 45. minutu, a vreme trajanja reklama po satu iznosi 12 minuta, filmove će u tih 45 minuta prekidati dvanaestominutnim reklamnim blokom, pošto drugog termina za reklame neće biti. Dakle, za reklamni prostor služiće serije.
Što se radio-programa tiče, čini nam se da je on ostao prilično po strani. Naime, kroz Predlog zakona nam je ukazano da će se na radio-programe primenjivati članovi koji se odnose na televizije, odnosno čl. 18, 19. i 20. To nije dobro rešenje. Ne mogu biti primenjivane odredbe zakona koje se odnose na jedan medij koji potpuno različito funkcioniše i različit je od radijskog programa i radijskih emisija. Smatramo da je pitanje oglašavanja na ovom mediju veoma loše koncipirano i da neće napraviti valjani pomak.
Sve u svemu, da rezimiramo, DS ove zakone smatra veoma značajnim. Izneli smo brojne manjkavosti koje oni u sebi sadrže. Od toga koliko je predlagač spreman da amandmane koje smo uložili prihvati, cenićemo da li će DS i glasati za ove zakone.
DS ne bi volela da, po starom dobrom običaju, vladajuća grupacija sa osmehom, sa bahatošću prihvata i sasluša amandmane opozicije, a da posle toga predloge koje su oni uobličili glasaju u tekstu koji nam je predložen.
Smatramo da to nisu dobra rešenja i da to nikome neće ići na korist. Ako budemo ponovo u situaciji da nakon pet ili šest meseci menjamo zakone koje budemo danas usvajali, onda svakako oblast koju želimo da regulišemo nećemo regulisati na valjan i na kvalitetan način.
Želimo da Srbija u ovoj oblasti zaista dobije kvalitetne zakone. Spremni smo da kao odgovorna stranka pomognemo u tom poslu. Od ozbiljnosti predlagača, od ozbiljnosti Vlade zavisi da li ćemo imati i ozbiljne zakone.
Nadam se da kod nadležnog ministra ima spremnosti da prihvati ovu našu argumentaciju i da neće rasuđivati po principu – neće nama demokrate da sole pamet, mi smo najpametniji. Verujem da će biti razuma, verujem da će biti snage da se prihvati ono što smatramo da je dobro i kvalitetno. Dakle, izbor ostaje na predlagaču.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, gospodin Baralić. Izvolite.
Obaveštenje, da biste mogli da raspoređujete svoje poslove. Danas, kao što sam rekao, radiće se do kraja radnog vremena, do 18,00 časova. Objedinjena rasprava će biti nastavljena tokom sutrašnjeg dana, pošto petkom Skupština ne zaseda. To znači da će sledeća tačka dnevnog reda biti razmatrana, dakle, do kraja ovih tačaka dnevnog reda. A, u ponedeljak ćemo raspravljati tačku – zakon o zaštitniku građana.
Izvolite, gospodine Baraliću.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, saradnici iz Ministarstva za trgovinu, turizam i usluge, dame i gospodo narodni poslanici, svaki građanin ove zemlje je potrošač otkad se rodi do duboke starosti. Zato su svi zakoni koji na bilo koji način određuju ovu oblast veoma važni i njima se prilazi sa krajnjom ozbiljnošću i kod onih koji pišu i kod onih koji ih razmatraju. Nadam se da ni jedni ni drugi nisu lišeni odgovornosti za ovaj fenomen, jer to jeste zakon koji se tiče 10 miliona stanovnika naše zemlje.
Ima već dugo da su neki od ovih zakona bili u proceduri i iz razloga koje ovde ne bih komentarisao, više puta su povlačeni iz procedure. To može da bude signal za ovo ili za ono, ali definitivno je važno da se danas oni nalaze pred narodnim poslanicima, da se o njima razgovara i da će svakako biti usvojeni. O svakom zakonu ću reći po nešto.
Što se tiče zakona o zaštiti konkurencije, podržavam ono što je rečeno u uvodnom izlaganju, u obraćanju gospodina ministra dr Dimitrijevića. Konkurencija je jedan univerzalni princip i univerzalno načelo u svim oblastima. Što je stepen konkurencije viši, to je i značajnija garancija da će se određena oblast sprovoditi na efikasniji, blagotvorniji način i da će, kako bi se to ranije govorilo, biti na pozu oni koji treba da koriste rešenja tog zakona.
Želim da kažem da izražavam sumnju da je moguće zakonom ovaj važan princip urediti do te mere da on daje potpunu garanciju da će ovo o čemu govorim biti sve tako. Naša zemlja prolazi kroz period koji je velikom broju ljudi omogućio da postanu vlasnici velikih dobara, velikih novčanih sredstava i velike imovine, a da pri tom to nije rezultat ovog načela o kojem ovde govorim, načela konkurencije, već upravo nečeg drugog, i da će oni danas pokušati na sve moguće raspoložive načine da produže život onom principu koji im je obezbedio da mogu nesmetano i enormno da se obogate. Ali, svemu dođe kraj, pa i takvom ponašanju. Zbog toga je važno da ova oblast bude uređena na jedan ovakav način.
Šta je ovde još problem? Problem su velike i moćne kompanije koje dolaze u nezaštićenu Srbiju, koje dolaze u Srbiju čija domaća privredna struktura ne može da odgovori na odgovarajući način i koji na sve moguće načine pokušavaju da ovaj princip konkurencije derogiraju, na način koji njima odgovara. Pomenuću nekoliko, već sam govorio o tome na Odboru više puta. Kada dolaze veliki hipermarketi i slične organizacije, oni imaju u samom startu tzv. fenomen prvog punjenja, tako što, praktično, ucene potencijalne dobavljače, potencijalne privredne subjekte sa kojima će raditi, da u zavisnosti od broja artikala ili vrednosti tog posla, to tzv. prvo punjenje naprave i učine gratis.
Tako se, praktično, ta osiromašena privredna struktura u Srbiji ispruži više nego što joj guber dozvoli da velikom i moćnom megamarketu napuni rafove, to se nekada meri desetinama miliona evra, onda raznim drugim tzv. komercijalnim akcijama i na neke druge načine pokušava da diktira uslove koji su za najveći broj tih njihovih potencijalnih dobavljača neizdrživi. Na taj način oni ugrožavaju svoju supstancu, a ovi koji prave ove velike markete na taj način stiču enormnu zaradu.
I zato molim, evo ovde sede najkompetentniji ljudi na čelu sa ministrom, molim sve koji migu da pomognu da se ovo ne događa na taj način, jer po definiciji posle nekoliko meseci mnogi od ovih dobavljača o kojima ja govorim stavljaju katanac na svoje firme i više ne mogu da opstanu, a ovi drugi idu dalje i šire se.
Ali, da ne širim tu priču, svi razumeju jezik kojim ja ovde govorim i svi znaju da je to tačno. Da bi građanima Srbije bilo jasno želim da kažem da je cena ulaska i da je cena tzv. prvog punjenja između 450 i 500 evra po artiklu, a artikal je sve što se nalazi u rafovima jednog velikog marketa, pa puta broj proizvoda, pa puta, znate kako to sve već multiplicira. Dakle, prosto da kažemo da znamo da se to dešava i da molimo sve nadležne organe da to spreče, ako jesu glasni i ako je to moguće. To sam želeo ovde da kažem, zato što to, pre svega, od mene očekuju oni koji su imali sa mnom razgovore na ovu temu. Neke od tih ispovesti su dramatične.
To je, moram da kažem, jedna pogana rabota iz koje se praktično po malim mestima u Srbiji, pa i u samom Beogradu na jedan potpuno nezakonit način pravi destrukcija trgovačke i privredne strukture u Srbiji, a da kažem kolokvijalnim jezikom – kljuka se debela guska i mi imamo obavezu da to kažemo i da pokušamo da to sprečimo. To je jedna stvar.
Druga stvar, ovaj zakon treba da reguliše, odnosno da ne omogućava u narednom periodu koncentraciju i tako dalje. Iz više razloga je to važno. Ne samo što će fizičkim rasporedom trgovinskih objekata, trgovinske mreže ta koncentracija biti takva kakva će biti, pa će na taj način ugrožavati druge, već će oni biti u prilici da dampingovanjem cena i drugim poznatim instrumentima utiču da se ovi mali ugase brže nego što bi inače izdržali da takve koncentracije nema. Moram da kažem da to ide jako teško i da u praksi to neće ići.
Jednostavno, ja živim u gradu koji već ima dva-tri megamarketa. Ovih dana će "Merkator" otvoriti, takođe, megamarket u Čačku. Potpuno je sigurno da će mala trgovinska mreža prestati potpuno da postoji. Neće izdržati to. Ekonomisti bi rekli – pa šta, konkurencija je takva kakva jeste, ali implikacije toga su malo drugačije, to je prosto jedan koncept, to je stvarnost.
Na jednom tako malom prostoru nalaze se velike svetske kuće koje tamo dolaze, po veoma strogim pravilima upošljavaju ljude, po uslovima koji bi bili dragoceni da se nalaze u nekim institutima ili ne znam na kojim drugim mestima, imaju načina da biraju, jer se za radno mesto, podsećam vas, 176 radnih mesta raspisuje "Merkator" u Čačku, prijavilo 3.500 ljudi.
Ne primaju nijednog pripravnika, nikog ne primaju na neodređeno vreme, traže vrlo, vrlo stroge uslove. Ko će u ovoj zemlji, ako sve tako bude krenulo, ko će obučavati pripravnike, kod koga će naša deca obavljati pripravnički i taj staž kada, jednostavno, ovi veliki koji dolaze hoće odmah gotove, one koji imaju veliko iskustvo i tako dalje.
Kada ovo malo društvene privrede, što još postoji, prestane da postoji, onda zaista ne znam kako je moguće da to ubuduće funkcioniše, ali i to je tema za neku drugu priliku. Ja želim svakom da uspe u svom poslu, ukoliko je spreman i sposoban, ali naravno imam obavezu da kažem kako te stvari funkcionišu.
(Predsednik: Hoćete i drugih deset minuta da koristite?)
Hoću, zahvaljujem. Zakon o cenama ne želim da komentarišem, rečeno je sve ovde. Srbija inače spada u one države koje imaju gotovo najveći broj proizvoda u liberalnom režimu cena, osim ovih koje su ovde nabrojane, pa i ove koje su nabrojane će po osnovu nekih drugih zakona, kao što su zakoni o poštanskom saobraćaju, telekomunikacijama, 2007–2009. potpuno, praktično, prestati da važe, jer će liberalizacija u toj oblasti biti rešena nekim drugim zakonom, a ne ovim. To je nešto što ide samo po sebi.
Pomenuo je gospodin ministar dvojne cene. Ja samo želim da kažem – dugo je naše putovanje u "Jevropu", kako se kaže. Dvojne cene u Srbiji se koriguju na sledeći način: tako što domaći potrošači, građani Srbije, kada smo doneli odluku, kada su doneli odluku da se, recimo, cene hotelskog smeštaja izjednače da ne mogu biti različite za strance i za domaće goste, onda su tu razliku platili domaći gosti, jer su plaćali smeštaj u hotelima isto onoliko koliko i stranci.
Kod putarine je ista stvar. Mi sada imamo jednu dinamiku kod putarine koja do, mislim, 2007. godine treba da bude izjednačena na ovaj način da domaći i strani plaćaju isto. To je lepo kada se objašnjava u Evropi, ali jako puno košta u Srbiji.
U tom smislu dvojne cene, ja razumem zašto to mora da prestane da postoji, ali sam takođe dužan da kažem na koji način to prestaje da postoji. To je jako važno, jer mislim da građani Srbije ne razumeju zašto se to upravo tako dešava kod putarine i kod nekih drugih stvari.
Podsećam vas, bilo je ovde narodnih poslanika, kada je u onom sazivu izjednačena cena smeštaja u hotelima za strance i domaće goste, da je cena hotelskog smeštaja u hotelima "Prag", "Ekscelzior" i drugi, gde smo spavali u to vreme, praktično povećana za 120%. To je potpuna istina, svi smo bili korisnici tih usluga i znamo kako je ta stvar išla.
(Nataša Jovanović sa mesta: Gde ste sad?)
Gospođice Jovanović, ima u međuvremenu čovek pravo da na neki drugi način reguliše svoj smeštaj i dobro vaspitani ljudi ne dobacuju drugim narodnim poslanicima.
Dakle, što se tiče zakona o javnom oglašavanju, koji je najznačajniji ovde, želim da kažem da smo mi u više navrata probali da razgovaramo sa svima koji su zainteresovani za ovu oblast. Dakle, "Medija centar" je organizovao veliki sastanak sa oglašivačima, urednicima marketinga, menadžerima raznih elektronskih medija, regionalne privredne komore su organizovale, kao što je Niš, takve razgovore. Mi smo ovde, naš Odbor je ovde organizovao razgovor sa oglašivačima, sa medijima, sa ljudima iz Ministarstva.
Imali smo priliku svi koji smo želeli, Asocijacija oglašivača je takođe uputila veliki broj amandmana koji su se našli u proceduri, svi su imali prilike da kažu ono što misle. Vlada se o tome izjasnila onako kako je mislila da je moguće i naravno narodni poslanici će u raspravi o pojedinostima reći šta misle na tu temu.
Ovaj zakon je važan iz više razloga, zato što uređuje jednu oblast u kojoj postoji dosta veliki javašluk, u kojoj postoji veliki potencijal, postoji veliki novac. Ja vas podsećam da je kod obrazloženja Zakona o izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji ovde bilo reči da je potencijal marketinga Radio-televizije Srbije u toku jedne godine između 15 i 50 miliona evra. Kada ta radio-televizijska stanica ne bi postojala, taj kolač bi se podelio na neke od privatnih velikih i moćnih medija.
Dakle, radi se o potencijalno velikom poslu, radi se, takođe, o najvećem broju građana koji su gledaoci, slušaoci programa ili čitaoci štampanih medija, koji imaju prilike da prate oglasne poruke u svakodnevnom komuniciranju i radi se o velikom interesu ljudi koji proizvode usluge ili robe, koji imaju potrebu da se oglašavaju.
Dakle, Vlada ima odgovornost, ovo ministarstvo ima odgovornost da nađe meru između ovih nekoliko interesa, da oglašavanje bude uređeno na način koji će obezbediti da privredni subjekti mogu da se oglašavaju i da od toga imaju koristi; da od toga imaju koristi elektronski mediji koji vrše oglašavanje; da građani Srbije imaju od toga koristi jer će dobijati informacije koje su dragocene kada žele da se opredele šta žele da kupe ili nabave, ali i na taj način da gledaoci i slušaoci nemaju štetu od načina oglašavanja.
To je veoma važno i mislim da je ovaj zakon uspeo da ovu poslednju dilemu razreši kroz nekoliko članova koji na precizan način definišu kako se mora sprovoditi oglašavanje, pre svega u elektronskim medijima.
Postoji u ovom trenutku oglašavanje koje je do te mere problematično da zaslužuje pažnju i nekih drugih organa. Ovde je bilo dileme da li treba javnom servisu dati pravo da se bavi komercijalnim oglašavanjem ili zbog toga što je uvedena pretplata i što je prihvaćen amandman da se uvede tranzicioni fond na određeno vreme, da taj javni servis treba samo da proizvodi i emituje odgovarajući program, a da ovo što zovemo ekonomskom propagandom bude rezervisano samo za komercijalne stanice.
Takođe mislim da je nađeno srednje rešenje i mislim da ne treba izgubiti iz vida, mislim da to ovde nije slučaj, RTS i drugi jesu javni servis, imaju nekoliko obaveza koje nemaju komercijalne TV i radio stanice i na svaki način im treba pomoći da funkcionišu onako kako jeste propisano i što građanima obezbeđuje najbolju moguću informaciju, najbolji mogući program, obrazovni i svaki drugi. Komercijalne stanice imaju, s tim u vezi, drugačiji pristup i to je stvar njihovog gazde, njihovog menadžmenta, njihovog shvatanja cele stvari.
Postoji jedan broj lokalnih stanica koje će imati ubuduće oglašavanje koje se neće tako zvati, a to će biti u suštini, mogu da nabrajam primere, ali to nije moja namera. Vi imate malu televizijsku stanicu u jednom gradu koja izrazito pravi, recimo, jednu lokalnu samoupravu, a nema sa njom nikakav poseban tehnički, niti neki drugi sporazum.
Imate malu televizijsku stanicu koja u informativni program stavi jedno dešavanje koje je potpuno trivijalno, u odnosu na bilo šta drugo što se u privrednom životu tog grada dešava, ali naravno mi u tome prepoznajemo pre svega jedan komercijalni odnos, ali i to će biti rešeno privatizacijom ovih stanica. Govorim o stanicama koje su sada pod ingerencijom lokalnih, gradskih i pokrajinskih vlasti.
Bilo bi dobro da što je moguće pre zažive odredbe ovog zakona, zbog toga što postoji čitav niz problema sada u Srbiji; postoje oglasne poruke sa naglašenim seksističkim sadržajem, postoje oglasne poruke koje vređaju dostojanstvo i moral, postoje oglasne poruke koje govore o tome, koje u gradaciji koja nije dozvoljena, govore o drugim proizvodima ili proizvođačima. Dozvoljeno je, po mom shvatanju, reći – odlična je pasta za zube koju sam ja proizveo, ali je jako teško reći – najbolja je pasta za zube koju sam ja proizveo. Još je gore ogrnuti nekome beli mantil ko će se predstaviti kao doktor, sve zna, doktor koji će reći – najbolja je pasta za zube koju imam u ruci, jer ja kao stomatolog to tvrdim.
To je nedopustivo i nadam se da se to neće dešavati. Mislim da je jako važno da se sve to uredi, da imamo sve ove efekte o kojima sam ovde govorio i zbog toga će SPS glasati za zakon o oglašavanju i ostale zakone koji su danas na dnevnom redu.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele četiri poslaničke grupe, SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Sanji Čeković, a neka se pripremi narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, gospodo iz Ministarstva, danas raspravljamo o četiri zakona. Doduše, rasprava je objedinjena, ali sva četiri zakona se u nekim delovima susreću i u tom smislu nije pogrešno što je objedinjena rasprava o njima. Mi danas govorimo o Predlogu zakona o konkurenciji, o oglašavanju, o zaštiti potrošača i o cenama.
Sva ova četiri zakona obuhvataju jednu veliku oblast, jednu oblast koju smo mi do sada na jedan drugačiji način obrađivali zakonima u ovom parlamentu, a to je tržište.
Mi smo se tržištem bavili u okviru poreskih zakona, posebno u prošlogodišnjem zasedanju. I u oblasti poreskih zakona tržište smo uredili na jedan od boljih načina i u ovom momentu ti poreski zakoni svakako pokazuju svoj finansijski i ekonomski efekat.
Ono što je Skupština odlagala nekoliko puta zbog velikog broja zakona koje smo imali, a imaćemo i u budućem periodu, to su baš ovi zakoni o kojima pričamo danas i u ovom trenutku kada je krajnji rok da se ovi zakoni usvoje, da se primene i da tržište na jedan, najbolji, način regulišemo shodno zemljama Evropske unije.
Mislim da bismo današnju raspravu trebalo da usmerimo ka tom smeru, da ovi zakoni budu što pre primenljivi i da amandmanima otklonimo eventualne nedostatke ili propuste, ako ih je bilo u ovom zakonu.
Regulativu preko Republičkog ministarstva vezanu za sve ove zakone do sada nismo imali. Imali smo preko saveznih zakona i donošenje ovih zakona je sasvim sigurno ostavilo prostora da na nivou Republike Srbije na najbolji način rešimo sve četiri oblasti: cene, potrošače, oglašavanje i konkurenciju.
Svedoci smo da svaki građanin Republike Srbije kada ode u bilo koju od evropskih zemalja ponese i donese ovamo jedan izvanredan utisak sa tog tržišta.
Dakle, mi kao potrošači u tim zemljama srećemo se sa uređenim proizvodima, sa stabilnim cenama, sa kvalitetom proizvoda i jedna zemlja i Vlada koja ide ka Evropi, ubrzano, trebalo bi preko ovako dobrih i kvalitetnih zakona da to uradi u našoj Republici Srbiji.
Ono što je jako važno reći o ovim zakonima, ne zbog nas jer poslanici Republičkog parlamenta čitaju zakone i na odborima se time bave, nego zbog naših gledalaca koji gledaju program, jeste da Predlog zakona o zaštiti potrošača obezbeđuje pravnu zaštitu potrošača.
Po prvi put možemo da kažemo da potrošač, dakle kupac, onaj koji je kupio proizvod može s punim pravom da očekuje i zaštitu svojih prava ako proizvod, koji je kupio, nije po normama i merilima koje predviđa zakon.
Ono što je u ovom zakonu isto karakteristično, što je novina, jeste formiranje saveta ministra za zaštitu potrošača. Iz samog naziva zaključuje se da je u tom savetu obavezan ministar, a ono što je jako važno za potrošače je, da se u tom savetu moraju obavezno pojaviti ljudi koji su predstavnici organizacije potrošača. Jako je bitno što su tu ljudi naučnici, stručnjaci iz pojedinih oblasti, dakle, iz oblasti kojima će se savet baviti.
U ovom zakonu nisu se samo koristila iskustva EU, nego su se koristili predlozi i saveti ljudi koji su stručni iz oblasti prava i ekonomije.
Predlog zakona o zaštiti konkurencije je, kao drugi zakon koga pominjem danas, Predlog zakona koji obezbeđuje efikasnu konkurenciju na tržištu i ravnopravnost učesnika na tržištu. Konkurencija je jako važna. Konkurencija je nešto što podstiče proizvodnju i konkurencija je nešto što dovodi do slobodnog i jakog tržišta.
Takođe, jako je važno da je, prilikom donošenja zakona o oglašavanju iskorišćeno iskustvo najgore koje se u Srbiji pojavljuje – da su se često oglašavali oni koji nisu imali prava da se oglašavaju i da su tim oglašavanjem, preko javnih medija i novina, često nanosili i štetu i reklamirali nešto što se ne sme reklamirati. Taj zakon uređuje pravila i način, po kojima se može oglasiti i proizvod i usluga. Ako su usluge u pitanju, svedoci smo da su se često reklamirali ljudi po nekim brojevima telefona, da je, tek neko, kada je okrenuo taj broj telefona, zgranuo se od onoga šta je mogao da čuje sa druge strane.
To mora da reguliše zakon i jedna država, kao Srbija, i jedna odlučna vlada, kakvu mi imamo, da usvoji što pre, a kada usvojimo onda će se zakoni primenjivati.
Predlog zakona o cenama potvrđuje naše ekonomsko opredeljenje o slobodnom tržištu, o uređenom tržištu. Ovaj zakon sadrži osnovnu stavku, koja kaže da će se cene obrazovati slobodno.
Dakle, formiranje cena po ovom zakonu je slobodno. Ima jedan deo proizvoda i usluga koji se, kao i u svakoj državi, mora kontrolisati; to su oni proizvodi, usluge koje država mora kontrolisati i u tom smislu daju se ovlašćenja Ministarstvu koje će svojim predlogom, preko Vlade Republike Srbije, kontrolisati rast tih cena. To su: struja, ugalj, nafta, hleb, drumski i železnički saobraćaj i osnovne komunalne usluge.
Kao jako pozitivno u ovom predlogu zakona bih okarakterisala ono, što je regulisano članom zakona, da će i lokalna samouprava u određenom trenutku, ako izgubi kontrolu nad cenama komunalnih usluga, podleći pravu da ih Republičko ministarstvo i Vlada mogu korigovati i zaštiti interese građana u svim tim lokalnim sredinama.
Nadam se, odnosno sigurna sam da je većina poslanika, koja čini vladajuću koaliciju u ovom parlamentu, svesna neophodnosti svih ovih zakona.
Nadam se da smo sve pubertetske tegobe prevazišli, da ćemo odlučno u danu za glasanje podržati sva četiri zakona, a da ćemo u okviru rasprave o amandmanima dati svoje primedbe. Sasvim sam sigurna da će ministar resornog ministarstva prihvatiti sve što je kvalitetno i što je u korist ovih zakona i Republike Srbije.
Poslanici SPO, kao i do sada, sa zadovoljstvom će glasati o reformskim zakonima. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, po članu 93. stav 3.